Jedino ako cela medijska zajednica Kragujevca udruženim snagama temeljno obnovi svoje osnovne uloge u vidu objektivnog i pravovremenog informisanja, na taj način uspeće da povrati poverenje građana u medije i održi medijsko okruženje živim, zaključak je Istinomer foruma pod nazivom “Lokalni mediji – u službi građana ili vlasti?“ održanom večeras u Kragujevcu u organizaciji Istinomera.

Učesnici foruma novinarka Res Publike Marija Milošević, novinar portala Presek Miroslav Čer i izvršna direktorka Fondacije Slavko Ćuruvija Ivana Stevanović, zaključili su da postoji nedostatak  zainteresovanosti Kragujevčana za problem finansiranja medija, kao i da je Kragujevac jedini grad koji u poslednje 4 godine nije izdvojio novac za sufinansiranje lokalnih medija.

„Smatrano je da bi projektno sufinansiranje trebalo da zameni ono što je državno vlasništvo nad medijima i tu je nastao problem. Ovakav način sufinansiranja je trebalo da služi da se sadržaji koji su u interesu medija i građana, a nisu komercijalno isplativi, finansiraju novcem građana. Međutim, došli smo u situaciju da projektno sufinansiranje služi svemu samo ne onome čemu je cilj, i tome je doprinela politička volja koja želi da održi svoj uticaj na lokalne medije“,  izjavila je Ivana Stanković.

Takođe, Stanković je dodala da je medijska reforma imala dobru ideju i plemeniti cilj da donese pomak u interesu svih građana, međutim pokušaj da se uredi medijsko tržište i ono što danas svedočimo jeste da je očigledno politička volja uticala da se zakoni ili neke odredbe ne primenjuje uopšte, ili se primenjuju na jedan obesmislen način.

 

„Teme koje se plasiraju kroz medije možemo okarakterisati kao lagane teme. One odgovaraju onima koji konkurs raspisuju. Traži se da se sadržaj tiče privrednog okruženja, komunalnih usluga i politike mladih. Međutim, kada bismo detaljnije sagledali ovakav sadržaj, dolazi se do zaključka da su mediji zapravo afirmativni, tj. da ne postoji istraživački prilozi, analitički tekstovi, a to je upravo ono što nama nedostaje“, naglasila je novinarka Res Publike Marija Milošević.

Milošević je istakla da je nedostatak političke volje da se sprovede zakon ono što je obesmislio čitav proces projektnog sufinansiranja, kao i da je pored stvorene potrebe za medijskom reformom, medijska zajednica na različite načine shvatila ideju projektnog sufinansiranja i u tome leži srž problema.

„Medijska reforma nikada nije sprovedena, jer ona podrazumeva poboljšanje stanja bez temeljnog menjanja društvenog i političkog poretka. Mediji su reformu dočekali nespremni, a svi donosioci odluka su se vodili vlastitim interesima“, dodao je novinar portala Presek Miroslav Čer.

Miroslav Čer  je zaključio da finansiranje kao takvo nije ključni problem u medijskoj zajednici, već da iako je okruženje zatvoreno za saradnju sa medijima, jedino upornost može novinarima doneti krajnji cilj u njihovom izveštavanju.

Republika Srbija je Ustavom iz 2006. godine definisana kao država zasnovana na vladavini prava i načelima građanske demokratije, s Narodnom skupštinom kao najvišim predstavničkim telom i nosiocem ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, preko koga građani ostvaruju svoju suverenost. Ustav među svojim načelima ističe vladavinu prava, koja se ostvaruju podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, čiji odnos se zasniva na sistemu međusobne „kontrole“ i ravnoteže.

Pravo na slobodan pristup informacijama kao posebno pravo, koje se vremenom izdvojilo iz slobode izražavanja, prava na privatnost (privatni i porodični život) i prava na pravično suđenje kao fundamentalnih ljudskih prava, nastalo je kao rezultat razvoja savremene pravne države i participativne demokratije, u kojoj građanin postaje „četvrta vlast” i aktivni učesnik u društvenim procesima.

