Prošle nedelje, posle više meseci iščekivanja, stigao je prevod knjige koju će CRTA uskoro izdati – “Demagogija i demokratija”, Patriše Roberts-Miler. Ova naučnica, koja je svoju karijeru posvetila dekonstrukciji demagogije, objašnjava u jednom delu uticaj demagogije na invaziju Amerike na Irak. … ”Glavni argumenti su bili odanost i identitet. Umesto da su razmatrali iznete argumente i činjenice, ljudi su odbacivali tvrdnje na osnovu identiteta osoba koje su ih iznosile, dok se razilaženje u mišljenju smatralo izdajom… Najveći mediji su satanizovali neistomišljenike.” Kako se kasnije ispostavilo, ključni “argumenti” za odluku o pokretanju rata bili su netačni, što je priznao i sam predsednik SAD Džordž Buš, ali kasno…

 

Demagogija nije rezervisana samo za neka društva. Naše je u toj disciplini šampionsko. Najsvežiji primer je uvođenje doživotne kazne bez uslovnog otpusta. Ovaj slučaj čini školski primer demagogije i populizma, sa svim potrebnim elementima, od političkog interesa, igranja emocijama, za(b)luđivanja građana, do ignorisanja stručnjaka i satanizovanja neistomišljenika.

 

Ignorisanje ozbiljnih analiza i komentara stručne javnosti – profesora, sudija, advokata, aktivista za ljudska prava prisutno je od trenutka najave izmena Krivičnog zakonika u pravcu pooštravanja kazni. Sud stručne javnosti, da kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta nije adekvatna, te da se njom ne ostvaruje željeni dugoročni efekat smanjenja teških krivičnih dela, dočekan je na nož, uz ozbiljnu satanizaciju neistomišljenika u medijima, a posebno na društvenim mrežama. Ovo nije prvi slučaj, u poslednje vreme, da se mišljenje struke demagoški objašnjava kao neprijateljsko. Setimo se Beograda na vodi, gondole, radova na pešačkoj zoni u centru Beograda. Najbolje bi bilo da struke dekretom poukidamo, pokrijemo uši, okrenemo glave i prepustimo se Pametnijem. Tako je lakše.

 

Na tragičnom slučaju monstruoznog ubistva devojčice, lako je manipulisati emocijama. Argument “za” gradio se zamenom teze – ako je neko protiv predložene kazne zatvora bez mogućnosti otpusta, onda je to potvrda podržavanja ubistva?! Svako ko je rekao da se predloženom izmenom krivičnog zakonika krši Evopska konvencija za ljudska prava (koju je Srbija dužna da poštuje), da ta kazna neće dovesti do smanjenja teških krivičnih dela, da je nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje protivno našem Ustavu i praksi evropskih normi i standarda kojima težimo, te da ćemo kao društvo morati da plaćamo odštetu pred Evropskim sudom za ljudska prava, nazvan je pedofilom, monstrumom i zaštitnikom ubica dece.

 

Verujem da su mnogi građani Srbije, vođeni emocijama davali podršku ovom populističkom predlogu, ali istovremeno nisu ni bili u prilici da čuju stručnu javnost, imajući u vidu da je sporan deo o nemogućnosti otpusta najčešće izostavljan u javnoj diskusiji, kao suvišan.

 

Popuštanje i prepuštanje populizmu završava u kataklizmi. Ne moramo da se vraćamo u 40-te prošlog veka, dovoljno je da ostanemo u sopstvenom dvorištu, iz devedesetih. Po istoj matrici, po istoj doktrini, uprkos svim sudski utvrđenim činjenicama, video snimcima streljanja, brojnim svedočenjima, za mnoge se u Srbiji Srebrenica nije ni dogodila. A doktori demagogije – među kojima ima i narodnih poslanika, za nazivanje zločina u Srebrenici genocidom traže i doživotne zatvorske kazne?!

 

Dijalog i demokratija su kao preduslov, u političkom i društvenom životu, važni koliko i vazduh, za biološki opstanak. Dok god budemo živeli u dogmi da su grešnici oni drugi, a mi žrtve i sveci, da je jedina istina naša, a da su njihovi argumenti laž i izdaja, čak i da su za naše sopstvene greške krive okolnosti ili oni sa druge strane, naše političko i šire društvo bi Patriša Roberts Miler, verovatno nazvala demagoškim.

 

U atmosferi u kojoj nema dijaloga, u kojoj se neistomišljenici prokažavaju, uvek strada istina. Kada istina postane ponovo važna, već je prekasno. Onda više nije važna ni prethodna reč stručnjaka, niti je bitno što je neko s namerom manipulisao ljudima, u interesu uskog kruga. Cenu plaćamo svi, a odgovornost – niko. Zvuči poznato?

 

Avaj, demokratija je naporna, demagogija je laka.

 

Naslovna fotografija: Pixabay.com

Višegodišnja analiza medija, koju sprovodi CRTA, pokazuje da su srpski zvaničnici daleko najviše citirani u člancima i prilozima koji su negativni za Evropu, a pozitivni za Rusiju. Kako je to moguće, kada su i sadašnja premijerka i njen prethodnik, u svojim ekspozeima, Evropu pominjali deset puta više od Rusije, a članstvo u EU stavili na prvo mesto u svojim programima?!

 

“Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, a danas predstavlja uzor demokratije i dokaz da je svetlija budućnost moguća za sve nacije koje teže poboljšanju života svojih građana i dobrosusedstvu. Srbija je bila i jeste deo evropske porodice naroda čije su uporište zajedničke vrednosti i civilizacijska dostignuća”. Ove reči, deo su programa Vlade Republike Srbije.

 

Srbija kao deo navedene evropske porodice, prošle nedelje je imala priliku da obeleži 9. maj, Dan Evrope, Dan pobede nad fašizmom i potvrdi da je privržena upravo evropskim vrednostima.

 

Potvrdu da smo privrženi mirovnom projektu i evropskim vrednostima obelodanili smo u Nišu, zveckajući oružjem. Kao deo “uporišta zajedničkih evropskih vrednosti”, u prvi plan smo isturili  osuđenog ratnog zločinca da bude lice borbe protiv fašizma. Čovek, koji je osuđen za zločin protiv čovečnosti, za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilnog premeštanja civila, kao i za pomaganje u zločinačkom poduhvatu tokom kojeg su počinjeni najteži zločini protiv civila, uključujući i masovna ubistva, za Srbiju je i heroj i žrtva. Na koncu, on je ilustracija paradoksa srpskog modela pridruživanja evropskoj porodici.

 

Taj paradoks srpskog modela priključenja EU, koji se bez greške vidi u odnosu prema našoj bliskoj prošlosti, danas je prisutan na svakom koraku. Primer je dijalog. Puna svima usta dijaloga, a niko ni sa kim neće da razgovara. Upravo suprotno. Spaljuju se svi mostovi, optužuje druga strana u kojoj se pronalaze krivci. Najbolje bi bilo da drugih zapravo i nema. Ovde se jedno misli, drugo govori, a treće radi.

 

Deluje da u Srbiji, zapravo, skoro niko ne želi u EU. Najmanju želju pokazuju oni koji imaju izvršnu moć – političari. Upravo oni su najodgovorniji da, u ime građana, sprovode politiku za koju su dobili podršku na slobodnim i fer izborima. Za EUs, razumljivo, nisu ni oni koji, zahvaljujući bliskošću sa političkim establišmentom, opstaju u srpskoj verziji bavljenja biznisom. Za krupni državno-tajkunski biznis, koji profit ostvaruje kroz privilegovan položaj ili poslovanje mimo međunarodnih standarda, kojima se štite zdravlje i dobrobit ljudi, EU je pretnja.

