Ko ima poverenje u Poverenika?

Poverenik i poverenje imaju mnogo zajedničkih osobina, pored one očigledne: da je povereniku nešto “povereno”, a kada je „povereno“, onda mu je dato i „poverenje“. I za Poverenika i za poverenje u Srbiji važi ona stara izreka: teško se stvara, a lako se lomi. A kada se slomi, više nikada se ne sastavi kako treba.

 

Posle igre reči koja nekada kriju mudrosti zanemarene očajem svakodnevice, pogledajmo odnos Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i poverenja kroz neke činjenice, pa da razmotrimo ko ima poverenja u Poverenika. Ko tu kome (ne)veruje i koliko?!

 

Prema dostupnim godišnjim izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, građani su prepoznali značaj prava na slobodan pristup informacijama te su se već u prvoj godini implementacije Zakona obratili državnim organima zahtevajući informacije o njihovom radu u preko 2.000 slučajeva (2005). Nakon 14 godina postojanja Zakona, broj zahteva koji građani, mediji, istraživači, organizacije civilnog društva i ostali šalju svim državnim organima se višestruko uvećao. U 2017. godini državni organi su odgovarali na preko 31.000 zahteva. Bitno je naglasiti da je ovaj podatak nepotpun i da obuhvata samo trećinu svih državnih organa. Imajući ove činjenice u vidu, vredna pažnje je procena da  su se državni organi susreli sa preko 100.000 zahteva upućenih od strane građana u 2017.godini. A u 2018. godini – ista priča, opet je samo jedna trećina organa koji su u obavezi da Povereniku dostave izveštaj to i učinila. Na osnovu dostavljenih izveštaja, radi se o broju od 24.331 zahteva. Toliko o tome koliko građani koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Toliko ga koriste, da naši državni organi prosto nemaju “kapaciteta” da o tome izveste Poverenika.

 

E sad da vidimo koliko građani “koriste” instituciju Poverenika. Treba imati u vidu da se služba Poverenika formalno ne uključuje u sam proces ostvarivanja prava pre iniciranja žalbe pa zbog toga ne postoji precizan podatak koji bi nam pružio odgovor koliko građani učestvuju u ovom procesu i koliko koriste ovo svoje pravo. Međutim, ako posmatramo godišnje izveštaje Poverenika u nekoliko prethodnih godina unazad možemo zaključiti da je građanima izuzetno stalo do ovog prava i da ga često koriste u praksi. U poslednjih 5 godina građani su iskoristili svoje pravo na žalbu u ovom procesu i obratili se službi Poverenika u preko 11.000 slučajeva.

 

Ako pogledamo najsvežije podatke, Poverenik je u toku 2018. godine imao u radu i 3.086 žalbi iz prethodnog perioda, tako da je u toku 2018. ukupno u radu bilo 6.432 žalbe koje su podnete od strane građana. Rešeno je 3.974 žalbe što je za 12,9% više nego u 2017.  U strukturi organa protiv kojih su izjavljivane žalbe prednjače ministarstva i drugi državni organi i organizacije protiv kojih je izjavljeno ukupno 1.846 žalbi (200 više nego 2017.)

 

Generalno veliki broj žalbi je potvrda zaključka da se pravo na pristup informacijama u velikoj meri teško ostvaruje bez podnošenja žalbe i angažovanja Poverenika, što je istovremeno i potvrda poverenja u rad ovog nezavisnog državnog organa. Dakle, postoji jasan kontinuitet poverenja građana u instituciju Poverenika.

 

A koliko druge institucije, državni organi, imaju poverenja u Poverenika? Na osnovu raspoloživih podataka iz izveštaja Poverenika za 2018. godinu proizlazi da je stanje u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja iz godine u godinu sve lošije. Stepen efikasnosti zaštite prava u 2015. iznosio je 96%,  pa u 2016. 92% i onda u 2017. 93%, a u 2018. godini 89%.  Šta je “stepen efikasnosti”? Pa to je ono koliko nadležne institucije postupaju po rešenjima Poverenika. Znači postupanje, čitaj poverenje, opada.

 

Još kada tome pridodamo činjenicu da iz godinu u godinu javnost ostaje uskraćena za informacije koje se tiču krupnih ekonomskih poteza države kao i o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima, kao i da je još u 2017.godini drastično je opao broj organa koji dobrovoljno izvršavaju rešenja Poverenika u pogledu naplate izrečenih novčanih kazni tj. penala. Ovaj broj organa u 2017. godini je iznosio samo 27,1% dok je u 2016. godini ovaj broj iznosio čak o 73,5% (Institucije/organi ignorišu zahteve za naplatu).

