I ja sam jedan od 189 građana čije je mejlove u javnoj komunikaciji objavilo Regulatorno telo za elektronske medije, tom prilikom grubo kršeći zakon kojim se uređuje obrada podataka o ličnosti. Posle početne šokiranosti, iskren da budem počeo sam dobro da se zabavljam, čitajući odgovore koji su počeli da pristižu od ostatka mejling grupe, koju je ničim izazvan kreirao pošiljalac mejla.

 

CRTA je podnela zvaničan prigovor povodom emitovanja spota neimenovanog autora, a objavljenog na zvaničnim kanalima Srpske napredne stranke, na televizijama Happy i Pink, smatrajući da je emitovanje dotičnog u informativnim emisijama pomenutih televizija kršenje zakona. Kao odgovor na našu prijavu, stigao je dokument, a zajedno sa njim i 188 mejlova ljudi jednih od potpisnika prijave.

 

Kada su se stvari malo slegle, počeo sam sebi da postavljam nekoliko banalnih pitanja, a tiču se pre svega koliko su zapravo podaci koje ostavljamo nadležnim institucijama sigurni, i da li je zapravo odgovor REM-a, egzaktan primer kako bi ta dugo najavljivana digitalizacija našeg društva mogla da izgleda u praksi? Ok, moj mejl je meni lično tu i najmanji problem, ali šta će se desiti sutra kada prilikom registracije na nekom portalu institucije budu zatražili moj JMBG, što se već dešavalo par puta? Da li ću se ja posle ove nevesele epizode osećati sigurno, ili ću držati fige i moliti Svevišnjeg da neki tamo ćata, zaposlen preko ko zna kakve veze ne klikne igrom slučaja reply to all, pa moj JMBG postane vidljiv nekome kome je baš stalo da otvori firmu na tuđe ime?

 

Jer ono što je dosadašnja praksa pokazala u odnosu institucija prema građanima, je da ne postoji uzlazna linija, i nakon učinjene greške ne usledi izvinjenje, niti za to neko odgovara na ovaj ili onaj način. Sporadični incidenti, na kraju jednostavno postaju nepisana pravila, a linija koja brani pravo građanina se polako spušta prema dnu, dodatno ograničavajući samu po sebi ne preveliku slobodu.

 

Ono što Pera Pisar iz administrativnog odeljenja REM-a nije imao u vidu je spremnost ljudi uključenih u prepisku da odbrane svoja prava, pa je tako Pera ničim izazvan na neki način bio inicijalni kreator slogana “I ja sam jedan od 189, pozdrav za REM”, koji se tokom proteklog vikenda mogao videti u Beogradu, ali i Užicu, Valjevu, Nišu, Kragujevcu, Kikindi, i ostalim gradovima Srbije, kao znak raspoznavanja, ali i kao svojevrstan simbol otpora ljudi koji ne pristaju da institucije ove zemlje ne štite njihovo osnovno pravo, a to je pravo na privatnost ličnih podataka.

 

Moje je pravo da moji podaci budu zaštićeni kada se obraćam zvaničnoj instituciji, jer to pre svega podrazumeva na neki način i tajnost prepiske. To je valjda osnovna kultura, i na neki način tekovina modernog sveta. Šta očekivati od drugih institucija regionalnog ili lokalnog nivoa, kada jedno od važnijih tela u zemlji, koje gle čuda ironično nosi naziv Regularno telo za elektronske medije, ne zna, ne želi, ne ume da koristi imejl kako treba?

 

Zbog svega ovog navedenog, očekivao sam odgovor koje je većina učesnika mejling liste postavila pošiljaocu odgovora: “Odakle vam pravo da moju imejl adresu učinite vidljivom za još 188 osoba, jer se prepiska koju smo započeli tiče samo mene i vas?”

 

Činjenica je da se do trenutka objavljivanja ovog teksta, nije oglasio niti REM niti neko od osoba koje sede u ovom telu, ali to je potpuno očekivano. Oni će se potruditi da javnost što pre zaboravi ovaj slučaj, kao što su to druge institucije i političari radili u više puta do sada. Ovoga puta ima više razloga da ovaj slučaj isteramo do kraja.

Tačnije nas 189.

 

Autor je regionalni koordinator mreže Građani na straži za Zapadnu Srbiju.