I ja sam jedan od 189 građana čije je mejlove u javnoj komunikaciji objavilo Regulatorno telo za elektronske medije, tom prilikom grubo kršeći zakon kojim se uređuje obrada podataka o ličnosti. Posle početne šokiranosti, iskren da budem počeo sam dobro da se zabavljam, čitajući odgovore koji su počeli da pristižu od ostatka mejling grupe, koju je ničim izazvan kreirao pošiljalac mejla.

 

CRTA je podnela zvaničan prigovor povodom emitovanja spota neimenovanog autora, a objavljenog na zvaničnim kanalima Srpske napredne stranke, na televizijama Happy i Pink, smatrajući da je emitovanje dotičnog u informativnim emisijama pomenutih televizija kršenje zakona. Kao odgovor na našu prijavu, stigao je dokument, a zajedno sa njim i 188 mejlova ljudi jednih od potpisnika prijave.

 

Kada su se stvari malo slegle, počeo sam sebi da postavljam nekoliko banalnih pitanja, a tiču se pre svega koliko su zapravo podaci koje ostavljamo nadležnim institucijama sigurni, i da li je zapravo odgovor REM-a, egzaktan primer kako bi ta dugo najavljivana digitalizacija našeg društva mogla da izgleda u praksi? Ok, moj mejl je meni lično tu i najmanji problem, ali šta će se desiti sutra kada prilikom registracije na nekom portalu institucije budu zatražili moj JMBG, što se već dešavalo par puta? Da li ću se ja posle ove nevesele epizode osećati sigurno, ili ću držati fige i moliti Svevišnjeg da neki tamo ćata, zaposlen preko ko zna kakve veze ne klikne igrom slučaja reply to all, pa moj JMBG postane vidljiv nekome kome je baš stalo da otvori firmu na tuđe ime?

 

Jer ono što je dosadašnja praksa pokazala u odnosu institucija prema građanima, je da ne postoji uzlazna linija, i nakon učinjene greške ne usledi izvinjenje, niti za to neko odgovara na ovaj ili onaj način. Sporadični incidenti, na kraju jednostavno postaju nepisana pravila, a linija koja brani pravo građanina se polako spušta prema dnu, dodatno ograničavajući samu po sebi ne preveliku slobodu.

 

Ono što Pera Pisar iz administrativnog odeljenja REM-a nije imao u vidu je spremnost ljudi uključenih u prepisku da odbrane svoja prava, pa je tako Pera ničim izazvan na neki način bio inicijalni kreator slogana “I ja sam jedan od 189, pozdrav za REM”, koji se tokom proteklog vikenda mogao videti u Beogradu, ali i Užicu, Valjevu, Nišu, Kragujevcu, Kikindi, i ostalim gradovima Srbije, kao znak raspoznavanja, ali i kao svojevrstan simbol otpora ljudi koji ne pristaju da institucije ove zemlje ne štite njihovo osnovno pravo, a to je pravo na privatnost ličnih podataka.

 

Moje je pravo da moji podaci budu zaštićeni kada se obraćam zvaničnoj instituciji, jer to pre svega podrazumeva na neki način i tajnost prepiske. To je valjda osnovna kultura, i na neki način tekovina modernog sveta. Šta očekivati od drugih institucija regionalnog ili lokalnog nivoa, kada jedno od važnijih tela u zemlji, koje gle čuda ironično nosi naziv Regularno telo za elektronske medije, ne zna, ne želi, ne ume da koristi imejl kako treba?

 

Zbog svega ovog navedenog, očekivao sam odgovor koje je većina učesnika mejling liste postavila pošiljaocu odgovora: “Odakle vam pravo da moju imejl adresu učinite vidljivom za još 188 osoba, jer se prepiska koju smo započeli tiče samo mene i vas?”

 

Činjenica je da se do trenutka objavljivanja ovog teksta, nije oglasio niti REM niti neko od osoba koje sede u ovom telu, ali to je potpuno očekivano. Oni će se potruditi da javnost što pre zaboravi ovaj slučaj, kao što su to druge institucije i političari radili u više puta do sada. Ovoga puta ima više razloga da ovaj slučaj isteramo do kraja.

Tačnije nas 189.

 

Autor je regionalni koordinator mreže Građani na straži za Zapadnu Srbiju.

Uz medijsku neravnopravnost, zloupotrebu javnih resursa, nerad nezavisnih institucija i nipodaštavanje postojećih zakona, ekstremno zabrinjavaju sada već otvoreni pritisci na birače, na posmatrače i na članove biračkih odbora. Rastući broj incidenata koji se dešavaju na dan glasanja, a koje posmatračka misija Crte beleži, doprinose sveukupnoj tmurnoj slici stanja, ocenjuje za Danas Vukosava Crnjanski, direktorka Crte, odgovarajući na pitanje da li zaista postoji mogućnost da se oni dovedu u red, uoči redovnih izbora sledeće godine, ako se imaju u vidu mehanizmi vladanja aktuelne garniture.

 

 

Crnjanski napominje da bi izborni proces trebalo resetovati, odnosno sve aktere dovesti za sto i otvoriti dijalog o izbornim uslovima.

 

– Uvek postoji mogućnost da se dobar deo problema reši čak i u kratkom roku, ali za to je potrebna pre svega politička volja, a zatim i ozbiljan rad na sprovođenju reformi. Dokle god predstavnici vlasti na kritike o izbornom procesu odgovaraju da je u Srbiji „sve čisto kao suza“, da je „birački spisak ažurniji nego ikada“, da su sporne zakone „usvojile prethodne vlasti“, jasno je da politička volja za izbornu reformu ne postoji. Posledice takvog ponašanja po demokratiju i demokratske procese su više nego ozbiljne. Jedna od njih je porast nepoverenja građana u izborni proces. Svoje lidere će, pod prinudom nepoverenja u sistem, građani tražiti kroz vaninstitucionalne kanale, a to je nešto što treba ozbiljno da brine sve političke aktere koji se zalažu za demokratiju i vladavinu prava u Srbiji – smatra direktorka Crte.

 

 

Komentarišući zahteve opozicionih stranaka u vezi sa uslovima za održavanje fer izbora, Crnjanski kaže da su „mnogi od nas živeli u pogrešnom uverenju da su izbori demokratska lekcija koju smo kao društvo savladali nakon 2000“.

 

– Čitajući Sporazum s narodom u delu izbornih uslova stiče se utisak da je reč o sporadičnom gašenju požara, a ne o sistemskom bavljenju nedostacima izbornog procesa. Donekle može da se razume zašto su u prvom planu samo stvari koje neposredno odgovaraju interesima političkih aktera. Ti zahtevi nisu neispravni ili nebitni, ali oni ne mogu samostalno dovesti do poboljšanja uslova za fer i slobodne izbore. Bez uspostavljanja novih i primene postojećih mehanizama kojima bi se sankcionisala korupcija u izbornom procesu, zloupotreba javnih resursa i sprečila funkcionerska kampanja, vratilo poverenje u birački spisak, bez aktivne Agencije za borbu protiv korupcije, Regulatornog tela za elektronske medije i tužilaštva, RIK-a i Ministarstva za državnu upravu, svi drugi zahtevi koji se odnose na period pre izbornog dana, kao i na sam izborni dan, deluju kao pucanj u prazno – kategorički odgovara sagovornica našeg lista.

 

 

Ona dodaje da Ugovor sa narodom ne nudi odgovore na sva ova pitanja, ali ga treba posmatrati kao dobru polaznu osnovu za dijalog u kojem treba uvažiti mišljenje civilnog društva, stručne i akademske javnosti.

 

 

Direktorka Crte se osvrnula i na ocene koje dolaze od „levog bloka“ aktuelnih protesta, da „u bedi i siromaštvu nema fer izbora“, odgovarajući na pitanja o tome imaju li smisla njihovi navodi da zbog socijalnih iznudica, ljudi ne mogu da biraju slobodno, pošto se siromaštvo i egzistencijalna ugroženost ogromnog broja ljudi koristi kao sredstvo pritiska prilikom glasanja, zbog čega rezultati izbora ne odražavaju slobodnu volju ljudi.

 

– Slobodan pojedinac i slobodno društvo su preduslov za stvaranje blagostanja i stav da u bedi nema slobodnih izbora je zamena teze i neodgovoran odnos i prema izbornom procesu i prema ozbiljnom problemu siromaštva u Srbiji. Da je iko ikada, iz bilo koje od desetina stranaka, odgovarao samo za falsifikovanje potpisa građana prilikom predaja lista za izbore, ne bismo imali situaciju, kao 2016, da na izborima učestvuje lista sa preko 900 falsifikovanih potpisa. Da je iko ikada snosio posledice za korupciju nad socijalno ugroženim grupama u predizbornom procesu, sigurna sam da bi se danas mnogi utrkivali sa programima za osnaživanje tih grupa i osvajali njihovo poverenje jačinom argumenata i politikama, a ne dubinom (javnog) džepa za mito. Demokratske institucije koje sprovode zakone i dosledno štite prava građana trebalo bi da budu garant smanjenja prostora za manipulaciju siromašnima. Sloboda je preduslov da biramo u kakvom društvu želimo da živimo, ona nije i ne sme biti stvar političkog kompromisa ili političke volje.

 

 

Intervju izasao u danas.rs

Školska slava Sveti Sava. Deca i svečanost u toku. Svima se dele kolači. Jedan dečak diže ruku i pita: „A ko je toliko bogat da kupi kolače za celu školu?“ Učiteljica se samo nasmeja i ne reče ništa.

 

Dečak dođe kući i ispriča roditeljima kako je bilo i zauzvrat – dobi grdnju i pretnju batinama: „šta ti ima da pitaš, da se praviš pametan. Svi ćute i jedu samo ti nešto izvoljevaš. Radi šta i drugi i ćuti. Ne razlikuj se od drugih.“

 

Tako nam od malena pričaju. Što manje pitaš, to bolje po tebe, gledaj svoja posla, a „javna posla“ zapravo nisu tvoja. I kako se onda, u takvom društvenom miljeu, snalazi jedno pravo – pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Pa još i institucija Poverenika za te iste informacije od javnog značaja. U društvu koje decenijama gaji ćutanje kao vrednost, ovo pravo je – evolucija i revolucija.

 

Od 2004.godine, od kada je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen, pa do danas, došlo je do prave revolucije. Zašto je to revolucija? Pa jer dolazi do značajne, velike promene društvenih odnosa. Građani pitaju, interesuju se. Nisu više podanici, već građani koji koriste svoja prava da (sa)znaju ono što se tiče direktno njihovog života.

 

Pitaju kako se troši javni novac, traže javne podatke, interesuju se za sve za šta mi odvajamo od svojih plata. Za javno, za značajno, za informacije od javnog značaja. Građani svoje pravo na slobodan pristup informacijama koriste svake godine u sve većem broju. Prve godine primene Zakona, dve hiljade građana je poslalo svoj zahtev državnim organima. Već 2009. godine građani su iskoristili svoje pravo da se informišu o radu državnih organa u preko 50.000 slučajeva. Na kraju, prema godišnjem izveštaju Poverenika za 2017.godinu, ovaj institut je korišćen u preko 30.000 slučajeva. Međutim, ovaj podatak nije potpun jer obuhvata samo četvrtinu državnih organa. Ostale je izgleda sramota da “jave” koliko puta su im građani pisali.

 

I tako je pravo na slobodan pristup informacijama zaživelo u Srbiji. Traje i širi se. Zašto? Između ostalog i zbog toga što je institucija Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti radila ono što je u Srbiji najveća retkost – svoj posao. U okviru zakona. Redovno. Stalno. Bez „tamo, ovamo, zaobiđi, preskoči“. Godinama gradila svoj kredibilitet i poverenje građana. Kada žalba stigne do kancelarije Poverenika, građani znaju da će biti rešena  – po i prema zakonu. Ni više, ni manje. I sigurni su da će dobiti informaciju o tome šta je ishod. Nema „ćutanja“, kao kod REM-a, „preskakanja“ škakljivih slučajeva i „bežanje“ u minimum rada kao kod opet REM-a i Agencije za borbu protiv korupcije.

 

Zbog svega toga u Srbiji mnogi veruju da je institucija Poverenika „glavno“ antikorupcijsko telo u Srbiji. Institucija koja omogućava da znamo šta država ne želi da znamo. A toga je sve više, jer institucije odgovaraju sve manje.

 

I onda sledi priča oko izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada se ovo pravo u Srbiji „razmahalo“,  toliko da se oni koji „kriju“ i zloupotrebljavaju javna ovlašćenja na različitim nivoima osećaju ugroženima, javila se potreba da se tom pravu malo „saseku krila“. Kako? Pa zapravo zabraniti nam da pitamo najveća javna preduzeća („društva kapitala“) kako troše naš novac i otežati postupak traženja informacija do te mere da nas izda strpljenje.

 

U prevodu, opet ono staro: „Što manje pitaš, to bolje“. Možeš da pitaš, ali ja (država) ću učiniti sve da te odvratim od toga. I to tako da ti se smuči da uopšte i pomisliš da nešto pitaš. Ne talasaj. Talasi ugrožavaju stabilnost. A ja (država) ću ti odrediti kada ćeš i koliko biti stabilan i zadovoljan.

 

Ali…kasno je. Duh iz boce je pušten. Sloboda se osvojila, primila. Građani žele da znaju. Sloboda se teško osvaja, a jako se brani. I ako protivustavno ograničite pravo, to nas više podstiče da pitamo. I neće nas sprečiti ni moguće “ujdurme” oko izbora novog Poverenika, ni sva obrazloženja da građani nemaju zbog čega da šalju zahteve za slobodan pristup informacijama “kada će biti sve na sajtu”.

 

Državo, shvati. Srbija nije do Tokija, ali je #SrbijaDoInformacija. To su granice slobode za koje smo se borili i tebi državo dali “mandat” da u naše ime slobodu dalje gradiš, ogradiš zakonima i po potrebi braniš.

 

A mi…mi mislimo, pitamo, dakle postojimo. I nećemo dati da država vlada nama, nego mi, građani državom.

 

Revolucija je pobedila.

Dezinformacije i lažne vesti, odnosno ’fake news’, nisu ništa novo – Juval Noa Harari (Yuval Noah Harari) je čak rekao da je „homo sapiens postistinita vrsta, čija moć zavisi od stvaranja izmišljotina i verovanja u njih.” Kako stalno rastu i šire se do sad neviđenom brzinom po društvenim i klasičnim ’mainstream’ medijima, privukle su  značajnu pažnju i postale  izvor velike zabrinutosti. Nedavno sprovedeno istraživanje Masačusetskog instituta za tehnologiju je pokazalo da se lažne informacije i glasine šire „značajno brže, dalje, dublje i šire nego istina“, kao i da je lažnim sadržajima potrebno šest puta manje vremena da dopru do 1500 osoba nego što je potrebno istinitim.

 

Lažni sadržaji i informacije postale su briga ne samo za stručnjake i kreatore javnih politika već i za građane širom Evrope. Istraživanje Eurobarometra iz 2018. godine pokazuje da su građani Evropske unije zbog toga sve više zabrinuti i da oko 85% Evropljana smatra da su dezinformacije problem za demokratiju. A to je sasvim opravdano, imajući u vidu nesagledive posledice koje pogrešne informacije mogu da imaju, naročito po ranjive i nekonsolidovane demokratije. Prema Indeksu medijske pismenosti iz 2018. godine, Zapadni Balkan i Turska zauzimaju najnižu poziciju u odnosu na 35 evropskih zemalja, pri čemu Srbija i Crna Gora beleže pogoršanje rezultata u odnosu na prethodne godine.

 

Rezultati analize Regionalnog monitoringa medija u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji, koju je izradila CRTA, potvrđuju te nalaze: značajan procenat vesti objavljenih u ove četiri zemlje Zapadnog Balkana nema jasne izvore, niti citate, a karakteriše ih pristrasno izveštavanje. To su tipične osobine dezinformacija i lažnih vesti. Nalazi su pokazali da trećina vesti i medijskih izveštaja u Srbiji, najčešće obojenih proruskim, antievropskim ili antiameričkim porukama, nema navedene izvore (odnosno autori su nepoznati), dok skoro polovina članaka u Makedoniji sadrži neimenovane izvore.

 

Informacije u medijima i članci u kojima nije naveden izvor, ili koji sadrže citate neimenovanih izvora su naročito opasni kada se tiču tema u vezi sa politikom ili međunarodnim odnosima. Primera radi, izveštavanje medija u Srbiji je pretežno pozitivno kada se govori o Rusiji i pretežno neutralno kada se govori o Evropskoj uniji. Upravo se dezinformacijama može delotvorno uticati na javno mnjenje. Monitoring medija koji je CRTA u 2017. godini sprovela u oblasti međunarodnih odnosa je pokazao da su politika i vojna pitanja najčešće teme u člancima proruske i antiameričke orijentacije i da je većina članaka koji potencijalno sadrže lažne vesti obojena nekom vrstom antizapadnjačkog tona. U Srbiji se Rusija često smatra zemljom koja daje najveću podršku, dok manje od četvrtine građana prepoznaje da je Evropska unija jedan od najvećih donatora u zemlji. Međutim, u stvarnosti EU pruža najveću podršku, a odmah za njom Sjedinjene Američke Države kao i neke od evropskih zemalja pojedinačno, poput Nemačke ili Švedske. Javni imidž Rusije u Srbiji oblikuje i regionalna redakcija ruske državne novinske agencije Sputnjik, koja se nalazi u Beogradu, a čiji uticaj ne treba potcenjivati imajući u vidu bogat radio program, besplatne sadržaje i prisustvo na internetu. Ovaj tip jednostranog izveštavanja ima nažalost sve veći uticaj u formiranju javnog mnjenja.

 

Informacija predstavlja temelj na osnovu kog pojedinac razume stvarnost, što je čini jednim od ključnih elemenata funkcionalne demokratije. Uloga medija ovde je presudna: građani se oslanjaju na informacije dobijene putem medijskih kanala da bi oblikovali svoja mišljenja i stavove prema političkim akterima. Uz to, mediji igraju važnu ulogu u držanju vlade i izabranih predstavnika odgovornim za data obećanja i činjenja. Nažalost, ovaj ključni element demokratskog sistema je istovremeno sve krhkiji i neophodno je zaštititi ga. Pored toga što polarizuju društvo i povećavaju nepoverenje u demokratske institucije i aktere, dezinformacije doprinose i opštem opadanju poverenja u društvu.

 

Kako bi se izborile sa dezinformacijama, brojne zemlje eksperimentišu u pokušaju da razviju sveobuhvatni strateški pristup. Formiraju se radna tela pri Vladi, raspravlja se o novim propisima, a tehnološke kompanije pokreću nove inicijative. Međutim, do sveobuhvatnog rešenja se ne može doći bez dugoročne podrške pouzdanim medijima koji svoje izveštavanje baziraju na činjenicama – u kombinaciji sa efikasnim i pouzdanim inicijativama za proveru činjenica (fact-checking) – kao i sistemskom podrškom podizanju medijske pismenosti građana kroz prilagođene programe obuke namenjene naročito mladim generacijama. Edukacija građana, osposobljavanje ljudi da prepoznaju lažne vesti, i rad na vraćanju poverenja u ljude, političare, društvo i demokratske sisteme je ključ za prevazilaženje ovog trenda i  stvaranje društva otpornog na dezinformacije.

 

 

*  Tekst je u originalu objavljen na engleskom jeziku u publikaciji „Hybrid and Transnational Threats“ u izdanju Friends of Europe.

Mislim da nema boljeg primera za ono što pravnici i politikolozi zovu “fasadna demokratija” od Srbije. Najjednostavnije objašnjeno, to je kada formalno postoje sve demokratske tekovine – podela vlasti, izbori, civilno društvo, a zapravo, u praksi, imate apsolutno gaženje svega toga. U ovom tekstu ću se posebno osvrnuti na lokalne izbore u Lučanima koji su održani 16. decembra na kojima sam bio nezavisni posmatrač ispred organizacije CRTA – Građani na straži. Ti izbori su paradigma gorespomenute – fasadne demokratije.

 

Sa ostalim kolegama i koleginicama posmatračima ustajem nešto pre 5h ujutro kako bismo svi, tačno sat vremena pre otvaranja biračkih mesta, stigli na svoje posmatračke pozicije i pratili celokupan izborni proces tog dana u Lučanima. Biračko mesto na koje sam bio raspoređen je bilo u selu, sat vremena udaljenom od Lučana, gde smo u prvoj brzini (zbog velike količine snega i lošeg puta) prelazili kilometre da stignemo. Dok smo se polako približavali, nekoliko vozila registarskih tablica iz Pančeva i Novog Sada su nam dolazila u susret. To je prva interesantna situacija tog dana, a obeležiće čitav izborni dan – ogroman broj vozila registarskih oznaka van Lučana krstari Dragačevom. Dolazim na svoje biračko mesto, članovi biračkog odbora, naravno, svi iz istog sela, svi se međusobno poznaju, neki su i u srodstvu. Atmosfera krajnje zanimljiva i ljudi jako prijatni. Lepo me ugostili, ponudili kafom i kolačima. Međutim, upravo od tada kreću i moja prva razočaranja u ono što zovemo – slobodni i fer izbori. Sa posebnim akcentom na ovo SLOBODNI.

 

Neprekidno, tokom čitavog prepodneva, džipovi sa registarskim oznakama Pančeva, Vršca  i  Novog Sada masovno dovoze ljude da glasaju. Uglavnom nemoćne i stare meštane sela. Po njih više od četvoro izlazi iz automobila i po obavljenom glasanju vraćaju se u vozilo koje ih odvozi kući. Pored toga, tokom čitavog dana, malo udaljen od biračkog mesta, stoji parkiran automobil sa dve osobe koje sede unutra i nešto beleže. Zamenik predsednika biračkog odbora na svakih oko sat vremena odlazi do tih kola i stupa u komunikaciju sa tim ljudima. Sve ovo posmatram i od ranog jutra shvatam da ovo neće biti slobodni izbori.

 

Glasanje bez lične karte, nekorišćenje UV lampe i spreja, javno glasanje, povremeni sukobi među članovima biračkog odbora, predizborni plakati oko biračkog mesta – sve ovo posmatram, beležim i ponovo razmišljam u sebi – da li je dovoljno da samo kažemo kako u Srbiji imamo izborni proces, a kako on izgleda, očigledno, manje je važno.

 

Takođe, u više navrata čujem od predstavnika biračkog odbora izjave poput – “Tako mi je naređeno”, “Zašto ovih petoro još nisu izašli da glasaju”, “Ne bismo mi proveravali ličnu kartu, al moramo zbog ovih posmatrača iz Beograda koji nas kontrolišu”… Negde pred kraj glasanja, sasvim diskretno, prilazi mi zamenik predsednika biračkog odbora i gotovo nečujno mi govori – “Molim te, znam da je bilo mnogo nepravilnosti, ali nemoj da nam poništiš glasanje”. Ova izjava me je naročito pogodila. Na stranu to što član biračkog odobra ne zna da posmatrači nemaju ovlašćenja da poništavaju izbore, čak ni da podnose prigovore. Ta rečenica je meni značila samo to da ovde nema slobodnih izbora, da ljudi nisu slobodni, da ne glasaju slobodno, i da sve mora da se desi kako je već tamo neko isplanirao, jer ako se ne desi, ko zna šta može da bude…

 

Na kraju glasanja, zatvara se biračko mesto i članovi biračkog odbora prebrojavaju glasove. Kao posmatrač, nemam pravo da se mešam u rad biračkog odbora, te stojim sa strane i samo posmatram proces brojanja. Dok su članovi biračkog odbora bili zaneseni glasovima, primećujem da neki ljudi počinju da se okupljaju ispred biračkog mesta. Neki stoje pored prozora i posmatraju brojanje. To sve izgleda jezivo. U tim trenucima mislim – samo neka sve prođe mirno i bezbedno. Dakle i ja, na kraju dana, zaboravljam na izborna pravila i procedure, jer pod tolikim pritiskom misli su samo o tome da se sve završi mirno i bez incidenata.

 

Završio se izborni dan. Rezultati su takvi kakvi su. Narod je odlučio. Na celokupan izborni dan broj prigovora na nepravilnosti je 0, što je dovoljan argument da neko kaže – izbori su prošli u fer i demokratskoj atmosferi.

 

 

Autor je član posmatračke misije CRTA – Građanin na straži.   

 

 

Skupljam salvete i volim sve što vole mladi – tako su se nekada u rubrikama ilustrovanih časopisa za laganu zabavu, pretečama današnjih društvenih mreža, predstavljali širokom auditorijumu stvarni ili izmišljeni čitaoci, željni druženja, upoznavanja, a zašto ne i ozbiljnijih veza. Hobi mnogo govori o ljudima: neko peva u crkvenom horu, neko veze goblen ili gaji pčele; dokoni Englezi naoružani foto-aparatima i teleobjektivima,  posmatraju ptice, a ja eto, volim da posmatram izbore. Šta ćeš, uvek sam bio, što se kaže, na svoju ruku. Srećom pa se poslednjih godina ne oskudeva u toj vrsti zabave: malo, malo, pa nam eto opštinskih,  republičkih, predsedničkih, što redovnih, što vanrednih izbora. Ovog puta je žurka organizovana u komšiluku, što je bila prilika koja se ne sme propustiti.

 

Zbog snega koji je počeo da pada u petak i hladnog vremena u najavi, došlo je do male promene prvobitnog plana.

 

„Budite u šest na benzinskoj pumpi u Guči“, stigla mi je SMS poruka oko pola deset. Između preporuke N. Macure da se obučemo slojevito, i S. Basare, da pripremimo kožne gaće, ipak smo se odlučili za pamuk, i to onaj ariljski. Moj suvozač Mićko i ja smo krenuli nešto pre pet sati, nakon što smo očistili i odledili moj Reno Klio. Provejavao je sitan sneg koji je neko vreme uspevao da se zadrži na zaleđenom, ali uredno očišćenom kolovozu.

 

„Za sada je situacija podnošljiva“, prokomentarisao je Mićko. „Ne znam samo šta će biti kada siđemo sa magistrale“, delovao je pomalo zabrinuto, a ni ja nisam bio ništa bolji.

 

I pored malih, povremenih znaka nestabilnosti, uspevali smo da održavamo brzinu koja je garantovala dolazak na dogovoreno mesto u dogovoreno vreme, čak i kad smo sišli na slabije održavani lokalni put. Moram da priznam, nikada nisam bio u Guči; što se trubača tiče, eksperimentisao sam malo sa njima na studijama, ali isključivo u svoja četiri zida. Ni Mićko bio ništa bolje stajao sa pomenutom problematikom. Istina, mogli smo da uključimo navigaciju, ali smo analogni kakvi jesmo, ipak rešili da se oslonimo na staru dobru kartu, logiku i putokaze, što i nije bila najpametnija ideja. Kao što na Jelovoj gori svi putevi vode na Jovanovu vodu, tako i u dragačevskom kraju svi putevi vode u Guču – tokom celodnevne avanture, videli smo na bar dve raskrsnice putokaze koji su putniku namerniku saopštavale da će stići u Guču kojim god putem da krenu, ali je bilo rano jutro i još mnogo toga smo morali da naučimo o zavičajnoj geografiji. Na nekih par kilometara od Lučana, usred zaleđene i mračne pustoši, konačno smo spazili žuto-crni strelasti putokaz ušuškan iza crnih grana otežalih od snega.

 

„Ovuda“, uzviknuo sam pobedonosno i okrenuo na levo, uz brdo. Nakon par stotina metara, shvatio sam da nešto debelo nije u redu sa mojom odlukom, ali nazad se nije moglo, a napred, osim mračne šume, snega i leda, nije bilo ničega što bi nam ukazalo da smo na pravom putu i za koliko vremena možemo stići tamo gde smo naumili.

 

„Ovo ti je Mićko, ruska doktrina još iz vremena SSSR. Oni su namerno pogrešno postavljali putokaze, ili bi stavili pogrešnu udaljenost u kilometrima kako bi zavarali kopnene agresorske snage. Lokalcima je ionako svejedno, oni znaju gde koji put vodi. I šta ima ko nepoznat da im dolazi“, pokušao sam da relativizujem problem u kome smo se našli. Otprilike je tako i u Srbiji: štedi se na putokazima“.

 

Nakon podužeg kruženja, konačno smo izbili na nešto što je ličilo na ozbiljan put i stigli na odredište sa zakašnjenjem u razumnim granicama. Nije bilo vremena za odmor: preuzeli smo dvoje posmatrača raspoređene na biračka mesta Glog i Gornji Dubac, do kojih se nije moglo stići kombijem. Karta nas je vodila, ali nam nije mnogo govorila o iskušenjima koja nas očekuju. Svako skretanje na put nižeg reda, značilo je više snega na kolovozu i veći uspon, ali je u međuvremenu makar svanulo, što je u izvesnoj meri umanjilo našu nelagodu. U povratku smo, negde oko Vučkovice, pokupili dve zahvalne stoperke koje su išle poslom u Kotražu. Pored nas je promaklo terensko vozilo sa krajnje egzotičnim registarskim tablicama, kakve ćemo tokom dana sretati u velikom broju. Jedna od saputnica ga je ispratila pogledom, što sam zapazio u retrovizoru.

 

„Kakva je ovde situacija, što se izbora tiče?“, pokušao sam da zapodenem razgovor.

 

„Ovi su nam došli pre dva meseca, obilaze po kućama, nude pomoć, cepaju drva, popravljaju ograde, prave spiskove“, rekla je starija od naših saputnica, reklo bi se majka, ali nije bila raspoložena da širi priču. Istovarili smo ih u Kotraži pored crkve, prethodno se probijajući kroz špalir parkiranih automobila.

 

„Ovde im je štab“, zaključili smo jednoglasno i okrenuli prema Čačku da pokupimo treću članicu našeg malog posmatračkog tima, Aleksandru, kod koje su bile naše akreditacije i uputstva za posmatranje. Trebalo nam je opet proći istim putem kao i jutros, da bi stigli do našeg dnevnog odredišta i rute koju smo pokrivali.

 

„Rekli su nam da je bolje da idemo kroz Lučane, a ne zaobilaznicom kao što smo krenuli jutros“, izložio sam novi plan putovanja, čvrsto rešen da ovog puta pronađemo najkreći put do Guče. Aleksandra se dobrovoljno prihvatila navigacije, ali ni to nam nije mnogo pomoglo. Opet smo bazali po nekim čukama, zavlačili se po uskim puteljcima koji nisu ulivali previše poverenja, ali smo, makar, zahvaljujući čudesima tehnologije znali da smo na pravom putu, to jest, da su svi putevi, manje više pravi.

 

Ubrzo smo se našli na znanom terenu: prepoznali smo Rćansku pećinu, putokaze i objekte pored kojih smo prošli istog jutra, pa smo konačno mogli da se opušteno i s uživanjem predamo poslu, posmatračkom. I odmah smo uočili veliki broj neočekivanih, egzotičnih vrsta terenskih vozila. Neko vreme smo se zabavljali pogađajući odakle su emigrirali u južnije krajeve, ali smo brzo prepoznali obrazac: Pančevo, Vršac, Novi Sad, Loznica. Uniformnost, brendiranje i dodatna oprema su ukazivali da se ne radi o privatnim vozilima.

 

„Valjda bi neko morao da se zapita šta rade državni automobili par stotina kilometara daleko od svog prirodnog staništa, imaju li putne naloge i ko plaća gorivo i dnevnice vozačima“, zapodenuo sam svoj naivni monolog.

 

„I pitam se, pitam se, šta bi se desilo kada bi neki običan smrtnik, evo na primer je, pokušao da se provoza kroz Užice glavnom ulicom automobilom bez tablica“, zapitao sam se naglas, ne očekujući odgovor. Krenuli smo u obilazak ne preterano pristupačnog biračkog mesta Rti 2.

 

„Prešao bi pedeset metara, maksimum, pre nego što bi te skembali“, dodao je Mićko. Skrenuli smo levo, pored putokaza na kome je pisalo: Rtilend; šta se krilo iza tog imena, nismo uspeli da razaberemo, nije nam se zalazilo u neraščišćen sneg – zvučalo je intrigantno, kao neki zaleđeni Zombilend. Biračko mesto je bilo smešteno u nekadašnju zadružnu prodavnicu u kojoj su se na drvenim klupama oko bubnjare, glasačkih kutija i paravana za tajnost glasanja stisnuli članovi biračkog odbora u stalnom i proširenom sastavu, uključujući i našeg posmatrača. U povratku, malo je nedostajalo da se sudarimo sa nekim audijem koji se kretao malo brže nego što je preporučljivo za zaleđeni seoski put.

 

„Našem mobilnom timu su izbušene gume ispred biračkog mesta, budite oprezni“, stigla nam je poruka. Bili smo oprezni, ali ne previše. Aleksandra je sa zadnjeg sedišta fotografisala pick-up sa lozničkim tablicama koga smo već treći put spazili parkiranog na istom mestu, ali su i oni slikali nas, sa jasnom namerom da nas zastraše.

 

„Gore u Dubcu, glasači izlaze sa biračkog mesta pa idu pravo u susednu prodavnicu odakle izlaze sa paketima. Sve sam fotografisala“, javila je Ivana. „U Kotraži opet ima problema“, saznali smo usput. Dole u Lučanima je takođe zakuvalo, ali mi smo imali svoju rutu na južnoj granici,  prema Ivanjici, i toga smo se i držali. Na kraju dana smo ponovili jutarnji izazov, pokupiviši posmatrače koje smo u rano jutro dovezli do Gloga, i Dubca, Gornjeg, čvrsto rešeni da razmrsimo sobraćajnu misteriju – kako najkraćim putem stići od Guče do Lučana. Zahvaljujući navigaciji, na raskrsnici na kojoj je na oba putokaza pisalo Guča, odabrali smo konačno pravi smer.

 

„Dovela sam nas u minsko polje“, u jednom trenutku se kroz smeh oglasila Aleksandra, nekih desetak kilometara kasnije. I stvarno, vozili smo se kroz razvaline puta, manje-više uspešno izbegavajući rupe. U jednom trenutku, spazio sam onaj jutrošnji putokaz za Guču, i shvatio u čemu je stvar…

 

„Ovaj put je bio zatvoren za saobraćaj zbog miniranja. Verovatno su ga otvorili zbog predizbornih razigravanja, ali su zaboravili da uklone putokaz za zaobilazni put, a mi smo u onom mraku zabasali gore u brdo“, objašnjavao sam saputnicima uzroke naših jutrošnjih nevolja. Mićko je ostao u Lučanima, a sa nama se u povratku vozila Ivana. Izbori su okončani i glasovi su se uveliko zbrajali, ali niko od nas nije bio nešto naročito zainteresovan za rezultat. Slušali smo Bob Marlija, Rastaman Vibration, već drugi put. Moj Reno Klio je lagano klizio po vlažnom asfaltu, a mi smo se, onako umorni prepustili uživanju u muzici.

 

Ionako će se naći već neko da nam pobedonosno saopšti konačne rezultate izbora – verovatno isti onaj koji je upregao golemu mašineriju da razvozi, nagradi ili zaplaši projektovani procenat glasača, i to lično i personalno, baš onako što i voli. A mi ćemo to podneti s mirom, baš kao što pasionirani posmatrači ptica ne obraćaju previše pažnju kada im predmet njihovog posmatranja diskretno istovari na glavu svoj nebeski sadržaj, pa još kažu: neka, to je za sreću!

 

 

Autor je član posmatračke misije CRTA – Građanin na straži.   

Bio sam član posmatračke misije CRTE na lokalnim izborima u Lučanima, u nedelju 16. decembra. Ovaj podatak uvek ću sa ponosom izneti jer mi je zaista bila čast da sa tim hrabrim ljudima štitim pravo na slobodu izbora svih građana Srbije.

(више…)

Nezavisne institucije imaju jednu od ključnih uloga za uspostavljanje vladavine prava u jednoj demokratskoj državi. Zadatak im je da štite javni interes u svom delokrugu, kontrolišu izvršnu vlast i da budu produžena ruka parlamentu u sprovođenju svoje kontrolne uloge. Nezavisne institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Državne revizorske institucije, Regulatornog tela za elektronske medije, su jedan od stubova funkcionalnog demokratskog društva u kome je podela vlasti uspostavljena.

 

Ne mogu da odolim, a da ne dodam još malo o tome kako bi trebalo sve ovo da funkcioniše – kako je osnivač nezavisnih institucija Narodna skupština, nezavisne institucije podnose izveštaje o radu sa preporukama skupštini, zatim bi poslanici trebali da razmatraju te izveštaje i na osnovu njih da daju zadatke izvršnoj vlasti kako bi se zaštitila ljudska prava, uspostavila vladavina prava i unapredio kvalitet života.

 

A kako vladavina prava funkcioniše u Srbiji i zašto se ovo ne događa?

 

U praksi imamo stranku koju čine lider i članovi ustrojeni po klijentelističkom principu, autokratski. Onda imamo izbore – raspisane onda kada to odluči lider stranke, kandidate koje bira isti taj lider stranke i sprovedene po principu – zakon važi samo onda kad odgovara stranci.

 

Imamo i parlament. Ali, parlament radi tako da udovolji volji lidera stranke i time osvoji njegovo poverenje. Takav parlament bira čelne ljude nezavisnih institucija, koji su odobreni od – koga drugog, do lidera stranke. Imamo i zakone koje usvaja zombi parlament na predlog Vlade koja je opet – sačinjena od ljudi koje je postavio – lider stranke. I tako bih mogao u nedogled sa bezbroj primera gde je svaki segment institucionalnog organizovanja – od mesne zajednice, preko škola, bolnica, policije, tužilaštva i sudova do Agencije za nuklearnu sigurnost prošao kroz filter i amin lidera stranke i time osigurao poslušne ljude koji su često početak i kraj stručnosti, profesionalnosti i odgovornosti.

 

U ovakvom sistemu jednoumlja, institut kontrole i kritike, naročito od strane nezavisnih institucija postao je nepotrebna neprijatnost, jer ako kontrola pokaže da neki potez ili odluka stranke u pojavnom obliku parlamenta, zakona, inspekcije, putara ili službenika nije u skladu sa zakonom i javnim interesom, onda nećemo rešavati problem i ispravljati pogrešne odluke, već ćemo ućutkati kritičare i upodobiti kontrolni mehanizam interesima lidera stranke. Drugim rečima – anesteziraćemo Agenciju za borbu protiv korupcije, REM, Zaštitnika građana i sve redom. Sve koji štrče i remete idealnu sliku imaginarne stvarnosti.

 

A šta ćemo mi koji prepoznajemo da ovo zarobljavanje države nikako ne ide u prilog istinskoj demokratiji i poštovanju građanskih prava u Srbiji? Krajnje je vreme da pokažemo koliko nam je stalo do vladavine prava, koliko nam je važno da imamo nezavisne institucije, koliko nam je važno da imamo mehanizme koji nas štite od samovolje pojedinaca. Da budemo glasniji kada REM u izbornom procesu odustane od kontrole medija. Da reagujemo kad funkcioneri bez ograničenja zloupotrebljavaju javne resurse tokom izbornog procesa, a Agencije za borbu protiv korupcije nema.

 

Da se organizujemo kad se prava naših sugrađanki i sugrađana krše od strane bahatih službenika, a Zaštitnik građana ostane nem.

 

Krajnje je vreme da se demokratija brani. Misleći građani i građanke, svako od vas treba da nađe svoj način u odbrani demokratije i već jednom osvojenih političkih prava. Jer, sutra će pokucati na Vaša vrata, a neće biti nikoga da Vas zaštiti.

 

Tekst je preuzet iz dnevnog lista lista Danas, Specijalni dodatak „Ljudska prava: Novi pristup“, koji je, povodom obeležavanja Dana ljudskih prava priredila organizacija A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava

Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji Idealinarijumu.

 

Ova vlast aktivno radi na ograničavanju prava javnosti da zna, i prema tome radi direktno protiv razvoja demokratskog društva u Srbiji. Ova vlast neće demokratiju. Nemam niti jedan razlog da verujem da je drugačije. Jer kakvi su to građani po meri sadašnjih, vladajućih političkih struktura? Samo oni koji pružaju bezuslovnu podršku, poslušnost, papagajsko ponavljanje serviranih političkih poruka, bez kritičkog promišljanja i preispitivanja različitih društvenih pojava i procesa.

 

Postaviti pitanje u ovom društvu je jeres. Pozvati na debatu i dijalog je, iz perspektive vlasti, pokazatelj mržnje prema zemlji i ljudima koji žive u njoj. Sva pitanja, a posebno ona kojim se žele rasvetliti afere, istražiti korupcija, ili pak drugi potezi vlasti koji ne odaju utisak da su u interesu javnosti, ostaju bez odgovora. Umesto odgovora, vlast nudi burne reakcije: osude novinara koji se usuđuju da postavljaju pitanja, progon aktivista koji pokreću građane da brane svoja prava, zastrašivanja državnih službenika koji, uprkos pritiscima, profesionalno rade svoj posao. Svi oni dobijaju epitet stranih plaćenika, domaćih izdajnika i mrzitelja srpskog naroda. Da nas podsetim – ako ministra pitaš kako je kupio stan od 250 kvadrata – odgovor je da si strani agent i da radiš protiv Srbije. Ako pitaš ko je rušio u Savamali, odgovor je da je to pokušaj rušenja Vučića. Ako pitaš zašto zakon nije jednak za sve – postaješ glavna meta tabloida.

 

Ali skrivanje informacija dobija novu dimenziju u Srbiji. Iako je do sad vlast vrlo revnosno ignorisala pitanja, retko odgovarala, a tada obično dostavljala netačne ili nekompletne podatke, rešila je da stvar više ne prepušta slučaju. Ključni mehanizam na osnovu koje javnost može da traži informacije u posedu državnih organa, našao se na meti izvršne vlasti.

 

Pod izgovorom unapređenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, država se nameračila da uradi dve ključne stvari – izuzme društva kapitala (npr. Železnice Srbije ili Koridore Srbije) iz liste obaveznih da odgovaraju na pitanja javnosti i da proces pristupa informacijama zakomplikuje tako da odbije što više građana.

 

U zemlji u kojoj se jedina i prava istina servira kroz političke autointervjue Šefa države, verifikuje kroz pisanja režimskih medija i konačno potvrdi kroz analize „nezavisnih“ analitičara, pravo građana na pristup informacijama je nepotrebno, zar ne?

 

Možda je bolje, pa čak i zdravije, da nismo nikad čuli priče o tome da je ministar u ulozi lekara omogućavao kriminalcima da izbegavaju suđenja, da nismo saznali šta su sve političari na javnim funkcijama stekli za rekordno vreme, kako su ukidane presude bosovima narko klanova ili kako su nameštani tenderi. Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji – Idealinarijumu. Možda je bolje.

 

A za one koji žele i dalje da misle SVOJOM glavom, koji veruju u profesionalno novinarstvo, koji vide snagu društva u različitostima, koji su da se zakonom ograničava samovolja pojedinca, za one koji bi da ZNAJU šta se dešava u njihovom društvu i državi, nemam da ponudim jednostvano i lako rešenje. Slobodu i demokratiju nam niko neće dati. Njih moramo da osvojimo i odbranimo. Umesto sužnji njihovog Idealinarijuma, budimo aktivni GRAĐANI Srbije. Za početak odbranimo PRAVO JAVNOSTI DA ZNA. #SrbijaDoInformacija

 

 

Blog je pisan za krik.rs

 

Pet dana provedenih u studijskoj poseti parlamentima Škotske i Velsa naterali su me da se zapitam da li mi u Srbiji živimo život u paralelnoj stvarnosti u odnosu na ostatak sveta.

 

Šta je drugačije? Sve ono najbitnije. Način funkcionisanja institucija, nivo političke kulture i ono što je možda najvažnije u celoj priči, svest ljudi, kako onih koji rade u institucijama tako i običnih građana.

 

Da li je kod njih idealno? Svakako da nije. Međutim, ono što je bitna razlika u odnosu na Srbiju jeste upravo svest da kada nešto ne funkcioniše prepoznaju izazove i aktivno se radi na njihovom rešavanju. I svi su uključeni. Nema podele na strane plaćenike i domaće izdajnike. Država je ta koja prepoznaje partnere, inicira saradnju sa organizacijama i pojednicima i ZAJEDNO podižu svest građana o važnosti aktivnog uključivanja u procese donošenja odluka.

 

Najjači utisak posete bio je razgovor sa narodnim poslanikom Zelene partije John Finnom u Parlamentu Škotske. Iskusan političar, zagovornik nezavisnosti, sa svojim čvrsto argumentovanim stavovima, nimalo “zadrt”. Razgovaramo o načinima komunikacije sa građanima. On sa svojih preko 60 godina godina u sred razgovora vadi telefon, otvara svoje naloge na Twitter-u, Facebook-u, Instagramu kao i mail i izgovara nešto što mi se urezalo u sećanje “Efikasna komunikacija sa našim građanima je nešto ELEMENTARNO, to se ne dovodi u pitanje ni u jednom trenutku, mi odgovaramo njima a ne oni nama”. Oni su ti koji idu po Škotskoj, razgovaraju, slušaju, ne čekaju da ih pozovu, ne čekaju da ih građani vuku za rukav.

 

I opet se vraćam na svest, nivo njihove političke kulture i odgovornosti. Nešto što kod nas nažalost još uvek ne postoji, a čini se da ni ne postoji ni volja da se nešto promeni s tim u vezi.

 

Kod nas javni funkcioneri ne vole kada im postavljamo pitanja, ignorišu naše e-mailove, pozive, poruke. Institucije se ne libe da nas ostave bez traženih informacija, na koje imamo pravo. I to bez trunke odgovornosti. Trenutni put do informacija koje poseduju institucije u našoj zemlji je put kroz jedan vrlo komplikovani lavirint. Tražimo informaciju, krenemo kroz lavirint, pa udarimo u zid, pa u još jedan i onda još jedan. Od informacije ni traga ni glasa. Onda, dignemo ruke, odustanemo. Razočaramo se, po ko zna koji put, u sistem, institucije, njihovo funkcionisanje.

 

Da bi se nešto promenilo, mi građani, ne smemo da odustanemo. Nemamo pravo na to.  Imamo pravo da budemo uporni, da ukazujemo na naša prava i njihovo kršenje. Da se borimo. Da zahtevamo da nam polažu račun o tome kako se troše naše pare. A u toj borbi nismo sami. Obilazeći Srbiju svake nedelje srećemo hrabre, odvažne i uporne ljude koji ne odustaju.

 

Da, naša realnost je prilično teatralnija, burnija. I u nizu novih “kriza” na Kosovu, paradoksalne situacije u Parlamentu, mora lažnih vesti, izbornih tenzija bliži se i 5. oktobar. Svake godine sve nečujnije. Nama, generacijama koje smo ovaj događaj pratili samo na televiziji, čini se da 18 godina od početka demokratskih promena za tekovine ovoga dana moramo ponovo da se borimo. Nove generacije koje su rođene nakon ovoga događaja moraće da se bore za iste stvari za koje su se borili njihovi roditelji.

 

Baš na dan kada obeležavamo punoletstvo petooktobarskih promena počinje i treća po redu Akademija demokratije. Sasvim slučajno a opet toliko simbolike u tom danu. Nova generacija mladih ljudi, budućih lidera, koji se 5. oktobra ni ne sećaju i o kome su čitali samo u knjigama ili novinskim člancima započeće svoje jednogodišnje putovanje. Program koji će im pomoći da razviju svest zašto je bitno da institucije funkcionišu, kontrolišu jedna drugu, zašto je bitno da imamo jak Parlament, nezavisno i efikasno pravosuđe, četvrtu granu vlasti – nezavisne institucije koje će pre svega štititi prava građana.  Pre svega, naučiće mnogo o svojim pravima i šta im ta prava donose. Naučiće kako će im ta prava pomoći da se bore protiv trenutne samovolje institucija i pojedinaca. Naučiće kako da pozivaju na odgovornost svoje predstavnike. Kako da prepoznaju i bore se protiv lažnih vesti i izrečenih neistina. Kako da postanu ODGOVORNI građani!