Govor direktorke Crte povodom dodele Nacionalnog ordena Francuske za zasluge
Reč zahvalnosti Vukosave Crnjanski, direktorke Crte, na svečanosti na kojoj joj je uručen Nacionalni orden za zasluge Republike Francuske
Ne odustajemo
Možda sam kao znatno mlađa, pa i naivnija, mislila da je borba za demokratiju nešto što može da se završi – i to uspešno. S ovim životnim i aktivističkim iskustvom, znam da je to misija koja ne može da se okonča.
Konačni su, nažalost, samo životi ljudi koji joj se bezrezervno posvete. O mnogima od onih kojih više nema razmišljam danas kada mi se ukazuje ova neverovatna čast, svesna poštovanja i zahvalnosti koje im zajedno s celim našim društvom dugujem. Među njima su: Srbijanka Turajlić, Vojin Dimitrijević, Jelena Šantić, Verica Barać, Konstantin Obradović, Biljana Kovačević-Vučo, Latinka Perović, Borka Pavićević, Gordana Suša, Aleksandra Vesić, Zoran Đinđić… Lista je, naravno, mnogo duža, ali vreme mi dopušta da pomenem samo neke od onih koji su na moju generaciju i mene, neposredno ili posredno, najsnažnije uticali kao uzori i inspiracija za angažovanje protiv rata, mržnje, nasilja, laži, nepravde, zaostalosti, bezakonja, podaništva…
Borba za demokratiju ne može nikada da prestane zato što demokratija nije utopija. Nije to idealna ostrvska destinacija na kojoj može bezbrižno da se uživa do kraja sveta. Demokratija je uvek nesavršena. U svesti o toj nesavršenosti je najveća snaga demokratije.
Prilike u društvu nikada nisu jednako povoljne za sve. Mnoštvo različitih legitimnih interesa nikada nije u potpunosti pomireno. Prava i slobode građanima nisu date jednom za svagda. Javni interes nikada nije besprekorno i trajno zaštićen. Demokratska društva su u svakom trenutku suočena s raznim iskušenjima. Od spremnosti građana da brane vrednosti demokratije zavisi kako će društvo odoleti navodno brzim rešenjima koje razni populizmi olako obećavaju.
Za svoj poziv sam odabrala da budem neka vrsta kondicionog trenera, sa zadatkom da što veći broj građana drži u formi za izlazak na crtu svemu što ih svodi na poslušne podanike, na masu kojem se vlada umesto da se u njihovom interesu upravlja državom i društvom.
Da sam slutila koliko će biti teško, s kakvim će sve izazovima, posle petooktobarske euforije, Srbija da se suočava u izgradnji demokratskih institucija i demokratske kulture, možda bih se i pokolebala. Isto tako, nisam mogla ni da naslutim da će moj izbor voditi do ovakvog trenutka, u kojem rad organizacije kojom rukovodim biva ovenčan tako vrednim odlikovanjem.
Tek sad mi nema odustajanja, jer shvatam da sam odlikovana pre svega zbog toga što moji saradnici i ja tvrdoglavo ne odustajemo od ideje da Srbija može da bude demokratija, utemeljena u vladavini prava i sposobna da se hvata u koštac sa svim svojim nesavršenostima. Ne odustajemo ni od uverenja da Srbija može da se integriše u Evropsku uniju. Put integracija je sporiji nego što smo se nadali, ali važno je da otklanjamo sopstvene slabosti koje nas koče, ne tražeći izgovore u spoljnim okolnostima koje su van naše kontrole.
Demokratija se često doima sporom u odnosu na pojave koje je ugrožavaju, jer podrazumeva procedure, traži vreme za polemike i dogovore, za postizanje prihvatljivih kompromisa. U današnjem svetu vidimo kakav izazov za demokratiju predstavlja brzina kojom razvoj tehnologija menja stvarnost. U kakofoniji novog medijsko-tehnološkog ambijenta često smo nemoćni da razaznamo šta su činjenice, a šta spinovi, gde prestaje istina, a počinje manipulacija.
Postajemo bolno svesni te nemoći u ekstremnoj situaciji u kakvoj smo se našli nepojmljivim tragedijama u beogradskoj osnovnoj školi i u selima oko Mladenovca. Duboko sam nesrećna što ovaj maj neću moći da pamtim pre svega po ovom divnom današnjem događaju, nego i po tom padu društva pred besmislom nasilja. Savest me grize i pri pomisli da su nam svakodnevna ubistva i razaranja u ne tako dalekoj Ukrajini postala (pod znacima navoda) normalnost, sporedna vest. Želim da verujem da smo društvo koje će umeti da izvuče pouke iz sopstvenih, ali i iz tragičnih iskustava drugih društava.
Kao što rekoh, borba za demokratiju nikada ne prestaje. Cilj je da se neprestano krećemo ka boljim verzijama sebe i svojih zajednica. Pravi putokazi su nam i danas ideali slobode, jednakosti i bratstva. Zbog tih ideala sam posebno ponosna i zahvalna na odlikovanju koje mi dodeljuje Francuska Republika.
Verujem da jednak ponos osećaju i sve moje saradnice i saradnici iz Crte, hiljade Crtinih posmatračica i posmatrača izbora, kao i mnoge saborkinje i saborci iz drugih organizacija civilnog društva. Ovo je Orden za zasluge svih nas.
Beskrajno hvala Ambasadi Francuske i svima s kojima sam već dugi niz godina na istoj strani – Na strani demokratije.
