Istraživanja pokazuju da preko 80% građana nema poverenje u pravosuđe. Građani se sa posledicama reforme pravosuđa suočavaju svakodnevno. Ostvarivanje pravde u Srbiji se čeka dugo, sudska praksa je nepredvidiva a u sudovima stoji više od milion nerešenih predmeta. Sudije sude na osnovu međusobno neusklađenih propisa koji se često menjaju. Reforme koje su i formalno započele u novembru 2018. godine kada je Vlada podnela Narodnoj skupštini Predlog za promenu Ustava trebalo bi da doprinesu osnaživanju pravosuđa u odnosu na druge dve grane vlasti.

Dezinformacije i lažne vesti, odnosno ’fake news’, nisu ništa novo – Juval Noa Harari (Yuval Noah Harari) je čak rekao da je „homo sapiens postistinita vrsta, čija moć zavisi od stvaranja izmišljotina i verovanja u njih.” Kako stalno rastu i šire se do sad neviđenom brzinom po društvenim i klasičnim ’mainstream’ medijima, privukle su  značajnu pažnju i postale  izvor velike zabrinutosti. Nedavno sprovedeno istraživanje Masačusetskog instituta za tehnologiju je pokazalo da se lažne informacije i glasine šire „značajno brže, dalje, dublje i šire nego istina“, kao i da je lažnim sadržajima potrebno šest puta manje vremena da dopru do 1500 osoba nego što je potrebno istinitim.

 

Lažni sadržaji i informacije postale su briga ne samo za stručnjake i kreatore javnih politika već i za građane širom Evrope. Istraživanje Eurobarometra iz 2018. godine pokazuje da su građani Evropske unije zbog toga sve više zabrinuti i da oko 85% Evropljana smatra da su dezinformacije problem za demokratiju. A to je sasvim opravdano, imajući u vidu nesagledive posledice koje pogrešne informacije mogu da imaju, naročito po ranjive i nekonsolidovane demokratije. Prema Indeksu medijske pismenosti iz 2018. godine, Zapadni Balkan i Turska zauzimaju najnižu poziciju u odnosu na 35 evropskih zemalja, pri čemu Srbija i Crna Gora beleže pogoršanje rezultata u odnosu na prethodne godine.

 

Rezultati analize Regionalnog monitoringa medija u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji, koju je izradila CRTA, potvrđuju te nalaze: značajan procenat vesti objavljenih u ove četiri zemlje Zapadnog Balkana nema jasne izvore, niti citate, a karakteriše ih pristrasno izveštavanje. To su tipične osobine dezinformacija i lažnih vesti. Nalazi su pokazali da trećina vesti i medijskih izveštaja u Srbiji, najčešće obojenih proruskim, antievropskim ili antiameričkim porukama, nema navedene izvore (odnosno autori su nepoznati), dok skoro polovina članaka u Makedoniji sadrži neimenovane izvore.

 

Informacije u medijima i članci u kojima nije naveden izvor, ili koji sadrže citate neimenovanih izvora su naročito opasni kada se tiču tema u vezi sa politikom ili međunarodnim odnosima. Primera radi, izveštavanje medija u Srbiji je pretežno pozitivno kada se govori o Rusiji i pretežno neutralno kada se govori o Evropskoj uniji. Upravo se dezinformacijama može delotvorno uticati na javno mnjenje. Monitoring medija koji je CRTA u 2017. godini sprovela u oblasti međunarodnih odnosa je pokazao da su politika i vojna pitanja najčešće teme u člancima proruske i antiameričke orijentacije i da je većina članaka koji potencijalno sadrže lažne vesti obojena nekom vrstom antizapadnjačkog tona. U Srbiji se Rusija često smatra zemljom koja daje najveću podršku, dok manje od četvrtine građana prepoznaje da je Evropska unija jedan od najvećih donatora u zemlji. Međutim, u stvarnosti EU pruža najveću podršku, a odmah za njom Sjedinjene Američke Države kao i neke od evropskih zemalja pojedinačno, poput Nemačke ili Švedske. Javni imidž Rusije u Srbiji oblikuje i regionalna redakcija ruske državne novinske agencije Sputnjik, koja se nalazi u Beogradu, a čiji uticaj ne treba potcenjivati imajući u vidu bogat radio program, besplatne sadržaje i prisustvo na internetu. Ovaj tip jednostranog izveštavanja ima nažalost sve veći uticaj u formiranju javnog mnjenja.

