Izborni uslovi u Srbiji se već neko vreme pogoršavaju, što je dokumentovano u izveštajima domaćih i stranih posmatračkih misija. Izborni akteri su u sve neravnopravnijem položaju, a birači sve manje u prilici da donesu slobodnu i informisanu odluku o tome za koga da glasaju. Zahtevi upućeni nadležnim institucijama da unaprede uslove u kojima se odvijaju izbori do sada nisu imali efekta. Najavljeni bojkot izbora do ispunjenja zahteva opozicionih aktera je jedan od legitimnih načina da se poveća pritisak na vlast kako bi se sledeći izbori održali u boljim uslovima. Međutim, izgleda da najavljeni bojkot do ispunjenja izbornih zahteva za sada nema većeg odjeka među građanima.

 

Stavovi građana Srbije o demokratiji i izborima na prvi pogled deluju kontradiktorno. Raste poverenje u demokratiju, ali je poverenje u demokratske institucije veoma nisko. Izbori se i dalje vide kao glavni način kojim se menjaju stvari u zemlji, ali se povezuju sa učestalim neregularnostima. Građani se slažu da bi izborni uslovi trebalo da se unaprede, ali ne i oko toga da je bojkot pravi način za to.

 

Međutim, možda ove stavove i nije teško razumeti. Građani vide prednosti demokratskog uređenja zemlje i veruju da je njihova osnovna uloga u demokratskom društvu da glasaju na izborima. Ono što nedostaje je poverenje u one koji su izabrani kao i u način na koji dolaze na vlast. Kada političke partije, u koje je poverenje izrazito nisko, preuzmu temu izbornih uslova kao instrument u borbi za vlast, nepoverenje u namere i efektivnost političkih aktera prenosi se i na oblast unapređenja izbornih uslova.

 

CRTA već 6 godina ispituje stavove građana o učešću u demokratskim procesima. Poslednje istraživanje iz oktobra 2018, rađeno na reprezentativnom slučajnom uzorku od 1.022 punoletna ispitanika, pored stavova o demokratiji bilo je posvećeno i regularnosti izbornih uslova.

 

Istraživanje iz godine u godinu beleži trend rasta podrške demokratiji kao najboljem sistemu (sada stoji na 51%) i trend pada podrške politici „čvrste ruke“ (43%). Ovo je pozitivna tendencija, možda i iznenađujuća imajući u vidu sve teškoće u funkcionisanju demokratije u Srbiji. Još jedna stvar koja ohrabruje je to što mladi, koji tek počinju da glasaju, mnogo manje podržavaju autoritarnu politiku nego stariji građani. Ipak, ne bi trebalo gubiti iz vida ni to da građani pod demokratijom mogu shvatati različite stvari i da se ona često razume samo kao vlast većine koja se osvaja izborima. Ovakvo tumačenje je donekle u skladu sa velikim značajem koji građani pridaju izborima, a malim poverenjem u sve druge oblike političkog učešća između izbornih ciklusa.

 

Bez obzira na to što je trend odnosa prema demokratiji pozitivan, nepoverenje u demokratske institucije i mehanizme je stabilno. Svega 13% ispitanika smatra da oni koje biraju na izborima, poslanici u Skupštini, zastupaju interese građana, dok čak 63% smatra da poslanici u Skupštini više brinu o interesima svojih partija nego o interesima građana.

 

Iako građani uglavnom ne veruju u svoju moć da menjaju stvari u državi kojima nisu zadovoljni, u svim proteklim istraživanjima oko 40% ispitanika veruje da glasanjem na izborima može da utiče na promene, što je više od bilo kog drugog demokratskog mehanizma između izbora. Međutim samo 11% njih smatra da nije bilo nikakvih nepravilnosti tokom proteklih izbora i da su oni održavani u skladu sa zakonom. Oni koji smatraju da nepravilnosti ima podeljeni su na dve grupe približno iste veličine: na one koje misle da nepravilnosti ugrožavaju rezultate izbora i one koji misle da su nepravilnosti manjeg intenziteta.

 

Kada uzmemo u obzir samo stavove onih koji misle da je na izborima bilo nekih nepravilnosti (oko 70% populacije), većina njih smatra da su česte ili redovne nepravilnosti zloupotreba državnih resursa, neravnomerni pristup medijima i pritisci na birače, dok ostali misle da se sve to dešava retko ili povremeno. Konačno, tek svaki četvrti stanovnik Srbije veruje da je birački spisak tačan i ažuran. Oni koji misle da birački spisak ne sadrži tačne podatke (59%) su podeljeni – jedna polovina misli da je spisak netačan zbog manipulacija u izborne svrhe, a druga da netačnosti proizlaze iz administrativnih teškoća. Iz ovih podataka vidi se da građani uglavnom jasno prepoznaju najozbiljnije nepravilnosti, kao i da veliki broj njih to vidi kao deo sistemskih problema u funkcionisanju demokratije u Srbiji.

 

Građani su ne samo svesni da postoje strukturne, dugoročne nepravilnosti u izbornom procesu, već su takođe spremni da podrže inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Oko dve trećine ispitanika reklo je da bi podržalo inicijative za kontrolu jednakog pristupa medijima, ažuriranje biračkog spiska, kontrolu upotrebe državnih resursa i uređivanje rada izbornih organa. Takođe, veliki procenat (85%) smatra da je potrebna nezavisna kontrola izbornog procesa i taj procenat raste – posle poslednjih predsedničkih izbora 2017. taj procenat je iznosio 75%.

 

U istraživanju iz oktobra 2018. nije bilo potpunog preklapanja između stavova o izbornim uslovima, odnosno njihovom poboljšanju, i podršci pojedinim političkim partijama. Ispitanici koji su rekli da bi glasali za opozicione partije su u najvećoj meri odgovarali da su izborne nepravilnosti česte i da bi podržali inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Potencijalni glasači vladajućih partija uglavnom su smatrali da su nepravilnosti prisutne, ali da ne utiču na rezultate izbora, kao i da su te nepravilnosti povremene. Međutim, bez obzira kako su kvalifikovali nepravilnosti, većina glasača koalicije na vlasti bila je spremna da podrži inicijative za poboljšanje izbornih uslova i smatrala je da je potrebna nezavisna kontrola izbora.

 

Rezultati istraživanja iz oktobra prethodili su politički dinamičnoj zimi, tokom koje su izborni uslovi vraćeni u sam centar političkih dešavanja. Uz seriju građanskih protesta, lokalne izbore u četiri opštine, uključujući Lučane u kojima su zabeležene ozbiljne nepravilnosti, opozicioni blok oko Saveza za Srbiju odlučio se za bojkot kao način za ostvarivanje ciljeva. Bojkot izbora do ispunjenja zahteva za slobodne i fer izbore, kao i bojkot rada skupštine koji je u toku, prepoznati su od strane dela opozicije kao način kojim bi se vlast naterala da napravi ustupke. U najnovijem istraživanju koje je obavljeno u martu 2019, na slučajnom reprezentativnom uzorku od 1.115 ispitanika, pokazuju se granice u okviru kojih ove odluke dopiru do građana.

 

Građani su podeljeni oko podrške bojkotu izbora kao vidu borbe za slobodne i fer izbore. Bojkot podržava 26% ispitanika, a protiv je 43%, nije sigurno 18%, dok ostatak ne zna ili odbija da odgovori. Na pitanje šta je to što je potrebno da se unapredi da bi ipak izašli na izbore, izdvajaju se dva uslova: sprečavanje kupovine glasova (55%) i prestanak pritiska na birače, odnosno pretnji i zastrašivanja (48%). Ostali uslovi, kao što su profesionalno izveštavanje medija, sprečavanje zloupotrebe javnih funkcija ili sređivanje biračkog spiska su od značaja za svakog trećeg ispitanika. Ovi rezultati pokazuju da bojkot nema veliku podršku, kao i da one koji naginju bojkotu više pogađaju kršenja biračkih prava, odnosno nepravilnosti u njihovom neposrednom okruženju, nego problemi neravnopravnosti učesnika u izbornoj utakmici.

 

Rezultati ovih istraživanja pokazuju da značajan procenat građana jasno prepoznaje probleme izbornih neregularnosti, podržava inicijative za poboljšanje uslova i vidi potrebu za nezavisnom kontrolom izbora, ali da manji procenat podržava bojkot izbora kao način da se do ostvarenja ovih zahteva dođe.

 

Za razliku od istraživanja o izbornim nepravilnostima iz oktobra, podaci o podršci bojkotu iz marta pokazuju jasniju političku diferencijaciju – glasači Saveza za Srbiju podržavaju bojkot, a glasači vladajuće koalicije su protiv. Glasači svih drugih političkih opcija su podeljeni oko bojkota, uz solidan procenat glasača koji su neodlučni. Stavovi građana o izbornim nepravilnostima su prevazilazili partijske podele, ali to nije slučaj kod stavova o bojkotu. Čini se da za sada bojkot nema jasnu i široku podršku čak ni u opoziciji, dok se do glasača vladajućih stranaka, iako u dobroj meri svesnih izbornih nepravilnosti i otvorenih za njihovo unapređivanje, ne dopire i oni se učvršćuju u svojoj poziciji.

 

Odluka o bojkotu je svakako legitimna ali je pitanje koliko je efektivna. Što pretnja bojkotom duže traje mogućnost za unapređenje izbornih uslova se smanjuje. Ukoliko je cilj bio da se poveća pritisak na vladajuće partije kako bi došlo do promena u izbornom ambijentu, onda bi bilo potrebno da se što pre počne sa razgovorom o ostvarivim zahtevima i da se u taj dijalog uključi i strana koja bi mogla da procenjuje koliko je od dogovorenog ispunjeno. Ukoliko u vladajućoj koaliciji postoji bilo kakva spremnost da se pristupi unapređenju izbornih uslova kojim bi se izbegao bojkot sledećih redovnih izbora, do kojih je ostalo manje od godinu dana, vreme za otpočinjanje tog procesa ubrzano ističe.

 

Tekst je objavljen na portalu Pescanik.net

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Na jednodnevnom skupu pod nazivom „Otuđene ili ‘otete’ institucije u Srbiji“ najavljen je zbornik radova različitih autora i autorki na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Zbornik se izdaje u okviru projekta koji realizuje Institut za filozofiju društvenu teoriju i Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju uz podršku Fonda Za Otvoreno Drustvo.  U okviru ovog skupa, deo Crtinog tima Vujo Ilić i Tara Tepavac, predstavili su svoje radove koji će tek biti objavljeni.

Vujo Ilić u svom radu „Srbija je zarobljena država, ali to nije njen najveći problem” , analizira urušavanje kontrolnih mehanizama.

„Sve više govorimo o konceptu zarobljene države. Ali ne slažemo se o tome šta taj koncept znači. Zarobljavanje države trebalo bi da se koristi u užem smislu, da opiše veliku korupciju kroz koju akteri utiču na zakonodavni okvir kako bi ostvarili svoje interese. Taj fenomen bismo dalje trebalo jasno da razlikujemo od klijentelizma kao oblika korupcije koji omogućava partiji da osvoji i zadrži vlast, i naročito od urušavanja kontrolnih mehanizama kojim se uklanjaju prepreke zloupotrebi vlasti. Jer ovo poslednje je najveći problem – za razliku od funkcionalnih demokratija u Srbiji više nema institucija kroz koje bi najveće zloupotrebe vlasti mogle da se istraže i spreče“, istakao je Ilić.

Tara Tepavac kao ko-autorka rada „U raljama izvršne vlasti: kako se Monteskje proteruje iz Srbije“, predstavila je osnovne teze publikacije u kojoj se analiziraju proces i posledice centralizacije moći u rukama izvršne vlasti u Srbiji.

„Centralizacija moći izvršne vlasti u Srbiji osim „prevlasti“ nad parlamentom ima i najdirektniji uticaj na urušavanje podele vlasti, kroz normativno i faktičko onemogućavanje nezavisnog delovanja sudske vlasti i kontrolnih tela, ali i obesmišljavanje učešća civilnog društva u kreiranju javnih politika“, izjavila je Tepavac.

 

Kao cilj održavanja ovog skupa, organizatori su istakli da žele da pokušaju da atmosferi istinskog interdisciplinarnog dijaloga pruže sistematičan uvid u fenomen otetih institucija, kao i da otvore diskusiju o različitim modalitetima uspostavljanja ponovnog poverenja građana u institucionalne obrasce društvenog delanja.

„Građani su svakodnevno sve manje spremni da sopstvene probleme rešavaju institucionalno i sve više se oslanjaju na neformalne mreže solidarnosti (prijateljske i rodbinske „veze“). Tako dolazimo do često vrlo zanemarene dimenzije uzurpiranosti institucija u Srbiji koju nazivamo „sindromom hipertrofirane percepcije“ nemoći institucija u recipročnom odnosu sa strukturnom dimenzijom. Reč je o svojevrsnom „samoispunjavajućem proročanstvu“ koje podrazumeva da se još uvek nedovršen proces strukturne uzurpacije institucija završava u sve jačoj percepciji građana da su institucije u potpunosti „otete“, da su u potpunosti nemoćne i nespremne da funkcionišu u javnom interesu“, naglašavaju organizatori sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.