Građanski aktivizam u Srbiji – u čijim rukama je moć

“Sredstvo kontrole je strah

Jer strah ne boli

Tek ponižava i guši

Da zažmuriš dok se ruši, ubija”

Jarboli – Zabluda

 

Ko se koga danas više plaši, građani vlasti ili vlast građana? I da li su građani tu zbog institucija ili institucije zbog građana? Pitanja koja nisu svojstvena demokratski uređenim društvima, ali se u Srbiji često čuju. A koji su mogući odgovori na njih? 

Nedavno objavljeni rezultati istraživanja javnog mnjenja koje je sprovela organizacija Crta pokazali su da je u poslednjih godinu dana trećina građana učestvovala u nekoj lokalnoj akciji. S druge strane razlog za većinu onih koji nisu učestvovali ni u jednoj akciji je to da ne veruju da nešto mogu da promene, ne vide da takvo angažovanje ima smisla ili jednostavno nemaju vremena za to.  

I ovi rezultati ne bi trebalo da nas čude. S jedne strane, politička kultura i decenijske kampanje protiv civilnog društva, a koje se i danas ponavljaju, uticale su na stvaranje uvreženog mišljenja da civilno društvo ništa ne može da promeni, a da je moć promene rezervisana za stranke i političare. S druge strane, strah među građanima od odmazde lokalnih moćnika, kao i da ih institucije neće zaštiti, veoma je prisutan. Čak i opravdan.     

Ipak, oni koji su odlučili da ne ćute kada je javni interes ugrožen i da se bore, navode da strah nije toliko među građanima već da je vlast ta koja se plaši, jer sa svakim uspehom sve više građana menja stav da promene nisu moguće. Vraća im se vera i pronalaze vreme, pogotovo onda kad ih se neki problem lično tiče. 

Da nije tako, ne bismo u proteklih godinu dana imali više od 100 napada, pritisaka i zastrašivanja na aktiviste širom Srbije. Ne bismo, od Niša do Novog Sada, preko Pančeva, Užica, Valjeva, Loznice, imali sve više građana koji su se ujedinili i tako ujedinjeni uspeli da promene stvari i nateraju institucije da rade u javnom interesu. Ili se uporno bore da do tog cilja dođu. 

Ko su oni koji su odlučili da ne pristanu na društvo zarobljenih institucija, koji veruju da se građani mogu pokrenuti, država naterati da radi u njihovom interesu, a političari da polažu račune za svoj rad? I na kraju krajeva, šta je njihov uspeh?

SPASILI REKU, JEDNU TVRĐAVU

Građanski aktivisti su oni koji žele da se uključe u proces odlučivanja, oni koji primoravaju institucije da rade u javnom interesu, oni koji žele da odbrane taj javni interes koji je sve češće podređen privatnom i partijskom interesu što dovodi do „cvetanja“ korupcije i klijentelističkog donošenja odluka.

„Spasili smo jednu reku od toga da je stave u cev. I jedna spasena reka je veliki uspeh.“ Iza ove rečenice stoji Vladan Sinđić. Njegova organizacija Libergraf već 23 godine se bori protiv korupcije, za to da Užice bude bolji grad, da tamošnje institucije rade za građane. Nedavno su uspeli da ponište građevinsku dozvolu koju je „Elektroprivreda Srbije“ dobila za rekonstrukciju stare hidro-centrale na reci Đetinji koja je pod zaštitom Zavoda za spomenike, a kojoj je narušen prvobitni izgled.

Upravo na lokalu se vidi koliko građani zaista imaju moć, da vlast to dobro razume i zna kad mora da ustukne pred njima. Biljana Kerić sasvim slučajno je videla da novi urbanistički plan za pančevačko naselje “Tesla” predviđa zidanje novih zgrada na mestu zelenih površina. Komšiluk se okupio, nastao je pokret “Odbranimo Teslu” i za sada su sačuvali svoje naselje i zelenilo u njemu.

Beogradsku tvrđavu od gradnje famozne gondole nije niko drugi sačuvao nego građani. „Naša dužnost je da štitimo javni interes i nemamo pravo da gledamo kolika je sila na suprotnoj strani već koliku vrednost branimo“, rekao je svojevremeno Mirko Popović iz RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu), organizacije koja je i podnela tužbu i tražila prekid radova na Kalemegdanu. 

I posle dve godine su uspeli, a upravo ta sila na drugoj strani nije bila mala – država, grad, predsednik, režimski mediji… Na kraju, Upravni sud je ipak poništio dozvolu za početak radova na gradnji gondole.

O seči šuma na Fruškoj gori do pre dve godine se malo znalo, ali je to sada zahvaljujući pokretu „Odbranimo šume Fruške gore“ jedna od važnijih ekoloških tema u Srbiji. 

POBEDE MOTIVIŠU

Konkretne pobede motivišu, ali ono što je još važnije, a ide sa njima je širenje uverenja da su građani ti koji moraju da budu pitani i da mogu da utiču na promene.  

Dobrivoje Milosavljević, iz već pomenute organizacije „Odbranimo Teslu“, kao najveći uspeh ističe to što su uspeli da inspirišu neke druge ljude, pre svega mlade. 

„Nedavno smo čuli da su deca u osnovnoj školi pisali sastave o nama. Pokrenuli smo ljude. Za kratko vreme na urbanistički plan je stiglo oko 2.000 primedbi. Kao što smo se mi pokrenuli jer smo videli neke druge inicijative, tako smo mi inspirisali neke druge ljude“, kaže Milosavljević. 

Da nije bilo udruženja „Ne damo Jadar“ i Podrinjskog antikorupcijskog tima (PAKT) koji se protive izgradnji rudnika litijuma u dolini reke Jadar kod Loznice, pitanje je da li bi bilo pobune i u drugim mestima baš zbog tog litijuma. A samo najava njegovih geoloških istraživanja u zapadnoj Srbiji dovela je nedavno do revolta meštana i protesta u selu Dobrinji kod Požege.   

Da li bi kompaniji „Rio Tinto“ trebalo dozvoliti otvaranje rudnika, od kojeg se strahuje da bi mogao da ostavi nesagledive ekološke posledice, postala je nacionalna tema.

POJEDINAC POKREĆE, ZAJEDNICA POBEĐUJE

Pojedinci su ti koji mogu da otkriju ili ukažu na korupciju i kršenje javnog interesa, ali bez podrške građana nema uspeha građanskih inicijativa. Niko ne može sam. Samo pritisak zajednice može da utiče na institucije da promene neku odluku. 

Kad su interesi njihove lokalne zajednice ugroženi, građani su i te kako spremni da se uključe. Čist vazduh, borba protiv investitorskog urbanizma i čuvanja okruženja u kojem žive to pokazuju. Više od 4.000 Smederevaca potpisalo je zahtev “Crvenih bedževa” da grad dobije semafor zagađenja, a kad je izostala reakcija inistitucija, odazvali su se pozivu i novčano pomogli da taj semafor bude kupljen.   

Da li građani imaju moć da nešto promene? Za Natašu Rašković iz „Crvenih bedževa“ imaju, ali je pitanje da li se uporno radi na tome da građani počnu da veruju kako je nemaju.

Kroz inicijativu „Građani imaju moć“, koju zajednički sprovode organizacije Crta, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Partneri Srbija uz podršku USAID-a, u protekle tri godine podržano je više od 50 organizacija i aktivističkih grupa, kao i oko 30 pojedinaca-aktivista sa ciljem da se građani motivišu i uključe u procese odlučivanja.

“Svedoci smo pojave sve većeg broja inicijativa građana, udruženih komšija, i aktivista koji su spremni da se angažuju i bore protiv korupcije zahtevajući odgovornost od institucija. Za nas je solidarnost ključ uspeha i zato se trudimo da pružimo potrebnu podršku lokalnim inicijativama i aktivistima kako bi oni napravili značajne promene u svojoj lokalnoj zajednici. Podnete krivične i prekršajne prijave, primedbe na urbanističke planove, i poništene građevinske dozvole samo su neki od postignutih rezultata u okviru inicijative Građani imaju moć.  Pokazali smo da udruženi ljudi mogu da odbrane javni interes, kada organizovano i sa argumentima izvrše pritisak na institucije”, ističe Dušan Jordović, koordinator ove Crtine inicijative. 

U društvu zarobljenih institucija biti građanski aktivista nije nimalo lako. Ipak oni, koji su odabrali borbu za opšte dobro, nisu pristali da žive u društvu straha. Zato dajući podršku hrabrim ljudima kao što su Marija Lukić i Aleksandar Obradović, novosađanima koji ne žele da im se uzme deo grada i napravi „Novi sad na vodi“, ili drugim aktivistima koji se bore za svoju zajednicu, pokazujemo da država pripada građanima i da su oni ti koji se pitaju.

 

Preneto sa portala Nedeljnik.rs 

28.04.2020.