 

Informacija predstavlja temelj na osnovu kog pojedinac razume stvarnost, što je čini jednim od ključnih elemenata funkcionalne demokratije. Uloga medija ovde je presudna: građani se oslanjaju na informacije dobijene putem medijskih kanala da bi oblikovali svoja mišljenja i stavove prema političkim akterima. Uz to, mediji igraju važnu ulogu u držanju vlade i izabranih predstavnika odgovornim za data obećanja i činjenja. Nažalost, ovaj ključni element demokratskog sistema je istovremeno sve krhkiji i neophodno je zaštititi ga. Pored toga što polarizuju društvo i povećavaju nepoverenje u demokratske institucije i aktere, dezinformacije doprinose i opštem opadanju poverenja u društvu.

 

Kako bi se izborile sa dezinformacijama, brojne zemlje eksperimentišu u pokušaju da razviju sveobuhvatni strateški pristup. Formiraju se radna tela pri Vladi, raspravlja se o novim propisima, a tehnološke kompanije pokreću nove inicijative. Međutim, do sveobuhvatnog rešenja se ne može doći bez dugoročne podrške pouzdanim medijima koji svoje izveštavanje baziraju na činjenicama – u kombinaciji sa efikasnim i pouzdanim inicijativama za proveru činjenica (fact-checking) – kao i sistemskom podrškom podizanju medijske pismenosti građana kroz prilagođene programe obuke namenjene naročito mladim generacijama. Edukacija građana, osposobljavanje ljudi da prepoznaju lažne vesti, i rad na vraćanju poverenja u ljude, političare, društvo i demokratske sisteme je ključ za prevazilaženje ovog trenda i  stvaranje društva otpornog na dezinformacije.

 

 

*  Tekst je u originalu objavljen na engleskom jeziku u publikaciji „Hybrid and Transnational Threats“ u izdanju Friends of Europe.

Više organizacija uputilo je danas zahtev nadležnom skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje da odgovori da li je pokrenut postupak izbora Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ko su mogući kandidati kao i da javno objavi biografije kandidata.

Ti odgovori predstavljaju minimum transparentnosti svakog izbornog procesa, dok su standardi otvorenosti i inkluzivnosti postupka za izbor Poverenika daleko viši u svim evropskim zemljama. Da podsetimo, prošlo je mesec dana kako je 70 organizacija uputilo nadležnom odboru inicijativu za hitno otvaranje postupka, dok je više organizacija predložilo kriterijume za izbor i sprovođenje procesa koji osigurava da građani Srbije dobiju nezavisnog i stručnog Poverenika. Oba predloga nadležni odbor nije razmatrao, a u međuvremenu je istekao mandat Rodoljubu Šabiću.

Organizacije apeluju i na potencijalne kandidate da se lično založe za sopstveno javno predstavljanje, jer je za njihov rad na zaštiti prava, pored stručnosti i priznatog ugleda, ključno poverenje.

Partneri za demokratske promene Srbija

Transparentnost Srbija

SHARE fondacija

Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP)

Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA)

Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM)

Biro za društvena istraživanja (BIRODI)

Fondacija za otvoreno društvo Srbija

Mislim da nema boljeg primera za ono što pravnici i politikolozi zovu “fasadna demokratija” od Srbije. Najjednostavnije objašnjeno, to je kada formalno postoje sve demokratske tekovine – podela vlasti, izbori, civilno društvo, a zapravo, u praksi, imate apsolutno gaženje svega toga. U ovom tekstu ću se posebno osvrnuti na lokalne izbore u Lučanima koji su održani 16. decembra na kojima sam bio nezavisni posmatrač ispred organizacije CRTA – Građani na straži. Ti izbori su paradigma gorespomenute – fasadne demokratije.

