Kad pravilo postane izuzetak

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu.

Slaba kontrolna uloga konstatovana je i u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade.

Dugo najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije. A mi i dalje ne preduzimamo korake kako bismo popravili stanje. U našem Parlamentu poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada. Saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je jedna velika nepoznanica i jednima i drugima.

Slika koja stiže iz Parlamenta Srbije i koju šaljemo poslednjih meseci nije pozitivna. Debata o zakonima je u drugom planu. Na dnevnom redu, umesto zakona, imamo međusobne animozitete različitih političkih opcija. Umesto argumenata salve sočnih psovki i uvreda. Umesto poštovanja ponižavanje. Umesto konkretnih predloga i politika međusobne optužbe. Umesto činjenica izraze lične zahvalnosti lokalnim liderima, zahvaljujući kojima su se poslanici i našli u poslaničkim klupama.

I onda sledi pregršt pitanja. Da li nam uopšte treba ovakav Parlament? Da li ima smisla pratiti rad institucije koju nazivamo najvišim zakonodavnim telom, a u kojem se izbegava svaka priča o suštini i kvalitetu? Da li su narodni poslanici zaboravili šta je njihov posao? Koga predstavljaju, nas – građane ili svoje političke partije?

Da, Parlament nam sigurno treba. Ali ne kao ovaj danas. Treba nam politički ring u kojem će se odmeravati politike a ne uvrede. Trebaju nam odgovorni poslanici. Odgovorni građanima a ne svojim partijama. Trebaju nam zainteresovani, proaktivni građani, čiji glas će da se čuje svakoga dana, a ne samo onda kada su izbori. Mi, građani treba da pokažemo da ne želimo da budemo u prvom planu samo kada su našim političarima potrebni glasovi. Mi smo ti koji treba da preuzmemo odgovornost i čiji glas treba da se čuje u Parlamentu svakoga dana kroz naše predstavnike. Njih 250 koji sede u poslaničkim klupama.

I zato pravac na sajt Otvorenog parlamenta. Da pitamo narodne poslanike kako zastupaju naše interese u Parlamentu.