(Ne)moguća misija: Parlament – dom dijaloga

Raša Nedeljkov / 23.4.2019.

Od silne priče o dijalogu, u Srbiji se diskusija svela na ja u klin, ti u ploču… Svi se upinju da objasne da nam je potreban dijalog, a onda u pozivima na razgovor pošalju salve uvreda na račun sagovornika i time osiguraju da do razgovora, ipak, ne dođe. U skladu  ovakvom praksom kvazidijaloga doživljavam i poziv predsednice parlamenta Maje Gojković na konsultacije sa poslaničkim grupama i odgovor dela opozicije. Nakon što je gospođa Gojković s omalovažavanjem javno izrekla sud o zahtevima građanskih i opozicionih protesta u vezi s izborima, medijima i nezavisnim institucijama, začudila se zašto se nisu svi odazvali njenom „pozivu na razgovor”. S druge strane, opozicioni poslanici, koji bojkotuju rad parlamenta, nisu se odazvali, između ostalog, jer ga je sazvala Maja Gojković, politički neprihvatljiva za njih. Pri tome zaboravljajući da je ona legitimna predsednica parlamenta… Posledica? Jedna strana u klin, druga u ploču.

 

Lako je narodnim poslanicima da donose odluke u interesu svoje partije, ali uvek je važno podsećanje da je njihova uloga da donose odluke od javnog interesa i za dobrobit svih ljudi koje predstavljaju. Da bismo kao društvo izašli iz ovog začaranog kruga, potreban nam je dijalog u parlamentu koji ne bi bio zasnovan na populizmu, odbrani sopstvenih pozicija, ega i uvreda druge strane – već na argumentima. A kako kreirati atmosferu za takav dijalog ako jedna strana bojkotuje parlament, a druga se krije iza rupa u Poslovniku kako bi se dijalog izbegao? Za početak, da se osvrnemo na činjenice. Prema istraživanju koje je CRTA objavila pre mesec dana, bojkot parlamenta, kao oblik političke borbe, načelno podržava tek 9 odsto građana. To je značajno manje od podrške protestima (24%) ili javnoj debati s neistomišljenicima (34%), a daleko manje od onih koji uopšte ne podržavaju političku borbu van institucija (39%). S druge strane, činjenica je i da su poslednjih nekoliko godina dramatično urušene ključne funkcije parlamenta – zakonodavna i kontrolna.

 

Zakoni se usvajaju gotovo bez ikakve diskusije. Dve trećine zakona se usvoji po hitnoj proceduri u kojoj nema javnog dijaloga s onima kojih se zakon neposredno tiče, a poslanici ne mogu doneti informisane odluke. Zamislite da vam neko pošalje 300 strana novog teksta minut pre nego što treba da počnete da diskutujete, pod uslovom da uopšte i dobijete reč?! Dalje, mehanizmi kontrole izvršne vlasti poput usvajanja izveštaja o radu nezavisnih institucija ili zakona o završnom računu su nestali iz parlamenta. Poslednji put su izveštaji nezavisnih institucija razmatrani pre pet godina, dok je Zakon o završnom računu usvojen 2002. godine! To je bilo toliko davno da je čak i vlada od 2015. godine odlučila da protivno pravilima “ne opterećuje” poslanike sa predlogom tog zakona. Ovim zakonom, uzgred, izvršna vlast polaže račun Narodnoj skupštini i objašnjava kako je potrošila novac građana, a kroz izveštaje nezavisnih institucija, skupština anaiizira kako izvršna vlast sprovodi zakone, utvrđuje šta u praksi treba menjati i time unapređivati kvalitet života ljudi.

 

Dakle, suštinske podrške za bojkot parlamenta među građanima – nema. Uslova za demokratski rad u parlamentu, takođe. Da bi se promenile okolnosti, moraju se sprečiti zloupotrebe Poslovnika. To bi trebalo da bude prva tačka dijaloga među poslanicima. U toj diskusiji mogu da pomognu civilno društvo, predstavnici akademske i međunarodne zajednice. Predlažem predsednici Parlamenta da uputi javni poziv Venecijanskoj komisiji da da svoje mišljenje o Poslovniku o radu Narodne skupštine. Često, kada smo unutar problema i ne možemo objektivno sagledati sve stvari, prijatelji sa strane, u ovom slučaju iz Saveta Evrope, mogu biti velika podrška.

 

 

Kada se završi ovaj proces, otvara se mogućnost da se diskutuje i o izveštajiima nezavisnih institucija – od zaštitnika građana, pa do Regulatornog tela za elektronske medije. I eto nas na terenu zahteva građanskih protesta. U demokratskom parlamentu da se diskutuje o radu elektronskih medija, ali i izbornim uslovima. Preporuke domaćih i međunarodnih posmatračkih misija, koje se već godinama ponavljaju, dobra su polazna osnova. Čak i da se sve preporuke ili izveštaji odbace, verujem da ćemo u toj debati biti u prilici da nešto kao društvo naučimo i izvučemo pouke.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović