Kampanja pre karantina

Svi smo znali da će izbora 2020. biti. Znali smo i (do) kad će morati da se dese. Nismo znali u kakvim uslovima će biti sprovedeni i ko će hteti na njima da učestvuje. Taman kad se to donekle razbistrilo, pojavila se nevidljiva, neočekivana sila koja ne rešava ništa, a komplikuje sve – Covid 19. Između raspisivanja izbora i proglašenja vanrednog stanja prošlo je tek 11 dana. Nismo računali na silu koja je mnogo moćnija i od one za koju se učesnici izborne trke nadmeću.

U takvom, dakle, neznanju smo pod naslovom „Kampanja pre kampanje“ objavili prvi preliminarni izveštaj, koji pokriva razdoblje od 10. februara do 3. marta 2020. godine, odnosno do početka zvanične predizborne kampanje, s kojom, dok nastaje ovaj tekst, ne znamo šta će dalje biti. Već od druge nedelje februara 120 Crtinih dugoročnih posmatrača, raspoređenih po Srbiji (bez Kosova i Metohije), prati razne aspekte izbornog procesa. Još 14. oktobra 2019. započeli smo monitoring televizija s nacionalnom pokrivenošću, a od početka marta ove godine posmatramo i programe lokalnih TV stanica, te dnevnu i nedeljnu štampu.

U sivoj zoni, nastaloj između zakonskih rešenja, rupa u zakonu i inertnosti institucija koje bi trebalo da garantuju regularnost izbora, uspeli smo da razaberemo dovoljno građe da Agenciji za borbu protiv korupcije uputimo devet prijava, kojima je obuhvaćeno sedam slučajeva zloupotrebe javnih resursa, dva primera funkcionerske kampanje i tri kršenja zabrane finansiranja iz Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Videćemo da li će biti reakcija. Zakonske izmene, usvojene pre nekoliko meseci, definisale su rok od pet dana u kojem Agencija mora da postupi po prijavi kršenja izbornih pravila. Zakonodavac je, međutim, rešio da taj razuman rok važi samo za slučajeve koji su se dogodili u toku zvanične predizborne kampanje, tj. nakon što su izbori raspisani.

Na televizijama s nacionalnom pokrivenošću slika je uglavnom crno-bela. Od sredine oktobra 2019. do početka marta 2020. u programskim sadržajima koji se odnose na političke aktere i teme (svakodnevno su posmatrani RTS 1, Pink, Happy, Prva i O2/B92 u proširenom prime time-u, od 17.30 do 24) predstavnicima vlasti pripalo je 74,8 odsto vremena. Opozicija u bojkotu dobila je 15,5, a ostala opozicija nešto manje od 10 odsto. Brojevi dovoljno govore, ali bitno je dodati da su predstavnici vladajućih stranaka predstavljeni pretežno u pozitivnom ili neutralnom tonu. I onda kada je opozicije u bojkotu bilo na televiziji, uglavnom je bila negativno obojena, dok je na ostale opozicione aktere mahom padalo neutralno svetlo.

Medijski najviše eksponiran političar je Aleksandar Vučić. Zauzeo je 38 odsto vremena namenjenog političkim akterima, odnosno 294602 sekunde iliti 81 sat. Najvećim delom tog vremena Vučić je predstavljen s blagonaklonošću. Deset puta manje od Vučića bila je prisutna Ana Brnabić, a za njom slede Ivica Dačić, Dragan Đilas i Čedomir Jovanović. Za razliku od premijerke i ministra spoljnih poslova, koji su uglavnom „pozitivci“, i neutralno prikazanog Jovanovića, Đilas je dominantno „negativac“.

Posebno zabrinjava to što je neravnoteža još upadljivija kada se pogleda RTS 1, izdvojen iz grupne medijske slike. U programu javnog medijskog servisa predstavnici vlasti prednjače sa 76,9 odsto vremena, uglavnom pozitivno ili neutralno intoniranog. Zanimljivo je da se Đilas gotovo i ne pominje na RTS 1.

