Od 2009. godine kada je usvojena prva Ured­ba o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije (Sl. glasnik RS 99/09) status povlašćenog proizvođača električne energije, proiz­vođača koji dobija državne podsticaje za proizvodn­ju električne energije, stekli su vlasnici oko sto malih hidroelektrana, pretežno instalisane snage manje od 1 MW.1 Neka od ovih hidroenergetskih postrojenja su izgrađena i puštena u rad pre 2009. godine. Ova pos­trojenja iznose 1,26% ukupnih kapaciteta.

Dan nakon što je gradsko veće Niša 31. marta 2018. donelo odluku o prenošenju vlasništva nad aerodromom „Konstantin Veliki“ u ruke Republike Srbije, održan je prvi spontani protest Nišlija i Nišlijki pred gradskom kućom, u kojoj se nalazi Gradsko veće i kancelarija gradonačelnika. Ovaj spontani protest predstavljao je uvod u proces koji će trajati naredna tri meseca, i koji će biti obeležen brojnim masovnim protestima građana i građanki Niša protiv odluke o „poklanjanju aerodroma“, da bi se završio 22. juna, na sednici Skuštine grada Niša, usvajajnjem odluke Gradskog veća.

Miljana Miletić se pridružila redakciji Istinomera u julu 2019. godine. Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, a zatim završila master studije Terorizma, organizovanog kriminala i bezbednosti pri Univerzitetu u Beogradu. Zanima je multimedija, i video produkcija. U slobodno vreme se bavi kulturom na svom blogu, a nada se da će jednog dana objaviti svoju zbirku pesama.

Organizacije civilnog društva predlažu narodnim poslanicima da na sednici Narodne skupštine, koja počinje danas, iskoriste prisustvo kandidata za novog poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Milana Marinovića, i pomognu javnosti da sazna koji su stavovi kandidata u vezi sa rešavanjem ključnih problema u oblastima njegovog budućeg rada. Istovremeno, pozivamo gospodina Marinovića da javnost upozna sa svojim stavovima po ovim pitanjima i u slučaju da ona ne postave narodni poslanici.

 Predstavljanje kandidata, koje je organizovao Odbor za kulturu i informisanje, nije organizovano na način koji bi omogućio kandidatima za poverenika da upoznaju narodne poslanike i javnost po svim bitnim pitanjima za rad ove važne institucije.

Smatramo naročito značajnim da se javnost upozna sa stavovima i planovima budućeg poverenika za rešavanje problema koji su prepoznati u izveštaja o radu, i to:  1) ključne odredbe postojećih zakona o slobodnom pristupu infomacijama i zaštiti podataka o ličnosti koje bi trebalo unaprediti; 2) stav prema nameravanom umanjenju prava na pristup informacijama u vezi sa radom preduzeća u državnom vlasništvu na osnovu nacrta izmena Zakona iz 2018; 3) pokušaji da se pravo na pristup  pojedinim informacijama u potpunosti isključi odredbama drugih zakona; 4) predlozi kako da se prevaziđe problem neizvršavanja konačnih rešenja Poverenika; 5) problem nedovoljnog nadzora nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama i malog broja pokrenutih prekršajnih postupaka, za šta je trenutno nadležna upravna inspekcija.

Takođe, imajući u vidu da primena novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti počinje za nešto manje od mesec dana, od izuzetnog je značaja da javnost bude upoznata sa planovima poverenika u vezi sa: 1) usvajanjem podzakonskih akata neophodnih za primenu Zakona; 2) planu za prevazilaženje praktičnih implikacija nedostataka novog Zakona, između ostalog i neregulisanja oblasti video nadzora, neusklađenosti pojedinih odredbi Zakona sa Ustavom RS, nejasno uređenog postupka za zaštitu prava građana i nadzora nad primenom Zakona, a na koje je nedavno ukazala i Evropska komisija u Studiji o usklađenosti ZZPL sa propisima EU; 3) informisanjem i edukacijom rukovalaca podacima i građana o novim obavezama i pravima koja predviđa novi Zakon.

Smatramo da bi diskusija o navedenim pitanjima predstavljala najbolji uvod za uspešno obavljanje funkcije poverenika i izgradnju poverenja javnosti. Takva debata bi ujedno značajno pomogla i narodnim poslanicima da uvide na koji način mogu najbolje pomoći uspešnije ostvarivanje dva ustavna prava građana – na pristup informacijama o radu organa vlasti i zaštitu podataka o ličnosti.

CRTA

Fondacija za otvoreno društvo Srbija

Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM

Partneri za demokratske promene Srbija

SHARE fondacija

Transparentnost Srbija

Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Radovan već decenijama vodi paralelne živote u medijima (Naša Borba, VIN, B92…), advertajzingu (TBWA) i aktivizmu (YIHR, Helsinški odbor za ljudska prava…). Autor je dokumentarnih TV serijala „Sav taj folk“ i „SFRJ za početnike“, koautor prve web drame u SEE regionu #SamoKažem i idejni tvorac outdoor izložbe „Srebrenica, 1995 – 2005“. Veruje da propaganda nije nužno ružna reč. 

Vladimir je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon položenog pravosudnog ispita, veliko profesionalno iskustvo u oblasti krivičnog prava, borbe protiv korupcije i finansiranja političkih stranaka sticao je radeći u pravosuđu i kontrolnim državnim organima, a veliko trkačko iskustvo na vrelom beogradskom asfaltu. Pravnik po profesiji, maratonac po ubeđenju. Timu CRTA pridružio se u junu 2019. godine. Interesovanja su mu najviše usmerena na uspostavljanje pravne države i vladavine prava.

U cilju doprinosa pokretanju demokratskog funkcionisanja parlamenta, CRTA je sačinila 46 preporuka koje se odnose na postupak usvajanja zakona, jačanje parlamentarne kontrole nad izvršnom vlašću, veće uključivanje javnosti i poboljšanje saradnje s nezavisnim institucijama. 

Preporuke su sačinjene na osnovu sistematičnog, višegodišnjeg praćenja rada parlamenta u okviru inicijative Otvoreni parlament, s namerom da budu što konkretnije i primenjive u najkraćem roku. Problemi kojima se bave, poput usvajanja velikog broja zakona bez suštinske rasprave, te retkog i površnog korišćenja mehanizama parlamentarne kontrole, konstantovani su i u Izveštaju Evropske komisije. Dva od tri zakona i izmena zakona usvojeni su po hitnom postupku. Bez javnih rasprava uz česte zloupotrebe procedura i opstrukcije rada parlamenta, degradiran je položaj Narodne skupštine i sužen prostor za kvalitetan dijalog u skupštinskom plenumu. 

„Namera nam je da pomognemo da se dijalog vrati u parlament Srbije. Preporuke su konkretne i, uz političku spremnost, moguće ih je sprovesti u kratkom roku. Ovaj spisak preporuka ne vidimo kao konačan i dovoljan za funkcionisanje parlamenta u punom kapacitetu. Upravo zbog toga jedna od preporuka Parlamentu je da uputi poziv Venecijanskoj komisiji za mišljenje o Poslovniku o radu. Preporuke CRTE nudimo kao polaznu osnovu za argumentovanu diskusiju o rešenjima za unapređenje rada parlamenta“, izjavila je Vukosava Crnjanski, direktorka organizacije CRTA.

Tara Tepavac koordinatorka inicijative Otvoreni Parlament, dodala je da se debata u samom plenumu svodi na napade različitih neistomišljenika, umesto da je u fokusu suština i sadržina zakona.

„Parlamentarna kontrola nastavlja da se urušava, a primeri dobre prakse tokom prošlih saziva kao što je javno slušanje više se ne praktikuju. Problem rada Parlamenta se je dvostruk: određeni mehanizmi nisu dovoljno precizirani i razvijeni, a sa druge strane je problematičan način na koji se mehanizmi koji postoje primenjuju.  Takođe, neophodno je usvojiti godišnji plan rada skupštine koji u poslednje vreme redovno izostaje, jer on utiče da bolju pripremljenost poslanika i javnost bi imala priliku da se upozna sa planom rada parlamenta“, rekla je Tepavac.

Jelena Lončar docentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, naglasila je da trenutno svedočimo urušavanju demokratičnosti kada je u pitanju rad Parlamenta.

„Naročito se problem ogleda kada govorimo o zadokodavnoj i kotnrolnoj funkciji parlamenta. Takođe  brojni su i problemi poput samog procesa usvajanja zakona, zakona koji se usvajaju po hitnom postpupku, opstrukcije rada parlamenta, zloupotrebe procedura, kao i potpunog izostanka javnog slušanja koji je nekada uspostavljen kao dobra praksa. Neophodno je da poslanici polažu račune javnosti za svoja dela. Zato je potrebno poboljšati komunikaciju sa građanima“, zaključila je Lončar.

CRTA i Otvoreni parlament pozivaju sve aktere političkog života, civilnog društva, akademske zajednice i medija da se uključe u dijalog o unapređenju parlamentarnog života u Srbiji.

Prenos cele konferencije možete pogledati ovde.

Konferencija “Parlament – sta dalje?” #PreporukeParlament

Posted by CRTA on Четвртак, 18. јул 2019.

Preporuke su rezultat dugogodišnjeg istraživanja i praćenja rada Narodne skupštine u okviru Crtine inicijative Otvoreni parlament, zatim i aktivnosti narodnih poslanika i funkcionisanja skupštinskih mehanizama i procesa, te analize komparativne prakse i najboljih međunarodnih standarda. Spisak preporuka predstavljen u ovom dokumentu nije konačan niti iscrpan, već ograničen na prioritetne preporuke za koje CRTA veruje da mogu biti sprovedene u najkraćem mogućem roku, uz postojanje političke volje, spremnosti na dijalog i međusobnog razumevanja svih relevantnih aktera.

U cilju pokretanja javnog dijaloga o (ne)funkcionisanju Narodne skupštine i obnavljanju poverenja građana u parlament, CRTA je sačinila niz preporuka, koje su predstavljene na konferenciji “Parlament – šta dalje?”, a odnose se na postupak izrade, debate i usvajanja zakona i kontrole rada izvršne vlasti.

 

Poseban fokus konferencije bio je usmeren na prioritetne preporuke za obustavljanje prekomerne upotrebe hitnog postupka i unapređenje kvaliteta celokupne zakonodavne procedure, saradnje s nezavisnim institucijama, kao i uključivanja javnosti u rad parlamenta putem javnih slušanja i usvajanja budžeta Republike Srbije.

 

Na konferenciji su govorili:

Vukosava Crnjanski, direktorka, CRTA

Tara Tepavac, koordinatorka inicijative Otvoreni parlament, CRTA

Jelena Lončar, Fakultet političkih nauka

 

Više informacija o predstavljanju preporuka pogledajte ovde.

Poverenik i poverenje imaju mnogo zajedničkih osobina, pored one očigledne: da je povereniku nešto “povereno”, a kada je „povereno“, onda mu je dato i „poverenje“. I za Poverenika i za poverenje u Srbiji važi ona stara izreka: teško se stvara, a lako se lomi. A kada se slomi, više nikada se ne sastavi kako treba.

 

Posle igre reči koja nekada kriju mudrosti zanemarene očajem svakodnevice, pogledajmo odnos Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i poverenja kroz neke činjenice, pa da razmotrimo ko ima poverenja u Poverenika. Ko tu kome (ne)veruje i koliko?!

 

Prema dostupnim godišnjim izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, građani su prepoznali značaj prava na slobodan pristup informacijama te su se već u prvoj godini implementacije Zakona obratili državnim organima zahtevajući informacije o njihovom radu u preko 2.000 slučajeva (2005). Nakon 14 godina postojanja Zakona, broj zahteva koji građani, mediji, istraživači, organizacije civilnog društva i ostali šalju svim državnim organima se višestruko uvećao. U 2017. godini državni organi su odgovarali na preko 31.000 zahteva. Bitno je naglasiti da je ovaj podatak nepotpun i da obuhvata samo trećinu svih državnih organa. Imajući ove činjenice u vidu, vredna pažnje je procena da  su se državni organi susreli sa preko 100.000 zahteva upućenih od strane građana u 2017.godini. A u 2018. godini – ista priča, opet je samo jedna trećina organa koji su u obavezi da Povereniku dostave izveštaj to i učinila. Na osnovu dostavljenih izveštaja, radi se o broju od 24.331 zahteva. Toliko o tome koliko građani koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Toliko ga koriste, da naši državni organi prosto nemaju “kapaciteta” da o tome izveste Poverenika.

 

E sad da vidimo koliko građani “koriste” instituciju Poverenika. Treba imati u vidu da se služba Poverenika formalno ne uključuje u sam proces ostvarivanja prava pre iniciranja žalbe pa zbog toga ne postoji precizan podatak koji bi nam pružio odgovor koliko građani učestvuju u ovom procesu i koliko koriste ovo svoje pravo. Međutim, ako posmatramo godišnje izveštaje Poverenika u nekoliko prethodnih godina unazad možemo zaključiti da je građanima izuzetno stalo do ovog prava i da ga često koriste u praksi. U poslednjih 5 godina građani su iskoristili svoje pravo na žalbu u ovom procesu i obratili se službi Poverenika u preko 11.000 slučajeva.

 

Ako pogledamo najsvežije podatke, Poverenik je u toku 2018. godine imao u radu i 3.086 žalbi iz prethodnog perioda, tako da je u toku 2018. ukupno u radu bilo 6.432 žalbe koje su podnete od strane građana. Rešeno je 3.974 žalbe što je za 12,9% više nego u 2017.  U strukturi organa protiv kojih su izjavljivane žalbe prednjače ministarstva i drugi državni organi i organizacije protiv kojih je izjavljeno ukupno 1.846 žalbi (200 više nego 2017.)

 

Generalno veliki broj žalbi je potvrda zaključka da se pravo na pristup informacijama u velikoj meri teško ostvaruje bez podnošenja žalbe i angažovanja Poverenika, što je istovremeno i potvrda poverenja u rad ovog nezavisnog državnog organa. Dakle, postoji jasan kontinuitet poverenja građana u instituciju Poverenika.

 

A koliko druge institucije, državni organi, imaju poverenja u Poverenika? Na osnovu raspoloživih podataka iz izveštaja Poverenika za 2018. godinu proizlazi da je stanje u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja iz godine u godinu sve lošije. Stepen efikasnosti zaštite prava u 2015. iznosio je 96%,  pa u 2016. 92% i onda u 2017. 93%, a u 2018. godini 89%.  Šta je “stepen efikasnosti”? Pa to je ono koliko nadležne institucije postupaju po rešenjima Poverenika. Znači postupanje, čitaj poverenje, opada.

 

Još kada tome pridodamo činjenicu da iz godinu u godinu javnost ostaje uskraćena za informacije koje se tiču krupnih ekonomskih poteza države kao i o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima, kao i da je još u 2017.godini drastično je opao broj organa koji dobrovoljno izvršavaju rešenja Poverenika u pogledu naplate izrečenih novčanih kazni tj. penala. Ovaj broj organa u 2017. godini je iznosio samo 27,1% dok je u 2016. godini ovaj broj iznosio čak o 73,5% (Institucije/organi ignorišu zahteve za naplatu).

 

Prevedeno na jednostavniji jezik – ono što je važno a tajno, odlukom političkih elita postaje još tajnije. A organi koji su dužni da plate novčane kazne, jednostavno to ne rade i to u sve većem broju. Da li neko može da ih natera da to urade?

 

Formalno može, a u praksi – ne može.  Od primene novog Zakona o upravnom postupku (jun 2017) izvršenje rešenja Poverenika je postalo faktički nesprovodivo. Razlog za ovu situaciju leži u činjenici da se organi oglašavaju nenadležnim u procesu utvrđivanja godišnjih prihoda obveznika zakona i njihovoj eventualnoj naplati koja treba da usledi kasnije u postupku (pre svega se tu misli na Narodnu banku Srbije, Ministarstvo finansija, Upravu za trezor ali i sudove i javne izvršitelje). Kao posledica, sprovođenje zakona je ostavljeno dobroj volji organa, odnosno tome da li organi žele da odgovore na tražene informacije ili ne.

 

Dakle, sledeći zaključak je – državni organi ne veruju Povereniku. I tu dolazimo do zanimljivog „začaranog kruga“: građani veruju Povereniku, a generalno ne veruju državnim organima (istraživanja pokazuju isti trend već godinama), a državni organi ne veruju Povereniku. I taj „začarani krug“ upotpunjuje ponašanje izvršne vlasti prema ovoj instituciji. Već četvrtu godinu za redom, godišnji izveštaj o radu Poverenika se ne razmatraju u Skupštini Srbije. Osim toga Vlada Srbije već sedmu godinu za redom nije postupila ni u jednom slučaju kada je Poverenik zatražio pomoć u izvršenju svojih rešenja ( po čl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). U 2017. godini, Poverenik je uputio ukupno 43 zahteva za obezbeđenje izvršenja rešenja. Od 2010. godine ukupan broj poslatih zahteva za pomoć u procesu izvršenja rešenja Poverenika iznosi 173. I – ništa.

 

I ovom prilikom neću navoditi sva ona „nemerljiva“ potkopavanja ugleda i kredibiliteta Poverenika koje je dolazilo od različitih predstavnika vlasti, niti ću govoriti o procesu izbora novog poverenika, koji je trajao 6 meseci iz razloga znanim samo vladajućim strukturama. Dovoljno je izvesti jednostavan zaključak – država nema poverenja u Poverenika, niti ga je ikad i imala.

 

Inače, ne bi ostavljala u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama neodređeni rok, recimo, za izbor novog Poverenika. Mogla je naša država videti u susedstvu kako je to rešeno (Hrvatska: „Najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata Povjerenika, odnosno najkasnije 30 dana nakon prestanka dužnosti iz drugih razloga, Odbor za Ustav, Poslovnik i politički sustav Hrvatskoga sabora objavljuje javni poziv za dostavu kandidatura za izbor Povjerenika”).

 

Inače se ne bi ponašala kako se ponaša svih ovih godina, skoro pa decenija.

 

Inače ne bi uvek bila politika iznad struke (što je izbor novog Poverenika i pokazao), a volja političara iznad poverenja građana.

 

Inače ne bi dozvolila da se u svim izveštajima Evropske komisije od 2015. godine Poverenik pominje u kontekstu redovnog nedostatka resursa, nedostatka obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika, nedostatka odgovora institucije na one “osetljive” informacije koje se tiču privatizacija i drugih “osetljivih” biznisa.

 

Trenutno je, izgleda, poverenje “jeftina” roba, sa kojom stranke na vlasti i one željne vlasti lako trguju. Ali, tržište je nepredvidivo, istorija nas uči, kada građani počnu sve opreznije da veruju, “poskupeće” i poverenje. Na kraju krajeva, kao i u dnevnom životu, verujemo onome ko poverenje opravda.

 

U instituciju Poverenika verujemo i time bi ova država trebala da se ponosi, umesto bojažljivog stida i nelagode koja se pokazuje. Naš je zadatak da se ne ponovi već viđena priča sa institucijama na ovim prostorima. Grade se, steknu reputaciju, krene “demokratska nada” i počne poverenje, a onda sledi sunovrat kredibiliteta i povratak u sivu zonu nepoverenja.

 

Čuvajući institucije i demokratsko nasleđe, na nama je da Srbiju uputimo da bude #SrbijaDoInformacija a ne “Srbija do Tokija”.

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Rule of Law Reform in the Western Balkans: Reinventing the Rules of the Game“ koji sprovodi Politikon mreža u saradnji sa CRTA i Tim Institutom, uz podršku Evropskog fonda za Balkan.