Logičke greške relevantnosti
Sve greške o kojima će biti reči u daljem tekstu bi mogle da se svrstaju u grupu ignorisanje problema (na engleskom red herring, na latinskom ignoratio elenchi), što se sastoji u prevlačenju nečeg smrdljivog preko traga koji ostavlja argument kako bi ljudi krenuli drugim putem. Nazivaju se takođe i „zamenom teza“. U pitanju je pokušaj da se odvrati pažnja sa onoga o čemu dve osobe razgovaraju na drugu temu, najčešče podjarivačku, ali ponekad i na lakše tlo za osobu koja je uključena u raspravu sa zamenom teza.
Ad personum (protiv ličnosti, lat. nekad se pravi razlika sa logičkom greškom ad hominem, nekad ne) predstavlja irelevantan napad na identitet sagovornika. Odbacivanje argumenta samo zato što ga je baš ta osoba iznela prikazuje tu osobu kao „liberalno retardiranu“, „neoliberalnu marionetu“, „konzervativnog neofašistu“. Uopšte protiv svakog ko ne pripada grupi se ide argumentom ad hominem, odnosno tvrdi se da je „tvoj argument neispravan jer si pripadnik protivničke grupe“. Nisu svi napadi na ličnost ili njen karakter ad hominem. Kada nekoga optužimo da je neiskren, da iznosi loše argumente ili da pribegava logičkim greškama, to ne predstavlja argument protiv čoveka, jer se napad odnosi na argument. Čak i ako se napadne osoba rečima „ti si lažov“, to ne predstavlja logičku grešku ukoliko je napad umesan i potkrepljen dokazima.
Ad verecundiam (iz strahopoštovanja, lat. ) je logička greška pozivanja na autoritet. Ova logička greška je veoma česta u demagogiji, budući da se pripadnost grupi smatra garancijom kredibiliteta. Ponekad taj autoritet ima neodređene akreditive („jedan naučnik“), a ponekad akreditivi nisu relevantni za oblast rasprave (doktor nauka iz mašinskog inženjerstva nije ekspert za globalno zagrevanje). Vorenovo oslanjanje na policiju i na čuvare reda je primer logičke greške pozivanja na autoritet. Čak i ako su odlični u svom poslu, nisu prošli obuku, niti imaju potrebna znanja za identifikovanje špijuna. Pozivanje na lična ubeđenja je čest primer ove logičke greške. Nema ničega suštinski pogrešnog u pozivanju na autoritet, ali dobar razgovor može da ukaže na to da je važnost autoriteta i njegove stručnosti postala status u argumentaciji.
Ad misericordiam (logička greška pozivanja na milosrđe) je logička greška u kojoj se bespotrebno poziva na emocije. Na primer, treba da glasate za mene jer imam najslađe pse (a zaista ih imam). U demagogiji je često prisutno pozivanje na strah jer je situacija toliko kobna da čak ne možemo ni da priuštimo raspravu. Radi se dakle o pokušaju da se ućutka svako neslaganje. Često strah koji neki osećaju treba da bude dokaz identiteta, motiva ili činjenja drugih, ali ne mora da bude tako. Primera radi, strah koji je Voren prikazao kao dokaz predstojeće izdaje „Japanaca“ u stvari nije nikakav dokaz o ljudima japanskog porekla, već samo dokaz rasizma. Emocije su sastavni deo obrazlaganja tako da puko pozivanje na osećanja ne mora nužno da bude i pogrešno. Ljudi koji su se protivili Vorenu su se takođe pozivali na emocije, kao što su saosećanje, strah od posledica po našu zemlju ako preuzmemo fašističke ideje i nada da će svet postati inkluzivniji. Čak nije bilo nerazumno što se Voren plašio za svoju zemlju, međutim njegov strah nije predstavljao dokaz.
Odlomak iz knjige
DEMAGOGIJA I DEMOKRATIJA
Patriša Roberts-Miler
u izdanju Crte