 

Za većinu političara, bez obzira da li su na vlasti, ili u opoziciji, EU je zla vila Grdana. Pogodna da se sva krivica svali na nju, bez obzira da li je reč o nacionalnim ili pitanjima iz oblasti vladavine prava. Ipak, paralelno sa kontinuiranim prozivkama na račun EU, političari u ulozi javnih funkcionera, vrlo rado potpisuju ugovore sa EU i  oberučke prihvataju evropske pare. I tu se priča o Evropi u njihovim kratkovidim, sebičnim i halapljivim političkim bivstvovanjima završava. Nije ni čudo što tek svaki treći građanin ima pozitivno mišljenje o EU ili smatra da EU tretira Srbiju kao ravnopravnog partnera. A i zašto bi, kad svaki dan slušaju ili čitaju sve najgore o toj “antisrpskoj tvorevini”, o zlim ljudima u Briselu, koji nas, ovako predivne, mrze i stalno nešto uslovljavaju.

 

Budite iskreni, i vi koji nas predvodite, i vi koji sanjate da nas predvodite, budite odgovorni makar jednom u svojoj političkoj karijeri. Vi ne želite u EU. Vi želite status quo. Hoćete obespravljene, poslušne, uplašene i od vas lično apsolutno zavisne građane. Vi hoćete institucije, ali samo ako služe vama, a ne građanima. Vi, dragi politički predstavnici naroda, koji želite da se zovete državnicima, hoćete da ostanete na vlasti, što duže, i to po svaku cenu. To je jedino što stvarno želite.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

 

Prelistavam pre neki dan vesti i zapadne mi za oko izjava: „Nije mi jasno kako je kupovina glasova korupcija, kad nije bilo nikakvog primoravanja. Ko je hteo – glasao je i dobio novac“. Ovo je za Vojvođanski istraživački centar VOICE izjavio čovek koji je, kako tvrdi, na lokalnim izborima u Vrbasu 2017.godine kupovao glasove za SNS.

 

 

Ova tužna izjava samo je vrh ledenog brega-sistemskog problema korupcije u izbornom procesu. S jedne strane su građani-siromašni, očajni, obespravljeni, sluđeni. S druge, političke partije koje su i same glasale. Teško je reći da li je poraznije da znaju šta je  u zakonima, pa uprkos tome čine šta im je volja, il’ da nemaju pojma ni za šta su digli ruku u parlamentu. Efekat je isti i zove se „prevođenje građana žednih preko vode“. Na kraju ovog niza su otužne srpske institucije – zavezane, otupljene i zastrašene.

 

 

Korupcija je uvek veoma visoko na listi problema građana Srbije. Verovatno je to i ključni razlog što se iz kampanje u kampanju, sve stranke i političari zaklinju da će borba protiv korupcije biti prioritet. O učinku  mahom znamo sve. Neki od nas su i lično osetili. Otkad se na političkoj sceni Srbije pojavila, u punom sjaju, „mlađa sestra“ korupcije u opštem smislu, sa smipatičnim imenom „korupcija u izbornom procesu“ i  još zanimljivijim nadimkom „kupovina glasova“, retko ko je ponudio makar i teze za rešenje.

 

 

Krivično delo primanja i davanja mita u izbornom procesu, nije lako dokazati. Da bismo uopšte počeli da rešavamo problem korupcije, potrebni su nam slobodni građani. Slobodan građanin na prvom mestu neće pristati na ovakvu vrstu prevare, ne samo zbog zaprećene kazne od tri godine zatvora, već pre svega zbog svog obraza, a i zato što je glupo. Da budem plastičniji: da li ćemo u slučaju bolesti tražiti pomoć najboljeg lekara ili ćemo otići kod šarlatana koji  će nam obećati 1.000 dinara da proba da nas leči? Jel’ bismo se igrali sa svojim životom? A što se onda igramo sa izborima?! Ne vidim zašto je izbor narodnih poslanika manje važan od izbora lekara. Narodni poslanici usvajajući zakone utiču na naše živote, uključujući i zdravstveni sistem. Pada mi na pamet primer nedavnog usvajanja zakonske odredbe kojom se praktično legalizuje mito lekarima do 500 evra?! Kao da političari poručuju: „Dali smo ti 1.000 dinara zglas, a ti sad skupi  još malo pa se leči“.

