Tužioci između nemoći i heroizma
Tekst tužilačke zakletve glasi: „Zaklinjem se svojom čašću da ću javnotužilačku funkciju vršiti predano, savesno i nepristrasno i štititi ustavnost i zakonitost, ljudska prava i osnovne slobode.“ Na papiru je sve, dakle, jasno.
U idealnom scenariju građanin koji trpi političke pritiske i ucene (mada u toj situaciji nema ničeg idealnog), usudio bi se da digne glas. Novinari bi objavili istraživačku priču. A tužilac bi, i mimo tih otkrića u javnosti, istraživao, kopao. Stručno, nepristrasno, pravično i bez nepotrebnog odlaganja, kao što kaže zakon.
Pre skoro tri godine Istinomer je objavio serijal analiza o (ne)radu institucija, među kojima je bio i Dosije: Tužilaštvo. Završen je pitanjem koga bi to iz pravosudnog sistema građani i mogli da podrže protestujući na ulicama kao u sada već široko poznatom primeru rumunske tužiteljke. (Ispostavilo se u međuvremenu da bi neki građani zaista protestovali zbog nekih tužiteljki. Pa je reč “tužilac” dobila u javnosti neka konkretna lica i hrabre ljudske priče; asocijacija na tužilačku funkciju nije više samo žena sakrivena iza fascikle.)
Problemi s kojima se pripadnici profesije suočavaju, a koje smo identifikovali tada kroz razgovore sa sagovornicima iz sistema, advokature i civilnog sektora – i dalje su na snazi.
Nepromenjena republička javna tužiteljka bavi se strateškim planiranjem i poslovima međunarodne saradnje. Vladu opet vodi osoba koja meša nadležnosti, pa kaže, na primer, “da Vlada i bezbednosne službe skupljaju dokaze i privode”. Predstavnici izvršne vlasti obećanjima skupljaju poene u javnosti, a o odnosu s policijom – mogao bi tom da se napiše. U klještima su između pritisaka sa različitih strana, uz rizik od tabloidnog linča koji se aktivira po potrebi.
Strast prema činjenicama
Da je lako – nije. Nikome ko radi u strahu i u svoj posao unosi sve svoje. Ako bismo čitali samo kodekse, mogli bismo reći da tužioci i novinari dele istu strast – prema činjenicama. Ali u spin diktaturi u kojoj živimo, pritisak javnosti kao argument je sve slabiji. Nismo u istoj koži. Novinarstvo opstaje na entuzijazmu pojedinaca. Razlika između istine i laži je bledunjava, a propaganda mašinerija u punoj snazi.
Tužioci, s druge strane, deo su sistema i moć je i faktički u njihovim rukama. Šta to znači? Izbor je na njima da li će biti nemoćni epizodisti ili heroji struke, deo problema ili deo rešenja.
Heroji struke bi korupcionaške i kriminalne afere doveli do raspleta, ne bi bili saučesnici policijskog zastrašivanja građana, ne bi po hodnicima bežali od novinara, ne bi iz kancelarija izbacivali porodice žrtava, niti bi “pakovali” optužnice zarad veće uspešnosti.
Dobar primer integriteta dao je, recimo, tužilac koji nije pristao da se povuče sa slučaja terorisanja novinara Milana Jovanovića iako se time možda i zamerio nekome. Heroji struke bi govorili o svom poslu, pa do javnosti ne bi o predmetima stizala isključivo štura saopštenja i samopohvale MUP-a o uspešnim akcijama i hapšenjima, u saradnji sa BIA.
Heroj struke bi istražio, na primer, ko je ukinuo državu 24. aprila pre sedam godina u Hercegovačkoj ulici.
Autorka: Milijana Rogač
izvršna urednica Istinomera
