Višegodišnja analiza medija, koju sprovodi CRTA, pokazuje da su srpski zvaničnici daleko najviše citirani u člancima i prilozima koji su negativni za Evropu, a pozitivni za Rusiju. Kako je to moguće, kada su i sadašnja premijerka i njen prethodnik, u svojim ekspozeima, Evropu pominjali deset puta više od Rusije, a članstvo u EU stavili na prvo mesto u svojim programima?!

 

“Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, a danas predstavlja uzor demokratije i dokaz da je svetlija budućnost moguća za sve nacije koje teže poboljšanju života svojih građana i dobrosusedstvu. Srbija je bila i jeste deo evropske porodice naroda čije su uporište zajedničke vrednosti i civilizacijska dostignuća”. Ove reči, deo su programa Vlade Republike Srbije.

 

Srbija kao deo navedene evropske porodice, prošle nedelje je imala priliku da obeleži 9. maj, Dan Evrope, Dan pobede nad fašizmom i potvrdi da je privržena upravo evropskim vrednostima.

 

Potvrdu da smo privrženi mirovnom projektu i evropskim vrednostima obelodanili smo u Nišu, zveckajući oružjem. Kao deo “uporišta zajedničkih evropskih vrednosti”, u prvi plan smo isturili  osuđenog ratnog zločinca da bude lice borbe protiv fašizma. Čovek, koji je osuđen za zločin protiv čovečnosti, za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilnog premeštanja civila, kao i za pomaganje u zločinačkom poduhvatu tokom kojeg su počinjeni najteži zločini protiv civila, uključujući i masovna ubistva, za Srbiju je i heroj i žrtva. Na koncu, on je ilustracija paradoksa srpskog modela pridruživanja evropskoj porodici.

 

Taj paradoks srpskog modela priključenja EU, koji se bez greške vidi u odnosu prema našoj bliskoj prošlosti, danas je prisutan na svakom koraku. Primer je dijalog. Puna svima usta dijaloga, a niko ni sa kim neće da razgovara. Upravo suprotno. Spaljuju se svi mostovi, optužuje druga strana u kojoj se pronalaze krivci. Najbolje bi bilo da drugih zapravo i nema. Ovde se jedno misli, drugo govori, a treće radi.

 

Deluje da u Srbiji, zapravo, skoro niko ne želi u EU. Najmanju želju pokazuju oni koji imaju izvršnu moć – političari. Upravo oni su najodgovorniji da, u ime građana, sprovode politiku za koju su dobili podršku na slobodnim i fer izborima. Za EUs, razumljivo, nisu ni oni koji, zahvaljujući bliskošću sa političkim establišmentom, opstaju u srpskoj verziji bavljenja biznisom. Za krupni državno-tajkunski biznis, koji profit ostvaruje kroz privilegovan položaj ili poslovanje mimo međunarodnih standarda, kojima se štite zdravlje i dobrobit ljudi, EU je pretnja.

 

Za većinu političara, bez obzira da li su na vlasti, ili u opoziciji, EU je zla vila Grdana. Pogodna da se sva krivica svali na nju, bez obzira da li je reč o nacionalnim ili pitanjima iz oblasti vladavine prava. Ipak, paralelno sa kontinuiranim prozivkama na račun EU, političari u ulozi javnih funkcionera, vrlo rado potpisuju ugovore sa EU i  oberučke prihvataju evropske pare. I tu se priča o Evropi u njihovim kratkovidim, sebičnim i halapljivim političkim bivstvovanjima završava. Nije ni čudo što tek svaki treći građanin ima pozitivno mišljenje o EU ili smatra da EU tretira Srbiju kao ravnopravnog partnera. A i zašto bi, kad svaki dan slušaju ili čitaju sve najgore o toj “antisrpskoj tvorevini”, o zlim ljudima u Briselu, koji nas, ovako predivne, mrze i stalno nešto uslovljavaju.

 

Budite iskreni, i vi koji nas predvodite, i vi koji sanjate da nas predvodite, budite odgovorni makar jednom u svojoj političkoj karijeri. Vi ne želite u EU. Vi želite status quo. Hoćete obespravljene, poslušne, uplašene i od vas lično apsolutno zavisne građane. Vi hoćete institucije, ali samo ako služe vama, a ne građanima. Vi, dragi politički predstavnici naroda, koji želite da se zovete državnicima, hoćete da ostanete na vlasti, što duže, i to po svaku cenu. To je jedino što stvarno želite.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

 

Karakteristika dezinformacija i lažnih vesti je da su one najčešće plasiraju bez jasno navedenog izvora vesti, uz pristrasno i neobjektivno izveštavanje. Regionalna analiza medijskog izveštavanja, koju je sprovela organizacija „Crta“, u periodu od 14. maja do 10. juna pokazala je da više od trećine medijskih objava u Srbiji o međunarodnim akterima, Evropskoj uniji, SAD i Rusiji,  bez navedenog izvora, što je osnov za potencijalne dezinfomacije. U Makedoniji je najveći procenat medijskih objava – 43 odsto na ovu temu sa citatima neimenovanih izvora. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini zabeležen je značajno niži broj objava bez navođenja citata. Analiza je predstavljena na otvaranju međunarodne konferencije „Da li gubimo bitku sa dezinformacijama“ u organizaciji Istinomera, prvog fektčeking portala u regionu.

 

Zastupljenost neutralnog i pristrasnog pozitivnog medijskog sadržaja ka Evropskoj uniji u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori varira između 19 i 25 odsto medijskih objava. U Srbiji dominira EU neutralni sadržaj (27 odsto), dok je EU pristrasno pozitivno usmerenje medijskih objava značajno niže u odnosu na ostale države (15 odsto) i gotovo jednako pristrasno pozitivnom usmerenju objava prema Rusiji (14 odsto).

 

„Za efikasnu borbu protiv dezinformacija i lažnih vesti neophodno je da mediji i novinari proveravaju, a ne samo da prenose informacije. Da donosioci odluka i i institucije rade na medijskoj pismenosti građana, a građani, da pre nego što podele vest na društvenim mrežama, najpre pročitaju celu vest i provere izvore“, rekla je Vukosava Crnjanski, direktorka „Crte“ i osnivačica Istinomera, otvarajući konferenciju.

 

Fenomen dezinformacija i lažnih vesti nije nov, ali brzina kojom se one danas šire i utiču na kreiranje javnog mnjenja, stavlja ovu pojavu u žižu intersovanja. Istraživanje „Eurobarometra“ pokazuje da građani Evropske unije smatraju da su dezinformacije i lažne vesti problem u njihovim zemljama. Isto istraživanja pokazalo je da skoro 85 odsto građana smatra da su dezinformacije i lažne vesti problem za demokratiju. Građani prepoznaju medije kao prve u borbi protiv dezinformacija (45 odsto), zatim donosioce odluka i institucije – 39 odsto, a čak više od trećine (32 odsto) smatra da građani mogu da doprinesu u ovoj borbi.

 

Kako se boriti protiv dezinformacija u 21. veku i da li tradicionalni mediji mogu i kako da odgovore na te izazove teme su konferencije Istinomera. Na konferenciji učestvuju predstavnici domaćih i stranih medija Radio-televizije Srbije, „Blica“, N1, BBC Srbije, „Dojče velea“, litvanskog portala „Delfi“. Na konferenciji se predstavljaju i primeri inovativnih i aktuelnih pristupa u borbi protiv dezinformacija i lažnih vesti iz različitih delova sveta poput najuspešnijih svetskih projekata iz oblasti medijske pismenosti.

Kompletna prezentacija regionalne analize medijskog izveštavanja dostupna je ovde.

Povodom obeležavanja Dana Evrope i posete delegacije holandskih parlamentaraca Srbiji, organizacija CRTA i Ambasada Kraljevine Holandije organizovale su razgovor između parlamentaraca i mladih iz Srbije o procesu evropskih integracija u Ustanovi kulture „Parobrod“.

Tema sastanka bila je „Serbia and EU – What is in it for me, what is in it for you“, a diskutovalo se o značaju procesa evropskih integracija.

Ovaj razgovor okupio je mlade buduće profesionalce i stručnjake, koji su imali priliku da daju odgovore na pitanja: Kako vide svoj život kao građani EU?  Šta će to značiti za njihovu budućnost? I koje benefite će Holandija i ostale članice imati od pridruživanja Srbije Evropskoj uniji?

Ukupno 30 mladih profesionalaca imalo je priliku da razgovara sa delegacijom Odbora za evropske poslove Donjeg doma Parlamenta Kraljevine Holandije, koju su činili: Malik Azmani – predsednik Odbora,  Kees Verhoeven iz Centrističke partije D66, Frank Furselaarb iz Socijalističke partije, Anne Mulder iz Narodne partije za slobodu i demokratiju, Bram van Ojik iz partije Zelena levica, Stieneke van Der Graaf iz Hrišćanske unije, Pieter Omtzigt iz Hrišćanske demokratske partije i Jeffrey van Haaster-sekretar Odbora.

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

 

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu.

 

Slaba kontrolna uloga konstatovana je i u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade.

 

Dugo najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

 

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije. A mi i dalje ne preduzimamo korake kako bismo popravili stanje. U našem Parlamentu poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada. Saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je jedna velika nepoznanica i jednima i drugima.

 

Slika koja stiže iz Parlamenta Srbije i koju šaljemo poslednjih meseci nije pozitivna. Debata o zakonima je u drugom planu. Na dnevnom redu, umesto zakona, imamo međusobne animozitete različitih političkih opcija. Umesto argumenata salve sočnih psovki i uvreda. Umesto poštovanja ponižavanje. Umesto konkretnih predloga i politika međusobne optužbe. Umesto činjenica izraze lične zahvalnosti lokalnim liderima, zahvaljujući kojima su se poslanici i našli u poslaničkim klupama.

 

I onda sledi pregršt pitanja. Da li nam uopšte treba ovakav Parlament? Da li ima smisla pratiti rad institucije koju nazivamo najvišim zakonodavnim telom, a u kojem se izbegava svaka priča o suštini i kvalitetu? Da li su narodni poslanici zaboravili šta je njihov posao? Koga predstavljaju, nas – građane ili svoje političke partije?

 

Da, Parlament nam sigurno treba. Ali ne kao ovaj danas. Treba nam politički ring u kojem će se odmeravati politike a ne uvrede. Trebaju nam odgovorni poslanici. Odgovorni građanima a ne svojim partijama. Trebaju nam zainteresovani, proaktivni građani, čiji glas će da se čuje svakoga dana, a ne samo onda kada su izbori. Mi, građani treba da pokažemo da ne želimo da budemo u prvom planu samo kada su našim političarima potrebni glasovi. Mi smo ti koji treba da preuzmemo odgovornost i čiji glas treba da se čuje u Parlamentu svakoga dana kroz naše predstavnike. Njih 250 koji sede u poslaničkim klupama.

 

I zato pravac na sajt Otvorenog parlamenta. Da pitamo narodne poslanike kako zastupaju naše interese u Parlamentu.

Juče je objavljen  godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija. Uvek se nestrpljivo očekuje šta će biti napisano u ovom izveštaju. Ove godine, igrom slučaja sam se zadesila u Briselu, u Evropskoj komisiji, kada je izveštaj predstavljan. Doduše, iako se zvanično predstavljanje dešavalo u Strazburu u sedištu Evropskog parlamenta, ipak glavne poruke ostaće upamćene kao da su poslate iz Brisela i to „s ljubavlju“.

 

Ovaj blog nije analiza onoga što je rečeno odnosno napisano u ovogodišnjem izveštaju. Ovo je samo utisak nekoga ko se zatekao u tom trenutku u sedištu evropske administracije i zapitao se: zašto nam je važan ovaj izveštaj i zašto izaziva toliko protivrečnih stavova i mišljenja?

 

Rekla bih da nam je važan jer nam se čini kao „slamka spasa“ ili barem „ona šargarepa na štapu“ za nadu da će deklarativna posvećenost naše političke elite evropskom putu postati makar i malo suštinska. Niko ne voli da bude najgori od sve dece, pa se nadamo da će se i naši donosioci odluka potruditi da do naredne godine urade domaći i dobiju dobru ocenu. Jer u anasteziranoj Srbiji, odakle najboji i sada odlaze, a oni koji ostaju prestaju da veruju da je promena moguća i da oni imaju moć, nada ostaje da Evropska unija može da utiče na one koji nam svaki dan uređuju životnu stvarnost – da kada kroje odluke koje se tiču nas, građana, to čine poštujući vladavinu prava.

 

Ovaj izveštaj izaziva i protivrečna mišljenja. Za neke izveštaj je previše blag, ali ima i onih koji bi rekli da je Evropska unija bila oštrija u ocenama nego ranije. Dok jedni kažu da tim uvijenim birokratskim jezikom Evropska unija daje vetar u leđa našim vlastodršcima da nastave da upravljaju kao do sada (a daleko smo od vladavine u duhu demokratskih principa), neki bi rekli da je Evropska unija jasno ukazala na to da sa vladavinom prava u Srbiji nešto nije u redu.

 

Ali za mene je glavno pitanje – da li nam je zaista potrebno da nam neko „sa strane“ kaže kakvo je stanje demokratije danas u Srbiji? Da li parlament funkcioniše i kontroliše Vladu? Da li su izbori slobodni i fer? Da li je sloboda izražavanja neprikosnovena? Da li su mediji slobodni? Da li je sudstvo nezavisno?

 

Da li od Evropske unije treba da očekujemo da se i pobrine da se u našoj zemlji zakon poštuje, da smo svi jednaki pred zakonom i da institucije rade u interesu građana?

 

Izgleda da to očekujemo ali neće se Evropska unija pobrinuti za to. Za to jedino mi sami možemo i moramo da se pobrinemo. Na nama je da odlučimo da li hoćemo da živimo u uređenoj zemlji gde se pravila igre ne menjaju u toku utakmice i važe podjednako za sve ili nam je „bekstvo od slobode“ ipak primamljivije. Prva opcija podrazumeva odgovornost.  Druga upravo suprotno – odsustvo odgovornosti. A čini mi se da u Srbiji pobeđuje ove druga opcija.

 

Ne smemo da zaboravimo- Srbija je sama odlučila da krene put Brisela. Niko nas na to nije naterao. Zato moramo sami sa sobom da se dogovorimo kako da tamo stignemo – ali zaista da stignemo a to znači da evropske vrednosti postanu sastavni deo našeg života a ne mrtvo slovo na papiru. Sve dok budemo neiskreni prema sebi samima i našem putu ka EU, nećemo se suštinski pomeriti ni korak napred ka Evropskoj uniji čija je suština vladavina prava!

 

Na kraju, iskoristiću Peščanikov slogan „Ako vam je dobro, onda ništa“…Meni nije!

 

Iz Brisela s ljubavlju