 

Prevedeno na jednostavniji jezik – ono što je važno a tajno, odlukom političkih elita postaje još tajnije. A organi koji su dužni da plate novčane kazne, jednostavno to ne rade i to u sve većem broju. Da li neko može da ih natera da to urade?

 

Formalno može, a u praksi – ne može.  Od primene novog Zakona o upravnom postupku (jun 2017) izvršenje rešenja Poverenika je postalo faktički nesprovodivo. Razlog za ovu situaciju leži u činjenici da se organi oglašavaju nenadležnim u procesu utvrđivanja godišnjih prihoda obveznika zakona i njihovoj eventualnoj naplati koja treba da usledi kasnije u postupku (pre svega se tu misli na Narodnu banku Srbije, Ministarstvo finansija, Upravu za trezor ali i sudove i javne izvršitelje). Kao posledica, sprovođenje zakona je ostavljeno dobroj volji organa, odnosno tome da li organi žele da odgovore na tražene informacije ili ne.

 

Dakle, sledeći zaključak je – državni organi ne veruju Povereniku. I tu dolazimo do zanimljivog „začaranog kruga“: građani veruju Povereniku, a generalno ne veruju državnim organima (istraživanja pokazuju isti trend već godinama), a državni organi ne veruju Povereniku. I taj „začarani krug“ upotpunjuje ponašanje izvršne vlasti prema ovoj instituciji. Već četvrtu godinu za redom, godišnji izveštaj o radu Poverenika se ne razmatraju u Skupštini Srbije. Osim toga Vlada Srbije već sedmu godinu za redom nije postupila ni u jednom slučaju kada je Poverenik zatražio pomoć u izvršenju svojih rešenja ( po čl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). U 2017. godini, Poverenik je uputio ukupno 43 zahteva za obezbeđenje izvršenja rešenja. Od 2010. godine ukupan broj poslatih zahteva za pomoć u procesu izvršenja rešenja Poverenika iznosi 173. I – ništa.

 

I ovom prilikom neću navoditi sva ona „nemerljiva“ potkopavanja ugleda i kredibiliteta Poverenika koje je dolazilo od različitih predstavnika vlasti, niti ću govoriti o procesu izbora novog poverenika, koji je trajao 6 meseci iz razloga znanim samo vladajućim strukturama. Dovoljno je izvesti jednostavan zaključak – država nema poverenja u Poverenika, niti ga je ikad i imala.

 

Inače, ne bi ostavljala u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama neodređeni rok, recimo, za izbor novog Poverenika. Mogla je naša država videti u susedstvu kako je to rešeno (Hrvatska: „Najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata Povjerenika, odnosno najkasnije 30 dana nakon prestanka dužnosti iz drugih razloga, Odbor za Ustav, Poslovnik i politički sustav Hrvatskoga sabora objavljuje javni poziv za dostavu kandidatura za izbor Povjerenika”).

 

Inače se ne bi ponašala kako se ponaša svih ovih godina, skoro pa decenija.

 

Inače ne bi uvek bila politika iznad struke (što je izbor novog Poverenika i pokazao), a volja političara iznad poverenja građana.

 

Inače ne bi dozvolila da se u svim izveštajima Evropske komisije od 2015. godine Poverenik pominje u kontekstu redovnog nedostatka resursa, nedostatka obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika, nedostatka odgovora institucije na one “osetljive” informacije koje se tiču privatizacija i drugih “osetljivih” biznisa.

 

Trenutno je, izgleda, poverenje “jeftina” roba, sa kojom stranke na vlasti i one željne vlasti lako trguju. Ali, tržište je nepredvidivo, istorija nas uči, kada građani počnu sve opreznije da veruju, “poskupeće” i poverenje. Na kraju krajeva, kao i u dnevnom životu, verujemo onome ko poverenje opravda.

 

U instituciju Poverenika verujemo i time bi ova država trebala da se ponosi, umesto bojažljivog stida i nelagode koja se pokazuje. Naš je zadatak da se ne ponovi već viđena priča sa institucijama na ovim prostorima. Grade se, steknu reputaciju, krene “demokratska nada” i počne poverenje, a onda sledi sunovrat kredibiliteta i povratak u sivu zonu nepoverenja.

 

Čuvajući institucije i demokratsko nasleđe, na nama je da Srbiju uputimo da bude #SrbijaDoInformacija a ne “Srbija do Tokija”.

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Rule of Law Reform in the Western Balkans: Reinventing the Rules of the Game“ koji sprovodi Politikon mreža u saradnji sa CRTA i Tim Institutom, uz podršku Evropskog fonda za Balkan.