 

 

Šalu, gorku na stranu. Da bismo se borili protiv korupcije, potrebno je i da slobodan građanin u slobodnoj zemlji nije zastrašen. Slobodan građanin, je u takvim okolnostima, slobodan da bira i slobodan da svaki pokušaj ugrožavanja sopstvene slobode prijavi nadležnim institucijama. U tim institucijama takođe treba da rade slobodni  građani  i profesionalci koji se vode zakonima, a ne političkom voljom. Ukoliko imamo stotine prijavljevnih slučajeva, čak ni naše mlitave institucije to neće olako moći da prenebegnu.

 

Kad bolje razmislim, sve što sam naveo i samom mi deluje iz ove perspektive kao nemoguća misija u kojoj bi i Tom Kruz odustao od daljih pokušaja. Ali u filmovima glavni likovi imaju hiljadu života i obično srećan kraj. A mi imamo samo jedan život, za koji se vredi boriti. U tome nam je potrebna pomoć-medija, koji moraju biti slobodni. Ako mediji nisu slobodni, nismo ni mi. Potrebna nam je pomoć časnih ljudi u institucijama koji će istrajati da „svoju funkciju vrše verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“.

 

 

Na kraju, potrebni su nam i odgovorni političari kojima, ma koliko ovo naivno zvučalo, mora biti važniji sopstveni program od glasa kupljenog za jednu crvenu.

Više puta ponovljena Iaž postaje istina. Ovo pravilo, međutim, ima i drugi par rukava. Ne možete sve vreme da Iažete sve Ijude. Ovih dana, meseci, godina i decenija, svedoci smo kako Srbiji fantastično funkcioniše manipulacija ljudima. Na masovnom svakodnevnom nivou. tom procesu, laži postaju činjenice, spe kulacije nesporna istina, a nadrealno postaje realnost.

 

Uspešan recept za manipulaciju sadrži vešto upakovane poruke, javne funkcionere kao nosioce poruka, dobar izbor medija i ponavljanje do besmisla. A onda, dobro smućkano, sve Srbiji može postati istina. Čak smo došli u taj stadijum, da za partijsko-političku elitu i dobar deo društva više nije ni važno šta je istina, već samo šta je poruka koju nam prenosi On ili Njegovi saborci. Biti On nije rezervisano za Njega. To može biti i Ona, neki drugi On, mogu biti svi Oni koji su poslednjih trideset godina dobili šansu da vode državu. Manje-više se to “vođstvo” države odvijalo na sličan način. Jasan i neprikosnoven stav, koji se po potrebi menjao bez ikakvog problema, višak testosterona na račun mudrosti, ega nauštrb znanja, briga o biračima samo dok se pozira za videospot, grabež za sebe i svoje i besomučni napadi na sve koji su upućivali bilo kakvu kritiku. Zajedničko mnogima je i to što su se krili iza evropeizacije, delili ljude na naše i njihove, busali se u Kosovo, jer tobože Ustav, dok se zakona nisu ni držali jer su naučili da to rade samo pijani sa plotom. Ili jednostavnije rečima Ramba Amadeusa: “…sanjali su autokratiju, a vježbali demokratiju”, spotičući se u toj vežbi o građane koji su odavno nokautirani.

 

Manipulacija služi da On Iakše vlada. Lakše je da kao vlast štrajkujem glađu i tražim neopozivu smenu opozicije. Lakše je nego da se recimo neki Istinomer seti OBEĆANJA koje sam DAVAO. Jer neću da se priča o borbi protiv korupcije, o povećanju broja mafijaških egzekucija, o raznim stanovima bugarskim ili kanadskim, o spornim privatizacijama. Neću da me neko pita ko je vlasnik Politike, Novosti ili Dnevnika. Neću da mi se dosađuje pitanjem šta je plan za Kosovo. Neću da me pitaju pod kojim sam uslovima prodao NIS. Neću da se neko seti osetljivih stvari poput rušenja u Savamali ili političkog ubistva Olivera Ivanovića. Neću da se sad baš svakog dana priča o tome ko stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Taman smo skrajnuli priču o inspiratorima atentata na predsednika vlade Zorana Đinđića. Neću da me neko podseća da prosečna plata još nije dostigla obećanih 500 evra. Neću da se penzioneri sećaju da sam smanjio penzije, već samo da sam ih povećavao. Neću da se priča o ceni mosta u Beogradu ili infrastrukturnimjrrojektima koji se raspadaju.

 

Štrajk glađu onih koji imaju APSOLUTNO sve poluge i mehanizme u društvu da sprovedu kakvu god politiku naume služi isključivo u svrhu manipulacije i skretanju pažnje sa problema na koji deo javnosti glasno ukazuje. Ne treba nam manipulacija, nama treba dijalog. I imamo savršenu priliku da pokažemo da verujemo u demokratski proces kao društvo. Da institucije za nas znače zakon i pravila koje važe za sve i uvek bez izuzetka i da smo zreli za odgovorni dijalog. Izazov je kada se institucije doživljavaju kao puke zgrade, zidovi i umetnine, umesto skup pravila i procedura koje upravljaju kolektivnim donošenjem odluka. Sasvim je jasno da izuzetno veliki broj Ijudi u Srbiji zahteva slobodne i fer uslove za buduće izbore i rad medija koji će biti u skladu sa zakonima ove zemlje. Odgovoran pristup, a ne manipulacija, sada bi bio da se kroz institucije ukrste argumenti i pronađu najbolja rešenja. Poruke “hoćemo dijalog, ali ne sa tom osobom” nije dobar put da se, iskreno i bez manipulacije uđe u dijalog oko problema koji tišti preko 60 odsto građana Srbije. Jer ako je tako, onda to znači da dijalog u stvari nećemo. Nećemo rešenje, već incident i konflikt. Onda to tako treba i reći.

 

Ako uskoro do dijaloga ne dođe, odgovornost za posledice je na svim političkim stranama. Tada ćemo moći i da zaključimo da je štrajk mozgova – uspeo.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Vest nedelje je prvostepena presuda četvorici bivših pripadnika Resora državne bezbednosti postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Nesporno je, tu se većina slaže, da je ovo izuzetno važna osuđujuća presuda. Međutim, njen značaj, koji je nesumnjiv, potire vreme proteklo od trenutka izvršenja zločina do sudske presude. Zato je važno pitanje da li je pravda zadovoljena, ali i da li je poruka presude da je učešće države političkim ubistvima ubuduće apsolutno nemoguće?

 

Po mom mišljenju, presudom je zatvoreno samo jedno poglavlje ove priče kroz koju se prelamaju vrednosti društva u kome živimo, a iza nje je ostala gomila neodgovorenih pitanja. Danas znamo da je ovo političko ubistvo organizovala država, ali je javnost ostala uskraćena za informacije nalogodavcima, kao i o osobi koja je povukla oroz 11. aprila 1999. po podne haustoru zgrade gde je Slavko Ćuruvija živeo.

 

Ovaj proces, nažalost, nije doveo ni do demontiranja zavereničkog sistema koji je dao sebi za pravo da svoje neistomišljenike likvidira. To nije bila ni prva likvidacija novinara Srbiji. Prema bazama novinarskih udruženja, država Srbija se nije obračunala sa više desetina smrti, kidnapovanja ili nestanaka novinara i medijskih radnika u prethodne tri decenije.

 

Naše društvo još uvek nije uspešno. Neuspelo je i zbog toga što se atmosfera iz optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije nije mnogo promenila. Prema navodima tužioca, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritika nosilaca političke vlasti zbog mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”.

 

Napadi na novinare nisu prestali. Ako se može računati kao pomak, od ubistva Milana Pantića nije zabeležen nijedan smrtni ishod. Ali, samo u 2018. godini regostrovana su 102, a do aprila ove godine čak 42 napada na novinare. Ovo najbolje oslikava atmosferu u kojoj živimo.

 

Jedan od ključnih preduslova za izgradnju demokratskog društva, društva izgrađenog na poštovanju zakona, ljuđskih prava i sloboda, na zakonima koji se dosledno primenjuju, na kontroli vlasti, jeste pravo na slobodne medije. Bez slobodnih medija nema ni dijaloga društvu. Bez slobode nema ni slobodnih medija. Bez slobodnih medija i bez dijaloga nema ni razmene mišljenja, a bez toga nema demokratije i tako ukrug.

 

Kome odgovaraju neslobodni mediji? Kome odgovara da nema sučeljavanja mišljenja? Kome odgovaraju aplauzi na zvonce? Kome odgovara da se ne postavljaju pitanja? E pa na tom mehanizmu se zasniva i odgovornost za Slavka Ćuruviju i za stradanje svih ostalih novinara, za napade, konačno za zataškavanje nalogodavaca.

 

Te ‘99. godine nije ubijen samo Slavko Ćuruvija, kao ni 2003. samo Zoran Đinđić. Sa svakim tim strašnim zločinom ubijena je i po jedna šansa da u Srbiji vladaju zakoni, a ne moćnici nad zakonima.

 

Ubijena je šansa da su u Srbiji institucije te koje čine stub države, a ne pojedinci koji tu državu prilagođavaju sebi i interesima očuvanja svoje moći, bez obzira na to kako se oni zovu i koje boje nose.

 

Neću izreći preveliku mudrost ako kažem da su za sve što se dešava najodgovorniji oni na vlasti, naročito u društvu kakvo je naše sa minornim demokratskim potencijalom.

 

Ali, gde smo tu mi, građani?! Kojim mernim instrumentom se može izmeriti naša odgovornost? Da Ii je mera ćutanja, kada nam odvode komšiju ili spale kuću novinara, istovremeno i mera odgovornosti nas građana? Gde je granica između Iičnog interesa svakog od nas i interesa svih nas za društvo koje, kao pojedinci, činimo?

 

Da li je granica 17 metaka ispaljenih u Slavka Ćuruviju pre 20 godina? Ako mi, građani, dopustimo onda će i dalje neka “moć”, bez obzira na to kako se zove, odlučivati o životu i smrti još dugo, mimo zakona, mimo institucija, konačno mimo nas samih. Attendite!

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Ako većina građana uočava da nešto sa izborima u Srbiji ne štima, kao što je pokazalo istraživanje koje je prošle nedelje predstavila CRTA, kako je moguće da to što građani vide i osećaju, političari na vlasti potpuno ignorišu? Odgovor na ovo pitanje sasvim sigurno bi zahtevao elaborat, ali – javlja mi se da sve to ima neke veze sa medijima, sa načinom vladanja, sa široko rasprostranjenim klijentelizmom u našem društvu, sa… Ali to je za neku drugu kolumnu. Siguran sam da svaki “karijerni” političar na vlasti u celom svetu, pa čak i u najrazvijenim demokratijama, sanja o “idealnim izbornim uslovima” kakve imaju ovi naši, u kojima je vlast gotovo nepobediva. Mala razlika je u tome što im ne bi palo na pamet da to glasno izgovore, ni u sopstvenom kupatilu, a kamoli da pokušaju da primene nešto iz kreativnog spektra srpsko-lučanskih izbornih pravila.

