NAŠE INICIJATIVE

Ćurčić: Država ne shvata da socijalna pravda nije trošak

Foto: A11

„Osnovni problem ove države i društva je u tome što na ostvarivanje socijalnih prava gledaju kao na trošak, a ne na način da se pomogne ljudima da izađu iz siromaštva“, kaže u razgovoru za Crtu Danilo Ćurčić, programski koordinator organizacije A11 – inicijative za ekonomska i socijalna prava, povodom 20. februara Svetskog dana socijalne pravde.

Kako navodi, već godinama unazad se gotovo ništa ne menja. Podaci govore da je u Srbiji svaki četvrti stanovnik u riziku od siromaštva, 350.000 građana radi za minimalac, a oko 110.000 prima socijalnu pomoć od 8.626 dinara.

„I tu pomoć ne primaju cele godine već devet meseci. Uz sve to, i dalje je na snazi Uredba koju je doneo Aleksandar Vulin, tadašnji ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prema kojoj korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu da odrade nešto za tu pomoć. A Ustavni sud ni posle šest godina od kad je podneta incijativa za ocenu ustavnosti te Uredbe ništa nije odlučio“, rekao je Ćurčić, jedan od članova Inicijativa A11 koja se bavi promocijom, unapređenjem i zaštitom ljudskih prava pripadnika/ca ranjivih, marginalizovanih i diskriminisanih grupa sa posebnim fokusom na socijalna i ekonomska prava.

 

Šta socijalna pravda podrazumeva?  

To je jedan neuhvatljiv pojam kao što bi recimo bila i solidarnost. Da li smo bili solidarni i da li je bilo socijalne pravde tokom korone? U našem Ustavu se pominje da je Srbija zemlja socijalne pravde, a ako jeste, onda bi suštinski neke stvari morale da budu drugačije. Od propisa do toga kako se ti propisi primenjuju. Zemlja socijalne pravde bi bila zemlja koja u fokus stavlja najugroženije. Pogotovo u situacijama koje su krizne, kao što je pandemija. Ne deli šakom i kapom, već pametno, promišljeno i zapravo na osnovu znanja ko su ti ljudi koji su ugroženi. Potrebne su pametne mere koje će zapravo tim ljudima pomoći da ne budu zauvek korisnici te pomoći već će im pomoći da izađu iz toga i da mogu normalno da budu deo društva kao i svi ostali.

 

Koji bi bio to institucionalni problem u Srbiji kad govorimo o ostvarivanju socijalne pravde?

Problem je u tome što suštinski niko nije nadležan. Mi imamo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Međutim, niko u ljudska prava ne uvrštava socijalna i ekonomska prava. A da bi se promenio princip kako se država bavi ovim problemom, moramo da se vratimo na to koliki su nam resursi, ko su ti ljudi koji su najugroženiji i kako te resurse najbolje preraspodeliti. Ako imamo 100 dinara i nas 100 smo ugroženih, pa neće svako dobiti po dinar. Neko će dobiti jedan, neko dva, neko tri, neko pola dinara u zavisnosti od toga koliko je ko ugrožen. Nama je potreban sistem koji će to da određuje. A kad nema tog sistem, institucija, onda imamo rezutat da se svima podeli po 100 evra.

 

Šta bi još doprinelo uspostavljanju takvog sistema?

Znali bismo kome, kada i koliko treba pomoći. Mi smo jedina zemlja u regionu, verovatno i u Evropi, koja nije donela nijednu meru koja se tiče korisnika socijalne pomoći tokom korone. Zatim, neki gradovi su bili ugroženiji od drugih. Njima i ljudima koji žive u njima pomoć je bila potrebnija u odnosu na neke druge. Tako je i sa ovih 100 evra. Uz malo napora moglo je sve da bude jeftinije, da se manje novca potroši, a da se dobije bolji efekat i koliko toliko smanji nejednakost.

 

Kako bi se u Srbiji mogla unaprediti zaštita ekonomskih i socijalnih prava građana? Još 2018. predložili ste ratifikaciju i potpisivanje Opcionog protokola uz Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. 

Ratifikacijom i potpisivanjem Opcionog protokola Srbija bi pristupila jednom međunarodnom ugovoru koji bi svakom građaninu garantovao da može da se obrati jednom međunarodnom telu kad smatra da su mu prekršane socijalna i ekonomska prava. Na primer, u slučaju kad vam suđenje predugo traje, kad smatrate da su vam povređena ljudska prava, vi možete da se obratite Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tako biste u slučaju kad smatrate da su vam povređena socijalna i ekonomska prava, mogli da se obratite jednoj međunarodnoj instituciji. Svaki građanin mogao bi da svoja prava zaštiti pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava.

 

Da li ste dobili neki odgovor od Vlade Srbije?

Još tada kad smo predali taj predlog rekli su nam da će nam se javiti posle Svetog Nikole. I ostalo je na tome. Sveti Nikola je dva puta prošao, ništa se nije desilo.

 

Koliko se građani Srbije žale da su im ugrožena socijalna i ekonomska prava?

Može se reći da se građani više žale na to da su im ugrožena socijalna i ekonomska, nego politička prava. Na primer, više od polovine pritužbi koje dobija Zaštitnik građana odnose se na socijalna i ekonomska prava. Ljudi se upravo na to najviše žale. S druge strane, malo sa usvaja njegovih zakonodavnih inicijativa u toj oblasti.

 

Koliko nedavno usvojeni Zakon o socijalnoj karti je pomak u dobrom smeru?

On je više okrenut ka sistemu, ne ka građanima. Taj zakon je dobar jer će sistem brže da razmenjuje podatke i brže će moći da se donose odluke. Višegodišnji problem je i to da imamo sve više korisnika socijalne pomoći, a sve manje zaposlenih u sistemu kojima će sada biti lakše. I tu je kraj. Ali taj zakon neće uticati na bolje targetiranje korisnika socijalne zaštite. Već više od deset godina se čeka na njega i nama je, da tako kažem, prodata priča da će on da reši problem socijalne zaštite. Taj zakon bi trebalo da bude poslednji alat koji je dodat na sistem koji smo postavili kako treba, a on se donosi kao prva svar koja će da reši sve pobleme. A neće. I dalje ćemo imati socijalnu pomoć od 8.626 dinara koja se dobija devet meseci. Imaćemo isti broj korisnika te pomoći i dalje praksu, slobodno mogu reći, prinudnog rada za socijalnu pomoć.

 

Gde država i svi mi kao društvo grešimo kad je socijalna pravda u pitanju?

Problem je u tome što se u poslednjih 20 godina na to gleda kao na trošak. Državi i društvu je trošak da se nekome da socijalna pomoć. Ne uzima se u obzir to da ljudi kojima je potrebna socijana pomoć nisu nikakvi paraziti, a najčešće se na njih gleda kao da mi njima nešto dajemo. Ne gleda se na to da je njihov položaj posledica propusta u sistemu obrazovanja, posledica ratova, sankcija, privatizacija… Jeste rat bio pre dvadeset i više godina, ali mi i dalje imamo ljude koji su pobegli od tog rata i žive u podrumima. Ljude kojma niko nije pomogao. A ako postaviš sistem kako treba, ti ćeš zapravo tim ljudima pomoći i izbavićeš ih iz te situacije. I tako ćemo imati manje socijalno ugroženih, a kod nas se to prenosi iz generaciju u generaciju. Deca ne uspevaju da se izbore iz siromaštva u kojem su bili njihovi roditeji, pa su onda i njihova deca siromašna. Takav je sistem. Kakav si se rodio takav ostaješ do kraja života. To moramo da menjamo. 

 




Da li imaš pravo ako ne znaš da ono postoji?

Da li su ljudska prava zaista prava ljudi ako su ona, bez stvarne primene, samo upisana u propise jedne države i ako oni na koje se odnose o njima gotovo ništa ne znaju? Pravo na rad, na priuštivo stanovanje, lečenje, na socijalnu zaštitu, školovanje, neotuđiva su ljudska prava zagarantovana Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ipak, brojni građani, pogotovo iz ugroženih kategorija stanovništva, ne znaju za njih, a ni država ne radi puno na tome da ih edukuje i o tim pravima obavesti.

A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava. već dve i po godine bavi se unapređenjem i zaštitom ljudskih prava marginalizovanih i diskriminisanih grupa. Pokrenuli su i kampanju “Bez socijalnih i ekonomskih prava, ostaje ljuska prava?”, u saradnji sa Crtom, kako bi informisali građane da su socijalna i ekonomska prava njihova ljudska prava koja su im zagarantovana i da u slučaju ugroženosti tih prava mogu da se obrate A11 za pomoć.

Građani imaju moć, ne samo da utiču na državu već i da ne dozvole državi da im kontroliše živote, onda kad znaju koja su njihova prava i kako da ih ostvare.