 

Sa ostalim kolegama i koleginicama posmatračima ustajem nešto pre 5h ujutro kako bismo svi, tačno sat vremena pre otvaranja biračkih mesta, stigli na svoje posmatračke pozicije i pratili celokupan izborni proces tog dana u Lučanima. Biračko mesto na koje sam bio raspoređen je bilo u selu, sat vremena udaljenom od Lučana, gde smo u prvoj brzini (zbog velike količine snega i lošeg puta) prelazili kilometre da stignemo. Dok smo se polako približavali, nekoliko vozila registarskih tablica iz Pančeva i Novog Sada su nam dolazila u susret. To je prva interesantna situacija tog dana, a obeležiće čitav izborni dan – ogroman broj vozila registarskih oznaka van Lučana krstari Dragačevom. Dolazim na svoje biračko mesto, članovi biračkog odbora, naravno, svi iz istog sela, svi se međusobno poznaju, neki su i u srodstvu. Atmosfera krajnje zanimljiva i ljudi jako prijatni. Lepo me ugostili, ponudili kafom i kolačima. Međutim, upravo od tada kreću i moja prva razočaranja u ono što zovemo – slobodni i fer izbori. Sa posebnim akcentom na ovo SLOBODNI.

 

Neprekidno, tokom čitavog prepodneva, džipovi sa registarskim oznakama Pančeva, Vršca  i  Novog Sada masovno dovoze ljude da glasaju. Uglavnom nemoćne i stare meštane sela. Po njih više od četvoro izlazi iz automobila i po obavljenom glasanju vraćaju se u vozilo koje ih odvozi kući. Pored toga, tokom čitavog dana, malo udaljen od biračkog mesta, stoji parkiran automobil sa dve osobe koje sede unutra i nešto beleže. Zamenik predsednika biračkog odbora na svakih oko sat vremena odlazi do tih kola i stupa u komunikaciju sa tim ljudima. Sve ovo posmatram i od ranog jutra shvatam da ovo neće biti slobodni izbori.

 

Glasanje bez lične karte, nekorišćenje UV lampe i spreja, javno glasanje, povremeni sukobi među članovima biračkog odbora, predizborni plakati oko biračkog mesta – sve ovo posmatram, beležim i ponovo razmišljam u sebi – da li je dovoljno da samo kažemo kako u Srbiji imamo izborni proces, a kako on izgleda, očigledno, manje je važno.

 

Takođe, u više navrata čujem od predstavnika biračkog odbora izjave poput – “Tako mi je naređeno”, “Zašto ovih petoro još nisu izašli da glasaju”, “Ne bismo mi proveravali ličnu kartu, al moramo zbog ovih posmatrača iz Beograda koji nas kontrolišu”… Negde pred kraj glasanja, sasvim diskretno, prilazi mi zamenik predsednika biračkog odbora i gotovo nečujno mi govori – “Molim te, znam da je bilo mnogo nepravilnosti, ali nemoj da nam poništiš glasanje”. Ova izjava me je naročito pogodila. Na stranu to što član biračkog odobra ne zna da posmatrači nemaju ovlašćenja da poništavaju izbore, čak ni da podnose prigovore. Ta rečenica je meni značila samo to da ovde nema slobodnih izbora, da ljudi nisu slobodni, da ne glasaju slobodno, i da sve mora da se desi kako je već tamo neko isplanirao, jer ako se ne desi, ko zna šta može da bude…

 

Na kraju glasanja, zatvara se biračko mesto i članovi biračkog odbora prebrojavaju glasove. Kao posmatrač, nemam pravo da se mešam u rad biračkog odbora, te stojim sa strane i samo posmatram proces brojanja. Dok su članovi biračkog odbora bili zaneseni glasovima, primećujem da neki ljudi počinju da se okupljaju ispred biračkog mesta. Neki stoje pored prozora i posmatraju brojanje. To sve izgleda jezivo. U tim trenucima mislim – samo neka sve prođe mirno i bezbedno. Dakle i ja, na kraju dana, zaboravljam na izborna pravila i procedure, jer pod tolikim pritiskom misli su samo o tome da se sve završi mirno i bez incidenata.

 

Završio se izborni dan. Rezultati su takvi kakvi su. Narod je odlučio. Na celokupan izborni dan broj prigovora na nepravilnosti je 0, što je dovoljan argument da neko kaže – izbori su prošli u fer i demokratskoj atmosferi.

 

 

Autor je član posmatračke misije CRTA – Građanin na straži.   

