Zašto niko ne kontroliše zalihe lekova?

Kolike su zalihe lekova u Srbiji i šta se sa njima dešava? Da li ih neko zloupotrebljava ili neiskorišćeni lekovi propadaju? I da li se samim tim novac građana Srbije za kupovinu lekova neracionalno troši i otvara prostor za korupciju? 

Kako bi došli do odgovora na ova pitanja, organizacija “Pravni skener” u proteklih nekoliko meseci poslala je na adrese svih zdravstvenih ustanova u Srbiji više od 300 zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Sada im odgovori polako pristižu.

“Kad smo pitali Republički fonda za zdravstveno osiguranje ko kontroliše zalihe lekova, rekli su nam da ne znaju“, kaže Marina Mijatović iz „Pravnog skenera“.

„Tajne zalihe“ naziv je projekta čiji je cilj da se građani uključe u procese odlučivanja, odbranu javnog interesa i kontrolu institucija, a koji „Pravni skener“ realizuje u okviru inicijative “Građani imaju moć“ koju Crta realizuje u saradnji sa USAID-om. Projekat je usmeren na podizanje transparentnosti trošenja lekova u zdravstvenim ustanovama, ali i podizanje svesti građana o značaju trošenja njihovog novca kroz postupke javnih nabavki lekova.

„Istražujemo kako se planiraju javne nabavka lekova, koji su to lekovi koji se kupuju i kolika je potrošnja tih lekova. Problem je u lošem planiranju tih nabavki. Sumnjamo da se kupuje više lekova nego što se troši posle čega se prave zalihe. Mi ne znamo šta se na kraju desi sa tim zalihama. Da li neko te lekove prodaje ili im istekne rok upotrebe, pa ih bacamo? Nešto mora da se desi sa njima, ali trenutno ne znamo šta jer niko nije nadležan za njihovu kontrolu“, dodaje Mijatović.

Kako objašnjavaju u “Pravnom skeneru”, trenutno imamo situaciji da neka zdravstvena institucija naruči 20.000 jedinica nekog leka za godinu dana, a realno potroši 5.000 i da potom i sledeće godine ponovo naruči istu ili sličnu količinu, a da su realne potrebe znatno manje. 

Jelena Stanković kaže da su uočili postojanje oprečnih podataka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koliko je potrošeno određenih vrsta lekova i podataka Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ kolika je potreba za tim lekovima.

„Ne postojanje dobrog planiranja nabavki lekova otvara mogućnost da se novac građana neracionalno troši. Samim tim ne unapređujemo zdravstveni sistem jer se novac ne troši na kupovinu inovativnih, boljih lekova, samim tim građanima nisu dostupne bolje terapije“, kaže Stanković.

U „Pravnom skeneru“ ističu da ako bi se znalo kakve su zalihe lekova, odnosno šta je to što se od lekova kupuje, a ne troši.

„Uzmimo, na primer, lek A i lek B. Lek A je lek koji ima određeni sastav, ali je taj sastav u međuvremenu unapređen i sada imamo lek B. Mi ne znamo kolike su tačno zalihe leka A i svake godine ga ustanove naručuju i kupuju i onda ne ostaje novca da kupimo lek B koji je inovativniji. Inače se u Srbiji uglavnom koriste lekovi prve generacije, a za mnoge već postoji i treća“, objašnjava Mijatović.

Kako kažu, za sada su uglavnom zadovoljni saradnjom sa zdravstvenim institucijama, a kad prikupe sve podatke i obrade ih, onda će ih uputiti svim relevantnim institucijama za ovu temu.

„Važno je da znamo koji se lekovi nabavljaju i šta se dešava sa zalihama jer će se onda suziti prostor za korupciju i zloupotrebe. Naravno, neke zalihe moraju da postoje, ali nema potrebe da one budu veće od, na primer, 10 odsto. Ovako, možda nekim lekovima istekne rok upotrebe, možda neko ima privatnu kliniku i te zalihe odnosi. Ali ako bismo imali podatke, onda bismo sumnje koje imamo lako mogli da proverima, da li su ti lekovi nestali, propali, bilo šta. Sada to niko ne zna jer to niko ne kontroliše“, ističu u „Pravnom skeneru“.