Milošević, Vučić i Deda Mraz

Raša Nedeljkov / 27.9.2018.

Često se u javnosti postavlja pitanje da li nam je bolje ili lošije danas ili za vreme Miloševića. Posle 5. oktobra ili za vreme samoupravnog socijalizma. Siguran sam da svaki građanin Srbije može iz svoje perspektive da ocenjuje da li živi slobodnije, izvesnije, bezbednije sada, ili pre dvadeset godina.

 

Kao aktivista u organizaciji koja se bavi demokratizacijom društva, na prošlost gledam pre svega iz perspektive poštovanja ljudskih prava, rada institucija, vladavine prava, podele vlasti, javnosti u radu institucija, slobode izbora i prava glasa. U svakoj od ovih oblasti ima puno stvari koje liče ili su identične mračnim devedesetim.

 

U nedelji kada se obeležava Međunarodni dan prava javnosti da zna, idealna je prilika da se setimo vremena kada nije postojao Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kada nije postojala institucija Poverenika, kada je čitav korpus prava građana da imaju neposredan uvid u poslove institucija, bila pusta želja.

 

U vreme pre donošenja Zakona, pristup informacijama je bio predmet isključivo političke odluke. Javni funkcioneri su procenjivali kada, kome i zašto će dati neku informaciju. Često je to rađeno sa vrlo određenim politikantskim ciljem – sebe da ojača ili protivnika da oslabi. Mediji, oni koji nisu želeli da budu propaganda, imali su gotovo vezane ruke. Jer im je izveštavanje o svim teme koje život znače zavisilo od samovolje onih na vlasti.

 

Ta moć ili samovolja vlasti je ograničena Zakonom 2004. godine.

 

Zamislite situaciju u kojoj vi svesno krišite zakona a da za to prođete nekažnjeno – zvuči savršeno, zar ne? Tada je javnost, a pre svih novinarke i novinari, dobili alat da do informacija dolaze po unapred ustanovljenim procedurama i jasno određenim vremenskim rokovima. Kako su godine prolazile značaj ovog zakona za uživanje medijskih sloboda, borbe protiv korupcije i unapređenja transparentnosti i otvorenosti državnih organa je sve više rastao u javnosti.

 

Mnoge istine smo saznali za prethodnih 14 godina. Od krađe narodnih para od strane drumske mafije, zloupotreba javne imovine u privatne svhe, kontroverznih ugovora potpisanim u ime Srbije (Fijat, Železara, Jat, aerodrom, itd.), do toga kakvu vodu pijemo. Saznali smo i koji procenat doktorata su neki javni funkcioneri plagirali i tako postali doktori nauka, na lažan način. Neke od mnogobrojnih afera koje su upravo građani, organizacije civilnog društva, mediji saznali koristeći se pravom na pristup informacijama su dobile i sudski epilog.

 

Godinama su se javni funkcioneri nervirali što im neki uporni i dosadni građani postavljaju pitanja. Što o njima novinari (ovde ne govorim o protokolarnim izveštačima koji sebe nazivaju novinarima) pišu priče. Što su morali da odgovore na mnoga neprijatna pitanja, i dostave zvanična dokumenta, jer ih je na to primoravao Zakon.

Onda su odlučili da to promene. Ako izmenimo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dosetili su se mudri političari na vlasti, tako što ćemo izuzeti sva ona za nas važna tkz. društva kapitala (čitaj: tamo gde ima puno para) i tako što ćemo zakomplikovati, proces pristupa informacijama od javnog značaja, baš nas briga ko će i šta da nas pita – nećemo morati da im ništa odgovorimo. Uz to, sistematski ćemo napadati i diskreditovati instituciju Poverenika, pa ako se neko i odvaži da nas pita i zapitkuje – dobiće etiketu stranog plaćenika, izdajnika i saradnika tajkuna.

 

Na nama je da odlučimo da li ćemo pustiti političarima na vlasti, kao što je Vučić  da nam ukinu prava za koje smo se izborili ili nam je do tih prava stalo? Da ne bismo informacije od institucija tražili preko Deda Mraza, na nama, slobodnim građankama i građanima je da sprečimo usvajanje zakone kojima bi se i miloševićevi zakonopisci dičili. #SrbijaDoInformacija

http://www.srbijadoinformacija.rs/

Tekst je napisan za dnveni list Danas za rubriku „Lični stav“.