Jedno od osnovnih načela demokratije je i podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. U savršenoj demokratskoj državi (kakve nema nigde), trebalo bi da najbolji, najodgovorniji, najstručniji ljudi vrše svoje funkcije u sve tri grane vlasti i svesni odgovornosti i težine svog posla pažljivo poštuju granice (ne)mešanja u poslove i nadležnosti onih drugih grana.

 

Stvarnost je drugačija, posebno na Balkanu, gde je dominacija izvršne grane vlasti postala skoro pa pravilo i ogleda se kroz: politički uticaj na druge grane vlasti, nekažnjivost, omalovažavanje i diskreditovanje nezavisnih organa, mariginalizovanje i proterivanje istraživačkog novinarstva.

 

Zahvaljujući „Open World Leadership Program“ imao sam prilike da posetim demokratiju o kojoj se toliko govori – Sjedinjene američke Države (SAD) i da se na primeru države Njujork uverim koliko je važna sistematska i uporna kontrola onih koji u naše ime „sprovode“ demokratiju.

 

Olbani je glavni grad države Njujork i tu je (gotovo sva administracija), pa i takozvani „kontrolni mehanizmi    vlasti“. Državni revizor „Comptroler“ bez čije saglasnosti ne može da se izvrši nijedno plaćanje u državi. Kada    govore o rezultatima, prvo pokazuju publikaciju najpoznatijih političara, funkcionera koji su procesuirani i       osuđeni na zatvroske kazne zbog prevara i zloupotreba javnih resursa, javnih funkcija i uopšte moći.       Kontrolisali su za godinu dana oko 32 miliona isplata u vrednosti od 140 milijardi dolara, a odbili su naloge     za  isplate u vrednosti od 68 miliona dolara. Odbili, zbog sumnji na korupciju i zloupotrebe javnog novca.     Redovno prikupljaju informacije i sprovode istrage o zloupotrebama novca ili drugih vrsta finansijskih   zloupotreba. A broj ljudi koji rade na svemu ovome – 3.000 za celu državu Njujork. Da, tri hiljade ljudi u   različitim službama državnog revizora. Sistem i organizacija za sebe. O ugledu ove institucije najbolje govori   činjenica da se glavni revizor bira na neposrednim izborima. Dakle, građani glasaju ko će biti državni revizor.   I zbog toga ova institucija ima jačinu i neprikosnovenu nezavisnost u radu.

 

Joint Commision for Public Ethic – Komisija za etiku javnih funkcionera, osnovan kroz politički kompromis demokrata i republikanaca, često osporavan da je pod jakim političkim uticajem. Nadležan je za istrage i kažnjavanje svih vrsta zloupotreba onih nosioca vlasti što mi zovemo „javni funkcioneri“. Jedino što se u Americi pod javnim funkcionerima podrazumevaju svi koji rade u javnim institucijama po bilo kom osnovu, od direktora do najnižeg činovnika administracije. I ova institucija ima istražna ovlašćenja, ne može da smenjuje funkcionere, ali može da ih kazni novčanim kaznama, da pokrene različite vrste krivičnih postupaka pred sudovima.

 

Poverenik za informacije od javnog značaja se u „State of New York“ zove „Comittee on Open Government“.  Njegovo mišljenje, kao i u Srbiji, nije obavezujuće za državne organe. Ali se uvažava i jako jako poštuje, pritisak javnosti i medija bi bio isuviše veliki u slučaju ignorisanja njegovog mišljenja. Što znači da bi morala da se plati „politička“ cena. Dok u Srbiji Vlast (ne)spretno pokušava da izmenama zakona ograniči pravo na slobodan pristup informacijama tako da se građanima „smuči“ da traže informacije, ovde se javnom informacijom smatra sve ono što je rezultat rada državnih organa, institucija, sa jednim izuzetkom – ukoliko se objavljivanjem informacije može ugroziti istraga drugih organa. Njujorški „poverenik“ redovno organizuje video sesije – snima informativne video klipove namenjene edukaciji i građana i državnih organa, proaktivno deluje i u medijima iznosi tumačenja postupaka državnih organa. Rok institucijama i organima za slanje odgovora na zahtev za informacijama je 5 dana, a u slučaju da su tražene informacije isuviše obimne najviše 20 dana. Na pitanje ko garantuje da će institucije i uopšte vlasti poštovati njegovo mišljenje, odgovara kratko „javno mnjenje i njegova snaga“. Dakle, slobodni mediji su (dovoljan) garant.

 

I istorija ove institucije u državi Njujork govori mnogo – postoje od 1974.godine, dok je „naš“ Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izabran u decembru 2004.godine. Praktično više od 30 godina postojanja institucije u demokratiji znači mnogo. Uliva nadu da će za toliko vremena i u našem društvu imati značaj i ugled koji zaslužuje.

 

Sa demokratijom jednostavno, nema igre, nema „izvrdavanja“pravila.  Zbog toga u ozbiljnim demokratijama hiljade ljudi rade na kontroli onih koji sprovode demokratiju. Jer je život isuviše vredan da bi bio prepušten savesti političara i javnih funkcionera. I moć i pare „ljude kvare“ isuviše puta smo imali prilike da se uverimo u to.

 

Primeri iz Njujorka pokazuju da institucionalna kontrola može da bude i nezavisna i uspešna, da ima rezultate. U kombinaciji sa snagom javnog mnjenja i slobodnih medija čini glavni štit demokratije od „niskih strasti“ svih znanih i neznanih moćnika. Sada bi neko rekao da nije „tamo kod njih“ sve idealno i da je pitanje koliko su zapravo objektivni i da li čine baš sve što mogu. Vreme je, ipak, da izađemo iz okvira soptvene sumnjičavosti prema svemu što daje rezultat. Spoznaja da demokratija može da funkcioniše nam daje dodatni motiv da isto to uradimo i uredimo kod nas. Jer samo u demokratiji je jedan čovek jedan glas, samo u demokratiji se garantuju ljudska prava i samo su u demokratiji svi ljudi pred zakonom (a ne samo pred Bogom) jednaki.

 

 

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.