Požuri polako do efikasne javne uprave

Sudeći po broju zaposlenih (oko 600 hiljada) ljudskog kapaciteta ne manjka, štaviše ima ga previše. A ko su službenici koji u našem interesu i za naš novac samo delimično i u sporom ritmu sprovode reforme na koje se Srbija obavezala na svom putu ka Evropskoj uniji a od kojih mi, kao građani, treba da imamo koristi? Odabrani od najboljih kandidata na konkursu ili postavljeni u privremenom svojstvu vršilaca dužnosti, što ih čini lako podložnim partijskom uticaju?

Više od polovine najviših državnih službenika je postavljeno u svojstvu vršilaca dužnosti. Osim što im se ovaj status periodično obnavlja, što je u suprotnosti sa zakonom, službenici su zbog tog “nestalnog” položaja, servilniji prema onima koji su ih imenovali. Imajući ovo u vidu, predmet “profesionalizacija javne uprave” u procesu pridruživanju EU, za sada, nećemo položiti.

Temeljna reforma ovako velikog sistema podrazumeva sinhronizovane napore u unapređenju nekoliko podsistema i strukturne promene. Za strateško rešenje problema,  kao i da građani najzad zaista osete prednosti, potrebna su ozbiljna finansijska sredstva i više od jednog skupštinskog mandata. Cena neefikasne javne uprave, koja deluje u službi političkih stranaka, se plaća iz budžeta odnosno građani finansiraju servis koji im otežava svakodnevno funkcionisanje. Hiperprodukcija strateških i drugih dokumenata koji uređuju ovu oblast ne dovodi do značajnih promena u praksi, ali stvara privid posvećenosti.

Reforma se svodi na razvoj pojedinih delova sistema, što je naročito vidljivo u oblasti digitalizacije usluga. Dok se delimična digitalizacija državnih servisa koristi kao povod za “slavlje” uspeha reforme, u praksi još uvek nemamo u potpunosti uvezane državne baze podataka. Tako je u zamahu digitalizacije građanima ostavljeno da posreduju u komunikaciji dve institucije (šifra –  elektronski zakaži termin za uslugu ali donesi uplatnicu sa pečatom jer se ne priznaje uplata putem elektonskog bankarstva).

Ništa bolje ne stojimo ni kada je u pitanju obezbeđivanje finansijske održivosti procesa reformi jer se uglavnom oslanjamo na donatorska sredstva. Evropska unija je u većoj meri, u odnosu na državu Srbiju, finansijer i podrška ovoj inicijativi. Na osnovu toga utisak je da je Evropskoj uniji više stalo da finansijske održivosti naših reformi nego nama.

Zašto se  zapravo samo građanima (a i EU) žuri da Srbija najzad ima profesionalan i efikasan sistem javne uprave? Racionalizacijom rada jedan deo zaposlenih bi ostao bez posla a političke partije bi ostale bez mehanizma za zapošljavanje „zaslužnih“ aktivista. Budući da argument visoke cene reformskog procesa nije primenljiv, jer bi krajnji efekat doveo do dugoročnih ušteda u budžetu, tu se možda i krije odgovor na pitanje zašto se odugovlači sa sprovođenjem reformi.

Tekst je nastao povodom Međunarodnog dana demokratije i praćenja ispunjavanja političkih kriterijuma za pristupanje Srbije Evropskoj uniji i preuzet je sa portala Danas.rs.