Profil (ne)savršenog javnog tužioca u Republici Srbiji

Davne 1946. godine dr Dragoljub Jovanović je za skupštinskom govornicom, povodom rasprave o predlogu Zakona o javnom tužioštvu,  rekao: “U našem sadašnjem sudstvu tužilac je mnogo više nego stranka, on je svemoćan organ u suđenju… Javni tužilac je danas sveprisutan, stručan. On je političar i privrednik, književnik i umetnik, lekar i veterinar. On sve zna, on razume sve, sve može i hoće… On je u mestima velikim i malim, a naročito malim, strah i trepet. Mnogi su vlast, ali je on prava vlast u očima naroda.“ [1]

Skoro osam decenija kasnije, javni tužilac u Srbiji je i haker, i psiholog, i još mnogo toga, ali u očima građana on ne predstavlja vlast. Javni tužioci se posmatraju kroz prizmu obavljanja funkcije jedne osobe. Ja sam javni tužilac u ovom sistemu i ne mogu a da se ne složim s negativnom percepcijom građana o kvalitetu, pravičnosti i selektivnosti rada javnog tužilaštva u celini. Samokritičan pristup nije zabranjen javnim tužiocima, samo je pitanje na koji način će svako od nas, kao profesionalac, da se suoči sa stvarnošću. Neki će da se skrivaju od očiju javnosti zarad bržeg napredovanja u sistemu javnog tužilaštva, a drugi će pokušati nešto da promene u sistemu. Svako od nas snosi posledice svog izbora i načina na koji će biti percipiran u javnosti.

 

Paralelni svetovi

 

Javni tužioci u Srbiji dele sudbinu društva u celini. Stručna javnost i građani teško da će se složiti u pogledu toga koji nivo demokratije smo ostvarili. Iz tog razloga živimo u jednom duboku polarizovanom društvu gde je svaki segment zahvaćen primesom stranačke politike.

Kao najbolji opis društva u kome živimo, iskoristila bih definiciju stvarnosti koju je bivši predsednik SANU Vladimir Kostić dao u tekstu objavljenom u nedeljniku NIN 2019 godine: “Srbija živi u paralelnim svetovima koji se ne dodiruju, ne poznaju i, što je najgore, ne komuniciraju… Podelama u društvu doprinosi i tabloidizacija medija u zemlji kreiranjem grotesknih tvrdnji, poluistina i laži, besprizornih osuda sa crtanjem mete na ledjima pojedinaca, prljavština za jednokratnu upotrebu. Celoj atmosferi izvesnu toksičnost dodaju i reakcije na društvenim mrežama – spontane ili naručene, svojim neretko nasilnim i malicioznim jezikom“[2]

Ovih dana citirani tekst deluje proročanski. Gde se tu nalazi javno tužilaštvo i javni tužilac? U nesporno polarizovanom društvu, od javnog tužilaštva, kao državnog organa, u prošlosti se očekivalo, a i dalje se očekuje, da bude udarna pesnica države i sprovede bez prigovora politiku krivičnog progona koju će  građani primetiti i upamtiti. Tužilaštvo će kroz primenu krivičnopravnih propisa i represivnih mera isporučiti proklamovane poruke, koje definiše izvršna vlast, putem sredstava javnog informisanja. Međutim, listu želja ne upućuju više samo izvršna i zakonodavna vlast. Građani i stručna javnost takođe šalju poruke.

 

Vremenska kapsula

 

Da li su javnotužilačka organizacija i javni tužioci spremni da čuju i usliše želje? Čije želje imaju prednost? Kao član Udruženja javnih tužilaca, zajedno sa kolegama,  za ideju odgovornog i nezavisnog tužilaštva, koje će štititi javni interes, zalažem se više od 20 godina. Mnogo toga se promenilo u društvu od davne 1946. godine i citata dr Dragoljuba Jovanovića, ali organizacija javnog tužilaštva se nije menjala. Večita definicija javnog tužilaštva, kao samostalnog državnog organa, ostala je zapečaćena u vremenskoj kapsuli. Pitanje je kad će postojati ozbiljna politička volja da se razmotri drugačija definicija javnog tužilaštva. Definicija koja bi u sebi sadržala i jeres – reč nezavisnost.

Za jedan deo stručne i opšte javnosti izmene Ustava iz 2022. godine su bile kontroverzne.  Za mene one predstavljaju solidnu osnovu za promenu kolektivne svesti javnih tužilaca, koja se ispostavila kao jedan od glavnih uzroka neodgovarajućeg reagovanja javnog tužilaštva u mnogim situacijama za koje je šira javnost bila zainteresovana. Izmene Ustava donose nov normativni okvir za ličnu emancipaciju tužilaca. Donose, zasad na papiru, mogućnost slobode, ali i odgovornost u odlučivanju. Od javnih tužilaca zavisi da li će pruženu mogućnost za širu personalnu autonomiju prihvatiti i u praksi koristiti. Samim tim i građanima će se omogućiti kvalitetniji pristup pravdi.