 

Dakle, suština je da, uprkos činjenici da smo mislili da smo savladali lekciju slobodnih i fer izbora posle 2000-ih, danas više od dve trećine građana smatra da ima nepravilnosti u izbornim procedurama, a trećina njih veruje da su nepravilnosti toliko ozbiljne da su ugrozile rezultate izbora. Građani u razumevanju stanja izbornog procesa, poseban akcenat stavljaju na problem zloupotrebe državnih resursa, jer devet od deset ispitanika, kaže da stranke i kandidati koriste državne pozicije i sve što uz to ide, za sopstvenu promociju tokom izborne kampanje.

 

Kako je datum održavanja u Srbiji lakše predvideti gledanjem u pasulj, nego čitanjem Ustava, tako je i teško reći kakve su šanse za unapređenje izbornih pravila do narednih izbora. Pod pretpostavkom da su prvi sledeći izbori redovni, odnosno da ih imamo na proleće 2020, verujem da je ključno, pored medija, rešiti i problem zloupotrebe javnih funkcija i institucija u privatne, odnosno partijske svrhe.

 

U tom kontekstu CRTA predlaže potpunu zabranu izbornim kandidatima koji su na državnim funkcijama i u javnoj službi da tokom izborne kampanje otvaraju, pokreću, udaraju temelje fabrikama, pogonima, maze krave i brinu o kokoškama na uspešnim državnim farmama. Ne treba posebno naglašavati da su birači u Srbiji, decenijama unazad u zabludi, misleći da je otvaranje mosta zasluga funkcionera i njegove partije, a ne projekat finansiran od našeg novca.

 

Za ovakve zloupotrebe javnog dobra skoro da nema kazni. Među ređima je primer Zorana Radojičića, aktuelnog gradonačelnika Beograda. On je dobio opomenu da je u kampanji za beogradske izbore 2018. godine, snimajući dva spota u kome statiraju zaposleni lekari, sestre i tehničari u prostorijama Tiršove, prekršio član 29. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija je, tek devet meseci nakon izbora, postupajući po prijavi koju je podnela CRTA, opomenula Radojičića da to više ne radi.  Da ne ispada da sad i ovoj jednoj odluci gledam u zube, ali Agencija ju je gotovo krišom objavila, šunjajući se, gledajući da je niko ne pronađe, a ako je ikako moguće da niko za nju ni ne čuje.

 

Zato je potrebna i promena prakse Agencije. To bi podrazumevalo budnost i reagovanje po službenoj dužnosti, a ne isključivo po prijavi građana. Da ne naglašavam da je rok od pet dana sasvim dovoljan da se formalno utvrdi ono što se inače vidi golim okom, za sekund i po.

 

Verujem da bi se mnogi političari opametili i kada bi za zloupotrebu resursa ili imena institucije za sebične, partijske interese, odgovarali prekršajno, iz svog ličnog džepa.

 

Zloupotreba javnih funkcija i resursa je prevarna praksa političara, koju mi građani predugo tolerišemo. Doveli smo stanje stvari da usluge javnih službi, koje plaćaju svi građani, bivaju uslovljene podršci partiji na vlasti. Zbog toga je potrebno promeniti zakone, ali možda je još važnije, početi sa doslednom primenom postojećih. Za to je potrebna politička spremnost vlasti i ozbiljan dijalog vlasti i opozicije uz podršku eksperata iz domaćih i međunarodnih organizacija. Da bi to političari uradili, mi građani moramo da ih nateramo. U suprotnom sve preporuke i analize možemo ritualno da spalimo ispred parlamenta, dok nas vlast i opozicija budu posmatrali kroz dvoglede, iz “borbenih” rovova.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Da li u Srbiji mogu biti održani slobodni i fer izbori? To su me u petak pitali omladinci političkih stranaka, studenti i aktivisti  polaznici Akademije demokratije, koju organizuje CRTA. Sve se može kad se hoće, odgovorio sam. Ali sam takođe primetio i to da deluje da u Srbiji niko ne želi da se pozabavi, ozbiljno, uređenjem izbornog procesa. Partijama, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, kao da odgovaraju postojeći izborni uslovi, koji su u neskladu sa postojećim zakonskim okvirom.