 

 

Skupljam salvete i volim sve što vole mladi – tako su se nekada u rubrikama ilustrovanih časopisa za laganu zabavu, pretečama današnjih društvenih mreža, predstavljali širokom auditorijumu stvarni ili izmišljeni čitaoci, željni druženja, upoznavanja, a zašto ne i ozbiljnijih veza. Hobi mnogo govori o ljudima: neko peva u crkvenom horu, neko veze goblen ili gaji pčele; dokoni Englezi naoružani foto-aparatima i teleobjektivima,  posmatraju ptice, a ja eto, volim da posmatram izbore. Šta ćeš, uvek sam bio, što se kaže, na svoju ruku. Srećom pa se poslednjih godina ne oskudeva u toj vrsti zabave: malo, malo, pa nam eto opštinskih,  republičkih, predsedničkih, što redovnih, što vanrednih izbora. Ovog puta je žurka organizovana u komšiluku, što je bila prilika koja se ne sme propustiti.

 

Zbog snega koji je počeo da pada u petak i hladnog vremena u najavi, došlo je do male promene prvobitnog plana.

 

„Budite u šest na benzinskoj pumpi u Guči“, stigla mi je SMS poruka oko pola deset. Između preporuke N. Macure da se obučemo slojevito, i S. Basare, da pripremimo kožne gaće, ipak smo se odlučili za pamuk, i to onaj ariljski. Moj suvozač Mićko i ja smo krenuli nešto pre pet sati, nakon što smo očistili i odledili moj Reno Klio. Provejavao je sitan sneg koji je neko vreme uspevao da se zadrži na zaleđenom, ali uredno očišćenom kolovozu.

 

„Za sada je situacija podnošljiva“, prokomentarisao je Mićko. „Ne znam samo šta će biti kada siđemo sa magistrale“, delovao je pomalo zabrinuto, a ni ja nisam bio ništa bolji.

 

I pored malih, povremenih znaka nestabilnosti, uspevali smo da održavamo brzinu koja je garantovala dolazak na dogovoreno mesto u dogovoreno vreme, čak i kad smo sišli na slabije održavani lokalni put. Moram da priznam, nikada nisam bio u Guči; što se trubača tiče, eksperimentisao sam malo sa njima na studijama, ali isključivo u svoja četiri zida. Ni Mićko bio ništa bolje stajao sa pomenutom problematikom. Istina, mogli smo da uključimo navigaciju, ali smo analogni kakvi jesmo, ipak rešili da se oslonimo na staru dobru kartu, logiku i putokaze, što i nije bila najpametnija ideja. Kao što na Jelovoj gori svi putevi vode na Jovanovu vodu, tako i u dragačevskom kraju svi putevi vode u Guču – tokom celodnevne avanture, videli smo na bar dve raskrsnice putokaze koji su putniku namerniku saopštavale da će stići u Guču kojim god putem da krenu, ali je bilo rano jutro i još mnogo toga smo morali da naučimo o zavičajnoj geografiji. Na nekih par kilometara od Lučana, usred zaleđene i mračne pustoši, konačno smo spazili žuto-crni strelasti putokaz ušuškan iza crnih grana otežalih od snega.

 

„Ovuda“, uzviknuo sam pobedonosno i okrenuo na levo, uz brdo. Nakon par stotina metara, shvatio sam da nešto debelo nije u redu sa mojom odlukom, ali nazad se nije moglo, a napred, osim mračne šume, snega i leda, nije bilo ničega što bi nam ukazalo da smo na pravom putu i za koliko vremena možemo stići tamo gde smo naumili.

 

„Ovo ti je Mićko, ruska doktrina još iz vremena SSSR. Oni su namerno pogrešno postavljali putokaze, ili bi stavili pogrešnu udaljenost u kilometrima kako bi zavarali kopnene agresorske snage. Lokalcima je ionako svejedno, oni znaju gde koji put vodi. I šta ima ko nepoznat da im dolazi“, pokušao sam da relativizujem problem u kome smo se našli. Otprilike je tako i u Srbiji: štedi se na putokazima“.

 

Nakon podužeg kruženja, konačno smo izbili na nešto što je ličilo na ozbiljan put i stigli na odredište sa zakašnjenjem u razumnim granicama. Nije bilo vremena za odmor: preuzeli smo dvoje posmatrača raspoređene na biračka mesta Glog i Gornji Dubac, do kojih se nije moglo stići kombijem. Karta nas je vodila, ali nam nije mnogo govorila o iskušenjima koja nas očekuju. Svako skretanje na put nižeg reda, značilo je više snega na kolovozu i veći uspon, ali je u međuvremenu makar svanulo, što je u izvesnoj meri umanjilo našu nelagodu. U povratku smo, negde oko Vučkovice, pokupili dve zahvalne stoperke koje su išle poslom u Kotražu. Pored nas je promaklo terensko vozilo sa krajnje egzotičnim registarskim tablicama, kakve ćemo tokom dana sretati u velikom broju. Jedna od saputnica ga je ispratila pogledom, što sam zapazio u retrovizoru.

