Izložba “Brisanje privida” koju su, oslanjajući se na završni izveštaj Posmatračke misije Crte, priredili Centar za kulturnu dekontaminaciju i Crta, oslikava stanje u društvu pre i nakon decembarskih izbora prošle godine. Ona nije samo prostor za posmatranje, već i poziv na kritičko promišljanje o demokratskim procesima, integritetu izbora i važnosti transparentnosti u političkim sistemima. Izbori…
Podaci o kretanjima prebivališta na teritoriji Beograda koje je MUP učinio dostupnim u jeku izborne krize i uništenog poverenja javnosti u tačnost biračkog spiska nisu ni relevantni, ni potpuni, a veoma je upitno da li su i tačni. To je potez kojim privatizovana državna institucija baca prašinu u oči javnosti u pokušaju da prikrije nezakonite…
Već godinama dokumentujemo podrivanje demokratije i udaljavanje Srbije od savremenih standarda vladavine prava. Svedočimo partijskom zarobljavanju države, koncentraciji moći u rukama pojedinca, odumiranju kontrolne funkcije parlamenta, jačanju propagandne mašinerije nauštrb slobode medija… Kao organizacija koja se bavi posmatranjem izbora, vidimo i koliko se iz izbornog ciklusa u ciklus urušava integritet izbornog procesa i pogoršavaju uslovi za slobodne i poštene izbore, koji su bazična vrednost i preduslov demokratskog poretka
Ipak, to što su postali deo svakodnevice, političke pritiske ne čini normalnim. Ni legitimnim. Ni legalnim. Oni nisu ni u sklopu obaveza na radnom mestu, bez obzira na to što nadređeni zahteva odlazak na miting, javno izjašnjavanje o političkoj orijentaciji, prikupljanje kapilarnih glasova.
“Najvažnije u svemu kroz šta prolazim je što se osećam dobro sama sa sobom”, rekla mi je Ranka Kašiković, građanka Subotice koja je prijavila političke pritiske, odlučivši se da se protiv njih bori kroz sistem. Isto su mi rekli i Stefan, Ivan, Marija, Gordana i još mnogi drugi koji se od pritisaka brane preko institucija ove zemlje. Koriste lek koji je na raspolaganju. I pomaže im.
Život čoveka nije slika koja je oslikana samo crnom i belom bojom. Nađe se tu još boja. Samim tim, rad javnih tužilaca ne treba isključivo da se svede na hijerarhijska uputstva i tumačenje zakonskih propisa, lišeno razmišljanja o efektima koje oni mogu da izazovu u društvu.
„Tiranin je onaj koji pretpostavlja da se pravila i norme ne primenjuju na njega, i onaj koji postupa prema maksimi sic volo, sic jubeo (kako želim, tako naređujem)“, kako je Agnes Heler objasnila. Onaj koji napada pravnu državu mora se smatrati tiraninom, a zadatak naših superheroja je da štite pravnu državu od tih napada.
U idealnom scenariju građanin koji trpi političke pritiske i ucene (mada u toj situaciji nema ničeg idealnog), usudio bi se da digne glas. Novinari bi objavili istraživačku priču. A tužilac bi, i mimo tih otkrića u javnosti, istraživao, kopao. Stručno, nepristrasno, pravično i bez nepotrebnog odlaganja, kao što kaže zakon.
Kakav je, međutim, naš scenario?
Da li javni tužioci treba samo da rade svoj posao, u okviru datih im ustavnih i zakonskih ovlašćenja, (p)ostajući diskretni heroji izvan vidnog polja javnosti, ili treba da iskorače i postanu „medijske zvezde“? Da li je sintagma „hrabar tužilac“ pleonazam? Šta uopšte znači biti hrabar tužilac? Možda je dovoljno raditi svoj posao uprkos pritiscima. Zakon od tužioca traži da bude stručan, osposobljen i dostojan. Hrabrost se ne pominje u zakonu, ali sigurno ćemo prepoznati hrabrog tužioca kad ga budemo videli.
