U cilju doprinosa pokretanju demokratskog funkcionisanja parlamenta, CRTA je sačinila 46 preporuka koje se odnose na postupak usvajanja zakona, jačanje parlamentarne kontrole nad izvršnom vlašću, veće uključivanje javnosti i poboljšanje saradnje s nezavisnim institucijama. 

Preporuke su sačinjene na osnovu sistematičnog, višegodišnjeg praćenja rada parlamenta u okviru inicijative Otvoreni parlament, s namerom da budu što konkretnije i primenjive u najkraćem roku. Problemi kojima se bave, poput usvajanja velikog broja zakona bez suštinske rasprave, te retkog i površnog korišćenja mehanizama parlamentarne kontrole, konstantovani su i u Izveštaju Evropske komisije. Dva od tri zakona i izmena zakona usvojeni su po hitnom postupku. Bez javnih rasprava uz česte zloupotrebe procedura i opstrukcije rada parlamenta, degradiran je položaj Narodne skupštine i sužen prostor za kvalitetan dijalog u skupštinskom plenumu. 

„Namera nam je da pomognemo da se dijalog vrati u parlament Srbije. Preporuke su konkretne i, uz političku spremnost, moguće ih je sprovesti u kratkom roku. Ovaj spisak preporuka ne vidimo kao konačan i dovoljan za funkcionisanje parlamenta u punom kapacitetu. Upravo zbog toga jedna od preporuka Parlamentu je da uputi poziv Venecijanskoj komisiji za mišljenje o Poslovniku o radu. Preporuke CRTE nudimo kao polaznu osnovu za argumentovanu diskusiju o rešenjima za unapređenje rada parlamenta“, izjavila je Vukosava Crnjanski, direktorka organizacije CRTA.

 

Tara Tepavac koordinatorka inicijative Otvoreni Parlament, dodala je da se debata u samom plenumu svodi na napade različitih neistomišljenika, umesto da je u fokusu suština i sadržina zakona.

„Parlamentarna kontrola nastavlja da se urušava, a primeri dobre prakse tokom prošlih saziva kao što je javno slušanje više se ne praktikuju. Problem rada Parlamenta se je dvostruk: određeni mehanizmi nisu dovoljno precizirani i razvijeni, a sa druge strane je problematičan način na koji se mehanizmi koji postoje primenjuju.  Takođe, neophodno je usvojiti godišnji plan rada skupštine koji u poslednje vreme redovno izostaje, jer on utiče da bolju pripremljenost poslanika i javnost bi imala priliku da se upozna sa planom rada parlamenta“, rekla je Tepavac.

Jelena Lončar docentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, naglasila je da trenutno svedočimo urušavanju demokratičnosti kada je u pitanju rad Parlamenta.

„Naročito se problem ogleda kada govorimo o zadokodavnoj i kotnrolnoj funkciji parlamenta. Takođe  brojni su i problemi poput samog procesa usvajanja zakona, zakona koji se usvajaju po hitnom postpupku, opstrukcije rada parlamenta, zloupotrebe procedura, kao i potpunog izostanka javnog slušanja koji je nekada uspostavljen kao dobra praksa. Neophodno je da poslanici polažu račune javnosti za svoja dela. Zato je potrebno poboljšati komunikaciju sa građanima“, zaključila je Lončar.

CRTA i Otvoreni parlament pozivaju sve aktere političkog života, civilnog društva, akademske zajednice i medija da se uključe u dijalog o unapređenju parlamentarnog života u Srbiji.

Prenos cele konferencije možete pogledati ovde.

 

Konferencija “Parlament – sta dalje?” #PreporukeParlament

Posted by CRTA on Четвртак, 18. јул 2019.

Preporuke su rezultat dugogodišnjeg istraživanja i praćenja rada Narodne skupštine u okviru Crtine inicijative Otvoreni parlament, zatim i aktivnosti narodnih poslanika i funkcionisanja skupštinskih mehanizama i procesa, te analize komparativne prakse i najboljih međunarodnih standarda. Spisak preporuka predstavljen u ovom dokumentu nije konačan niti iscrpan, već ograničen na prioritetne preporuke za koje CRTA veruje da mogu biti sprovedene u najkraćem mogućem roku, uz postojanje političke volje, spremnosti na dijalog i međusobnog razumevanja svih relevantnih aktera.

U cilju pokretanja javnog dijaloga o (ne)funkcionisanju Narodne skupštine i obnavljanju poverenja građana u parlament, CRTA je sačinila niz preporuka, koje će biti predstavljene na konferenciji “Parlament – šta dalje?”, a odnose se na postupak izrade, debate i usvajanja zakona i kontrole rada izvršne vlasti.

 

Poseban fokus konferencije biće usmeren na prioritetne preporuke za obustavljanje prekomerne upotrebe hitnog postupka i unapređenje kvaliteta celokupne zakonodavne procedure, saradnje s nezavisnim institucijama, kao i uključivanja javnosti u rad parlamenta putem javnih slušanja i usvajanja budžeta Republike Srbije.

 

Na konferenciji će govoriti:

 

Obezbeđen je simultani prevod na engleski jezik.

 

Poverenik i poverenje imaju mnogo zajedničkih osobina, pored one očigledne: da je povereniku nešto “povereno”, a kada je „povereno“, onda mu je dato i „poverenje“. I za Poverenika i za poverenje u Srbiji važi ona stara izreka: teško se stvara, a lako se lomi. A kada se slomi, više nikada se ne sastavi kako treba.

 

Posle igre reči koja nekada kriju mudrosti zanemarene očajem svakodnevice, pogledajmo odnos Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i poverenja kroz neke činjenice, pa da razmotrimo ko ima poverenja u Poverenika. Ko tu kome (ne)veruje i koliko?!

 

Prema dostupnim godišnjim izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, građani su prepoznali značaj prava na slobodan pristup informacijama te su se već u prvoj godini implementacije Zakona obratili državnim organima zahtevajući informacije o njihovom radu u preko 2.000 slučajeva (2005). Nakon 14 godina postojanja Zakona, broj zahteva koji građani, mediji, istraživači, organizacije civilnog društva i ostali šalju svim državnim organima se višestruko uvećao. U 2017. godini državni organi su odgovarali na preko 31.000 zahteva. Bitno je naglasiti da je ovaj podatak nepotpun i da obuhvata samo trećinu svih državnih organa. Imajući ove činjenice u vidu, vredna pažnje je procena da  su se državni organi susreli sa preko 100.000 zahteva upućenih od strane građana u 2017.godini. A u 2018. godini – ista priča, opet je samo jedna trećina organa koji su u obavezi da Povereniku dostave izveštaj to i učinila. Na osnovu dostavljenih izveštaja, radi se o broju od 24.331 zahteva. Toliko o tome koliko građani koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Toliko ga koriste, da naši državni organi prosto nemaju “kapaciteta” da o tome izveste Poverenika.

 

E sad da vidimo koliko građani “koriste” instituciju Poverenika. Treba imati u vidu da se služba Poverenika formalno ne uključuje u sam proces ostvarivanja prava pre iniciranja žalbe pa zbog toga ne postoji precizan podatak koji bi nam pružio odgovor koliko građani učestvuju u ovom procesu i koliko koriste ovo svoje pravo. Međutim, ako posmatramo godišnje izveštaje Poverenika u nekoliko prethodnih godina unazad možemo zaključiti da je građanima izuzetno stalo do ovog prava i da ga često koriste u praksi. U poslednjih 5 godina građani su iskoristili svoje pravo na žalbu u ovom procesu i obratili se službi Poverenika u preko 11.000 slučajeva.

 

Ako pogledamo najsvežije podatke, Poverenik je u toku 2018. godine imao u radu i 3.086 žalbi iz prethodnog perioda, tako da je u toku 2018. ukupno u radu bilo 6.432 žalbe koje su podnete od strane građana. Rešeno je 3.974 žalbe što je za 12,9% više nego u 2017.  U strukturi organa protiv kojih su izjavljivane žalbe prednjače ministarstva i drugi državni organi i organizacije protiv kojih je izjavljeno ukupno 1.846 žalbi (200 više nego 2017.)

 

Generalno veliki broj žalbi je potvrda zaključka da se pravo na pristup informacijama u velikoj meri teško ostvaruje bez podnošenja žalbe i angažovanja Poverenika, što je istovremeno i potvrda poverenja u rad ovog nezavisnog državnog organa. Dakle, postoji jasan kontinuitet poverenja građana u instituciju Poverenika.

 

A koliko druge institucije, državni organi, imaju poverenja u Poverenika? Na osnovu raspoloživih podataka iz izveštaja Poverenika za 2018. godinu proizlazi da je stanje u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja iz godine u godinu sve lošije. Stepen efikasnosti zaštite prava u 2015. iznosio je 96%,  pa u 2016. 92% i onda u 2017. 93%, a u 2018. godini 89%.  Šta je “stepen efikasnosti”? Pa to je ono koliko nadležne institucije postupaju po rešenjima Poverenika. Znači postupanje, čitaj poverenje, opada.

 

Još kada tome pridodamo činjenicu da iz godinu u godinu javnost ostaje uskraćena za informacije koje se tiču krupnih ekonomskih poteza države kao i o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima, kao i da je još u 2017.godini drastično je opao broj organa koji dobrovoljno izvršavaju rešenja Poverenika u pogledu naplate izrečenih novčanih kazni tj. penala. Ovaj broj organa u 2017. godini je iznosio samo 27,1% dok je u 2016. godini ovaj broj iznosio čak o 73,5% (Institucije/organi ignorišu zahteve za naplatu).

 

Prevedeno na jednostavniji jezik – ono što je važno a tajno, odlukom političkih elita postaje još tajnije. A organi koji su dužni da plate novčane kazne, jednostavno to ne rade i to u sve većem broju. Da li neko može da ih natera da to urade?

 

Formalno može, a u praksi – ne može.  Od primene novog Zakona o upravnom postupku (jun 2017) izvršenje rešenja Poverenika je postalo faktički nesprovodivo. Razlog za ovu situaciju leži u činjenici da se organi oglašavaju nenadležnim u procesu utvrđivanja godišnjih prihoda obveznika zakona i njihovoj eventualnoj naplati koja treba da usledi kasnije u postupku (pre svega se tu misli na Narodnu banku Srbije, Ministarstvo finansija, Upravu za trezor ali i sudove i javne izvršitelje). Kao posledica, sprovođenje zakona je ostavljeno dobroj volji organa, odnosno tome da li organi žele da odgovore na tražene informacije ili ne.

 

Dakle, sledeći zaključak je – državni organi ne veruju Povereniku. I tu dolazimo do zanimljivog „začaranog kruga“: građani veruju Povereniku, a generalno ne veruju državnim organima (istraživanja pokazuju isti trend već godinama), a državni organi ne veruju Povereniku. I taj „začarani krug“ upotpunjuje ponašanje izvršne vlasti prema ovoj instituciji. Već četvrtu godinu za redom, godišnji izveštaj o radu Poverenika se ne razmatraju u Skupštini Srbije. Osim toga Vlada Srbije već sedmu godinu za redom nije postupila ni u jednom slučaju kada je Poverenik zatražio pomoć u izvršenju svojih rešenja ( po čl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). U 2017. godini, Poverenik je uputio ukupno 43 zahteva za obezbeđenje izvršenja rešenja. Od 2010. godine ukupan broj poslatih zahteva za pomoć u procesu izvršenja rešenja Poverenika iznosi 173. I – ništa.

 

I ovom prilikom neću navoditi sva ona „nemerljiva“ potkopavanja ugleda i kredibiliteta Poverenika koje je dolazilo od različitih predstavnika vlasti, niti ću govoriti o procesu izbora novog poverenika, koji je trajao 6 meseci iz razloga znanim samo vladajućim strukturama. Dovoljno je izvesti jednostavan zaključak – država nema poverenja u Poverenika, niti ga je ikad i imala.

 

Inače, ne bi ostavljala u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama neodređeni rok, recimo, za izbor novog Poverenika. Mogla je naša država videti u susedstvu kako je to rešeno (Hrvatska: „Najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata Povjerenika, odnosno najkasnije 30 dana nakon prestanka dužnosti iz drugih razloga, Odbor za Ustav, Poslovnik i politički sustav Hrvatskoga sabora objavljuje javni poziv za dostavu kandidatura za izbor Povjerenika”).

 

Inače se ne bi ponašala kako se ponaša svih ovih godina, skoro pa decenija.

 

Inače ne bi uvek bila politika iznad struke (što je izbor novog Poverenika i pokazao), a volja političara iznad poverenja građana.

 

Inače ne bi dozvolila da se u svim izveštajima Evropske komisije od 2015. godine Poverenik pominje u kontekstu redovnog nedostatka resursa, nedostatka obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika, nedostatka odgovora institucije na one “osetljive” informacije koje se tiču privatizacija i drugih “osetljivih” biznisa.

 

Trenutno je, izgleda, poverenje “jeftina” roba, sa kojom stranke na vlasti i one željne vlasti lako trguju. Ali, tržište je nepredvidivo, istorija nas uči, kada građani počnu sve opreznije da veruju, “poskupeće” i poverenje. Na kraju krajeva, kao i u dnevnom životu, verujemo onome ko poverenje opravda.

 

U instituciju Poverenika verujemo i time bi ova država trebala da se ponosi, umesto bojažljivog stida i nelagode koja se pokazuje. Naš je zadatak da se ne ponovi već viđena priča sa institucijama na ovim prostorima. Grade se, steknu reputaciju, krene “demokratska nada” i počne poverenje, a onda sledi sunovrat kredibiliteta i povratak u sivu zonu nepoverenja.

 

Čuvajući institucije i demokratsko nasleđe, na nama je da Srbiju uputimo da bude #SrbijaDoInformacija a ne “Srbija do Tokija”.

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Rule of Law Reform in the Western Balkans: Reinventing the Rules of the Game“ koji sprovodi Politikon mreža u saradnji sa CRTA i Tim Institutom, uz podršku Evropskog fonda za Balkan.

Ulična akcija i Istinomer forum pod nazivom „Koliko košta naša žeđ?“ u organizaciji udruženja građana CRTA, održani su danas u Zrenjaninu. Ulična akcija organizovana je u okviru kampanje „Srbija do informacija“.

Građani i građanke Zrenjanina tokom akcije imali su priliku da pošalju pismeni zahtev nadležnim lokalnim institucijama u kojima su tražili informacije u vezi sa neispravnošću pijaće vode i rešavanjem ovog problema. Ukupno je poslato više od 150 zahteva, upućenih Gradskoj upravi Grada Zrenjanina i JKP-u „Vodovod i kanalizacija“ Zrenjanin. Putem poslatih zahteva, građani su tražili odgovore na pitanja koliko je novca izdvojeno iz budžeta grada Zrenjanina i budžeta Republike Srbije za izgradnju Fabrike vode u Zrenjaninu i sanaciju kvarova nastalih tokom izgradnje Fabrike, kao i koliki je ukupan iznos naplaćene usluge vodosnabdevanja od strane JKP Vodovod i koliko je novca od strane građana otišlo preduzećima Zilion, Zilion S.P.A i Synertech.

Prema podacima, nedostatak pijaće vode u Zrenjaninu je problem sa kojim se građani suočavaju još od 2004.godine. I pored brojnih pokušaja da izgradnjom fabrike i postrojenja za prečišćavanje vode Zrenjanin dobije ispravnu pijaću vodu, do danas ovaj problem nije rešen. Nosioci lokalne vlasti su najavljivali da će građani dobiti zdravu pijaću vodu do kraja juna meseca, međutim taj rok je opet pomeren za period između 15. i 20. jula.

„Kampanja „Srbija do informacija“ je danas u Zrenjaninu, gradu koji decenijama pati ne samo od nedostatka vode, već upravo i od nedostatka informacija od javnog značaja. Pravo da znamo činjenice koje utiču na nas građane i obaveza organa da nas informišu je ustavom zagarantovano pravo, ključno za postojanje uređene demokratije. Sa građanima danas razgovaramo o tome koliko znamo o problemu vodosnabdevanja u Zrenjaninu i šta mi kao građani možemo da uradimo. Ono što sigurno možemo je da tražimo informacije, jer imamo pravo da znamo šta se zaista dešava sa pijaćom vodom u Zrenjaninu“, izjavio je Pavle Dimitrijević iz udruženja građana CRTA.


Razgovor o tome šta je zapravo pozadina problema sa pijaćom vodom u Zrenjaninu i koja pozitivna iskustva inicijativa iz drugih gradova mogu poslužiti kao primer rešavanja lokalnih problema, nastavio se u okviru Istinomer foruma pod istim nazivom Koliko košta žeđ?“, na kome su učestvovali Dušan Kokot predstavnik inicijative „Građanski preokret“ , Alisa Kockar odbornica u Skupštini grada Zrenjanina, Iva Marković predstavnica inicijative „Pravo na vodu“ i Andrija Petrović predstavnik inicijative „Da Valjevo prodiše“.

