Novo “oružje” u rukama moćnika kojim zastrašuju aktiviste i novinare

Srbija se, uz Poljsku i Italiju, našla u najužem izboru za nagradu „SLAPP zemlju godine“, odnosno zemlju koja pruža povoljne uslove za podnošenje zlonamernih tužbi čiji je cilj zastrašivanje aktivista i novinara. 

“Sa 18 dokumentovanih slučajeva SLAPP tužbi u 2021. godini, Srbija se pokazala kao plodno tle za ovakve tužbe. Do početka 2022. godine ugledni medij koji se bavi istraživačkim novinarskom – KRIK suočio se sa deset sudskih postupaka, koje su međunarodne nevladine organizacije za slobodu štampe ocenile kao napad moćnih pojedinaca da odvrate KRIK od njegovog rada. Mnoge od ovih tužbi podneli su srpski političari i druge moćne ličnosti – uključujući i jedan broj onih koji su blisko povezani sa vladajućom strankom“, piše u obrazloženju CASE koalicije – mreže nevladinih organizacija koje se bore protiv ovakvih tužbi.

Nagradu je na kraju osvojila Poljska, ali i to što se Srbija našla u najužem izboru ukazuje potrebu da se upali alarm jer SLAPP, odnosno zlonamerne tužbe više nisu sporadični slučajevi već sve češći vid pritisaka na branioce javnog interesa.

Šta su tačno SLAPP tužbe, ko ih podnosi i šta je njihov cilja, razgovarali samo sa Mihailom Pavlovićem, advokatom koji brani aktiviste protiv kojih su podnete ovakve tužbe.

“SLAPP, odnosno zlonamerne tužbe su tužbe koje podnose uglavnom moćnici, u najširem smislu te reči, a cilj je samo jedan – da se izvrši pritisak na aktiviste ili novinare koji se bave pitanjima od opšteg javnog interesa”, objašnjava Pavlović.

Šta je cilj ovih tužbi?

Cilj je da se oni koji se bave pitanjima za koja zapravo postoji opravdani interes javnosti da zna što se zapravo dešava u pozadini, prestanu time da se bave. Ukoliko neko podnese 10 ili 15 tužbi protiv nekog udruženja, aktiviste ili novinara, oni moraju da odgovore na te tužbe. Sve to za sobom vuče troškove kao što su troškovi za angažovanje advokata, plaćanje taksi na odgovor na tužbe i razne druge takse i onda su oni izloženi pre svega ogromnom finansijskom pritisku. U najvećem broju slučajeva udruženja, novinari i aktivisti, ne mogu da se izbore sa tim s obzirom na sume o kojma se radi. Na primer, ako se podnese tužbu koja prelazi 200 ili 300 hiljada evra i kojom se traži naknada štete, taksa na odgovor na tužbu je skoro 100.000 dinara. Teško da je neka organizacija, da li aktivistčka ili neka medijska kuća u stanju da sebi priušti da se kontinuirano brani od brojnih tužbi, ako samo i za odgovor na svaku od njih mora da plati 100.000 dinara. Da ne pominjem ostale takse i troškove koji mogu biti ogromni, za veštačenja, za izlazak na lice mesta i tako dalje.

Šta je rešenje protiv zlonamernih tužbi?

Sistemsko rešenje manje-više već postoji u domaćem zakonodavstvu i zove se zloupotreba prava. Sudovi ga retko koriste. Razlog zašto ga retko koriste i jeste to što on zahteva određenu vrstu dublje analize i prepoznavanje da li se u konkretnom slučaju radi o zlonamernim tužbama ili ne. Ukoliko bi se sudovi upustili u razmatranje toga šta se krije iza te tužbe, da li je tu reč o zloupotrebi prava, da li je cilj da se ljudi odvrate od svog aktivizma, onda bi oni te tužbe mogli da odbacuju odmah. I to je problem. Pravosuđe Srbije nije upoznato sa tim. Mora da bude edukovano, mora da prati trendove kako stvari funkcionišu, kako su one nastale. Takve tužbe nisu nastale juče i ne postoje samo kod nas. One postoje u svuda, samo su pravni sistemi drugih dražva uspeli da se izbore sa njima na određeni način. Znači, već imamo mehanizam koji postoji samo ga treba koristiti. On zahteva spremnost sudija da se upusti u tako nešto i da na osnovu toga te tužbe odbacuju zbog zloupotrebe prave. To se nažalost još uvek ne dešava.

Da li se na neki način aktivisti mogu zaštititi ili da preduprede da do ovakvih tužbi ne dođe?

Ukoliko druga strana namerava da vas tuži, ona će to da uradi. Prosto, teško je zabraniti nekome da podnese tužbu. Da li je ta tužba osnovana ili ne, to je već drugo pitanje. Mislim da bi aktivisti i novinari trebalo da imaju jednu vrstu edukacije u smislu koje korake bi mogli da preduzmu pre nego što na primer plasiraju neki tekst u javnost, da na neki način sve to provuku kroz neke pravne filtere u smislu da se u najvećoj mogućoj meri umanje rizik i da se ne daje prostor za te tužbe.

Koliko je ovo čest oblik pritiska?

Brojne su zlonamerne tužbe i one su faktički već postale pravilnost. Imamo slučaj takvih tužbi koje su podnete protiv medijia, zatim aktivista sa Fruške gore. Već se ustalio mehanizam kako one funkcionišu. Opet ponavljam, dobrim delom zavisi od uloge sudove. Oni moraju da počnu da razmatraju ovo pitanje suštinski i ispituju samu dozvoljenost tih tužbi i da prosto spreče da tako nešto uopšte uđe u sud.