Zlonamerne tužbe – kako ućutkati građanske aktiviste i novinare

U predvečerje 18. juna 2019. građani su na Košutnjaku zatekli kamion sa već utovarenim posečenim stablima crnog bora. Posečena su mimo propisa, bez radnog naloga, plana seče i odgovornog lica. Među okupljenima koji su se protivili da Zavod za sport i medicinu sporta na tom mestu izgradi sportsku halu bio je i Dejan Jovanović, aktivista, predstavnik neformalne grupe građana „Bitka za Košutnjak“.

Čim je zatekao ljude kako seku stabla, Jovanović je pozvao policiju, a potom je zajedno sa okupljenim građanima pokušao da spreči dalju seču, gradnju i ulaz kamiona na gradilište. Sve je to snimao i uživo prenosio na fejsbuku.

I pre ovog događaja on se obraćao Sekretarijatu za inspekcijske poslove i Ministarstvu zaštite životne sredine tvrdeći da Zavod nema neophodne građevinske dozvole za početak radova. Kako je izostala bilo kakva reakcija, počeo je da organizuje okupljanja građana koji se protive izgradnji objekta.

Jedina reakcija došla je od Zavoda za sport i medicinu sporta koji je protiv Jovanovića podneo krivičnu prijavu za nasilničko ponašanje, iako nasilja nije bilo. Na kraju, krivična prijava je odbačena.

Srpska specifičnost

Podnošenje tužbi koje su uglavnom neosnovane, čiji cilj nije zadovoljenje pravde, već zastrašivanje tuženih nije pojava specifična samo za Srbiju. Naprotiv, prisutna je u drugim zemljama, pa i u onima sa dugom demokratskom tradicijom. Međutim, Srbija se ipak po nečemu izdvaja. 

Dok, na primer, u SAD ovakve sudske postupke pokreću korporacije, u Srbiji to rade institucije i javni funkcioneri kako bi se obračunali sa onima koji ukazuju na nepravilnosti u radu upravo tih funkcionera, odnosno institucija, insistiraju na njihovom odgovornom, transparentnom i iznad svega – zakonitom radu. 

Posle saznanja da je protiv njega podneta krivična prijava, Dejan Jovanović osećao se  ugroženim. Kako sam kaže, saznanje da mu preti zatvorska kazna navelo ga je da odreaguje i adekvatno prilagodi svoj dalji aktivistički rad.

„Nakon prvog šoka, odnosno iznenađenja, prijavu sam doživeo vrlo ozbiljno. Ne zbog toga što sam mislio da je utemeljena, jer sam znao šta se tog dana dogodilo da se krivci za haos u Košutnjaku nalaze drugde, već zbog toga što me je dovela u situaciju da zavisim od poštenja i profesionalnosti onih koji će po toj prijavi postupati. Takođe, shvatio sam da, ako bih ponovo organizovao neke slične akcije, da bi neke nove neutemeljene prijave mogle dodatno da me ugroze“, ispričao je Jovanović.

Slučaj Dejana Jovanovića jedan je od opisanih u studiji „Strateški postupci protiv ucešca javnosti u Srbiji“ koja je izrađena u okviru inicijative „Građani imaju moć“ koju zajednički sprovode organizacije Crta, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Partneri Srbija uz podršku USAID-a.

I nisu samo građanski aktivisti izloženi ovakvim tužbama za koje se može reći da njihovi podnosioci uopšte ne očekuju da „pobede“ u postupku, znajući da im okolnosti slučaja ne idu u prilog. Često se koriste i protiv novinara kako bi se suzbila kritika i odvratili ih od daljeg rada u javnom interesu. 

Primer ovakve tužbe protiv novinara je slučaj Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) i tadašnjeg ministra u Vladi Srbije Nenada Popovića.

Zbog informacija objavljenih u četiri teksta u okviru međunarodnog novinarskog projekta “Rajski papiri”, Popović je tužio KRIK zbog tvrdnji da poseduje mrežu of-šor firmi, poslove i imovinu vrednu više od 100 miliona dolara, kao i da porez plaća u Švajcarskoj gde ima prebivalište.

Podneo je četiri tužbe. Od tri je sam Popović odustao, a jednu je sud odbacio.

Jelena Vasić, projektna menadžerka KRIK-a, navodi da je svakom tužbom traženo milion dinara odštete. Ministar se nije pojavio ni na jednom od ročišta, kojih je bilo oko 10, uvek navodeći da je na službenom putu. 

Prema njenim rečima, KRIK je na ovaj način bio izložen ne samo finansijskom pritisku, već su im i pripreme za ročišta, kako advokata, tako i samih novinara i urednika, oduzele dosta vremena. Takođe, s obzirom da im je dosta finansijske dokumentacije na engleskom jeziku, morali su da prevode određeni deo toga kako bi na sudu mogli da obezbede dokaze o ispravnosti svog rada.

Kako se odbraniti?

Za razliku od drugih zemalja, u Srbiji ne postoje specifični pravni mehanizmi koji bi tuženom dali mogućnost da ukaže da se radi o zlonamernoj tužbi. 

Na primer, prema američkim zakonima tuženi može da podnese predlog za odbacivanje tužbe. Tada se teret dokazivanja prebacuje na tužioca koji potom mora da pokaže da imaju dokaze koji bi mogli rezultirati osuđujućom presudom. Ako tužilac ovo ne može da dokaže, tužba se odbacuje.

U Srbiji o ovakvim tužbama, i pored toga što nisu retkost, malo se priča. U Americi su česta tema i u poznatim emisijama. Među onima koji su i sami bili izloženi jednoj takvoj tužbi, bio je i čuveni komičar Džon Oliver. On je rekao da ovakve tužbe ne samo da mogu uticati na tužene, već i na druge medije koji bi u budućnosti onda obazrivije birali reči prilikom predstavljanja određenih javnih ličnosti.

Iako Srbija nema zakone koji bi štitili građane od ovakve pojave, odredbe nekih već postojećih mogli bi biti iskorišćeni u tu svrhu kao što je institut zloupotrebe prava. Pravni osnov za primenu instituta zloupotrebe prava u građanskim postupcima su u Zakonu o obligacionim odnosima i Zakonu o parničnom postupku.

Šta bi bila preporuka i kako se braniti od ovakvih zlonamernih tužbi? Dejan Jovanović, s početka teksta, kaže da ga entuzijazam da se bori za javni interes nije nikada napuštao, ali da je zbog ove epizode postao svesniji rizika koji aktivizam sa sobom nosi. 

„Poručujem aktivistima da ne odustaju, da se bore, ali i da uvek uz sebe imaju advokata, u slučaju da, kao što je to bio slučaj sa mnom, institucije pokušaju da ih zastraše raznim neutemeljenim prijavama. Koliko god da su one apsurdne, potrebna vam je adekvatna pravna podrška da na njih reagujete i sebe sačuvate“, savetuje Jovanović.