Šta sam tražio na izborima u Lučanima?

Bio sam član posmatračke misije CRTE na lokalnim izborima u Lučanima, u nedelju 16. decembra. Ovaj podatak uvek ću sa ponosom izneti jer mi je zaista bila čast da sa tim hrabrim ljudima štitim pravo na slobodu izbora svih građana Srbije.

Ne želim da se svojim učešćem u posmatračkoj misiji hvalim. Moja je privatna stvar gde ću da budem nedeljom i moje je zakonsko pravo da budem posmatrač na izborima u okviru misije koja deluje u skladu sa zakonima ove zemlje i poštuje međunarodne standarde za posmatranje izbora. Ni ja niti bilo koji drugi član posmatračke misije CRTE nije povredio pravo građana na slobodu izbora i tajnost glasanja tokom izbornog dana u Lučanima. Zbog toga ne želim i ne moram da opravdam svoje učešće u posmatračkoj misji.

Razlog zašto ovde o svom iskustvu želim da pišem lične je prirode. Duboko su me pogodila pitanja običnih ljudi, kao što sam i ja, koja su glasila: “A što si ti iz Beograda doš’o ovamo?“, “Šta tražite vi u Lučanima?“, “Što se ti mešaš u to?“… Slična pitanja postavile su mi neke jako bliske osobe. Osobe koje su me, rekao bih, vaspitale da ne trpim nepravdu i ne saginjem glavu pred silnicima. E to me je pogodilo. Iako sam mator čovek i trebalo bi da budem imun na takve sentimente. A ne mogu, opet iz ličnog razloga.

Rođen sam u Gornjem Milanovcu, tačnije u selu Brusnici, selu sličnom Grabu ili Kotraži u opštini Lučani. Možda malo siromašnijem ili bogatijem, ali selu u kojem žive isti vredni i dobri ljudi kao što žive u dragačevskim selima. I ja te ljude poznajem, sa njima sam živeo, radio, radovao se i tugovao. I znam da su to dobri ljudi koji cene slobodu, poštuju druge i spremni su da pomognu čoveku, pa makar on dolazio iz Beograda. Ima nas, naravno, svakakih, ali ja sam tako upamtio moje zemljake. A Dragačevci i Čačani i Ariljci i Užičani su moji zemljaci. I boli me kada od mojih zemljaka i zemljakinja čujem pitanje: “A što si ti ovde iz Beograda doš’o?“. Piše li mi na čelu odakle sam? I da li me to određuje na bilo koji način? A ja, eto, nisam baš iz Beograda, iako u Beogradu živim više od dvaes’ godina. Možda ću sutra živeti na nekom drugom mestu. Kak’e to ima veze?

Ja, eto, na ovaj način želim da odgovorim na to više puta postavljeno pitanje. Odgovaram ovde i sada jer dok sam bio u misiji nisam želeo nikome da dam povoda da se oseća ugroženim od strane mene kao posmatrača.

Bio sam u Lučanima prošle nedelje jer nepokolebljivo verujem da svaki građanin ima pravo da slobodno, bez pritisaka i straha izađe na izbore i glasa za koga on ‘oće. A u Lučanima sam video strah i video sam mržnju. Prema meni jer sam doš’o iz Beograda da njima tamo nešto. Šta, dragi moji zemljaci iz Lučana? Dok sam stajao na putu i čekao da mi kolege pomognu da zamenim gumu koju je bahata baraba isekla nekoliko ljudi je prošlo i pitalo me što sam do’šo i šta tu tražim. Nisu me pitali treba li mi pomoć. Da se razumemo, nije mi trebalo ništa. Nije mi prvi put da ostanem na putu. Jeste mi prvi put da doživim prezir u svom kraju. I pomislio sam da bi sutra na nekim drugim izborima neko mogao slično da se provede i u mojoj Brusnici. I želim da na ovaj način pošaljem poruku. Pa ko razume – razume.

Posmatrao sam izbore i u Pećincima. Tamo su mi preprečili put  i nisu mi dali da prođem, slikali me i smejali mi se besmislom jadnih nasilnika u službi još jadnije bahate politike. I nisu me uplašli. Zašto se vi, dragi moji zemljaci plašite? Da li ste one junake u terenskim vozilima koji su obilazili vaša sela, i vaša biračka mesta, pitali odakle su došli i što su došli? Da li ste ih pitali što će im ti paralelni birački spiskovi? Što vas popisuju i za čiji ćeif? Što vas voze i dovoze na glasanje k’o da vi sami ne umete da dođete? Možda nećete ni da glasate? I to je pravo koje svi treba da štitimo. Da li vam je normalno da se bilo ko sa strane meša u vaše pravo da birate. Ponavljam, da birate kako vi hoćete, a ne kako vam je neko rekao. Šta ste i šta smo ako ne smemo da branimo svoje osnovno građansko pravo?

Dok sam u Grabu stajao pored puta pitala me je fina mlada osoba, inače članica biračkog odbora, kako li ja vaspitavam svoju decu? Vaspitavam ih tako da budu slobodni ljudi. I da pomažu drugima ako mogu. Ako ne mogu, da se ne podsmevaju. I da ljude dele na poštene i nepoštene, na dobre i loše, a ne na osnovu podatka o boravištu upisanom u ličnu kartu. I to je dovoljno, ostalo će znati i sami. I znam da moji zemljaci iz Dragačeva nisu drugačije vaspitavali svoju decu. Šta se onda dogodilo? I šta još treba da se dogodi da bismo hrabro i beskompromisno stali u odbranu svojih građanskih prava. Jer, kada se vratimo kući treba u oči da pogledamo svoju decu.

Bio sam i u Nišu kada je bahata vlast otimala Nišlijama aerodrom. I u Prijepolju kada je ista bahata vlast htela da pregradi Lim i usreći ih hidroelektranom. A nije ih ništa pitala. I u Priboju i u Arilju sam bio. Bio sam tamo jer verujem da obični ljudi imaju pravo da se pitaju kako će da im izgledaju sela i gradovi. Jer verujem da vlast treba da polaže račune građanima, a ne građani vlasti.

Ne osuđujem nikoga i nisam bolji od drugih. Isti sam iako sam “doš’o iz Beograda“. I želim da svi ljudi budu jednaki pred zakonom, zaštićeni od nasilja i zla. Ako nas država od zla ne štiti onda to moramo da uradimo sami. Zbog toga sam u nedelju bio u Lučanima. I neću prestati i neću odustati.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović