Godina jednoumlja u medijima i parlamentu
Srpsku političku scenu već u dužem periodu karakteriše zabrinjavajući manjak političkog pluralizma i urušavanje osnovnih mehanizama koji štite demokratiju. Poslednjim parlamentarnim izborima prethodio je dijalog o poboljšanju izbornih uslova koji nije dao rezultate. Tako je same izbore, pored pandemije, obeležio i bojkot dela opozicionih partija koje su procenile da ne postoje ni minimalni uslovi koji bi omogućili održavanje demokratskih izbora. Ni period nakon izbora nije vodio poboljšanju izbornih uslova, pa stoga srpske političke partije ponovo vode dijalog, i to na „dva koloseka“, sa i bez predstavnika Evropskog parlamenta (EP).
Proteklu godinu zapravo obeležio je nastavak medijske dominacije vladajuće većine i zloupotrebe funkcija Narodne skupštine u svrhu dodatne partijske promocije. Crtin monitoring medija pokazao je da je zastupljenost vladajućih partija na javnom servisu (RTS) i privatnim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću (TV Pink, TV Prva, TV Happy, TV B92) u junu dostigla 94% vremena u centralnom informativnom programu, dok je proteklih 12 meseci u proseku iznosila 93%. O potezima predstavnika vladajuće većine se nije izveštavalo kritički, dok je više od jedne trećine vesti bilo nedvosmisleno pozitivnog tonaliteta. Oko 50% vremena u centralnom informativnom programu televizija sa nacionalnom pokrivenošću bilo je posvećeno predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Dominantan položaj predsednika Srbije i Srpske napredne stranke (SNS) u medijima se može ilustrovati i količinom direktnih medijskih obraćanja, koja su tokom marta i maja bila skoro svakodnevna, bilo ih je po 29. Više nego skroman ostatak medijskog prostora zauzimaju predstavnici opozicionih partija, o čijim se aktivnostima dominantno izveštavalo u negativnom i neutralnom tonu, sa svega 4% pozitivnih vesti.
Zasebno posmatrano, izveštavanje nacionalne medijske kuće RTS ne odstupa u značajnoj meri od izveštavanja privatnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću. Tako su, u proteklih 12 meseci, predstavnici vladajuće većine dobili 95% vremena u centralnom informativnom programu. Aktivnosti predsednika Republike, koje je neretko teško odvojiti od njegove uloge kao predsednika SNS, su dobile 43% vremena u centralnom informativnom programu javnog servisa.
Dodatni kanal za širenje propagandnih poruka vlasti postao je i aktuelni saziv Narodne skupštine u kom čak 97% narodnih poslanika pripada vladajućoj većini. Istraživanje Otvorenog parlamenta pokazalo je da narodni poslanici koriste jezik koji u najmanju ruku urušava dostojanstvo Narodne skupštine, kako bi, mimo dnevnog reda, svojim govorima preslikali i pojačali aktuelno izveštavanje provladinih medija. Tipičan primer je „afera Mauricijus“, koja je pored intenzivnog medijskog izveštavanja bila „potpomognuta“ i govorima narodnih poslanika, koji su je u periodu od 11. marta do 7. aprila spomenuli čak 186 puta. Tokom prolećnog zasedanja Narodne Skupštine, predsednik Republike i SNS je spomenut čak 2,569 puta, a sledi ga jedan od lidera opozicije Dragan Đilas (2,423 puta). Međutim, dok se o Aleksandru Vučiću govorilo u pozitivnom (53%) i neutralnom (47%) tonu, Đilas je dominantno spominjan sa negativnom konotacijom (89%) ili u neutralnom kontekstu (11%). Umesto obavljanja svoje zakonodavne i nadzorne uloge, Narodna skupština u sve većoj meri služi slanju poruka biračima i građenju javnog diskursa u kojem je predsednik Republike i lider SNS predstavljen kao „spasilac“ našeg društva. Pored pojačivača ovakve političke poruke, Parlament trenutno služi i za zastrašivanje i diskreditaciju nezavisnih medija, organizacija civilnog društva i svih javnih ličnosti koje se usude da iznesu kritičko mišljenje ili na bilo koji način dovedu u pitanje narative na kojima vladajuća većina gradi svoju političku moć.
Godinu dana kasnije, javni prostor u Srbiji je potpuno očišćen od pluralizma na kanalima koji više nisu samo medijski, već i institucionalni. Glavni problem predstavlja kontinuirana zatvorenost informativnih programa najuticajnijih televizija sa nacionalnom pokrivenošću za predstavnike opozicije. Ali i državne institucije, na čelu sa Parlamentom, su upregnute u propagandnu mašinu vlasti kroz koje se stvara jedina istina – moralne ispravnosti i nepogrešivosti vladajuće stranke i njenog lidera, nasuprot “drugih” čije su namere isključivo zlonamerne i predstavljaju pretnju po stabilnost i prosperitet našeg društva. Izmišljanje neprijatelja je tako postalo deo zvaničnog narativa, kao jedna od poznatih strategija kojima se održavaju autoritarni režimi. U ovakvim okolnostima je formalna raznovrsnost izborne ponude samo simulacija pluralizma koja ne menja suštinu postojećeg stanja, a to će se teško postići i eventualnim rezultatima dijaloga koji je u toku.
