Obraćanje Crte na konferenciji povodom Međunarodnog dana demokratije „Svet naopačke: Demokratija i ravnopravnost u dobu nesigurnosti”

Dan demokratije nas svake godine podseća na važnu istinu – demokratija nikada nije u potpunosti dostignuta, nikada nije garantovana, nepovrediva.

Volimo da mislimo o demokratiji kao o trajnom dostignuću, uklesanom u ustave i sporazume. Nekada je naivno proglašavan „kraj istorije“, ali istorijski procesi se ne  završavaju i demokratija u njima uvek ostaje krhka.

Širom sveta danas se utišavaju oni koji drugačije misle, prepravljaju se zakoni, zarobljavaju institucije i guše legitimni protesti. Ipak, ogromna snaga pokazuje se u otpornosti građana koji neće da ćute, marširaju i kada su ranjeni, zahtevaju odgovornost sistema bez obzira na cenu lične žrtve.

Priča iz moje zemlje, iz Srbije, ne tiče se samo građana Srbije. Ona je deo šire borbe za demokratiju u dobu nesigurnosti.

Aktuelni talas protesta u Srbiji pokrenut je tragedijom. U novembru 2024. godine 16 života je izgubljeno pod srušenom nadstrešnicom sveže renovirane železničke stanice u Novom Sadu. Građanima je odmah bilo jasno da to nije samo nesrećan slučaj, već posledica korupcije i nemara. Iz tuge se rodila odlučnost da se  zahtevaju transparentnost i odgovornost – kraj nekažnjivosti.

Impresivne su razmere protesta koji ne prestaju. U toku je najduži talas demonstracija u našoj modernoj istoriji. Samo od februara do danas, Crta je zabeležila više od 10.000 studentskih i građanskih protestnih skupova u više od 620 lokalnih zajednica. Cela zemlja premrežena je pokretom za odgovornost i promene.

 

Represija nije lokalna pojava 

Kada vlade na kritike odgovaraju pendrecima, kada neistomišljenika nazivaju izdajnicima ili čak teroristima, kriza nije ograničena na pojedine zemlje. Upozorenje je uvinerzalno. Različiti su naglasci, ali jedan je autoritarni jezik.

Mi u Srbiji vidimo kako se policija koristi u svojstvu političkih izvršilaca. Vidimo kako propagandna mašinerija potapa javni prostor lažima, kako se  zakoni preoblikuju da bi zastrašivali, a ne štitili.

Znam da to nije ekskluzivno naše iskustvo. Aktivisti, novinari i studenti širom sveta doživljavaju isto. Represija se ne zadržava u državnim granicama. Razliva se između Budimpešte i Beograda, Beograda i Banjaluke, Tbilisija, Minska, Moskve, Pekinga… Jezici i uniforme se menjaju, ali poruka je ista: ćuti, pokori se, zaboravi svoja prava. I ubrzo, korozija nagriza celu Evropu.

Represija ponekad poprima ekstremne, šokantne oblike. Tokom najvećeg protesta u istoriji Srbije, na kojem se 15. marta okupilo više od 300.000 građana u Beogradu,ljudi su prijavljivali teške fizičke simptome: bol u grudima, vrtoglavicu, probleme sa sluhom. Organizacije za ljudska prava prikupile su više od 3.400 svedočenja koja ukazuju da je protiv mirnih demonstranata korišćeno ilegalno zvučno oružje. Vlada je najpre negirala, zatim priznala da poseduje takvo oružje, ali negira da je upotrebljeno. Jedina „istraga“ poverena je, zapanjujuće, ruskom FSB-u. Evropski sud za ljudska prava izrekao je privremenu meru, uvažavajući ozbiljnost optužbi i zahtevajući od Srbije da ne koristi zvučno oružje.

U Srbiji se ne odvija izolovana drama. Šalje se signal svakom autoritarnom vođi da nasilje i strah održavaju kontrolu. Ako se taj signal ne zaustavi, preći će granice. Represija putuje brže od solidarnosti ako joj se ne suprotstavimo.

 

Paradoks članstva

Srbija je formalno kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. To bi trebalo da znači posvećenost demokratiji, odgovornosti i vladavini prava. Umesto toga, vidimo institucije pretvorene u ljušture, ućutkane kriitčke glasove, građane tretirane kao neprijatelje.

