NAŠE INICIJATIVE

Institucije ne rade svoj posao, ne štite aktiviste i uzbunjivače

Foto: Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Pritisci i napadi na građanske aktiviste, kao i dosadašnja loša primena zakona i slabost institucija da pruže brzu i adekvatnu zaštitu uzbunjivačima, razlozi su zašto je u okviru inicijative “Građani imaju moć” koju sprovodi Crta uz podršku USAID-a, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, kao partner na projektu osnovao “Civilni odbor za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača”. Odbor čine advokat Rodoljub Šabić, advokatica i predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava dr Katarina Golubović, pravnica Sofija Mandić i novinar Vuk Cvijić.

Kako u razgovoru za crta.rs navodi Srđan Hercigonja, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, njihovo istraživanje pokazalo je da se u protekle dve godine drastično povećao broj napada na aktiviste. 

Kao što institucije ne rade svoj posao prilikom pritisaka i napada na aktiviste, tako se ni Zakon o zaštiti uzbunjivača ne primenjuje. Upravo zato što se taj Zakon ne primenjuje, mi smo smatrali da je neophodno da se formira još jedno telo, koje će izaći u susret tim ljudima i pomoći im. Civilni odbor čine eksperti – advokati, novinari i aktivisti”, kaže Hercigonja.

Kakvu pomoć Civilni odbor pruža onima koji se jave?

Svi oni koji misle da im je potrebna pomoć, mogu nam se obratiti na mejl: [email protected], a kakva će pomoć biti pružena zavisi od tipa prijave. To može da bude pravna pomoć ili pravni savet ili neki praktičan savet u smislu kako proces uzbunjivanja započeti, pa čak i da li ga uopšte započeti. Neki put savet može da bude da se proces uzbunjivanja ni ne započne imajuću u vidu da skoro svi uzbunjivači na kraju manje više ostanu bez posla. U tom slučaju mogu se dati saveti kako na drugi način mogu javnosti da daju informacije od javnog značaju, a da pri tome ne prekrše neki zakon. 

Ko i kako može da postane uzbunjivač?

Mi imamo situaciju da najpoznatiji uzbunjivač u Srbiji, Aleksandar Obradović, formalno nije dobio status uzbunjivača, ali je u javnosti ipak prepoznat da on to jeste. Termin uzbunjivač koristi se s pravne strane da li je neko formalno prepoznat kao uzbunjivač ili kao osoba koja je na neki način pokušala da određenu informaciju od javnog značaja da javnosti kroz saradnju sa istraživačkim novinarima ili kroz saradnju sa nevladinim organizacijama. Kad nam se neko javi, Civilni odbor radi analizu i daje savet da li da se pokrene proces uzbunjivanja u skladu sa Zakonom o zaštiti uzbunjivača ili bi taj proces, u zavisnosti od toga gde osoba radi, bio suviše rizičan i mogao da dovede do toga da ona ostane bez posla. Onda se savetuje na koje druge, ali legalne načine, te informacije mogu da se plasiraju u javnost. Ono što je nama jako važno i na čemu Civilni odbor insistira jeste zaštita identiteta lica sa kojima radimo.

Koji su najveći problemi sa kojima se suočavaju uzbunjivači i aktivisti – branitelji ljudskih prava?

Na osnovu našeg istraživanja, glavni razlog zbog kojeg neko ne želi da pokrene proces uzbunjivanja jeste strah od gubitka posla. Skoro svaki slučaj uzbunjivanja, pa čak i onaj koji je formalno prošao kroz zakonski proces uzbunjivanja, nije se dobro završio po onog ko je taj proces pokrenuo. To je glavni razlog zbog čega se odustaje i to se pre svega odnosi na javna preduzeća i organe javne uprave. S druge strane, značajan je porast pritisaka na ekološke aktiviste. Imamo situaciju da ti pritisci dolaze od privatnih investitora, pri čemu nadležni organi ne reaguju blagovremeno. U nekim slučajevima policija je bukvalno stala na stranu investitora. Ti pritisci su najrazličitiji, od verbalnih i fizičkih napada do pretnji tužbama. I ne samo pretnjama, već i podnetim tužbama. Tako su mediji i novinari posebno na lokalnom nivou u poslednje vreme izloženi velikom pristiku zbog izveštavanja o radu „Milenijum tima“. Šta god da se napiše o njihovom radu, pa makar citirali nekog političara, ako novinar napiše tekst o tome, postoji velika mogućnost da će biti tužen.

Često se govori da Srbija ima jedan od najboljih zakona o zaštiti uzbunjivača, ali kakva je praksa?

Srbija ima jedan od najboljih zakona u Evropi. Mnoge države ni nemaju takav zakon, čak i neke članice Evropske unije. Međutim, imajući u vidu način na koji se dodeljuje status uzbunjivača i njegova loša primena, neophodno je promeniti one članove Zakona koji zapravo sprečavaju da određena lica dobiju status uzbunjivača. U praksi zapravo većina osoba ne dobije status uzbunjivača. Uz to, poslodavac na osnovu Zakona o zaštiti uzbunjivača ima velika ovlašćenja i može preventivno da deluje kako bi sprečio uzbunjivača da reaguje. Poslodovac može i pre nego što dođe do procesa uzbunjivanja da sazna da će neko od zaposlenih pokrenuti proces uzbunjivanja.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku uradio je dve studije o uzbunjivačima u Srbiji. Šta su one pokazale?

Jedna studija se bavila genezom procesa uzbunjivanja u Srbiji u proteklih 15 godina sa osvrtom na najzanačajnije slučajeve i ta studija je pokazala da ni u jednom slučaju lice koje je pokrenulo uzbunjivanje nije dobro završilo. Druga studija je o Zakonu o zaštiti uzbunjvača, a fokus je bio na sektor bezbednosti gde je analizirano koje članove zakona bi trebalo promeniti kako bi taj proces uzbunjivanja mogao da bude u skladu sa važećim pravnim propisima, a ne da uzbunjivanje ide na takav način da se informacije dele na neki drugi način, a da osoba koja daje informacije ne dobije status uzbunjivača.