 

CRTA posmatračka misija nikada se do sada nije suočila sa gorim izbornim procesom od nedavnog u Lučanima. Ipak, lokalnoj izbornoj komisiji nije podnet nijedan zvanični prigovor?! Da li to znači, da čak ni opozicija koja je oštro kritikovala stanje na terenu, ne misli da su Lučani odudarali od uobičajenog (ne)regularnog izbornog dana?

 

Izborna utakmica u Srbiji potpuno je u posedu političara. Oni su organizatori meča, ali i igrači. Oni su usvojili pravila igre, ali i rešili da ih ne poštuju.  Odlučuju i o prigovorima, a i proglašavaju pobednike i gubitnike, u ovom slučaju izborni rezultat. A ko kontroliše tok igre? Ko štiti javni interes? Oni. Zaključak je jednostavniji za razumevanje od samog toka igre. Političari su oteli izbore od građana i prilagodili ih sebi tako da im vladanje bude jednostavnije i lakše.

 

I nije problem samo vlast. Za igru su odgovorni svi igrači, sve političke  partije. Izgleda da opozicija i vladajuća koalicija savršeno odgovaraju jedna drugoj. Nijedna strana nema problem sa činjenicom da nedostaje kontrola finansiranja kampanja. Ni jedna strana se, ne suštinski, ne potresa zbog činjenice da je birački spisak pod “velom tajne”, a proces žalbi i rešenja po žalbama građana neefikasan. Dok je na vlasti, svakoj partiji je sve potaman, uključujući i medije. Kada se situacija obrne, onda bivša vlast počne javno da primećuje kako su izborni uslovi gori nego ikada, iako su prethodno zanemarivali sve preporuke i domaćih i stranih posmatrača. To je suština političke neodgovornosti koja kreira situaciju da pošteni izbori deluju kao nemoguća misija.

 

Da li je moguće da je nemoguće srediti birački spisak? Da li je moguće da je nemoguće saznati ko sve ima pravo da glasa? Da li je moguće da sistem naplate kazni za parkiranje funkcioniše besprekorno, a da izborni sistem decenijama ne radi? Ko je prepoznao da “nije” u javnom interesu da izbori postanu moguća misija?

 

Iskreno verujem da u Srbiji postoje profesionalci koji su u stanju da predlože rešenje za, na primer, zloupotrebu službenog položaja ili funkcionersku kampanju. Siguran sam da u tužilaštvu i policiji postoje ljudi koji imaju profesionalni kapacitet da pokrenu procese kojima će sankcionisati zloupotrebu javnih resursa. Jednako tako verujem  da postoje časni činovnici u državnoj upravi koji mogu da ažuriraju birački spisak. Ključno je pitanje ko im ne dozvoljava da to urade? Kada bismo na ovo pitanje dobili odgovor možda bismo saznali zašto je izborni proces iz godine u godinu sve užasniji i zašto se relativno pristojan zakonski okvir ne primenjuje.

 

Slobodne i fer izbore nećemo dobiti na poklon. Za svako građansko pravo, uključujući i pravo glasa, ljudi su morali da se bore. Bez obzira što, u našim uslovima, ta borba deluje kao nemoguća misija, građanin, ako mu je stalo, mora biti uporan i “dosađivati” institucijama. Do građana je da proveravaju da li su upisani u birački spisak. Ako im je stalo. Do građana je da  “smaraju” Agenciju za borbu protiv korupcije svaki put kad primete da funkcioner koristi javne resurse u kampanji.

 

Ako im je stalo. Do građana je da uporno podnose pritužbe Regulatornom telu za elektronske medije kada uoče da neki medij promoviše samo jednog kandidata. Građani, ako im je stalo, treba da prijave izbornoj komisiji nepravilnosti na biračkom mestu. Ali, građani imaju još jednu opciju, ako im je stalo. Mogu da postanu nezavisni posmatrači izbora i tako spreče da taster na semaforu, prilikom proglašenja pobednika i gubitnika, zavisi isključivo od političara.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović