Više puta ponovljena Iaž postaje istina. Ovo pravilo, međutim, ima i drugi par rukava. Ne možete sve vreme da Iažete sve Ijude. Ovih dana, meseci, godina i decenija, svedoci smo kako Srbiji fantastično funkcioniše manipulacija ljudima. Na masovnom svakodnevnom nivou. tom procesu, laži postaju činjenice, spe kulacije nesporna istina, a nadrealno postaje realnost.

 

Uspešan recept za manipulaciju sadrži vešto upakovane poruke, javne funkcionere kao nosioce poruka, dobar izbor medija i ponavljanje do besmisla. A onda, dobro smućkano, sve Srbiji može postati istina. Čak smo došli u taj stadijum, da za partijsko-političku elitu i dobar deo društva više nije ni važno šta je istina, već samo šta je poruka koju nam prenosi On ili Njegovi saborci. Biti On nije rezervisano za Njega. To može biti i Ona, neki drugi On, mogu biti svi Oni koji su poslednjih trideset godina dobili šansu da vode državu. Manje-više se to “vođstvo” države odvijalo na sličan način. Jasan i neprikosnoven stav, koji se po potrebi menjao bez ikakvog problema, višak testosterona na račun mudrosti, ega nauštrb znanja, briga o biračima samo dok se pozira za videospot, grabež za sebe i svoje i besomučni napadi na sve koji su upućivali bilo kakvu kritiku. Zajedničko mnogima je i to što su se krili iza evropeizacije, delili ljude na naše i njihove, busali se u Kosovo, jer tobože Ustav, dok se zakona nisu ni držali jer su naučili da to rade samo pijani sa plotom. Ili jednostavnije rečima Ramba Amadeusa: “…sanjali su autokratiju, a vježbali demokratiju”, spotičući se u toj vežbi o građane koji su odavno nokautirani.

 

Manipulacija služi da On Iakše vlada. Lakše je da kao vlast štrajkujem glađu i tražim neopozivu smenu opozicije. Lakše je nego da se recimo neki Istinomer seti OBEĆANJA koje sam DAVAO. Jer neću da se priča o borbi protiv korupcije, o povećanju broja mafijaških egzekucija, o raznim stanovima bugarskim ili kanadskim, o spornim privatizacijama. Neću da me neko pita ko je vlasnik Politike, Novosti ili Dnevnika. Neću da mi se dosađuje pitanjem šta je plan za Kosovo. Neću da me pitaju pod kojim sam uslovima prodao NIS. Neću da se neko seti osetljivih stvari poput rušenja u Savamali ili političkog ubistva Olivera Ivanovića. Neću da se sad baš svakog dana priča o tome ko stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Taman smo skrajnuli priču o inspiratorima atentata na predsednika vlade Zorana Đinđića. Neću da me neko podseća da prosečna plata još nije dostigla obećanih 500 evra. Neću da se penzioneri sećaju da sam smanjio penzije, već samo da sam ih povećavao. Neću da se priča o ceni mosta u Beogradu ili infrastrukturnimjrrojektima koji se raspadaju.

 

Štrajk glađu onih koji imaju APSOLUTNO sve poluge i mehanizme u društvu da sprovedu kakvu god politiku naume služi isključivo u svrhu manipulacije i skretanju pažnje sa problema na koji deo javnosti glasno ukazuje. Ne treba nam manipulacija, nama treba dijalog. I imamo savršenu priliku da pokažemo da verujemo u demokratski proces kao društvo. Da institucije za nas znače zakon i pravila koje važe za sve i uvek bez izuzetka i da smo zreli za odgovorni dijalog. Izazov je kada se institucije doživljavaju kao puke zgrade, zidovi i umetnine, umesto skup pravila i procedura koje upravljaju kolektivnim donošenjem odluka. Sasvim je jasno da izuzetno veliki broj Ijudi u Srbiji zahteva slobodne i fer uslove za buduće izbore i rad medija koji će biti u skladu sa zakonima ove zemlje. Odgovoran pristup, a ne manipulacija, sada bi bio da se kroz institucije ukrste argumenti i pronađu najbolja rešenja. Poruke “hoćemo dijalog, ali ne sa tom osobom” nije dobar put da se, iskreno i bez manipulacije uđe u dijalog oko problema koji tišti preko 60 odsto građana Srbije. Jer ako je tako, onda to znači da dijalog u stvari nećemo. Nećemo rešenje, već incident i konflikt. Onda to tako treba i reći.

 

Ako uskoro do dijaloga ne dođe, odgovornost za posledice je na svim političkim stranama. Tada ćemo moći i da zaključimo da je štrajk mozgova – uspeo.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Vest nedelje je prvostepena presuda četvorici bivših pripadnika Resora državne bezbednosti postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Nesporno je, tu se većina slaže, da je ovo izuzetno važna osuđujuća presuda. Međutim, njen značaj, koji je nesumnjiv, potire vreme proteklo od trenutka izvršenja zločina do sudske presude. Zato je važno pitanje da li je pravda zadovoljena, ali i da li je poruka presude da je učešće države političkim ubistvima ubuduće apsolutno nemoguće?

 

Po mom mišljenju, presudom je zatvoreno samo jedno poglavlje ove priče kroz koju se prelamaju vrednosti društva u kome živimo, a iza nje je ostala gomila neodgovorenih pitanja. Danas znamo da je ovo političko ubistvo organizovala država, ali je javnost ostala uskraćena za informacije nalogodavcima, kao i o osobi koja je povukla oroz 11. aprila 1999. po podne haustoru zgrade gde je Slavko Ćuruvija živeo.

 

Ovaj proces, nažalost, nije doveo ni do demontiranja zavereničkog sistema koji je dao sebi za pravo da svoje neistomišljenike likvidira. To nije bila ni prva likvidacija novinara Srbiji. Prema bazama novinarskih udruženja, država Srbija se nije obračunala sa više desetina smrti, kidnapovanja ili nestanaka novinara i medijskih radnika u prethodne tri decenije.

 

Naše društvo još uvek nije uspešno. Neuspelo je i zbog toga što se atmosfera iz optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije nije mnogo promenila. Prema navodima tužioca, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritika nosilaca političke vlasti zbog mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”.

 

Napadi na novinare nisu prestali. Ako se može računati kao pomak, od ubistva Milana Pantića nije zabeležen nijedan smrtni ishod. Ali, samo u 2018. godini regostrovana su 102, a do aprila ove godine čak 42 napada na novinare. Ovo najbolje oslikava atmosferu u kojoj živimo.

 

Jedan od ključnih preduslova za izgradnju demokratskog društva, društva izgrađenog na poštovanju zakona, ljuđskih prava i sloboda, na zakonima koji se dosledno primenjuju, na kontroli vlasti, jeste pravo na slobodne medije. Bez slobodnih medija nema ni dijaloga društvu. Bez slobode nema ni slobodnih medija. Bez slobodnih medija i bez dijaloga nema ni razmene mišljenja, a bez toga nema demokratije i tako ukrug.

 

Kome odgovaraju neslobodni mediji? Kome odgovara da nema sučeljavanja mišljenja? Kome odgovaraju aplauzi na zvonce? Kome odgovara da se ne postavljaju pitanja? E pa na tom mehanizmu se zasniva i odgovornost za Slavka Ćuruviju i za stradanje svih ostalih novinara, za napade, konačno za zataškavanje nalogodavaca.

 

Te ‘99. godine nije ubijen samo Slavko Ćuruvija, kao ni 2003. samo Zoran Đinđić. Sa svakim tim strašnim zločinom ubijena je i po jedna šansa da u Srbiji vladaju zakoni, a ne moćnici nad zakonima.

 

Ubijena je šansa da su u Srbiji institucije te koje čine stub države, a ne pojedinci koji tu državu prilagođavaju sebi i interesima očuvanja svoje moći, bez obzira na to kako se oni zovu i koje boje nose.

 

Neću izreći preveliku mudrost ako kažem da su za sve što se dešava najodgovorniji oni na vlasti, naročito u društvu kakvo je naše sa minornim demokratskim potencijalom.

 

Ali, gde smo tu mi, građani?! Kojim mernim instrumentom se može izmeriti naša odgovornost? Da Ii je mera ćutanja, kada nam odvode komšiju ili spale kuću novinara, istovremeno i mera odgovornosti nas građana? Gde je granica između Iičnog interesa svakog od nas i interesa svih nas za društvo koje, kao pojedinci, činimo?

 

Da li je granica 17 metaka ispaljenih u Slavka Ćuruviju pre 20 godina? Ako mi, građani, dopustimo onda će i dalje neka “moć”, bez obzira na to kako se zove, odlučivati o životu i smrti još dugo, mimo zakona, mimo institucija, konačno mimo nas samih. Attendite!

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović