Na jednodnevnom skupu pod nazivom „Otuđene ili ‘otete’ institucije u Srbiji“ najavljen je zbornik radova različitih autora i autorki na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Zbornik se izdaje u okviru projekta koji realizuje Institut za filozofiju društvenu teoriju i Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju uz podršku Fonda Za Otvoreno Drustvo.  U okviru ovog skupa, deo Crtinog tima Vujo Ilić i Tara Tepavac, predstavili su svoje radove koji će tek biti objavljeni.

Vujo Ilić u svom radu „Srbija je zarobljena država, ali to nije njen najveći problem” , analizira urušavanje kontrolnih mehanizama.

„Sve više govorimo o konceptu zarobljene države. Ali ne slažemo se o tome šta taj koncept znači. Zarobljavanje države trebalo bi da se koristi u užem smislu, da opiše veliku korupciju kroz koju akteri utiču na zakonodavni okvir kako bi ostvarili svoje interese. Taj fenomen bismo dalje trebalo jasno da razlikujemo od klijentelizma kao oblika korupcije koji omogućava partiji da osvoji i zadrži vlast, i naročito od urušavanja kontrolnih mehanizama kojim se uklanjaju prepreke zloupotrebi vlasti. Jer ovo poslednje je najveći problem – za razliku od funkcionalnih demokratija u Srbiji više nema institucija kroz koje bi najveće zloupotrebe vlasti mogle da se istraže i spreče“, istakao je Ilić.

Tara Tepavac kao ko-autorka rada „U raljama izvršne vlasti: kako se Monteskje proteruje iz Srbije“, predstavila je osnovne teze publikacije u kojoj se analiziraju proces i posledice centralizacije moći u rukama izvršne vlasti u Srbiji.

„Centralizacija moći izvršne vlasti u Srbiji osim „prevlasti“ nad parlamentom ima i najdirektniji uticaj na urušavanje podele vlasti, kroz normativno i faktičko onemogućavanje nezavisnog delovanja sudske vlasti i kontrolnih tela, ali i obesmišljavanje učešća civilnog društva u kreiranju javnih politika“, izjavila je Tepavac.

 

Kao cilj održavanja ovog skupa, organizatori su istakli da žele da pokušaju da atmosferi istinskog interdisciplinarnog dijaloga pruže sistematičan uvid u fenomen otetih institucija, kao i da otvore diskusiju o različitim modalitetima uspostavljanja ponovnog poverenja građana u institucionalne obrasce društvenog delanja.

„Građani su svakodnevno sve manje spremni da sopstvene probleme rešavaju institucionalno i sve više se oslanjaju na neformalne mreže solidarnosti (prijateljske i rodbinske „veze“). Tako dolazimo do često vrlo zanemarene dimenzije uzurpiranosti institucija u Srbiji koju nazivamo „sindromom hipertrofirane percepcije“ nemoći institucija u recipročnom odnosu sa strukturnom dimenzijom. Reč je o svojevrsnom „samoispunjavajućem proročanstvu“ koje podrazumeva da se još uvek nedovršen proces strukturne uzurpacije institucija završava u sve jačoj percepciji građana da su institucije u potpunosti „otete“, da su u potpunosti nemoćne i nespremne da funkcionišu u javnom interesu“, naglašavaju organizatori sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.