Višegodišnja analiza medija, koju sprovodi CRTA, pokazuje da su srpski zvaničnici daleko najviše citirani u člancima i prilozima koji su negativni za Evropu, a pozitivni za Rusiju. Kako je to moguće, kada su i sadašnja premijerka i njen prethodnik, u svojim ekspozeima, Evropu pominjali deset puta više od Rusije, a članstvo u EU stavili na prvo mesto u svojim programima?!

 

“Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, a danas predstavlja uzor demokratije i dokaz da je svetlija budućnost moguća za sve nacije koje teže poboljšanju života svojih građana i dobrosusedstvu. Srbija je bila i jeste deo evropske porodice naroda čije su uporište zajedničke vrednosti i civilizacijska dostignuća”. Ove reči, deo su programa Vlade Republike Srbije.

 

Srbija kao deo navedene evropske porodice, prošle nedelje je imala priliku da obeleži 9. maj, Dan Evrope, Dan pobede nad fašizmom i potvrdi da je privržena upravo evropskim vrednostima.

 

Potvrdu da smo privrženi mirovnom projektu i evropskim vrednostima obelodanili smo u Nišu, zveckajući oružjem. Kao deo “uporišta zajedničkih evropskih vrednosti”, u prvi plan smo isturili  osuđenog ratnog zločinca da bude lice borbe protiv fašizma. Čovek, koji je osuđen za zločin protiv čovečnosti, za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilnog premeštanja civila, kao i za pomaganje u zločinačkom poduhvatu tokom kojeg su počinjeni najteži zločini protiv civila, uključujući i masovna ubistva, za Srbiju je i heroj i žrtva. Na koncu, on je ilustracija paradoksa srpskog modela pridruživanja evropskoj porodici.

 

Taj paradoks srpskog modela priključenja EU, koji se bez greške vidi u odnosu prema našoj bliskoj prošlosti, danas je prisutan na svakom koraku. Primer je dijalog. Puna svima usta dijaloga, a niko ni sa kim neće da razgovara. Upravo suprotno. Spaljuju se svi mostovi, optužuje druga strana u kojoj se pronalaze krivci. Najbolje bi bilo da drugih zapravo i nema. Ovde se jedno misli, drugo govori, a treće radi.

 

Deluje da u Srbiji, zapravo, skoro niko ne želi u EU. Najmanju želju pokazuju oni koji imaju izvršnu moć – političari. Upravo oni su najodgovorniji da, u ime građana, sprovode politiku za koju su dobili podršku na slobodnim i fer izborima. Za EUs, razumljivo, nisu ni oni koji, zahvaljujući bliskošću sa političkim establišmentom, opstaju u srpskoj verziji bavljenja biznisom. Za krupni državno-tajkunski biznis, koji profit ostvaruje kroz privilegovan položaj ili poslovanje mimo međunarodnih standarda, kojima se štite zdravlje i dobrobit ljudi, EU je pretnja.

 

Za većinu političara, bez obzira da li su na vlasti, ili u opoziciji, EU je zla vila Grdana. Pogodna da se sva krivica svali na nju, bez obzira da li je reč o nacionalnim ili pitanjima iz oblasti vladavine prava. Ipak, paralelno sa kontinuiranim prozivkama na račun EU, političari u ulozi javnih funkcionera, vrlo rado potpisuju ugovore sa EU i  oberučke prihvataju evropske pare. I tu se priča o Evropi u njihovim kratkovidim, sebičnim i halapljivim političkim bivstvovanjima završava. Nije ni čudo što tek svaki treći građanin ima pozitivno mišljenje o EU ili smatra da EU tretira Srbiju kao ravnopravnog partnera. A i zašto bi, kad svaki dan slušaju ili čitaju sve najgore o toj “antisrpskoj tvorevini”, o zlim ljudima u Briselu, koji nas, ovako predivne, mrze i stalno nešto uslovljavaju.

 

Budite iskreni, i vi koji nas predvodite, i vi koji sanjate da nas predvodite, budite odgovorni makar jednom u svojoj političkoj karijeri. Vi ne želite u EU. Vi želite status quo. Hoćete obespravljene, poslušne, uplašene i od vas lično apsolutno zavisne građane. Vi hoćete institucije, ali samo ako služe vama, a ne građanima. Vi, dragi politički predstavnici naroda, koji želite da se zovete državnicima, hoćete da ostanete na vlasti, što duže, i to po svaku cenu. To je jedino što stvarno želite.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

 

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.

Karakteristika dezinformacija i lažnih vesti je da su one najčešće plasiraju bez jasno navedenog izvora vesti, uz pristrasno i neobjektivno izveštavanje. Regionalna analiza medijskog izveštavanja, koju je sprovela organizacija „Crta“, u periodu od 14. maja do 10. juna pokazala je da više od trećine medijskih objava u Srbiji o međunarodnim akterima, Evropskoj uniji, SAD i Rusiji,  bez navedenog izvora, što je osnov za potencijalne dezinfomacije. U Makedoniji je najveći procenat medijskih objava – 43 odsto na ovu temu sa citatima neimenovanih izvora. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini zabeležen je značajno niži broj objava bez navođenja citata. Analiza je predstavljena na otvaranju međunarodne konferencije „Da li gubimo bitku sa dezinformacijama“ u organizaciji Istinomera, prvog fektčeking portala u regionu.

 

Zastupljenost neutralnog i pristrasnog pozitivnog medijskog sadržaja ka Evropskoj uniji u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori varira između 19 i 25 odsto medijskih objava. U Srbiji dominira EU neutralni sadržaj (27 odsto), dok je EU pristrasno pozitivno usmerenje medijskih objava značajno niže u odnosu na ostale države (15 odsto) i gotovo jednako pristrasno pozitivnom usmerenju objava prema Rusiji (14 odsto).

 

„Za efikasnu borbu protiv dezinformacija i lažnih vesti neophodno je da mediji i novinari proveravaju, a ne samo da prenose informacije. Da donosioci odluka i i institucije rade na medijskoj pismenosti građana, a građani, da pre nego što podele vest na društvenim mrežama, najpre pročitaju celu vest i provere izvore“, rekla je Vukosava Crnjanski, direktorka „Crte“ i osnivačica Istinomera, otvarajući konferenciju.

 

Fenomen dezinformacija i lažnih vesti nije nov, ali brzina kojom se one danas šire i utiču na kreiranje javnog mnjenja, stavlja ovu pojavu u žižu intersovanja. Istraživanje „Eurobarometra“ pokazuje da građani Evropske unije smatraju da su dezinformacije i lažne vesti problem u njihovim zemljama. Isto istraživanja pokazalo je da skoro 85 odsto građana smatra da su dezinformacije i lažne vesti problem za demokratiju. Građani prepoznaju medije kao prve u borbi protiv dezinformacija (45 odsto), zatim donosioce odluka i institucije – 39 odsto, a čak više od trećine (32 odsto) smatra da građani mogu da doprinesu u ovoj borbi.

 

Kako se boriti protiv dezinformacija u 21. veku i da li tradicionalni mediji mogu i kako da odgovore na te izazove teme su konferencije Istinomera. Na konferenciji učestvuju predstavnici domaćih i stranih medija Radio-televizije Srbije, „Blica“, N1, BBC Srbije, „Dojče velea“, litvanskog portala „Delfi“. Na konferenciji se predstavljaju i primeri inovativnih i aktuelnih pristupa u borbi protiv dezinformacija i lažnih vesti iz različitih delova sveta poput najuspešnijih svetskih projekata iz oblasti medijske pismenosti.

Kompletna prezentacija regionalne analize medijskog izveštavanja dostupna je ovde.

Povodom obeležavanja Dana Evrope i posete delegacije holandskih parlamentaraca Srbiji, organizacija CRTA i Ambasada Kraljevine Holandije organizovale su razgovor između parlamentaraca i mladih iz Srbije o procesu evropskih integracija u Ustanovi kulture „Parobrod“.


Tema sastanka bila je „Serbia and EU – What is in it for me, what is in it for you“, a diskutovalo se o značaju procesa evropskih integracija.

Ovaj razgovor okupio je mlade buduće profesionalce i stručnjake, koji su imali priliku da daju odgovore na pitanja: Kako vide svoj život kao građani EU?  Šta će to značiti za njihovu budućnost? I koje benefite će Holandija i ostale članice imati od pridruživanja Srbije Evropskoj uniji?


Ukupno 30 mladih profesionalaca imalo je priliku da razgovara sa delegacijom Odbora za evropske poslove Donjeg doma Parlamenta Kraljevine Holandije, koju su činili: Malik Azmani – predsednik Odbora,  Kees Verhoeven iz Centrističke partije D66, Frank Furselaarb iz Socijalističke partije, Anne Mulder iz Narodne partije za slobodu i demokratiju, Bram van Ojik iz partije Zelena levica, Stieneke van Der Graaf iz Hrišćanske unije, Pieter Omtzigt iz Hrišćanske demokratske partije i Jeffrey van Haaster-sekretar Odbora.

Juče je objavljen  godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija. Uvek se nestrpljivo očekuje šta će biti napisano u ovom izveštaju. Ove godine, igrom slučaja sam se zadesila u Briselu, u Evropskoj komisiji, kada je izveštaj predstavljan. Doduše, iako se zvanično predstavljanje dešavalo u Strazburu u sedištu Evropskog parlamenta, ipak glavne poruke ostaće upamćene kao da su poslate iz Brisela i to „s ljubavlju“.

 

Ovaj blog nije analiza onoga što je rečeno odnosno napisano u ovogodišnjem izveštaju. Ovo je samo utisak nekoga ko se zatekao u tom trenutku u sedištu evropske administracije i zapitao se: zašto nam je važan ovaj izveštaj i zašto izaziva toliko protivrečnih stavova i mišljenja?

 

Rekla bih da nam je važan jer nam se čini kao „slamka spasa“ ili barem „ona šargarepa na štapu“ za nadu da će deklarativna posvećenost naše političke elite evropskom putu postati makar i malo suštinska. Niko ne voli da bude najgori od sve dece, pa se nadamo da će se i naši donosioci odluka potruditi da do naredne godine urade domaći i dobiju dobru ocenu. Jer u anasteziranoj Srbiji, odakle najboji i sada odlaze, a oni koji ostaju prestaju da veruju da je promena moguća i da oni imaju moć, nada ostaje da Evropska unija može da utiče na one koji nam svaki dan uređuju životnu stvarnost – da kada kroje odluke koje se tiču nas, građana, to čine poštujući vladavinu prava.

 

Ovaj izveštaj izaziva i protivrečna mišljenja. Za neke izveštaj je previše blag, ali ima i onih koji bi rekli da je Evropska unija bila oštrija u ocenama nego ranije. Dok jedni kažu da tim uvijenim birokratskim jezikom Evropska unija daje vetar u leđa našim vlastodršcima da nastave da upravljaju kao do sada (a daleko smo od vladavine u duhu demokratskih principa), neki bi rekli da je Evropska unija jasno ukazala na to da sa vladavinom prava u Srbiji nešto nije u redu.

 

Ali za mene je glavno pitanje – da li nam je zaista potrebno da nam neko „sa strane“ kaže kakvo je stanje demokratije danas u Srbiji? Da li parlament funkcioniše i kontroliše Vladu? Da li su izbori slobodni i fer? Da li je sloboda izražavanja neprikosnovena? Da li su mediji slobodni? Da li je sudstvo nezavisno?

 

Da li od Evropske unije treba da očekujemo da se i pobrine da se u našoj zemlji zakon poštuje, da smo svi jednaki pred zakonom i da institucije rade u interesu građana?

 

Izgleda da to očekujemo ali neće se Evropska unija pobrinuti za to. Za to jedino mi sami možemo i moramo da se pobrinemo. Na nama je da odlučimo da li hoćemo da živimo u uređenoj zemlji gde se pravila igre ne menjaju u toku utakmice i važe podjednako za sve ili nam je „bekstvo od slobode“ ipak primamljivije. Prva opcija podrazumeva odgovornost.  Druga upravo suprotno – odsustvo odgovornosti. A čini mi se da u Srbiji pobeđuje ove druga opcija.

 

Ne smemo da zaboravimo- Srbija je sama odlučila da krene put Brisela. Niko nas na to nije naterao. Zato moramo sami sa sobom da se dogovorimo kako da tamo stignemo – ali zaista da stignemo a to znači da evropske vrednosti postanu sastavni deo našeg života a ne mrtvo slovo na papiru. Sve dok budemo neiskreni prema sebi samima i našem putu ka EU, nećemo se suštinski pomeriti ni korak napred ka Evropskoj uniji čija je suština vladavina prava!

 

Na kraju, iskoristiću Peščanikov slogan „Ako vam je dobro, onda ništa“…Meni nije!

 

Iz Brisela s ljubavlju