Prelistavam pre neki dan vesti i zapadne mi za oko izjava: „Nije mi jasno kako je kupovina glasova korupcija, kad nije bilo nikakvog primoravanja. Ko je hteo – glasao je i dobio novac“. Ovo je za Vojvođanski istraživački centar VOICE izjavio čovek koji je, kako tvrdi, na lokalnim izborima u Vrbasu 2017.godine kupovao glasove za SNS.

 

 

Ova tužna izjava samo je vrh ledenog brega-sistemskog problema korupcije u izbornom procesu. S jedne strane su građani-siromašni, očajni, obespravljeni, sluđeni. S druge, političke partije koje su i same glasale. Teško je reći da li je poraznije da znaju šta je  u zakonima, pa uprkos tome čine šta im je volja, il’ da nemaju pojma ni za šta su digli ruku u parlamentu. Efekat je isti i zove se „prevođenje građana žednih preko vode“. Na kraju ovog niza su otužne srpske institucije – zavezane, otupljene i zastrašene.

 

 

Korupcija je uvek veoma visoko na listi problema građana Srbije. Verovatno je to i ključni razlog što se iz kampanje u kampanju, sve stranke i političari zaklinju da će borba protiv korupcije biti prioritet. O učinku  mahom znamo sve. Neki od nas su i lično osetili. Otkad se na političkoj sceni Srbije pojavila, u punom sjaju, „mlađa sestra“ korupcije u opštem smislu, sa smipatičnim imenom „korupcija u izbornom procesu“ i  još zanimljivijim nadimkom „kupovina glasova“, retko ko je ponudio makar i teze za rešenje.

 

 

Krivično delo primanja i davanja mita u izbornom procesu, nije lako dokazati. Da bismo uopšte počeli da rešavamo problem korupcije, potrebni su nam slobodni građani. Slobodan građanin na prvom mestu neće pristati na ovakvu vrstu prevare, ne samo zbog zaprećene kazne od tri godine zatvora, već pre svega zbog svog obraza, a i zato što je glupo. Da budem plastičniji: da li ćemo u slučaju bolesti tražiti pomoć najboljeg lekara ili ćemo otići kod šarlatana koji  će nam obećati 1.000 dinara da proba da nas leči? Jel’ bismo se igrali sa svojim životom? A što se onda igramo sa izborima?! Ne vidim zašto je izbor narodnih poslanika manje važan od izbora lekara. Narodni poslanici usvajajući zakone utiču na naše živote, uključujući i zdravstveni sistem. Pada mi na pamet primer nedavnog usvajanja zakonske odredbe kojom se praktično legalizuje mito lekarima do 500 evra?! Kao da političari poručuju: „Dali smo ti 1.000 dinara zglas, a ti sad skupi  još malo pa se leči“.

 

 

Šalu, gorku na stranu. Da bismo se borili protiv korupcije, potrebno je i da slobodan građanin u slobodnoj zemlji nije zastrašen. Slobodan građanin, je u takvim okolnostima, slobodan da bira i slobodan da svaki pokušaj ugrožavanja sopstvene slobode prijavi nadležnim institucijama. U tim institucijama takođe treba da rade slobodni  građani  i profesionalci koji se vode zakonima, a ne političkom voljom. Ukoliko imamo stotine prijavljevnih slučajeva, čak ni naše mlitave institucije to neće olako moći da prenebegnu.

 

Kad bolje razmislim, sve što sam naveo i samom mi deluje iz ove perspektive kao nemoguća misija u kojoj bi i Tom Kruz odustao od daljih pokušaja. Ali u filmovima glavni likovi imaju hiljadu života i obično srećan kraj. A mi imamo samo jedan život, za koji se vredi boriti. U tome nam je potrebna pomoć-medija, koji moraju biti slobodni. Ako mediji nisu slobodni, nismo ni mi. Potrebna nam je pomoć časnih ljudi u institucijama koji će istrajati da „svoju funkciju vrše verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“.