Javnim tužiocima će biti potrebna podrška građana na putu oslobođenja od stega koje su sami sebi nametnuli, što opravdano, što neopravdano. Previše su kompleksni uzroci apatije i autocenzure u javnotužilačkim redovima. Nije mi  namera da ovim tekstom tražim izgovore za stanje u javnom tužilaštvu. Dosta dugo izgovor je tražen u zakonodavnom i ustavnom okviru.  Za pojedina postupanja javnog tužilaštva ne postoje opravdanja, a ni objektivni razlozi koji bi objasnili pasivnost, a ponekad i neobjašnjivu proaktivnost javnog tužilaštva.

 

Posebna stanja

 

Pre tri godine Srbija se nalazila u vanrednom stanju. Za nešto više od dve decenije ja sam kao javni tužilac imala prilike da radim u četiri „posebna stanja“. Preciznosti radi, jedno ratno, dva vanredna i jedna vanredna situacija.  Razlozi su bili različiti: padale su bombe, izvršen je atentat na premijera, padale su kiše i bili smo poplavljeni, suočavali smo se s pandemijom.

Ovih dana suočavamo se sa nezvanično još jednim „posebnim stanjem“, koje je proisteklo iz tragičnih događaja koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Ni profesionalce, ni građane. Pre tri godine preko naloga na društvenoj mreži Twitter, Udruženje javnih tužilaca je dobilo pitanje jednog građanina:  

@gradjanin_sveta: „Zamišljam hrabrog JT, koji smatrajući da je nezakonit nalog, koji je dobio od nadređenog,  nakon neuspeha u tužilačkoj hijerarhiji, o tome obavesti javnost, koristeći se Zakonom o zaštiti uzbunjivača. Mislim da za to ne postoje pravne prepreke. Da li je bilo slučajeva?  @tuzioci“

Iz jednog pitanja koje je na prvi pogled dosta neprecizno, otvara  se prostor za odgovor na naslov teksta.

S druge strane, da li je definicija obavljanja javnotužilačke funkcije baš toliko jednostavna?

Život čoveka nije slika koja je oslikana samo crnom i belom bojom. Nađe se tu još boja. Samim tim,  rad javnih tužilaca ne treba  isključivo da se svede na hijerarhijska uputstva i tumačenje zakonskih propisa, lišeno razmišljanja o efektima koje oni mogu da izazovu u društvu.

Integritet i ugled javnog tužilaštva nije suspendovan ni u vreme vanrednog stanja, ni u vreme tzv. redovnog stanja. To se odnosi na svakog nosioca javnotužilačke funkcije.

Etički kodeks javnih tužilaca ne postoji da bi predstavljao slovo na papiru već smernicu za javne tužioce da svoju dužnost vrše zakonito, samostalno, nepristrasno, srazmerno, predano, s ličnim i profesionalnim integritetom i blagovremeno.

 

Više javnosti

 

Najbitnije, funkcija treba da se vrši nezavisno od bilo kakvog spoljašnjeg uticaja, u skladu sa sopstvenom ocenom dokaza i tumačenjem pravnih normi. Sve navedeno predstavlja preduslov poštovanja Ustavom zagarantovanog prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu (čl. 34 Ustava Republike Srbije).

Sistem mora da uspostavi mehanizme za uspostavljanje odgovornosti za neodgovorne javne tužioce, koji ne razumeju i ne znaju šta je njihova uloga u društvu. Vršeći funkciju javnog tužioca utiče se na živote  građana i društva u celini. Bez tako uspostavljenog sistema i bez uspostavljene rukovodeće uloge nad policijom ne mogu građani Srbije u skorije vreme da očekuju ozbiljan napredak u radu javnog tužilaštva.

Na kraju, javni tužilac, koji bi uživao poverenje i ugled kod građana, ne treba da svoj rad zasniva na voluntarizmu i hrabrosti. Treba da se zasniva na sistemu koji omogućava efikasan mehanizam izbora kvalitetnih javnih tužilaca, zaštite javnih tužilaca koji moraju da svoju funkciju obavljaju odgovorno i s integritetom.

Prvi korak ka ostvarenju tog cilja nije nedostižan. Štaviše, izuzetno je jednostavan. Transparentnost rada javnog tužilaštva i blagovremeno obaveštavanje javnosti je nešto što nije komplikovano, a pokazatelj je želje za odgovornim pristupom u odnosu na širu javnost. Javnost, koliko god ona bila polarizovana, u ovom momentu je najefikasniji sistem zaštite. Građani žele da vide i čuju javne tužioce. Potrebno je napraviti iskorak iz sfere teorije i razmatranja pitanja koja se odnose na adekvatnost državne reakcije na kriminalitet u konkretna postupanja, koja bi podrazumevala borbu protiv svih vidova kriminala.

 

Lidija Komlen Nikolić

predsednica predsedništva Udruženja javnih tužilaca Srbije

 

[1] Predgovor iz Smernica za javne tužioce ‘’Prepoznavanje i postupanje u slučajevima nedozvoljenog i neprimerenog uticaja’’, publikacija izdata u okviru projekta „Horizontal facility for Western Balkans and Turkey„ funded by European union and Council of Europe

[2] Nedeljnik ‘’NIN’’ broj 3552 od 24.01.2019. godine, autorski tekst pod naslovom ‘’Strah me od našeg međusobnog obračuna’’