Prošle nedelje, posle više meseci iščekivanja, stigao je prevod knjige koju će CRTA uskoro izdati – “Demagogija i demokratija”, Patriše Roberts-Miler. Ova naučnica, koja je svoju karijeru posvetila dekonstrukciji demagogije, objašnjava u jednom delu uticaj demagogije na invaziju Amerike na Irak. … ”Glavni argumenti su bili odanost i identitet. Umesto da su razmatrali iznete argumente i činjenice, ljudi su odbacivali tvrdnje na osnovu identiteta osoba koje su ih iznosile, dok se razilaženje u mišljenju smatralo izdajom… Najveći mediji su satanizovali neistomišljenike.” Kako se kasnije ispostavilo, ključni “argumenti” za odluku o pokretanju rata bili su netačni, što je priznao i sam predsednik SAD Džordž Buš, ali kasno…

 

Demagogija nije rezervisana samo za neka društva. Naše je u toj disciplini šampionsko. Najsvežiji primer je uvođenje doživotne kazne bez uslovnog otpusta. Ovaj slučaj čini školski primer demagogije i populizma, sa svim potrebnim elementima, od političkog interesa, igranja emocijama, za(b)luđivanja građana, do ignorisanja stručnjaka i satanizovanja neistomišljenika.

 

Ignorisanje ozbiljnih analiza i komentara stručne javnosti – profesora, sudija, advokata, aktivista za ljudska prava prisutno je od trenutka najave izmena Krivičnog zakonika u pravcu pooštravanja kazni. Sud stručne javnosti, da kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta nije adekvatna, te da se njom ne ostvaruje željeni dugoročni efekat smanjenja teških krivičnih dela, dočekan je na nož, uz ozbiljnu satanizaciju neistomišljenika u medijima, a posebno na društvenim mrežama. Ovo nije prvi slučaj, u poslednje vreme, da se mišljenje struke demagoški objašnjava kao neprijateljsko. Setimo se Beograda na vodi, gondole, radova na pešačkoj zoni u centru Beograda. Najbolje bi bilo da struke dekretom poukidamo, pokrijemo uši, okrenemo glave i prepustimo se Pametnijem. Tako je lakše.

 

Na tragičnom slučaju monstruoznog ubistva devojčice, lako je manipulisati emocijama. Argument “za” gradio se zamenom teze – ako je neko protiv predložene kazne zatvora bez mogućnosti otpusta, onda je to potvrda podržavanja ubistva?! Svako ko je rekao da se predloženom izmenom krivičnog zakonika krši Evopska konvencija za ljudska prava (koju je Srbija dužna da poštuje), da ta kazna neće dovesti do smanjenja teških krivičnih dela, da je nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje protivno našem Ustavu i praksi evropskih normi i standarda kojima težimo, te da ćemo kao društvo morati da plaćamo odštetu pred Evropskim sudom za ljudska prava, nazvan je pedofilom, monstrumom i zaštitnikom ubica dece.

 

Verujem da su mnogi građani Srbije, vođeni emocijama davali podršku ovom populističkom predlogu, ali istovremeno nisu ni bili u prilici da čuju stručnu javnost, imajući u vidu da je sporan deo o nemogućnosti otpusta najčešće izostavljan u javnoj diskusiji, kao suvišan.

 

Popuštanje i prepuštanje populizmu završava u kataklizmi. Ne moramo da se vraćamo u 40-te prošlog veka, dovoljno je da ostanemo u sopstvenom dvorištu, iz devedesetih. Po istoj matrici, po istoj doktrini, uprkos svim sudski utvrđenim činjenicama, video snimcima streljanja, brojnim svedočenjima, za mnoge se u Srbiji Srebrenica nije ni dogodila. A doktori demagogije – među kojima ima i narodnih poslanika, za nazivanje zločina u Srebrenici genocidom traže i doživotne zatvorske kazne?!

 

Dijalog i demokratija su kao preduslov, u političkom i društvenom životu, važni koliko i vazduh, za biološki opstanak. Dok god budemo živeli u dogmi da su grešnici oni drugi, a mi žrtve i sveci, da je jedina istina naša, a da su njihovi argumenti laž i izdaja, čak i da su za naše sopstvene greške krive okolnosti ili oni sa druge strane, naše političko i šire društvo bi Patriša Roberts Miler, verovatno nazvala demagoškim.

 

U atmosferi u kojoj nema dijaloga, u kojoj se neistomišljenici prokažavaju, uvek strada istina. Kada istina postane ponovo važna, već je prekasno. Onda više nije važna ni prethodna reč stručnjaka, niti je bitno što je neko s namerom manipulisao ljudima, u interesu uskog kruga. Cenu plaćamo svi, a odgovornost – niko. Zvuči poznato?

 

Avaj, demokratija je naporna, demagogija je laka.

 

Naslovna fotografija: Pixabay.com

Prelistavam pre neki dan vesti i zapadne mi za oko izjava: „Nije mi jasno kako je kupovina glasova korupcija, kad nije bilo nikakvog primoravanja. Ko je hteo – glasao je i dobio novac“. Ovo je za Vojvođanski istraživački centar VOICE izjavio čovek koji je, kako tvrdi, na lokalnim izborima u Vrbasu 2017.godine kupovao glasove za SNS.

 

 

Ova tužna izjava samo je vrh ledenog brega-sistemskog problema korupcije u izbornom procesu. S jedne strane su građani-siromašni, očajni, obespravljeni, sluđeni. S druge, političke partije koje su i same glasale. Teško je reći da li je poraznije da znaju šta je  u zakonima, pa uprkos tome čine šta im je volja, il’ da nemaju pojma ni za šta su digli ruku u parlamentu. Efekat je isti i zove se „prevođenje građana žednih preko vode“. Na kraju ovog niza su otužne srpske institucije – zavezane, otupljene i zastrašene.

 

 

Korupcija je uvek veoma visoko na listi problema građana Srbije. Verovatno je to i ključni razlog što se iz kampanje u kampanju, sve stranke i političari zaklinju da će borba protiv korupcije biti prioritet. O učinku  mahom znamo sve. Neki od nas su i lično osetili. Otkad se na političkoj sceni Srbije pojavila, u punom sjaju, „mlađa sestra“ korupcije u opštem smislu, sa smipatičnim imenom „korupcija u izbornom procesu“ i  još zanimljivijim nadimkom „kupovina glasova“, retko ko je ponudio makar i teze za rešenje.

 

 

Krivično delo primanja i davanja mita u izbornom procesu, nije lako dokazati. Da bismo uopšte počeli da rešavamo problem korupcije, potrebni su nam slobodni građani. Slobodan građanin na prvom mestu neće pristati na ovakvu vrstu prevare, ne samo zbog zaprećene kazne od tri godine zatvora, već pre svega zbog svog obraza, a i zato što je glupo. Da budem plastičniji: da li ćemo u slučaju bolesti tražiti pomoć najboljeg lekara ili ćemo otići kod šarlatana koji  će nam obećati 1.000 dinara da proba da nas leči? Jel’ bismo se igrali sa svojim životom? A što se onda igramo sa izborima?! Ne vidim zašto je izbor narodnih poslanika manje važan od izbora lekara. Narodni poslanici usvajajući zakone utiču na naše živote, uključujući i zdravstveni sistem. Pada mi na pamet primer nedavnog usvajanja zakonske odredbe kojom se praktično legalizuje mito lekarima do 500 evra?! Kao da političari poručuju: „Dali smo ti 1.000 dinara zglas, a ti sad skupi  još malo pa se leči“.

 

 

Šalu, gorku na stranu. Da bismo se borili protiv korupcije, potrebno je i da slobodan građanin u slobodnoj zemlji nije zastrašen. Slobodan građanin, je u takvim okolnostima, slobodan da bira i slobodan da svaki pokušaj ugrožavanja sopstvene slobode prijavi nadležnim institucijama. U tim institucijama takođe treba da rade slobodni  građani  i profesionalci koji se vode zakonima, a ne političkom voljom. Ukoliko imamo stotine prijavljevnih slučajeva, čak ni naše mlitave institucije to neće olako moći da prenebegnu.

 

Kad bolje razmislim, sve što sam naveo i samom mi deluje iz ove perspektive kao nemoguća misija u kojoj bi i Tom Kruz odustao od daljih pokušaja. Ali u filmovima glavni likovi imaju hiljadu života i obično srećan kraj. A mi imamo samo jedan život, za koji se vredi boriti. U tome nam je potrebna pomoć-medija, koji moraju biti slobodni. Ako mediji nisu slobodni, nismo ni mi. Potrebna nam je pomoć časnih ljudi u institucijama koji će istrajati da „svoju funkciju vrše verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“.

 

 

Na kraju, potrebni su nam i odgovorni političari kojima, ma koliko ovo naivno zvučalo, mora biti važniji sopstveni program od glasa kupljenog za jednu crvenu.