 

 

Na kraju, potrebni su nam i odgovorni političari kojima, ma koliko ovo naivno zvučalo, mora biti važniji sopstveni program od glasa kupljenog za jednu crvenu.

U idealnim konceptima demokratije i upravljanja, država predstavlja građane i služi građanima; kroz nju se daje garancija i zaštita ljudskim pravima i slobodama. Nažalost, država tu ulogu ne ispunjava uvek, a u nekim slučajevima radi upravo suprotno i šteti građanima kojima je potrebna zaštita. Država se tako ponekad upušta u implicitnu ili čak eksplicitnu kriminalnu aktivnost. Pred vama je istraživanje o korupciji i organizovanom kriminalu koje smo smestili u kontekst pristupanja Srbije Evropskoj Uniji i (ne)ispunjavanja političkih kriterijuma. Da li su zakoni ti koji su loši, ili je loše to što se oni u praksi sve manje primenjuju, šta rade nezavisni organi, a šta tužilaštvo i policija, dokle smo stigli i da li tapkamo u mestu, pitanja su na koje smo pokušali da odgovorimo.

Mi, u Crti, smo 2017. godine postavili pitanje „Ko je na vlasti?“.

 

Smešno, mnogi bi rekli – pa na to pitanje svako od nas ima odgovor. Izborni rezultati nam dovoljno govore o tome ko je dobio, koliko i u kakvoj predizbornoj ili postizbornoj konstelaciji. A i tamo gde nam izborni rezultati prikažu sliku koja naizgled odudara od mejnstrima – pa i tu znamo kakvo je stvarno stanje. Uostalom, ko god da drži palicu vlasti, znamo da ništa ne menja.

 

Međutim, dve godine nakon održanih redovnih lokalnih izbora u Srbiji u aprilu 2016. godine, svedoci smo promenjenog političkog pejzaža u odnosu na prvobitne izborne rezultate. Bez izbora, promenjena je izborna volja preko 56.000 građana u Srbiji. Daljom analizom smo ustanovili da razlog promene leži u izraženoj kulturi međustranačkog preletanja, u kojoj se promena stranačkog dresa izvodi u najvećoj meri na relaciji iz opozicije prema vlasti.

 

O tome da fenomen stranačkog preletanja nije izolovani slučaj govori činjenica da su od redovnih lokalnih izbora u 2016. godini, preletanja zabeležena u više od polovine gradova i opština u Srbiji. Preletanja su zabeležena u 91 od 170 opština, dok se broj preletanja za dve godine popeo sa oko 125, koliko ih je bilo neposredno nakon izbora 2016. godine, na 472 u aprilu 2018. godine.

 

Ukoliko posmatramo udeo preletača u ukupnom broju svih odbornika u Srbiji (6.627), taj procenat nije spektakularan. On iznosi 7 odsto. Međutim, ono što zabrinjava su trendovi preletanja koji su primećeni. Izdvojiću tri ključna zaključka do kojih smo došli ovom analizom.

 

Prvo, broj zabeleženih preletanja se sa protokom vremena povećava. U odnosu na period neposredno nakon lokalnih izbora 2016. godine, ovaj broj se povećao skoro četiri puta. Jedan od razloga svakako jeste da su ovom među-periodu održani izbori u još 7 opština, kako redovni, tako i vanredni, što je uticalo na buđenje i umnožavanje preletača. Tako ni preletači koji su više puta promenili svoju partijsku porodicu nisu izuzetak. Preletanje zaista jeste pravilo u procesu formiranja lokalne vlasti nakon izbora, o čemu svedoče i dešavanja neposredno nakon izbornih ciklusa pre 2016. godine. Sa druge strane, nestabilnost unutrašnje strukture političkih partija predstavlja još jedan faktor koji utiče na veći intenzitet preletanja. Na primer, kada stranka počne da gubi tlo pod nogama na nacionalnom nivou, i odbornici na lokalu razmišljaju o promeni dresa ili postaju samostalni poslanici.

 

Drugo, naknadno prekrajanje izborne volje dovodi do toga da partije na vlasti dodatno ojačaju svoju poziciju ili, pak, da je osvoje. Kao ekstremni primer navodimo pokret Boška Ničića „Zajedno za Krajinu“, koji je nakon redovnih izbora u Zaječaru u aprilu 2017. godine, kolektivno preleteo u SNS. Ovim potezom je SNS u Zaječaru, protivno izbornoj volji građana, dobila dodatnih 7.358 glasova. Slična situacija se dogodila u Brusu, kada su odbornici Nove Srbije takođe kolektivno preleteli u SNS, promenivši volju 5.211 birača. Interesantna situacija se dogodila i u Tutinu, gde SNS nije dobio ni jedno odborničko mesto. Međutim, zahvaljujući koalicionom sporazumu sa strankama koje su formirale lokalnu vlast, SNS je dobio pozicije odlučivanja u Tutinu, iako bez odbornika.

 

Treće, istraživanjem smo ustanovili da preletanje ka partijama na vlasti preovlađuje. Najveći broj preletača, skoro 45 odsto, prišao je Srpskoj naprednoj stranci, koja danas samostalno ili u koaliciji čini deo vlasti u 95 odsto opština u Srbiji. Da slika naknadnih prekrajanja izbornih rezultata nije crno-bela, govori i činjenica da su preletanja iz SNS-a u druge stranke takođe moguća ali ipak je to slučaj gde se uglavnom preleće u vlast. Ovaj scenario je u najvećoj meri zabeležen u onim mestima gde se SNS nalazi u opoziciji, kao što su Šabac i Paraćin. U ovim opštinama su se odbornici Srpske napredne stranke pridružili vladajućoj većini. Ovakva situacija je još jedan pokazatelj toga da, bez obzira na to o kojoj stranci je reč, odbornici radije biraju da trče za pozicijama moći i upravljanja, a ne za idejama, kao što naglašavaju u javnosti kada pokušavaju da opravdaju svoj potez.

 

Upravo zbog ovoga, ključno pitanje koje moramo svakodnevno sebi da postavljamo je: „Da li zaista znamo ko je na vlasti u Srbiji?“. Jer, zapravo, ne znamo. Ono nam ne služi samo da se prebrojimo i da odmerimo količinu kolača koju je dobila vlast, a koju je dobila opozicija. Takođe, njega ne postavljamo jedino da bismo prebrojali one koji su odlučili da ne pripadaju nikome u trenutku kada su bili „unutra“, jer su, na koncu, odlučili da se ipak ne slažu sa političkim programom i delovanjem.  Kada pitamo „Ko je na vlasti?“, želimo, pre svega, da ustanovimo da li je kolač političke moći i upravljanja javnim resursima toliko ukusan da onaj ko gubi ima svako pravo da preleti na „slađu“ stranu. Koliko slojeva duboko se i može uroniti u taj kolač – dok se ne udari u ogradu institucija i zakona ili do samog dna, jer to dozvoljava život u društvu bez odgovornosti? Ova pitanja nam pomažu da razotkrijemo dinamiku prostiranja institucionalizovane, ali i skrivene moći u društvu – one koja potiče iz obrazaca, odnosno navika društvenog ponašanja i ophođenja prema drugima u zajednici. Takođe, pitajući se „Ko je na vlasti?“  pitamo se i da li su svi oni koji su bili naknadno pametni i odlučili da im se ne sviđa nastup ni jednog političkog tima u datom trenutku, postali pametniji u svom narednom potezu – kako u procesu odlučivanja, tako i nastupa na narednoj političkoj utakmici.

 

Na kraju krajeva, uloženo poverenje sa sobom povlači odgovornost. Možda niste danas među 56.000 izneverenih ljudi. Ali ako budete sutra – šta ćete uraditi?