Važeći ustav u Načelima određuje nosioce suverenosti i navodi da suverenost potiče od građana, koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Interesantno je pomenuti kako je tekla procedura usvajanja važećeg ustava.

Ne umanjujući značaj drugih nezavisnih institucija, građani su najviše upućeni na Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u zaštiti svojih ljudskih prava. To je, sa jedne strane, tako usled delokruga rada ovih institucija, a sa druge, usled toga što su postupci pred ovim organima besplatni za građane i lišeni strogih formalnih zahteva, koji po pravilu prate druge postupke za ostvarivanje zaštite prava.

Usvajanjem Strategije razvoja sistema javnog informisanja (Medijska strategija) u septembru 2011. godine, Republika Srbija je započela medijsku reformu i odredila osnovne „informisanja u Republici Srbiji i delova tog sistema da bi razvoj slobode medija i medijskog tržišta doprineo daljem jačanju demokratskih odnosa u društvu”.

Odbor za kulturu i informisanje nije pokrenuo postupak izbora Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i nije primio ni jedan predlog kandidata za izbor Poverenika, navodi se u odgovoru koji je Narodna skupština dostavila na zahtev YUCOM-a.

Podsećamo da je mandat bivšem povereniku Rodoljubu Šabiću istekao 22. decembra i da je 70 organizacija civilnog društva, medija, predstavnika poslovne, stručne i naučne zajednice još u novembru prošle godine uputilo javni zahtev nadležnom odboru da hitno pokrene transparentan i kompetetivni proces izbora novog poverenika.

Nakon što je Odbor za kulturu i informisanje odbio da razmatra inicijativu za pokretanje postupka za izbor poverenika, grupa organizacija je javno ponudila predlog razrađenih kriterijuma za izbor kandidata. U tom dokumentu su predloženi i načini provere da kandidati nisu povezani sa političkim strankama, da nisu kršili zakone, profesionalne standarde i pravila struke, kao i da imaju relevantno stručno znanje i iskustvo u oblasti zaštite podataka o ličnosti i pristupa informacijama od javnog značaja.

Prethodna iskustva sa kašnjenjem izbora rukovodilaca državnih organa, posebno nezavisnih institucija, imala su štetne posledice na njihov rad, a posledično i na prava građana i javni interes koje bi ove institucije trebalo da štite. Zbog toga organizacije potpisnice ovog saopštenja još jednom pozivaju nadležni odbor da što pre otpočne postupak izbora novog Poverenika.

Saopštenje su potpisali Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Partneri za demokratske promene Srbija, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Transparentnost Srbija, Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), SHARE fondacija i  Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

Istinomer  je organizovao Istinomer forum „Lokalni mediji-u službi građana ili vlasti?“ u sredu u Tango Caffe-u u Kragujevcu (Karađorđeva 28). 

 

 

Pitanja o kojima se diskutovalo na forumu:

 

 

 

Na Istinomer forumu govorili:

 

 

Moderatorka: Bojana Vlajović Savić, Res Publica

 

Za detalje o celokupnom forumu pogledajte ovde.

 

 

 

Školska slava Sveti Sava. Deca i svečanost u toku. Svima se dele kolači. Jedan dečak diže ruku i pita: „A ko je toliko bogat da kupi kolače za celu školu?“ Učiteljica se samo nasmeja i ne reče ništa.

 

Dečak dođe kući i ispriča roditeljima kako je bilo i zauzvrat – dobi grdnju i pretnju batinama: „šta ti ima da pitaš, da se praviš pametan. Svi ćute i jedu samo ti nešto izvoljevaš. Radi šta i drugi i ćuti. Ne razlikuj se od drugih.“

 

Tako nam od malena pričaju. Što manje pitaš, to bolje po tebe, gledaj svoja posla, a „javna posla“ zapravo nisu tvoja. I kako se onda, u takvom društvenom miljeu, snalazi jedno pravo – pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Pa još i institucija Poverenika za te iste informacije od javnog značaja. U društvu koje decenijama gaji ćutanje kao vrednost, ovo pravo je – evolucija i revolucija.

 

Od 2004.godine, od kada je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen, pa do danas, došlo je do prave revolucije. Zašto je to revolucija? Pa jer dolazi do značajne, velike promene društvenih odnosa. Građani pitaju, interesuju se. Nisu više podanici, već građani koji koriste svoja prava da (sa)znaju ono što se tiče direktno njihovog života.

 

Pitaju kako se troši javni novac, traže javne podatke, interesuju se za sve za šta mi odvajamo od svojih plata. Za javno, za značajno, za informacije od javnog značaja. Građani svoje pravo na slobodan pristup informacijama koriste svake godine u sve većem broju. Prve godine primene Zakona, dve hiljade građana je poslalo svoj zahtev državnim organima. Već 2009. godine građani su iskoristili svoje pravo da se informišu o radu državnih organa u preko 50.000 slučajeva. Na kraju, prema godišnjem izveštaju Poverenika za 2017.godinu, ovaj institut je korišćen u preko 30.000 slučajeva. Međutim, ovaj podatak nije potpun jer obuhvata samo četvrtinu državnih organa. Ostale je izgleda sramota da “jave” koliko puta su im građani pisali.

 

I tako je pravo na slobodan pristup informacijama zaživelo u Srbiji. Traje i širi se. Zašto? Između ostalog i zbog toga što je institucija Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti radila ono što je u Srbiji najveća retkost – svoj posao. U okviru zakona. Redovno. Stalno. Bez „tamo, ovamo, zaobiđi, preskoči“. Godinama gradila svoj kredibilitet i poverenje građana. Kada žalba stigne do kancelarije Poverenika, građani znaju da će biti rešena  – po i prema zakonu. Ni više, ni manje. I sigurni su da će dobiti informaciju o tome šta je ishod. Nema „ćutanja“, kao kod REM-a, „preskakanja“ škakljivih slučajeva i „bežanje“ u minimum rada kao kod opet REM-a i Agencije za borbu protiv korupcije.

 

Zbog svega toga u Srbiji mnogi veruju da je institucija Poverenika „glavno“ antikorupcijsko telo u Srbiji. Institucija koja omogućava da znamo šta država ne želi da znamo. A toga je sve više, jer institucije odgovaraju sve manje.

 

I onda sledi priča oko izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada se ovo pravo u Srbiji „razmahalo“,  toliko da se oni koji „kriju“ i zloupotrebljavaju javna ovlašćenja na različitim nivoima osećaju ugroženima, javila se potreba da se tom pravu malo „saseku krila“. Kako? Pa zapravo zabraniti nam da pitamo najveća javna preduzeća („društva kapitala“) kako troše naš novac i otežati postupak traženja informacija do te mere da nas izda strpljenje.

 

U prevodu, opet ono staro: „Što manje pitaš, to bolje“. Možeš da pitaš, ali ja (država) ću učiniti sve da te odvratim od toga. I to tako da ti se smuči da uopšte i pomisliš da nešto pitaš. Ne talasaj. Talasi ugrožavaju stabilnost. A ja (država) ću ti odrediti kada ćeš i koliko biti stabilan i zadovoljan.

 

Ali…kasno je. Duh iz boce je pušten. Sloboda se osvojila, primila. Građani žele da znaju. Sloboda se teško osvaja, a jako se brani. I ako protivustavno ograničite pravo, to nas više podstiče da pitamo. I neće nas sprečiti ni moguće “ujdurme” oko izbora novog Poverenika, ni sva obrazloženja da građani nemaju zbog čega da šalju zahteve za slobodan pristup informacijama “kada će biti sve na sajtu”.

 

Državo, shvati. Srbija nije do Tokija, ali je #SrbijaDoInformacija. To su granice slobode za koje smo se borili i tebi državo dali “mandat” da u naše ime slobodu dalje gradiš, ogradiš zakonima i po potrebi braniš.

 

A mi…mi mislimo, pitamo, dakle postojimo. I nećemo dati da država vlada nama, nego mi, građani državom.

 

Revolucija je pobedila.