Kako država može da tvrdi da želi pridruživanje evropskoj porodici dok njeni zvaničnici spaljuju zastavu EU? Kako ministri mogu da proglašavaju lojalnost integracijama dok slave politike Moskve i Pekinga? Kako predsednik može da vodi društvo ka EU dok evropske zvaničnike naziva „ološem“, a autoritarne lidere „braćom“?

Taj paradoks nije vidljiv samo u Srbiji. On postavlja dublje pitanje za celu Evropu: Za šta se EU zapravo zalaže? Da li je članstvo samo tehničko ispunjavanje uslova, formalnosti, potpisivanja dokumenata? Ili je reč o življenju vrednosti na kojima je  stvorena EU: mira, pravde, demokratije?

Ako se Evropa pomiri s opasnim protivrečnostima, rizikuje da izgubi ne samo kredibilitet u svetu, već i moralni integritet kod kuće. Ne možete širiti zajednicu tako što ćete zapostavljati njene vrednosti.

 

Evropa mora da deluje

EU je osnovana na uverenju da su demokratija i sloboda temelji mira. To uverenje ne može da ostane unutar njenih granica. Braniti demokratiju u zemljama kandidatima nije milosrđe, već samoodržanje.

Ako EU dozvoli da se autoritarne prakse ukorene u državama koje kucaju na njena vrata, uvešće nestabilnost umesto da izveze stabilnost. Doneće nesigurnost umesto otpornosti.

Potrebna je akcija, ne samo deklaracije. Akcija znači pozivanje vlada na odgovornost zbog počinjenih zloupotreba. Znači jasno stavljanje do znanja da pristupanje nije stvar pogodnosti, već stvar istinske demokratske reforme. Znači otvoreno i bez oklevanja stati uz građane koji rizikuju sve da bi odbranili svoje slobode.

I da bude jasno: ti građani nisu pretnja stabilnosti. Oni su njen temelj. Studenti koji marširaju ulicama, aktivisti koji dokumentuju zloupotrebe, novinari koji razotkrivaju korupciju, oni su živi dokaz da je težnja ka demokratiji živa, čak i kada je vlade izdaju.

A rizici sa kojima se suočavaju su stvarni. Pre samo nekoliko dana, na televiziji, je visoki funkcioner vladajuće stranke otvoreno spekulisao da će neki aktivisti uskoro biti ubijeni. Imenovao je studenta Pavla Cicvarića, tvrdeći da će on biti meta jer je „najmlađi među organizatorima blokada“. Sugestija je bila jezivo jasna: da bi ubistvo studentskog aktiviste moglo biti inscenirano kako bi se okrivlila policija i pokret dodatno rasplamsao. Zamislite šta to znači za mlade ljude koji izlaze na ulice: ne samo batine, ne samo hapšenja, već i javne pretnje smrću koje šalju funkcioneri vlasti.

Demokratija ne dolazi odozgo, iz institucija. Ona se gradi odozdo, među građanima koji ne odustaju.

Povodom Dana demokratije, setimo se – demokratija nije nasledstvo koje treba čuvati u tišini. Ona je izbor koji svaka generacija mora iznova da pravi.

Represija koja se sprovodi bilo gde, šalje upozorenje svuda. Status kandidata bez vrednosti je prazno obećanje. Ćutanje pred nepravdom je saučesništvo.

Građani koji se opiru, insistiraju na odbrani dostojanstva, veruju da je sloboda vredna cene, pravi su čuvari demokratije.

Ako Evropa stane uz njih, ona ne brani samo demokratsku budućnost Srbije, već i svoju sutrašnjicu. Jer demokratija ne može da preživi samo na sporazumima. Ona preživljava u solidarnosti, hrabrosti i delovanju.

To je ono što ovaj trenutak zahteva. Ne samozadovoljstvo, ne kompromis, već hrabrost. Hrabrost da se stvari nazovu pravim imenom. Hrabrost da se brane principi čak i kada je teško. Hrabrost da se deluje.

Jer, demokratija nije opcija. Ona je jedini temelj za stabilnu, sigurnu i slobodnu Evropu. Bez nje, mir je iluzija, a bezbednost laž.