„Za tri ipo godine kao Odbornica u Skupštini grada Zrenjanina upućivala sam zahteve lokalnoj samoupravi i nijednom nisam dobila potpunu informaciju niti na vreme. Ništa nije dostavljeno dobrovoljno sa njihove strane, već je praksa postala da se stalno odlažu zahtevi građana. Time ne postoji komunikacija između građana i gradske skupštine, što u prvom koraku čini nosioce vlasti nedostupnima kako bi građani rešili problem u svom gradu“, naglasila je Alisa Kockar.

Dušan Kokot je dodao da se Zrenjaninci nalaze i dalje na istom mestu gde su bili i pre 15 godina. U zadnjih godinu dana se rokovi konstantno probijaju, a Kokot ističe da se time skreće pažnja sa ključnog pitanja zašto i kako su došili u ovu poziciju, jer građani nemaju pravovremene i objektivne informacije o tome kuda je otišao, tj.kako je iskorišćen njihov novac koji je navodno upotrebljen kako bi Fabrika vode i postrojenje obezbedili ispravnu pijaću vodu.

„Preživeli smo privatizaciju različitih usluga koje bi trebalo da zadovoljavaju javne interese. Međutim, voda kao takva treba da bude javna svojina, a ne da bude privatizovana. Samo u Vojvodini preko 160 hiljada ljudi pije nedovoljno prečišćenu vodu, dok više od polovine stanovnika Srbije koristi nekvalitetnu vodu u svom svakodnevnom životu.  Ovo se dešava u svim različitim društvima koja prolaze kroz raznorazne društvene i ekonomske krize. Vremenski je dug put koji će rešiti ovakav problem, to se vidi i na primeru država Evrope koje su omogućile svojim građanima čistu pijaću vodu u roku i do 13 godina“,  izjavila je Iva Marković.

Andrija Petrović je zaključio da građani više ne veruju u svoju moć i u svoju snagu, jer su svesni da lokalnu samoupravu ne interesuju zahtevi građana i da im nije stalo da pomognu u ispunjavanju građanskih ciljeva.  Međutim, Petrović je naglasio da bez građanskog aktivizma i zajedničkog udruživanja ne mogu se ostvariti promene koje bi donele bolje društvene uslove i potpuno zadovoljenje građanskih prava, kao i da moramo postati svesni da je na nama kako ćemo stvoriti sebi bolje uslove za život i da li ćemo dozvoliti da nam se ograničavaju osnovna ljudska prava.

U okviru Samita Zapadnog Balkana u Poznanu, koji je u sklopu Berlinskog procesa organizovan od 3. do 5. jula 2019. godine, održan je sastanak između šest predstavnika organizacija civilnog društva iz regiona i ministara spoljnih poslova država Zapadnog Balkana i Evropske unije. Tema sastanka bili su ključni izazovi sa kojima se region suočava. Sastanak je moderirala Aleksandra Tomanić, izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan. Predstavnici civilnog društva – Jovana Marović (Politikon mreža), Vukosava Crnjanski (CRTA), Adnan Huskić (Centar za izborne studije), Gjergij Vurmo (Institut za demokratiju i medijaciju), Naim Raish (Balkanska grupa za istraživanje javnih politika) i Marko Trosanovski (Institut za demokratiju Societas Civilis) – izneli su ministrima ključne regionalne probleme i izazove, ali i poruke u pogledu stanja demokratije, vladavine prava, bilateralnih sporova, evropskih integracija, slobode medija i izražavanja i budućnosti Berlinskog procesa.

Vukosava Crnjanski je upozorila da su zapaljiva retorika i slabe demokratske institucije pretnja saradnji i stabilnosti regiona. Ona je pozvala na veću ulogu parlamenata u procesu evropskih integracija. Njeno izlaganje, na srpskom i na engleskom, prenosimo u celosti.

 


 

Poštovani ministri, koleginice i kolege iz civilnog društva,

Počinjem svoje obraćanje podsećanjem da je Evropska unija pre svega mirovni projekat, utemeljen u vrednostima demokratije, solidarnosti i ljudskih prava.

Imajući to u vidu, pozivam sve političke elite u regionu zapadnog Balkana da pokažu suštinsku posvećenost modelu koji svojom strateškom odlukom pratimo i usvajamo. U tom smislu, od izuzetne je važnosti da se političke elite suzdrže od zapaljive retorike koja širom regiona neprestano podstiče govor mržnje, populizam i širenje dezinformacija, te sužava prostor za dijalog.

Sledeća tema na koju želim da skrenem pažnju je hitna potreba za obnavljanjem uloge parlamenata kao ključnih demokratskih institucija u regionu. Parlamenti moraju biti transformisani iz “glasačkih mašina” u prostore u kojima se neguje dijalog, sprovodi nadzor nad izvršnom vlašću, a o zakonima odlučuje na osnovu činjenica. Parlamenti bi morali da imaju i jedan od najznačajnijih, suštinskih glasova u procesu evropskih integracija, i to tako što bi njihova uloga u sprovođenju nadzora nad napretkom bila proaktivnija, ali i tako što bi aktivno učestvovali u inicijativama kao što je Berlinski proces.

Zaključujući svoje obraćanje želim jasno da kažem: Ako ne uspemo da održimo iskrenu posvećenost u odbrani evropskih vrednosti, govor mržnje, slabljenje demokratskih institucija, nepoverenje i nezainteresovanost građana da učestvuju u demokratskim procesima nastaviće da podrivaju regionalnu saradnju i ozbiljno ugrožavaju regionalnu stabilnost.

Moramo pokazati posvećenost demokratiji i Evropskoj uniji kao našim ključnim strateškim prioritetima, kako kroz konkretne akcije tako i kroz svakodnevne zvanične narative.

 


 

Dear ministers, dear colleagues from the civil society,

First I would like to remind us all that the European Union is first and foremost a peace project, that is grounded in values of democracy, solidarity and human rights.

Having this in mind, I would like to call the political elites in the region to show substantial commitment to this model we have strategically chosen to follow. This means to restrain from using the inflammatory rhetoric that continuously produces hate speech across the region, fuels populism and disinformation, and narrows the space for dialogue.

Another issue that I would like to address is the urgent need to restore parliaments as pivotal democratic institutions in the region. Parliaments need to be transformed from “voting machines” into genuine spaces for nurturing dialogue, overseeing the executive and deciding on laws based on facts and evidence. Parliaments should have a substantial voice in the European integration process, by taking a more proactive role in scrutiny over the progress and through active involvement in initiatives such as the Berlin process.

I would like to conclude with the following. If we fail to maintain sincere commitment in defending democratic values – hate speech, undemocratic performance of institutions and lack of citizen trust and engagement will continue to undermine regional cooperation, seriously threatening regional stability.

We have to show dedication to democracy and European Union as our key strategic priorities both through concrete actions and the official everyday narrative.

Na Trgu Slobode u Zrenjaninu u četvrtak 11.jula od 17 do 19 časova održana je ulična akcija pod nazivom „Koliko košta naša žeđ?“ koju je organizovalo udruženje građana CRTA.

 

Koliko je gradskog i državnog novca do sada uloženo u fabriku vode, kako je fabrika iskoristila 67 miliona dinara iz republičkog budžeta, gde i kako se vrše analize vode koju koriste građani Zrenjanina – neka su od pitanja koja smo postavljali zajedno sa građanima Zrenjanina. Po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, građani imaju pravo da traže i dobiju odgovore na njih od nadležnih institucija.

 

Tokom akcije Zrenjaninci su imali priliku i da učestvuju u kvizu i provere znanje u vezi sa neispravnošću vode u svom gradu i osvoje simbolične nagrade.

 

Ulična akcija je deo kampanje Srbija do informacija u okviru koje su aktivnosti sprovedene i u Valjevu, Kragujevcu, Užicu, Somboru, Prijepolju i drugim gradovima širom Srbije. Cilj kampanje je informisanje građana o pravu javnosti da zna. Ovo pravo kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja omogućava svim građanima da traže informacije koje su nastale tokom rada ili su u vezi sa radom organa javne vlasti.

 

Više detalja o samoj akciji pogledajte ovde.