 

„Kakva je ovde situacija, što se izbora tiče?“, pokušao sam da zapodenem razgovor.

 

„Ovi su nam došli pre dva meseca, obilaze po kućama, nude pomoć, cepaju drva, popravljaju ograde, prave spiskove“, rekla je starija od naših saputnica, reklo bi se majka, ali nije bila raspoložena da širi priču. Istovarili smo ih u Kotraži pored crkve, prethodno se probijajući kroz špalir parkiranih automobila.

 

„Ovde im je štab“, zaključili smo jednoglasno i okrenuli prema Čačku da pokupimo treću članicu našeg malog posmatračkog tima, Aleksandru, kod koje su bile naše akreditacije i uputstva za posmatranje. Trebalo nam je opet proći istim putem kao i jutros, da bi stigli do našeg dnevnog odredišta i rute koju smo pokrivali.

 

„Rekli su nam da je bolje da idemo kroz Lučane, a ne zaobilaznicom kao što smo krenuli jutros“, izložio sam novi plan putovanja, čvrsto rešen da ovog puta pronađemo najkreći put do Guče. Aleksandra se dobrovoljno prihvatila navigacije, ali ni to nam nije mnogo pomoglo. Opet smo bazali po nekim čukama, zavlačili se po uskim puteljcima koji nisu ulivali previše poverenja, ali smo, makar, zahvaljujući čudesima tehnologije znali da smo na pravom putu, to jest, da su svi putevi, manje više pravi.

 

Ubrzo smo se našli na znanom terenu: prepoznali smo Rćansku pećinu, putokaze i objekte pored kojih smo prošli istog jutra, pa smo konačno mogli da se opušteno i s uživanjem predamo poslu, posmatračkom. I odmah smo uočili veliki broj neočekivanih, egzotičnih vrsta terenskih vozila. Neko vreme smo se zabavljali pogađajući odakle su emigrirali u južnije krajeve, ali smo brzo prepoznali obrazac: Pančevo, Vršac, Novi Sad, Loznica. Uniformnost, brendiranje i dodatna oprema su ukazivali da se ne radi o privatnim vozilima.

 

„Valjda bi neko morao da se zapita šta rade državni automobili par stotina kilometara daleko od svog prirodnog staništa, imaju li putne naloge i ko plaća gorivo i dnevnice vozačima“, zapodenuo sam svoj naivni monolog.

 

„I pitam se, pitam se, šta bi se desilo kada bi neki običan smrtnik, evo na primer je, pokušao da se provoza kroz Užice glavnom ulicom automobilom bez tablica“, zapitao sam se naglas, ne očekujući odgovor. Krenuli smo u obilazak ne preterano pristupačnog biračkog mesta Rti 2.

 

„Prešao bi pedeset metara, maksimum, pre nego što bi te skembali“, dodao je Mićko. Skrenuli smo levo, pored putokaza na kome je pisalo: Rtilend; šta se krilo iza tog imena, nismo uspeli da razaberemo, nije nam se zalazilo u neraščišćen sneg – zvučalo je intrigantno, kao neki zaleđeni Zombilend. Biračko mesto je bilo smešteno u nekadašnju zadružnu prodavnicu u kojoj su se na drvenim klupama oko bubnjare, glasačkih kutija i paravana za tajnost glasanja stisnuli članovi biračkog odbora u stalnom i proširenom sastavu, uključujući i našeg posmatrača. U povratku, malo je nedostajalo da se sudarimo sa nekim audijem koji se kretao malo brže nego što je preporučljivo za zaleđeni seoski put.

 

„Našem mobilnom timu su izbušene gume ispred biračkog mesta, budite oprezni“, stigla nam je poruka. Bili smo oprezni, ali ne previše. Aleksandra je sa zadnjeg sedišta fotografisala pick-up sa lozničkim tablicama koga smo već treći put spazili parkiranog na istom mestu, ali su i oni slikali nas, sa jasnom namerom da nas zastraše.

 

„Gore u Dubcu, glasači izlaze sa biračkog mesta pa idu pravo u susednu prodavnicu odakle izlaze sa paketima. Sve sam fotografisala“, javila je Ivana. „U Kotraži opet ima problema“, saznali smo usput. Dole u Lučanima je takođe zakuvalo, ali mi smo imali svoju rutu na južnoj granici,  prema Ivanjici, i toga smo se i držali. Na kraju dana smo ponovili jutarnji izazov, pokupiviši posmatrače koje smo u rano jutro dovezli do Gloga, i Dubca, Gornjeg, čvrsto rešeni da razmrsimo sobraćajnu misteriju – kako najkraćim putem stići od Guče do Lučana. Zahvaljujući navigaciji, na raskrsnici na kojoj je na oba putokaza pisalo Guča, odabrali smo konačno pravi smer.

 

„Dovela sam nas u minsko polje“, u jednom trenutku se kroz smeh oglasila Aleksandra, nekih desetak kilometara kasnije. I stvarno, vozili smo se kroz razvaline puta, manje-više uspešno izbegavajući rupe. U jednom trenutku, spazio sam onaj jutrošnji putokaz za Guču, i shvatio u čemu je stvar…

 

„Ovaj put je bio zatvoren za saobraćaj zbog miniranja. Verovatno su ga otvorili zbog predizbornih razigravanja, ali su zaboravili da uklone putokaz za zaobilazni put, a mi smo u onom mraku zabasali gore u brdo“, objašnjavao sam saputnicima uzroke naših jutrošnjih nevolja. Mićko je ostao u Lučanima, a sa nama se u povratku vozila Ivana. Izbori su okončani i glasovi su se uveliko zbrajali, ali niko od nas nije bio nešto naročito zainteresovan za rezultat. Slušali smo Bob Marlija, Rastaman Vibration, već drugi put. Moj Reno Klio je lagano klizio po vlažnom asfaltu, a mi smo se, onako umorni prepustili uživanju u muzici.

 

Ionako će se naći već neko da nam pobedonosno saopšti konačne rezultate izbora – verovatno isti onaj koji je upregao golemu mašineriju da razvozi, nagradi ili zaplaši projektovani procenat glasača, i to lično i personalno, baš onako što i voli. A mi ćemo to podneti s mirom, baš kao što pasionirani posmatrači ptica ne obraćaju previše pažnju kada im predmet njihovog posmatranja diskretno istovari na glavu svoj nebeski sadržaj, pa još kažu: neka, to je za sreću!

 

 

Autor je član posmatračke misije CRTA – Građanin na straži.   

U subotu 22. decembra ističe mandat aktuelnom Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljubu Šabiću, a proces izbora novog Poverenika još nije pokrenut. Organizacije civilnog društva posvećene ostvarivanju vladavine prava, demokratije i ljudskih prava ponovo pozivaju nadležni skupštinski Odbor za kulturu i informisanje da što pre pokrene proces izbora novog Poverenika i javno nude predlog razrađenih kriterijuma za izbor kandidata.

Jedan od osnovnih zahteva je da se obezbedi kompetetivni proces izbora uz mogućnost učešća i praćenja zainteresovane javnosti. Predloženi su i načini provere da kandidati i kandidatkinje nisu povezani sa političkim strankama, da nisu kršili zakone, profesionalne standarde i pravila struke, kao i da imaju relevantno stručno znanje i iskustvo u oblasti zaštite podataka o ličnosti i pristupa informacijama od javnog značaja, kao i integriteta koji je neophodan za obavljanje kontrole i nadzora rada drugih državnih organa. Pored toga, predloženo je kako osigurati da proces bude javan, otvoren za sve zainteresovane građane i udruženja i da nadležan skupštinski Odbor osigura fer takmičenje.

Ceo predlog kriterijuma za izbor novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti možete naći na ovom linku. Predloge su sačinili Partneri za demokratske promene Srbija, Transparentnost Srbija, Share fondacija, Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Biro za društvena istraživanja (BIRODI) i Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

Podsećamo, Odbor za kulturu i informisanje je na sednici održanoj 26. novembra odbio da razmatra inicijativu za hitno pokretanje transparentanog procesa izbora novog Poverenika, koju je potpisalo 70 organizacija civilnog društva, medija, predstavnika poslovne, stručne i naučne zajednice.  Za predlog je glasalo 5 članova Odbora, a preostalih 8 se nije izjasnilo.