U sivoj zoni, nastaloj između zakonskih rešenja, rupa u zakonu i inertnosti institucija koje bi trebalo da garantuju regularnost izbora, uspeli smo da razaberemo dovoljno građe da Agenciji za borbu protiv korupcije uputimo devet prijava, kojima je obuhvaćeno sedam slučajeva zloupotrebe javnih resursa, dva primera funkcionerske kampanje i tri kršenja zabrane finansiranja iz Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Dio mene će zauvijek ostati u ovom prekrasnom gradu, kojem ću se sigurno vratiti svaki put kad mi se pruži prilika. Zahvalna sam svima koji su pomogli mojoj adaptaciji i koji su ovo iskustvo učinili nečim mnogo većim od radnog iskustva. Za mene je svrha ovog projekta u potpunosti ostvarena u aspektu povezivanja i umrežavanja mladih ljudi iz susjednih zemalja, u aspektu izgradnje mostova suradnje i prijateljstva, te u aspektu reduciranja ,nažalost, sveprisutnih predrasuda kulturalnog karaktera između mladih ljudi. Neupitno sam stekla iskustva od velike vrijednosti za moj budući, kako poslovni, tako i osobni život.
Prevedeno na jednostavniji jezik – ono što je važno a tajno, odlukom političkih elita postaje još tajnije. A organi koji su dužni da plate novčane kazne, jednostavno to ne rade i to u sve većem broju. Da li neko može da ih natera da to urade?
Sa demokratijom jednostavno, nema igre, nema „izvrdavanja“pravila. Zbog toga u ozbiljnim demokratijama hiljade ljudi rade na kontroli onih koji sprovode demokratiju. Jer je život isuviše vredan da bi bio prepušten savesti političara i javnih funkcionera. I moć i pare „ljude kvare“ isuviše puta smo imali prilike da se uverimo u to.
Deluje da u Srbiji, zapravo, skoro niko ne želi u EU. Najmanju želju pokazuju oni koji imaju izvršnu moć – političari. Upravo oni su najodgovorniji da, u ime građana, sprovode politiku za koju su dobili podršku na slobodnim i fer izborima.
Demagogija nije rezervisana samo za neka društva. Naše je u toj disciplini šampionsko. Najsvežiji primer je uvođenje doživotne kazne bez uslovnog otpusta. Ovaj slučaj čini školski primer demagogije i populizma, sa svim potrebnim elementima, od političkog interesa, igranja emocijama, za(b)luđivanja građana, do ignorisanja stručnjaka i satanizovanja neistomišljenika.
Da li možete da zamislite grupu mladih ljudi, potpuno različitih ideologija, uverenja i vrednosnih stavova kako sede u jednoj prostoriji i argumentovano debatuju na različite teme? Na prvi mah ovo u Srbiji danas deluje nemoguće.
Da bismo se borili protiv korupcije, potrebno je i da slobodan građanin u slobodnoj zemlji nije zastrašen. Slobodan građanin, je u takvim okolnostima, slobodan da bira i slobodan da svaki pokušaj ugrožavanja sopstvene slobode prijavi nadležnim institucijama.
Da bismo kao društvo izašli iz ovog začaranog kruga, potreban nam je dijalog u parlamentu koji ne bi bio zasnovan na populizmu, odbrani sopstvenih pozicija, ega i uvreda druge strane – već na argumentima. A kako kreirati atmosferu za takav dijalog ako jedna strana bojkotuje parlament, a druga se krije iza rupa u Poslovniku kako bi se dijalog izbegao?
