Lek za pritisak
Upozorenje da je pritisak tihi ubica nikada nije imalo više smisla nego danas. Pritisci su svuda – krvni pritisak, politički pritisak, pritisak egzistencije, okoline, očekivanja. Život pod pritiskom uzima danak koji je oslikan s jedne strane punim bolnicama, a sa druge neprestanim odlivom mozgova iz Srbije. Niko ne želi da živi pod pritiskom.
Za ovu priliku izdvajamo politički pritisak. O uticaju izloženosti političkim pritiscima na opšte zdravlje građana Srbije bi možda mogli da pišu odvažni medicinske struke. Ono što je, međutim, zajedničko za desetine i desetine ljudi koji su se obraćali Crti je pitanje – kako se odupreti pritiscima, šta se može učiniti? Osim osnovne ljudske solidarnosti, građani žele da pritisci prestanu. Da neko reaguje, da oni koji vrše pritiske snose posledice za nezakonita ponašanja. Dakle, odgovornost.
Građani institucijama ne veruju
I tu dolazimo na klizav teren utvrđivanja odgovornosti. U našem društvu je najslađe gurnuti stvari pod tepih i nadati se da će zauvek ostati pokrivene. Kada na to dodamo godinama podsticano i dokazivano nepoverenje građana u institucije i pravnu državu (čitaj, pravosuđe), dobijamo za demokratiju ubitačnu kombinaciju: građani ne prijavljuju šta im se dešava, a institucije i na to što im se prijavi odgovaraju ćutanjem ili čekanjem da protok vremena učini svoje.
Gde je tu lek za pritisak?
Ako hoćemo da lečimo institucije, onda moramo da ih, između ostalog, učinimo jačim i otpornijim na autocenzuru i pritiske. Tužilaštvo je, recimo, deo sistema koji bi trebalo da ne dozvoljava guranje pod tepih i deluje u pravcu prevencije i odbrane od pritisaka.
Iako čin političkog pritiska na nekog ne mora nužno da bude krivično delo, posledice pritisaka ili motivi koji ih uzrokuju najčešće su krivična dela. Recimo, nastup javnog funkcionera – direktora “Puteva Srbije” u selu Kukulovci tokom izborne kampanje 2020. godine je pravi primer. Direktor je okupljenima obećao put ako glasaju za vladajuću stranku. Rekao je: „I sad da izađete na glasanje.”
Nesaslušani
Crta je tu videla osnov za krivičnu prijavu, tj.krivično delo primanje i davanje mita u vezi s glasanjem. I sad dolazimo do uloge tužilaštva. Ne ulazeći u komentarisanje odluke tužilaštva da odbaci krivičnu prijavu, demotivišuće deluje saznanje da tužilac nije ni saslušao direktora, ni u svojstvu osumnjičenog, niti u svojstvu građanina. Nije ispitao bilo koje lice koje je spornom prilikom bilo prisutno u selu Kukulovce ili je na bilo koji način učestvovalo u izradi Naloga za urgentno održavanje ili u izvođenju radova koji su usledili.
Po sličnom scenariju odlučivano je o još mnogim krivičnim prijavama koje su u prvom ili drugom planu imale posledice političkih pritisaka (recimo, glasanje u školi u Ubu, odnosno snimak na kojem se vidi da je “pomagač” zapravo govorio ljudima šta da zaokruže).
Da bi lečili društvo, na pritiske moraju da budu imuni pre svega tužioci. Neophodno je jačanje nezavisnog položaja tužilaca kako bi koristili sve mehanizme koje im zakon daje. U ne jednom razgovoru s tužiocima sam čuo “znaš šta bi bilo da tužilac pozove nekog funkcionera da da izjavu – odmah reakcija odozgo”.
E baš za tu reakciju odozgo zakon propisuje lek (Zakon o javnom tužilaštvu, Zabrana neprimerenog uticaja, čl.6¹), koji mora da počne da se primenjuje. Slobodno korišćenje ovlašćenja i odlučivanje je glavni preduslov za samostalno i nezavisno tužilaštvo u jednoj demokratskoj zemlji.
Jasno je da smo na dugom putu do toga, ali je jasno i da tužiocima zakon daje više mogućnosti za samostalnost u radu nego što ih tužilaštvo “konzumira”.
Jačanje poverenja u institucije moguće je samo ukoliko ljudi koji čine institucije postanu slobodniji u korišćenju svojih prava i zakonom garantovanih ovlašćenja. Da tako tužioci više ne budu “obrađivači predmeta”, nego tužioci (formalno više nisu, ali treba da se desi i klik u glavi).
Tako se lek za pritisak ubrizgava u ceo sistem. Ohrabreni radom institucija, građani se uče da više koriste mehanizme zaštite sopstvenih prava i posledično – osećaju se slobodnije, otpornije na pritiske.
Prećutati ili prijaviti?
Ali, treba učiniti prvi korak. Prijaviti, koristiti svoja zakonom garantovana prava. Izložiti se, potencijalno, još većem pritisku da bi se izlečili od pritisaka.
Institucije treba da činjenjem, odlučivanjem i posvećenom komunikacijom građanima pruže ohrabrenje i uverenje da ima smisla boriti se za svoja prava.
Neko će reći, bolje da prećutim i istrpim.
“Najvažnije u svemu kroz šta prolazim je što se osećam dobro sama sa sobom”, rekla mi je Ranka Kašiković, građanka Subotice koja je prijavila političke pritiske, odlučivši se da se protiv njih bori kroz sistem. Isto su mi rekli i Stefan, Ivan, Marija, Gordana i još mnogi drugi koji se od pritisaka brane preko institucija ove zemlje. Koriste lek koji je na raspolaganju. I pomaže im.
Nemirna savest je i tužilac i sudija u isto vreme.
Mislite o tome dok lek ne počne da deluje.
direktor pravnih poslova Crte
¹Radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti javnog tužilaštva zabranjen je neprimereni uticaj na nosioca javnotužilačke funkcije u vršenju javnotužilačke funkcije, naročito svaki oblik pretnje i prinude prema nosiocu javnotužilačke funkcije, korišćenje javnog položaja, medija i javnog istupanja, kojima se utiče na postupanje javnog tužilaštva. Zabranjen je i svaki drugi neprimereni uticaj na javno tužilaštvo, kao i pritisak na učesnika u postupku pred javnim tužilaštvom.