Vratimo se na teren gde je lov u sivom najprisutniji u vidu potkupljivanja birača. U nedeljama pred raspisivanje izbora stranački aktivisti se učestalo pretvaraju u humanitarce koji pomažu socijalno najugroženijim građanima i sprovode radne i donatorske akcije u korist raznih udruženja i javnih ustanova. Stranačka humanitarna delatnost nije u skladu sa zakonom. Političke partije bi trebalo da se bave kreiranjem i sprovođenjem politika koje, između ostalog, vode smanjenju siromaštva, a ne da naprasnim činovima milosrđa obezbeđuju lojalnost birača. Zakon o finansiranju političkih aktivnosti jasno određuje šta sme da se finansira partijskim novcem namenjenom redovnom radu ili kampanji – humanitarna pomoć ne sme.

Od 10. februara do 3. marta naša misija je notirala više od 170 situacija u kojima su aktivisti, vidno obeleženi stranačkim znamenjima, delili humanitarne pakete, sređivali pešačke zone, parkove, fasade, organizovali lekarske preglede, cepali drva, poklanjali građevinske materijale…U tom smislu najaktivnija je bila Srpska napredna stranka, s čak 92 odsto zabeleženih filantropskih akcija. Kvaka je u tome što se pomenute aktivnosti predstavljaju kao donacije pojedinaca, funkcionera i članova stranke, pa kao takve nisu u suprotnosti sa zakonom.

Za nas kao posmatračku misiju verovatno je najdelikatniji položaj u kojem se nalazimo u odnosu na problem pritisaka na birače, koji su zabranjeni i Ustavom i zakonima Republike Srbije. O njima, ipak, ima dosta priče, a malo ko je spreman da imenom i prezimenom stane iza dokaza o izloženosti pritisku. Crta nema nadležnosti istražnih organa i sve što može učiniti jeste da apeluje na nadležne da revnosno prikupljaju dokaze i pokreću procese za sudsko utvrđivanje činjenica. U našim izveštajima možemo da govorimo samo o „potencijalnim slučajevima pritisaka na birače“, i to samo o onima koje smo uspeli da potvrdimo iz više izvora. I za koje verujemo da su dobar putokaz istražnim organima kuda da se upute.

U izveštaju za posmatrani period zabeležili smo 31 potencijalni slučaj u 25 opština i gradova. U najvećem broju su ti slučajevi vezani za zaposlene u javnim ustanovama i preduzećima, ali bilo ih je i u privatnim preduzećima. Navodni pritisci sprovođeni su i putem telefonskih razgovora i tekstualnih poruka, uglavnom u cilju skupljanja tzv. sigurnih glasova ili obećanja o izlasku na izbore. Pretnje otkazom i ukidanjem usluga državnih službi najčešće se navode kao način pritiska.

U ovom kontekstu, važno je podsetiti na istraživanje „Javno mnjenje i korupcija“, koje je Crta sprovela u novembru prošle godine. Nalazi su pokazali da gotovo svi građani (97,5 odsto) smatraju da je korupcija štetna za društvo, a najneprihvatljivijim su ocenili koruptivne radnje vezane za iznuđivanje ili kupovinu glasova na izborima. Ipak, tek 69 odsto ispitanika bi i prijavilo korupciju. Porastao je broj onih koji bi „prećutali“ jer se plaše posledica i nemaju poverenja u nadležne institucije.

Nepoverenje rađa strah. Tako je i u „redovnim“, a posebno u vanrednim okolnostima u kojima smo se sada našli, suočeni s virusom koji je globalni neprijatelj broj 1. U ime Crte, mogu samo da apelujem na sve političke aktere da se uzdrže od svakog vida zloupotrebe kolektivne drame u cilju prikupljanja predizbornih poena. Potrudimo se da sačuvamo jedni druge, ali da ne zaboravimo sasvim ni na demokratiju koja nije u sjajnom zdravlju.

*Tekst je objavljen u NIN-u, 19.marta 2020.godine.