Da li u Srbiji mogu biti održani slobodni i fer izbori? To su me u petak pitali omladinci političkih stranaka, studenti i aktivisti  polaznici Akademije demokratije, koju organizuje CRTA. Sve se može kad se hoće, odgovorio sam. Ali sam takođe primetio i to da deluje da u Srbiji niko ne želi da se pozabavi, ozbiljno, uređenjem izbornog procesa. Partijama, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, kao da odgovaraju postojeći izborni uslovi, koji su u neskladu sa postojećim zakonskim okvirom.

 

CRTA posmatračka misija nikada se do sada nije suočila sa gorim izbornim procesom od nedavnog u Lučanima. Ipak, lokalnoj izbornoj komisiji nije podnet nijedan zvanični prigovor?! Da li to znači, da čak ni opozicija koja je oštro kritikovala stanje na terenu, ne misli da su Lučani odudarali od uobičajenog (ne)regularnog izbornog dana?

 

Izborna utakmica u Srbiji potpuno je u posedu političara. Oni su organizatori meča, ali i igrači. Oni su usvojili pravila igre, ali i rešili da ih ne poštuju.  Odlučuju i o prigovorima, a i proglašavaju pobednike i gubitnike, u ovom slučaju izborni rezultat. A ko kontroliše tok igre? Ko štiti javni interes? Oni. Zaključak je jednostavniji za razumevanje od samog toka igre. Političari su oteli izbore od građana i prilagodili ih sebi tako da im vladanje bude jednostavnije i lakše.

 

I nije problem samo vlast. Za igru su odgovorni svi igrači, sve političke  partije. Izgleda da opozicija i vladajuća koalicija savršeno odgovaraju jedna drugoj. Nijedna strana nema problem sa činjenicom da nedostaje kontrola finansiranja kampanja. Ni jedna strana se, ne suštinski, ne potresa zbog činjenice da je birački spisak pod “velom tajne”, a proces žalbi i rešenja po žalbama građana neefikasan. Dok je na vlasti, svakoj partiji je sve potaman, uključujući i medije. Kada se situacija obrne, onda bivša vlast počne javno da primećuje kako su izborni uslovi gori nego ikada, iako su prethodno zanemarivali sve preporuke i domaćih i stranih posmatrača. To je suština političke neodgovornosti koja kreira situaciju da pošteni izbori deluju kao nemoguća misija.

 

Da li je moguće da je nemoguće srediti birački spisak? Da li je moguće da je nemoguće saznati ko sve ima pravo da glasa? Da li je moguće da sistem naplate kazni za parkiranje funkcioniše besprekorno, a da izborni sistem decenijama ne radi? Ko je prepoznao da “nije” u javnom interesu da izbori postanu moguća misija?

 

Iskreno verujem da u Srbiji postoje profesionalci koji su u stanju da predlože rešenje za, na primer, zloupotrebu službenog položaja ili funkcionersku kampanju. Siguran sam da u tužilaštvu i policiji postoje ljudi koji imaju profesionalni kapacitet da pokrenu procese kojima će sankcionisati zloupotrebu javnih resursa. Jednako tako verujem  da postoje časni činovnici u državnoj upravi koji mogu da ažuriraju birački spisak. Ključno je pitanje ko im ne dozvoljava da to urade? Kada bismo na ovo pitanje dobili odgovor možda bismo saznali zašto je izborni proces iz godine u godinu sve užasniji i zašto se relativno pristojan zakonski okvir ne primenjuje.

 

Slobodne i fer izbore nećemo dobiti na poklon. Za svako građansko pravo, uključujući i pravo glasa, ljudi su morali da se bore. Bez obzira što, u našim uslovima, ta borba deluje kao nemoguća misija, građanin, ako mu je stalo, mora biti uporan i “dosađivati” institucijama. Do građana je da proveravaju da li su upisani u birački spisak. Ako im je stalo. Do građana je da  “smaraju” Agenciju za borbu protiv korupcije svaki put kad primete da funkcioner koristi javne resurse u kampanji.

 

Ako im je stalo. Do građana je da uporno podnose pritužbe Regulatornom telu za elektronske medije kada uoče da neki medij promoviše samo jednog kandidata. Građani, ako im je stalo, treba da prijave izbornoj komisiji nepravilnosti na biračkom mestu. Ali, građani imaju još jednu opciju, ako im je stalo. Mogu da postanu nezavisni posmatrači izbora i tako spreče da taster na semaforu, prilikom proglašenja pobednika i gubitnika, zavisi isključivo od političara.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović