Poverenik i poverenje imaju mnogo zajedničkih osobina, pored one očigledne: da je povereniku nešto “povereno”, a kada je „povereno“, onda mu je dato i „poverenje“. I za Poverenika i za poverenje u Srbiji važi ona stara izreka: teško se stvara, a lako se lomi. A kada se slomi, više nikada se ne sastavi kako treba.

 

Posle igre reči koja nekada kriju mudrosti zanemarene očajem svakodnevice, pogledajmo odnos Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i poverenja kroz neke činjenice, pa da razmotrimo ko ima poverenja u Poverenika. Ko tu kome (ne)veruje i koliko?!

 

Prema dostupnim godišnjim izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, građani su prepoznali značaj prava na slobodan pristup informacijama te su se već u prvoj godini implementacije Zakona obratili državnim organima zahtevajući informacije o njihovom radu u preko 2.000 slučajeva (2005). Nakon 14 godina postojanja Zakona, broj zahteva koji građani, mediji, istraživači, organizacije civilnog društva i ostali šalju svim državnim organima se višestruko uvećao. U 2017. godini državni organi su odgovarali na preko 31.000 zahteva. Bitno je naglasiti da je ovaj podatak nepotpun i da obuhvata samo trećinu svih državnih organa. Imajući ove činjenice u vidu, vredna pažnje je procena da  su se državni organi susreli sa preko 100.000 zahteva upućenih od strane građana u 2017.godini. A u 2018. godini – ista priča, opet je samo jedna trećina organa koji su u obavezi da Povereniku dostave izveštaj to i učinila. Na osnovu dostavljenih izveštaja, radi se o broju od 24.331 zahteva. Toliko o tome koliko građani koriste Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Toliko ga koriste, da naši državni organi prosto nemaju “kapaciteta” da o tome izveste Poverenika.

 

E sad da vidimo koliko građani “koriste” instituciju Poverenika. Treba imati u vidu da se služba Poverenika formalno ne uključuje u sam proces ostvarivanja prava pre iniciranja žalbe pa zbog toga ne postoji precizan podatak koji bi nam pružio odgovor koliko građani učestvuju u ovom procesu i koliko koriste ovo svoje pravo. Međutim, ako posmatramo godišnje izveštaje Poverenika u nekoliko prethodnih godina unazad možemo zaključiti da je građanima izuzetno stalo do ovog prava i da ga često koriste u praksi. U poslednjih 5 godina građani su iskoristili svoje pravo na žalbu u ovom procesu i obratili se službi Poverenika u preko 11.000 slučajeva.

 

Ako pogledamo najsvežije podatke, Poverenik je u toku 2018. godine imao u radu i 3.086 žalbi iz prethodnog perioda, tako da je u toku 2018. ukupno u radu bilo 6.432 žalbe koje su podnete od strane građana. Rešeno je 3.974 žalbe što je za 12,9% više nego u 2017.  U strukturi organa protiv kojih su izjavljivane žalbe prednjače ministarstva i drugi državni organi i organizacije protiv kojih je izjavljeno ukupno 1.846 žalbi (200 više nego 2017.)

 

Generalno veliki broj žalbi je potvrda zaključka da se pravo na pristup informacijama u velikoj meri teško ostvaruje bez podnošenja žalbe i angažovanja Poverenika, što je istovremeno i potvrda poverenja u rad ovog nezavisnog državnog organa. Dakle, postoji jasan kontinuitet poverenja građana u instituciju Poverenika.

 

A koliko druge institucije, državni organi, imaju poverenja u Poverenika? Na osnovu raspoloživih podataka iz izveštaja Poverenika za 2018. godinu proizlazi da je stanje u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja iz godine u godinu sve lošije. Stepen efikasnosti zaštite prava u 2015. iznosio je 96%,  pa u 2016. 92% i onda u 2017. 93%, a u 2018. godini 89%.  Šta je “stepen efikasnosti”? Pa to je ono koliko nadležne institucije postupaju po rešenjima Poverenika. Znači postupanje, čitaj poverenje, opada.

 

Još kada tome pridodamo činjenicu da iz godinu u godinu javnost ostaje uskraćena za informacije koje se tiču krupnih ekonomskih poteza države kao i o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima, kao i da je još u 2017.godini drastično je opao broj organa koji dobrovoljno izvršavaju rešenja Poverenika u pogledu naplate izrečenih novčanih kazni tj. penala. Ovaj broj organa u 2017. godini je iznosio samo 27,1% dok je u 2016. godini ovaj broj iznosio čak o 73,5% (Institucije/organi ignorišu zahteve za naplatu).

 

Prevedeno na jednostavniji jezik – ono što je važno a tajno, odlukom političkih elita postaje još tajnije. A organi koji su dužni da plate novčane kazne, jednostavno to ne rade i to u sve većem broju. Da li neko može da ih natera da to urade?

 

Formalno može, a u praksi – ne može.  Od primene novog Zakona o upravnom postupku (jun 2017) izvršenje rešenja Poverenika je postalo faktički nesprovodivo. Razlog za ovu situaciju leži u činjenici da se organi oglašavaju nenadležnim u procesu utvrđivanja godišnjih prihoda obveznika zakona i njihovoj eventualnoj naplati koja treba da usledi kasnije u postupku (pre svega se tu misli na Narodnu banku Srbije, Ministarstvo finansija, Upravu za trezor ali i sudove i javne izvršitelje). Kao posledica, sprovođenje zakona je ostavljeno dobroj volji organa, odnosno tome da li organi žele da odgovore na tražene informacije ili ne.

 

Dakle, sledeći zaključak je – državni organi ne veruju Povereniku. I tu dolazimo do zanimljivog „začaranog kruga“: građani veruju Povereniku, a generalno ne veruju državnim organima (istraživanja pokazuju isti trend već godinama), a državni organi ne veruju Povereniku. I taj „začarani krug“ upotpunjuje ponašanje izvršne vlasti prema ovoj instituciji. Već četvrtu godinu za redom, godišnji izveštaj o radu Poverenika se ne razmatraju u Skupštini Srbije. Osim toga Vlada Srbije već sedmu godinu za redom nije postupila ni u jednom slučaju kada je Poverenik zatražio pomoć u izvršenju svojih rešenja ( po čl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). U 2017. godini, Poverenik je uputio ukupno 43 zahteva za obezbeđenje izvršenja rešenja. Od 2010. godine ukupan broj poslatih zahteva za pomoć u procesu izvršenja rešenja Poverenika iznosi 173. I – ništa.

 

I ovom prilikom neću navoditi sva ona „nemerljiva“ potkopavanja ugleda i kredibiliteta Poverenika koje je dolazilo od različitih predstavnika vlasti, niti ću govoriti o procesu izbora novog poverenika, koji je trajao 6 meseci iz razloga znanim samo vladajućim strukturama. Dovoljno je izvesti jednostavan zaključak – država nema poverenja u Poverenika, niti ga je ikad i imala.

 

Inače, ne bi ostavljala u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama neodređeni rok, recimo, za izbor novog Poverenika. Mogla je naša država videti u susedstvu kako je to rešeno (Hrvatska: „Najkasnije šest mjeseci prije isteka mandata Povjerenika, odnosno najkasnije 30 dana nakon prestanka dužnosti iz drugih razloga, Odbor za Ustav, Poslovnik i politički sustav Hrvatskoga sabora objavljuje javni poziv za dostavu kandidatura za izbor Povjerenika”).

 

Inače se ne bi ponašala kako se ponaša svih ovih godina, skoro pa decenija.

 

Inače ne bi uvek bila politika iznad struke (što je izbor novog Poverenika i pokazao), a volja političara iznad poverenja građana.

 

Inače ne bi dozvolila da se u svim izveštajima Evropske komisije od 2015. godine Poverenik pominje u kontekstu redovnog nedostatka resursa, nedostatka obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika, nedostatka odgovora institucije na one “osetljive” informacije koje se tiču privatizacija i drugih “osetljivih” biznisa.

 

Trenutno je, izgleda, poverenje “jeftina” roba, sa kojom stranke na vlasti i one željne vlasti lako trguju. Ali, tržište je nepredvidivo, istorija nas uči, kada građani počnu sve opreznije da veruju, “poskupeće” i poverenje. Na kraju krajeva, kao i u dnevnom životu, verujemo onome ko poverenje opravda.

 

U instituciju Poverenika verujemo i time bi ova država trebala da se ponosi, umesto bojažljivog stida i nelagode koja se pokazuje. Naš je zadatak da se ne ponovi već viđena priča sa institucijama na ovim prostorima. Grade se, steknu reputaciju, krene “demokratska nada” i počne poverenje, a onda sledi sunovrat kredibiliteta i povratak u sivu zonu nepoverenja.

 

Čuvajući institucije i demokratsko nasleđe, na nama je da Srbiju uputimo da bude #SrbijaDoInformacija a ne “Srbija do Tokija”.

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Rule of Law Reform in the Western Balkans: Reinventing the Rules of the Game“ koji sprovodi Politikon mreža u saradnji sa CRTA i Tim Institutom, uz podršku Evropskog fonda za Balkan.

Jedno od osnovnih načela demokratije je i podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. U savršenoj demokratskoj državi (kakve nema nigde), trebalo bi da najbolji, najodgovorniji, najstručniji ljudi vrše svoje funkcije u sve tri grane vlasti i svesni odgovornosti i težine svog posla pažljivo poštuju granice (ne)mešanja u poslove i nadležnosti onih drugih grana.

 

Stvarnost je drugačija, posebno na Balkanu, gde je dominacija izvršne grane vlasti postala skoro pa pravilo i ogleda se kroz: politički uticaj na druge grane vlasti, nekažnjivost, omalovažavanje i diskreditovanje nezavisnih organa, mariginalizovanje i proterivanje istraživačkog novinarstva.

 

Zahvaljujući „Open World Leadership Program“ imao sam prilike da posetim demokratiju o kojoj se toliko govori – Sjedinjene američke Države (SAD) i da se na primeru države Njujork uverim koliko je važna sistematska i uporna kontrola onih koji u naše ime „sprovode“ demokratiju.

 

Olbani je glavni grad države Njujork i tu je (gotovo sva administracija), pa i takozvani „kontrolni mehanizmi    vlasti“. Državni revizor „Comptroler“ bez čije saglasnosti ne može da se izvrši nijedno plaćanje u državi. Kada    govore o rezultatima, prvo pokazuju publikaciju najpoznatijih političara, funkcionera koji su procesuirani i       osuđeni na zatvroske kazne zbog prevara i zloupotreba javnih resursa, javnih funkcija i uopšte moći.       Kontrolisali su za godinu dana oko 32 miliona isplata u vrednosti od 140 milijardi dolara, a odbili su naloge     za  isplate u vrednosti od 68 miliona dolara. Odbili, zbog sumnji na korupciju i zloupotrebe javnog novca.     Redovno prikupljaju informacije i sprovode istrage o zloupotrebama novca ili drugih vrsta finansijskih   zloupotreba. A broj ljudi koji rade na svemu ovome – 3.000 za celu državu Njujork. Da, tri hiljade ljudi u   različitim službama državnog revizora. Sistem i organizacija za sebe. O ugledu ove institucije najbolje govori   činjenica da se glavni revizor bira na neposrednim izborima. Dakle, građani glasaju ko će biti državni revizor.   I zbog toga ova institucija ima jačinu i neprikosnovenu nezavisnost u radu.

 

Joint Commision for Public Ethic – Komisija za etiku javnih funkcionera, osnovan kroz politički kompromis demokrata i republikanaca, često osporavan da je pod jakim političkim uticajem. Nadležan je za istrage i kažnjavanje svih vrsta zloupotreba onih nosioca vlasti što mi zovemo „javni funkcioneri“. Jedino što se u Americi pod javnim funkcionerima podrazumevaju svi koji rade u javnim institucijama po bilo kom osnovu, od direktora do najnižeg činovnika administracije. I ova institucija ima istražna ovlašćenja, ne može da smenjuje funkcionere, ali može da ih kazni novčanim kaznama, da pokrene različite vrste krivičnih postupaka pred sudovima.

 

Poverenik za informacije od javnog značaja se u „State of New York“ zove „Comittee on Open Government“.  Njegovo mišljenje, kao i u Srbiji, nije obavezujuće za državne organe. Ali se uvažava i jako jako poštuje, pritisak javnosti i medija bi bio isuviše veliki u slučaju ignorisanja njegovog mišljenja. Što znači da bi morala da se plati „politička“ cena. Dok u Srbiji Vlast (ne)spretno pokušava da izmenama zakona ograniči pravo na slobodan pristup informacijama tako da se građanima „smuči“ da traže informacije, ovde se javnom informacijom smatra sve ono što je rezultat rada državnih organa, institucija, sa jednim izuzetkom – ukoliko se objavljivanjem informacije može ugroziti istraga drugih organa. Njujorški „poverenik“ redovno organizuje video sesije – snima informativne video klipove namenjene edukaciji i građana i državnih organa, proaktivno deluje i u medijima iznosi tumačenja postupaka državnih organa. Rok institucijama i organima za slanje odgovora na zahtev za informacijama je 5 dana, a u slučaju da su tražene informacije isuviše obimne najviše 20 dana. Na pitanje ko garantuje da će institucije i uopšte vlasti poštovati njegovo mišljenje, odgovara kratko „javno mnjenje i njegova snaga“. Dakle, slobodni mediji su (dovoljan) garant.

 

I istorija ove institucije u državi Njujork govori mnogo – postoje od 1974.godine, dok je „naš“ Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izabran u decembru 2004.godine. Praktično više od 30 godina postojanja institucije u demokratiji znači mnogo. Uliva nadu da će za toliko vremena i u našem društvu imati značaj i ugled koji zaslužuje.

 

Sa demokratijom jednostavno, nema igre, nema „izvrdavanja“pravila.  Zbog toga u ozbiljnim demokratijama hiljade ljudi rade na kontroli onih koji sprovode demokratiju. Jer je život isuviše vredan da bi bio prepušten savesti političara i javnih funkcionera. I moć i pare „ljude kvare“ isuviše puta smo imali prilike da se uverimo u to.

 

Primeri iz Njujorka pokazuju da institucionalna kontrola može da bude i nezavisna i uspešna, da ima rezultate. U kombinaciji sa snagom javnog mnjenja i slobodnih medija čini glavni štit demokratije od „niskih strasti“ svih znanih i neznanih moćnika. Sada bi neko rekao da nije „tamo kod njih“ sve idealno i da je pitanje koliko su zapravo objektivni i da li čine baš sve što mogu. Vreme je, ipak, da izađemo iz okvira soptvene sumnjičavosti prema svemu što daje rezultat. Spoznaja da demokratija može da funkcioniše nam daje dodatni motiv da isto to uradimo i uredimo kod nas. Jer samo u demokratiji je jedan čovek jedan glas, samo u demokratiji se garantuju ljudska prava i samo su u demokratiji svi ljudi pred zakonom (a ne samo pred Bogom) jednaki.

 

 

Prošle nedelje, posle više meseci iščekivanja, stigao je prevod knjige koju će CRTA uskoro izdati – “Demagogija i demokratija”, Patriše Roberts-Miler. Ova naučnica, koja je svoju karijeru posvetila dekonstrukciji demagogije, objašnjava u jednom delu uticaj demagogije na invaziju Amerike na Irak. … ”Glavni argumenti su bili odanost i identitet. Umesto da su razmatrali iznete argumente i činjenice, ljudi su odbacivali tvrdnje na osnovu identiteta osoba koje su ih iznosile, dok se razilaženje u mišljenju smatralo izdajom… Najveći mediji su satanizovali neistomišljenike.” Kako se kasnije ispostavilo, ključni “argumenti” za odluku o pokretanju rata bili su netačni, što je priznao i sam predsednik SAD Džordž Buš, ali kasno…

 

Demagogija nije rezervisana samo za neka društva. Naše je u toj disciplini šampionsko. Najsvežiji primer je uvođenje doživotne kazne bez uslovnog otpusta. Ovaj slučaj čini školski primer demagogije i populizma, sa svim potrebnim elementima, od političkog interesa, igranja emocijama, za(b)luđivanja građana, do ignorisanja stručnjaka i satanizovanja neistomišljenika.

 

Ignorisanje ozbiljnih analiza i komentara stručne javnosti – profesora, sudija, advokata, aktivista za ljudska prava prisutno je od trenutka najave izmena Krivičnog zakonika u pravcu pooštravanja kazni. Sud stručne javnosti, da kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta nije adekvatna, te da se njom ne ostvaruje željeni dugoročni efekat smanjenja teških krivičnih dela, dočekan je na nož, uz ozbiljnu satanizaciju neistomišljenika u medijima, a posebno na društvenim mrežama. Ovo nije prvi slučaj, u poslednje vreme, da se mišljenje struke demagoški objašnjava kao neprijateljsko. Setimo se Beograda na vodi, gondole, radova na pešačkoj zoni u centru Beograda. Najbolje bi bilo da struke dekretom poukidamo, pokrijemo uši, okrenemo glave i prepustimo se Pametnijem. Tako je lakše.

 

Na tragičnom slučaju monstruoznog ubistva devojčice, lako je manipulisati emocijama. Argument “za” gradio se zamenom teze – ako je neko protiv predložene kazne zatvora bez mogućnosti otpusta, onda je to potvrda podržavanja ubistva?! Svako ko je rekao da se predloženom izmenom krivičnog zakonika krši Evopska konvencija za ljudska prava (koju je Srbija dužna da poštuje), da ta kazna neće dovesti do smanjenja teških krivičnih dela, da je nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje protivno našem Ustavu i praksi evropskih normi i standarda kojima težimo, te da ćemo kao društvo morati da plaćamo odštetu pred Evropskim sudom za ljudska prava, nazvan je pedofilom, monstrumom i zaštitnikom ubica dece.

 

Verujem da su mnogi građani Srbije, vođeni emocijama davali podršku ovom populističkom predlogu, ali istovremeno nisu ni bili u prilici da čuju stručnu javnost, imajući u vidu da je sporan deo o nemogućnosti otpusta najčešće izostavljan u javnoj diskusiji, kao suvišan.

 

Popuštanje i prepuštanje populizmu završava u kataklizmi. Ne moramo da se vraćamo u 40-te prošlog veka, dovoljno je da ostanemo u sopstvenom dvorištu, iz devedesetih. Po istoj matrici, po istoj doktrini, uprkos svim sudski utvrđenim činjenicama, video snimcima streljanja, brojnim svedočenjima, za mnoge se u Srbiji Srebrenica nije ni dogodila. A doktori demagogije – među kojima ima i narodnih poslanika, za nazivanje zločina u Srebrenici genocidom traže i doživotne zatvorske kazne?!

 

Dijalog i demokratija su kao preduslov, u političkom i društvenom životu, važni koliko i vazduh, za biološki opstanak. Dok god budemo živeli u dogmi da su grešnici oni drugi, a mi žrtve i sveci, da je jedina istina naša, a da su njihovi argumenti laž i izdaja, čak i da su za naše sopstvene greške krive okolnosti ili oni sa druge strane, naše političko i šire društvo bi Patriša Roberts Miler, verovatno nazvala demagoškim.

 

U atmosferi u kojoj nema dijaloga, u kojoj se neistomišljenici prokažavaju, uvek strada istina. Kada istina postane ponovo važna, već je prekasno. Onda više nije važna ni prethodna reč stručnjaka, niti je bitno što je neko s namerom manipulisao ljudima, u interesu uskog kruga. Cenu plaćamo svi, a odgovornost – niko. Zvuči poznato?

 

Avaj, demokratija je naporna, demagogija je laka.

 

Naslovna fotografija: Pixabay.com

Višegodišnja analiza medija, koju sprovodi CRTA, pokazuje da su srpski zvaničnici daleko najviše citirani u člancima i prilozima koji su negativni za Evropu, a pozitivni za Rusiju. Kako je to moguće, kada su i sadašnja premijerka i njen prethodnik, u svojim ekspozeima, Evropu pominjali deset puta više od Rusije, a članstvo u EU stavili na prvo mesto u svojim programima?!

 

“Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, a danas predstavlja uzor demokratije i dokaz da je svetlija budućnost moguća za sve nacije koje teže poboljšanju života svojih građana i dobrosusedstvu. Srbija je bila i jeste deo evropske porodice naroda čije su uporište zajedničke vrednosti i civilizacijska dostignuća”. Ove reči, deo su programa Vlade Republike Srbije.

 

Srbija kao deo navedene evropske porodice, prošle nedelje je imala priliku da obeleži 9. maj, Dan Evrope, Dan pobede nad fašizmom i potvrdi da je privržena upravo evropskim vrednostima.

 

Potvrdu da smo privrženi mirovnom projektu i evropskim vrednostima obelodanili smo u Nišu, zveckajući oružjem. Kao deo “uporišta zajedničkih evropskih vrednosti”, u prvi plan smo isturili  osuđenog ratnog zločinca da bude lice borbe protiv fašizma. Čovek, koji je osuđen za zločin protiv čovečnosti, za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilnog premeštanja civila, kao i za pomaganje u zločinačkom poduhvatu tokom kojeg su počinjeni najteži zločini protiv civila, uključujući i masovna ubistva, za Srbiju je i heroj i žrtva. Na koncu, on je ilustracija paradoksa srpskog modela pridruživanja evropskoj porodici.

 

Taj paradoks srpskog modela priključenja EU, koji se bez greške vidi u odnosu prema našoj bliskoj prošlosti, danas je prisutan na svakom koraku. Primer je dijalog. Puna svima usta dijaloga, a niko ni sa kim neće da razgovara. Upravo suprotno. Spaljuju se svi mostovi, optužuje druga strana u kojoj se pronalaze krivci. Najbolje bi bilo da drugih zapravo i nema. Ovde se jedno misli, drugo govori, a treće radi.

 

Deluje da u Srbiji, zapravo, skoro niko ne želi u EU. Najmanju želju pokazuju oni koji imaju izvršnu moć – političari. Upravo oni su najodgovorniji da, u ime građana, sprovode politiku za koju su dobili podršku na slobodnim i fer izborima. Za EUs, razumljivo, nisu ni oni koji, zahvaljujući bliskošću sa političkim establišmentom, opstaju u srpskoj verziji bavljenja biznisom. Za krupni državno-tajkunski biznis, koji profit ostvaruje kroz privilegovan položaj ili poslovanje mimo međunarodnih standarda, kojima se štite zdravlje i dobrobit ljudi, EU je pretnja.

 

Za većinu političara, bez obzira da li su na vlasti, ili u opoziciji, EU je zla vila Grdana. Pogodna da se sva krivica svali na nju, bez obzira da li je reč o nacionalnim ili pitanjima iz oblasti vladavine prava. Ipak, paralelno sa kontinuiranim prozivkama na račun EU, političari u ulozi javnih funkcionera, vrlo rado potpisuju ugovore sa EU i  oberučke prihvataju evropske pare. I tu se priča o Evropi u njihovim kratkovidim, sebičnim i halapljivim političkim bivstvovanjima završava. Nije ni čudo što tek svaki treći građanin ima pozitivno mišljenje o EU ili smatra da EU tretira Srbiju kao ravnopravnog partnera. A i zašto bi, kad svaki dan slušaju ili čitaju sve najgore o toj “antisrpskoj tvorevini”, o zlim ljudima u Briselu, koji nas, ovako predivne, mrze i stalno nešto uslovljavaju.

 

Budite iskreni, i vi koji nas predvodite, i vi koji sanjate da nas predvodite, budite odgovorni makar jednom u svojoj političkoj karijeri. Vi ne želite u EU. Vi želite status quo. Hoćete obespravljene, poslušne, uplašene i od vas lično apsolutno zavisne građane. Vi hoćete institucije, ali samo ako služe vama, a ne građanima. Vi, dragi politički predstavnici naroda, koji želite da se zovete državnicima, hoćete da ostanete na vlasti, što duže, i to po svaku cenu. To je jedino što stvarno želite.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

 

Levičari i desničari, liberali i konzervativci, ljudskopravaši i tradicionalisti na jednom mestu ukrštaju svoje stavove. Ne, neće oni izdržati ni jedan dan u istoj prostoriji. Upravo ovo je CRTA pokušala i ostvarila kroz Akademiju demokratije. Čak 27 mladih iz različitih političkih partija, organizacija civilnog društva, medija i fakulteta “izdržali” su zajedno ne samo jedan dan već čitavih osam meseci.

 

 

Da li je bilo izazova? Apsolutno. Prvoga dana delovalo je kao da se radi o nekakvom eksperimentu. Ne, nismo navikli da budemo u društvu sa toliko različitih ljudi. Ne, nismo navikli da budemo izvan ušuškane zone komfora u kojoj se svi slažemo. Nismo navikli da preko puta imamo osobe sa kojima se ne slažemo ni po jednom pitanju, ali sa kojima ipak možemo da debatujemo. Nismo navikli da otvoreno razgovaramo i da postavljamo pitanja sagovornicima.

 

 

Kultura dijaloga u Srbiji, već godinama, ima identičan obrazac: okupimo istomišljenike, razmenjujemo slične stavove i na kraju se svi složimo da se o svemu slažemo. Prisustovati događaju u kojem na jednom mestu imamo dve suprotstavljene strane, nekoga ko je ZA i nekoga ko je PROTIV, vlast i opoziciju, danas deluje praktično nemoguće.

 

 

Konstruktivan dijalog i argumentovana rasprava u javnom prostoru u Srbiji, iz godine u godine, sve više blede. U društvu punom nerazumevanja, netrepeljivosti i nesloge dijalog nije ni na vidiku. U trenutku u kojem je sve više evidentna društvena i politička podela na “prijatelje” i “neprijatelje” dijalog izgleda daleko od realnosti. Zato je ukazivanje na važnost dijaloga i podsticanje unapređenja kulture dijaloga nešto na čemu moramo da radimo svi zajedno, kao društvo. Društvo u kojem ne postoji dijalog ne može da se pohvali time da je demokratsko niti da ima svetlu budućnost.

 

 

Učiti mlade ljude o važnosti debate i konstruktivnog dijaloga predstavlja pravi izazov. Politički, društveni i kulturni milje iz kojeg mladi danas dolaze ne prepoznaje u velikoj meri važnost dijaloga, javne rasprave, argumentovanog sučeljavanja stavova. Razgovarati sa istomišljenicima je lako, ali kada se “uhvatimo u koštac” sa neistomišljenicima pitanje je da li se svađamo i napadamo ili zaista imamo argumente, stavove i debatne veštine da nadmudrimo “protivnika”.

 

 

Zajedno sa polaznicima i predavačima na Akademiji demokratije protekle tri godine delimo znanja i veštine koje će biti preko potrebne u godinama koje dolaze. Razgovaramo zašto su argumenti u svakom razgovoru bitni. Učimo se da u našem društvu više nema mesta za međusobne netrepeljivost i lične animozitete. Podstičemo različitost, ali i dijalog među različitima. Zato što verujemo u mlade ljude, buduće lidere i verujemo u budućnost koju nam donose.

 

Tekst je objavljen na danas.rs

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

 

Prelistavam pre neki dan vesti i zapadne mi za oko izjava: „Nije mi jasno kako je kupovina glasova korupcija, kad nije bilo nikakvog primoravanja. Ko je hteo – glasao je i dobio novac“. Ovo je za Vojvođanski istraživački centar VOICE izjavio čovek koji je, kako tvrdi, na lokalnim izborima u Vrbasu 2017.godine kupovao glasove za SNS.

 

 

Ova tužna izjava samo je vrh ledenog brega-sistemskog problema korupcije u izbornom procesu. S jedne strane su građani-siromašni, očajni, obespravljeni, sluđeni. S druge, političke partije koje su i same glasale. Teško je reći da li je poraznije da znaju šta je  u zakonima, pa uprkos tome čine šta im je volja, il’ da nemaju pojma ni za šta su digli ruku u parlamentu. Efekat je isti i zove se „prevođenje građana žednih preko vode“. Na kraju ovog niza su otužne srpske institucije – zavezane, otupljene i zastrašene.

 

 

Korupcija je uvek veoma visoko na listi problema građana Srbije. Verovatno je to i ključni razlog što se iz kampanje u kampanju, sve stranke i političari zaklinju da će borba protiv korupcije biti prioritet. O učinku  mahom znamo sve. Neki od nas su i lično osetili. Otkad se na političkoj sceni Srbije pojavila, u punom sjaju, „mlađa sestra“ korupcije u opštem smislu, sa smipatičnim imenom „korupcija u izbornom procesu“ i  još zanimljivijim nadimkom „kupovina glasova“, retko ko je ponudio makar i teze za rešenje.

 

 

Krivično delo primanja i davanja mita u izbornom procesu, nije lako dokazati. Da bismo uopšte počeli da rešavamo problem korupcije, potrebni su nam slobodni građani. Slobodan građanin na prvom mestu neće pristati na ovakvu vrstu prevare, ne samo zbog zaprećene kazne od tri godine zatvora, već pre svega zbog svog obraza, a i zato što je glupo. Da budem plastičniji: da li ćemo u slučaju bolesti tražiti pomoć najboljeg lekara ili ćemo otići kod šarlatana koji  će nam obećati 1.000 dinara da proba da nas leči? Jel’ bismo se igrali sa svojim životom? A što se onda igramo sa izborima?! Ne vidim zašto je izbor narodnih poslanika manje važan od izbora lekara. Narodni poslanici usvajajući zakone utiču na naše živote, uključujući i zdravstveni sistem. Pada mi na pamet primer nedavnog usvajanja zakonske odredbe kojom se praktično legalizuje mito lekarima do 500 evra?! Kao da političari poručuju: „Dali smo ti 1.000 dinara zglas, a ti sad skupi  još malo pa se leči“.

 

 

Šalu, gorku na stranu. Da bismo se borili protiv korupcije, potrebno je i da slobodan građanin u slobodnoj zemlji nije zastrašen. Slobodan građanin, je u takvim okolnostima, slobodan da bira i slobodan da svaki pokušaj ugrožavanja sopstvene slobode prijavi nadležnim institucijama. U tim institucijama takođe treba da rade slobodni  građani  i profesionalci koji se vode zakonima, a ne političkom voljom. Ukoliko imamo stotine prijavljevnih slučajeva, čak ni naše mlitave institucije to neće olako moći da prenebegnu.

 

Kad bolje razmislim, sve što sam naveo i samom mi deluje iz ove perspektive kao nemoguća misija u kojoj bi i Tom Kruz odustao od daljih pokušaja. Ali u filmovima glavni likovi imaju hiljadu života i obično srećan kraj. A mi imamo samo jedan život, za koji se vredi boriti. U tome nam je potrebna pomoć-medija, koji moraju biti slobodni. Ako mediji nisu slobodni, nismo ni mi. Potrebna nam je pomoć časnih ljudi u institucijama koji će istrajati da „svoju funkciju vrše verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“.

 

 

Na kraju, potrebni su nam i odgovorni političari kojima, ma koliko ovo naivno zvučalo, mora biti važniji sopstveni program od glasa kupljenog za jednu crvenu.

Od silne priče o dijalogu, u Srbiji se diskusija svela na ja u klin, ti u ploču… Svi se upinju da objasne da nam je potreban dijalog, a onda u pozivima na razgovor pošalju salve uvreda na račun sagovornika i time osiguraju da do razgovora, ipak, ne dođe. U skladu  ovakvom praksom kvazidijaloga doživljavam i poziv predsednice parlamenta Maje Gojković na konsultacije sa poslaničkim grupama i odgovor dela opozicije. Nakon što je gospođa Gojković s omalovažavanjem javno izrekla sud o zahtevima građanskih i opozicionih protesta u vezi s izborima, medijima i nezavisnim institucijama, začudila se zašto se nisu svi odazvali njenom „pozivu na razgovor”. S druge strane, opozicioni poslanici, koji bojkotuju rad parlamenta, nisu se odazvali, između ostalog, jer ga je sazvala Maja Gojković, politički neprihvatljiva za njih. Pri tome zaboravljajući da je ona legitimna predsednica parlamenta… Posledica? Jedna strana u klin, druga u ploču.

 

Lako je narodnim poslanicima da donose odluke u interesu svoje partije, ali uvek je važno podsećanje da je njihova uloga da donose odluke od javnog interesa i za dobrobit svih ljudi koje predstavljaju. Da bismo kao društvo izašli iz ovog začaranog kruga, potreban nam je dijalog u parlamentu koji ne bi bio zasnovan na populizmu, odbrani sopstvenih pozicija, ega i uvreda druge strane – već na argumentima. A kako kreirati atmosferu za takav dijalog ako jedna strana bojkotuje parlament, a druga se krije iza rupa u Poslovniku kako bi se dijalog izbegao? Za početak, da se osvrnemo na činjenice. Prema istraživanju koje je CRTA objavila pre mesec dana, bojkot parlamenta, kao oblik političke borbe, načelno podržava tek 9 odsto građana. To je značajno manje od podrške protestima (24%) ili javnoj debati s neistomišljenicima (34%), a daleko manje od onih koji uopšte ne podržavaju političku borbu van institucija (39%). S druge strane, činjenica je i da su poslednjih nekoliko godina dramatično urušene ključne funkcije parlamenta – zakonodavna i kontrolna.

 

Zakoni se usvajaju gotovo bez ikakve diskusije. Dve trećine zakona se usvoji po hitnoj proceduri u kojoj nema javnog dijaloga s onima kojih se zakon neposredno tiče, a poslanici ne mogu doneti informisane odluke. Zamislite da vam neko pošalje 300 strana novog teksta minut pre nego što treba da počnete da diskutujete, pod uslovom da uopšte i dobijete reč?! Dalje, mehanizmi kontrole izvršne vlasti poput usvajanja izveštaja o radu nezavisnih institucija ili zakona o završnom računu su nestali iz parlamenta. Poslednji put su izveštaji nezavisnih institucija razmatrani pre pet godina, dok je Zakon o završnom računu usvojen 2002. godine! To je bilo toliko davno da je čak i vlada od 2015. godine odlučila da protivno pravilima “ne opterećuje” poslanike sa predlogom tog zakona. Ovim zakonom, uzgred, izvršna vlast polaže račun Narodnoj skupštini i objašnjava kako je potrošila novac građana, a kroz izveštaje nezavisnih institucija, skupština anaiizira kako izvršna vlast sprovodi zakone, utvrđuje šta u praksi treba menjati i time unapređivati kvalitet života ljudi.

 

Dakle, suštinske podrške za bojkot parlamenta među građanima – nema. Uslova za demokratski rad u parlamentu, takođe. Da bi se promenile okolnosti, moraju se sprečiti zloupotrebe Poslovnika. To bi trebalo da bude prva tačka dijaloga među poslanicima. U toj diskusiji mogu da pomognu civilno društvo, predstavnici akademske i međunarodne zajednice. Predlažem predsednici Parlamenta da uputi javni poziv Venecijanskoj komisiji da da svoje mišljenje o Poslovniku o radu Narodne skupštine. Često, kada smo unutar problema i ne možemo objektivno sagledati sve stvari, prijatelji sa strane, u ovom slučaju iz Saveta Evrope, mogu biti velika podrška.

 

 

Kada se završi ovaj proces, otvara se mogućnost da se diskutuje i o izveštajiima nezavisnih institucija – od zaštitnika građana, pa do Regulatornog tela za elektronske medije. I eto nas na terenu zahteva građanskih protesta. U demokratskom parlamentu da se diskutuje o radu elektronskih medija, ali i izbornim uslovima. Preporuke domaćih i međunarodnih posmatračkih misija, koje se već godinama ponavljaju, dobra su polazna osnova. Čak i da se sve preporuke ili izveštaji odbace, verujem da ćemo u toj debati biti u prilici da nešto kao društvo naučimo i izvučemo pouke.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Više puta ponovljena Iaž postaje istina. Ovo pravilo, međutim, ima i drugi par rukava. Ne možete sve vreme da Iažete sve Ijude. Ovih dana, meseci, godina i decenija, svedoci smo kako Srbiji fantastično funkcioniše manipulacija ljudima. Na masovnom svakodnevnom nivou. tom procesu, laži postaju činjenice, spe kulacije nesporna istina, a nadrealno postaje realnost.

 

Uspešan recept za manipulaciju sadrži vešto upakovane poruke, javne funkcionere kao nosioce poruka, dobar izbor medija i ponavljanje do besmisla. A onda, dobro smućkano, sve Srbiji može postati istina. Čak smo došli u taj stadijum, da za partijsko-političku elitu i dobar deo društva više nije ni važno šta je istina, već samo šta je poruka koju nam prenosi On ili Njegovi saborci. Biti On nije rezervisano za Njega. To može biti i Ona, neki drugi On, mogu biti svi Oni koji su poslednjih trideset godina dobili šansu da vode državu. Manje-više se to “vođstvo” države odvijalo na sličan način. Jasan i neprikosnoven stav, koji se po potrebi menjao bez ikakvog problema, višak testosterona na račun mudrosti, ega nauštrb znanja, briga o biračima samo dok se pozira za videospot, grabež za sebe i svoje i besomučni napadi na sve koji su upućivali bilo kakvu kritiku. Zajedničko mnogima je i to što su se krili iza evropeizacije, delili ljude na naše i njihove, busali se u Kosovo, jer tobože Ustav, dok se zakona nisu ni držali jer su naučili da to rade samo pijani sa plotom. Ili jednostavnije rečima Ramba Amadeusa: “…sanjali su autokratiju, a vježbali demokratiju”, spotičući se u toj vežbi o građane koji su odavno nokautirani.

 

Manipulacija služi da On Iakše vlada. Lakše je da kao vlast štrajkujem glađu i tražim neopozivu smenu opozicije. Lakše je nego da se recimo neki Istinomer seti OBEĆANJA koje sam DAVAO. Jer neću da se priča o borbi protiv korupcije, o povećanju broja mafijaških egzekucija, o raznim stanovima bugarskim ili kanadskim, o spornim privatizacijama. Neću da me neko pita ko je vlasnik Politike, Novosti ili Dnevnika. Neću da mi se dosađuje pitanjem šta je plan za Kosovo. Neću da me pitaju pod kojim sam uslovima prodao NIS. Neću da se neko seti osetljivih stvari poput rušenja u Savamali ili političkog ubistva Olivera Ivanovića. Neću da se sad baš svakog dana priča o tome ko stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Taman smo skrajnuli priču o inspiratorima atentata na predsednika vlade Zorana Đinđića. Neću da me neko podseća da prosečna plata još nije dostigla obećanih 500 evra. Neću da se penzioneri sećaju da sam smanjio penzije, već samo da sam ih povećavao. Neću da se priča o ceni mosta u Beogradu ili infrastrukturnimjrrojektima koji se raspadaju.

 

Štrajk glađu onih koji imaju APSOLUTNO sve poluge i mehanizme u društvu da sprovedu kakvu god politiku naume služi isključivo u svrhu manipulacije i skretanju pažnje sa problema na koji deo javnosti glasno ukazuje. Ne treba nam manipulacija, nama treba dijalog. I imamo savršenu priliku da pokažemo da verujemo u demokratski proces kao društvo. Da institucije za nas znače zakon i pravila koje važe za sve i uvek bez izuzetka i da smo zreli za odgovorni dijalog. Izazov je kada se institucije doživljavaju kao puke zgrade, zidovi i umetnine, umesto skup pravila i procedura koje upravljaju kolektivnim donošenjem odluka. Sasvim je jasno da izuzetno veliki broj Ijudi u Srbiji zahteva slobodne i fer uslove za buduće izbore i rad medija koji će biti u skladu sa zakonima ove zemlje. Odgovoran pristup, a ne manipulacija, sada bi bio da se kroz institucije ukrste argumenti i pronađu najbolja rešenja. Poruke “hoćemo dijalog, ali ne sa tom osobom” nije dobar put da se, iskreno i bez manipulacije uđe u dijalog oko problema koji tišti preko 60 odsto građana Srbije. Jer ako je tako, onda to znači da dijalog u stvari nećemo. Nećemo rešenje, već incident i konflikt. Onda to tako treba i reći.

 

Ako uskoro do dijaloga ne dođe, odgovornost za posledice je na svim političkim stranama. Tada ćemo moći i da zaključimo da je štrajk mozgova – uspeo.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Izborni uslovi u Srbiji se već neko vreme pogoršavaju, što je dokumentovano u izveštajima domaćih i stranih posmatračkih misija. Izborni akteri su u sve neravnopravnijem položaju, a birači sve manje u prilici da donesu slobodnu i informisanu odluku o tome za koga da glasaju. Zahtevi upućeni nadležnim institucijama da unaprede uslove u kojima se odvijaju izbori do sada nisu imali efekta. Najavljeni bojkot izbora do ispunjenja zahteva opozicionih aktera je jedan od legitimnih načina da se poveća pritisak na vlast kako bi se sledeći izbori održali u boljim uslovima. Međutim, izgleda da najavljeni bojkot do ispunjenja izbornih zahteva za sada nema većeg odjeka među građanima.

 

Stavovi građana Srbije o demokratiji i izborima na prvi pogled deluju kontradiktorno. Raste poverenje u demokratiju, ali je poverenje u demokratske institucije veoma nisko. Izbori se i dalje vide kao glavni način kojim se menjaju stvari u zemlji, ali se povezuju sa učestalim neregularnostima. Građani se slažu da bi izborni uslovi trebalo da se unaprede, ali ne i oko toga da je bojkot pravi način za to.

 

Međutim, možda ove stavove i nije teško razumeti. Građani vide prednosti demokratskog uređenja zemlje i veruju da je njihova osnovna uloga u demokratskom društvu da glasaju na izborima. Ono što nedostaje je poverenje u one koji su izabrani kao i u način na koji dolaze na vlast. Kada političke partije, u koje je poverenje izrazito nisko, preuzmu temu izbornih uslova kao instrument u borbi za vlast, nepoverenje u namere i efektivnost političkih aktera prenosi se i na oblast unapređenja izbornih uslova.

 

CRTA već 6 godina ispituje stavove građana o učešću u demokratskim procesima. Poslednje istraživanje iz oktobra 2018, rađeno na reprezentativnom slučajnom uzorku od 1.022 punoletna ispitanika, pored stavova o demokratiji bilo je posvećeno i regularnosti izbornih uslova.

 

Istraživanje iz godine u godinu beleži trend rasta podrške demokratiji kao najboljem sistemu (sada stoji na 51%) i trend pada podrške politici „čvrste ruke“ (43%). Ovo je pozitivna tendencija, možda i iznenađujuća imajući u vidu sve teškoće u funkcionisanju demokratije u Srbiji. Još jedna stvar koja ohrabruje je to što mladi, koji tek počinju da glasaju, mnogo manje podržavaju autoritarnu politiku nego stariji građani. Ipak, ne bi trebalo gubiti iz vida ni to da građani pod demokratijom mogu shvatati različite stvari i da se ona često razume samo kao vlast većine koja se osvaja izborima. Ovakvo tumačenje je donekle u skladu sa velikim značajem koji građani pridaju izborima, a malim poverenjem u sve druge oblike političkog učešća između izbornih ciklusa.

 

Bez obzira na to što je trend odnosa prema demokratiji pozitivan, nepoverenje u demokratske institucije i mehanizme je stabilno. Svega 13% ispitanika smatra da oni koje biraju na izborima, poslanici u Skupštini, zastupaju interese građana, dok čak 63% smatra da poslanici u Skupštini više brinu o interesima svojih partija nego o interesima građana.

 

Iako građani uglavnom ne veruju u svoju moć da menjaju stvari u državi kojima nisu zadovoljni, u svim proteklim istraživanjima oko 40% ispitanika veruje da glasanjem na izborima može da utiče na promene, što je više od bilo kog drugog demokratskog mehanizma između izbora. Međutim samo 11% njih smatra da nije bilo nikakvih nepravilnosti tokom proteklih izbora i da su oni održavani u skladu sa zakonom. Oni koji smatraju da nepravilnosti ima podeljeni su na dve grupe približno iste veličine: na one koje misle da nepravilnosti ugrožavaju rezultate izbora i one koji misle da su nepravilnosti manjeg intenziteta.

 

Kada uzmemo u obzir samo stavove onih koji misle da je na izborima bilo nekih nepravilnosti (oko 70% populacije), većina njih smatra da su česte ili redovne nepravilnosti zloupotreba državnih resursa, neravnomerni pristup medijima i pritisci na birače, dok ostali misle da se sve to dešava retko ili povremeno. Konačno, tek svaki četvrti stanovnik Srbije veruje da je birački spisak tačan i ažuran. Oni koji misle da birački spisak ne sadrži tačne podatke (59%) su podeljeni – jedna polovina misli da je spisak netačan zbog manipulacija u izborne svrhe, a druga da netačnosti proizlaze iz administrativnih teškoća. Iz ovih podataka vidi se da građani uglavnom jasno prepoznaju najozbiljnije nepravilnosti, kao i da veliki broj njih to vidi kao deo sistemskih problema u funkcionisanju demokratije u Srbiji.

 

Građani su ne samo svesni da postoje strukturne, dugoročne nepravilnosti u izbornom procesu, već su takođe spremni da podrže inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Oko dve trećine ispitanika reklo je da bi podržalo inicijative za kontrolu jednakog pristupa medijima, ažuriranje biračkog spiska, kontrolu upotrebe državnih resursa i uređivanje rada izbornih organa. Takođe, veliki procenat (85%) smatra da je potrebna nezavisna kontrola izbornog procesa i taj procenat raste – posle poslednjih predsedničkih izbora 2017. taj procenat je iznosio 75%.

 

U istraživanju iz oktobra 2018. nije bilo potpunog preklapanja između stavova o izbornim uslovima, odnosno njihovom poboljšanju, i podršci pojedinim političkim partijama. Ispitanici koji su rekli da bi glasali za opozicione partije su u najvećoj meri odgovarali da su izborne nepravilnosti česte i da bi podržali inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Potencijalni glasači vladajućih partija uglavnom su smatrali da su nepravilnosti prisutne, ali da ne utiču na rezultate izbora, kao i da su te nepravilnosti povremene. Međutim, bez obzira kako su kvalifikovali nepravilnosti, većina glasača koalicije na vlasti bila je spremna da podrži inicijative za poboljšanje izbornih uslova i smatrala je da je potrebna nezavisna kontrola izbora.

 

Rezultati istraživanja iz oktobra prethodili su politički dinamičnoj zimi, tokom koje su izborni uslovi vraćeni u sam centar političkih dešavanja. Uz seriju građanskih protesta, lokalne izbore u četiri opštine, uključujući Lučane u kojima su zabeležene ozbiljne nepravilnosti, opozicioni blok oko Saveza za Srbiju odlučio se za bojkot kao način za ostvarivanje ciljeva. Bojkot izbora do ispunjenja zahteva za slobodne i fer izbore, kao i bojkot rada skupštine koji je u toku, prepoznati su od strane dela opozicije kao način kojim bi se vlast naterala da napravi ustupke. U najnovijem istraživanju koje je obavljeno u martu 2019, na slučajnom reprezentativnom uzorku od 1.115 ispitanika, pokazuju se granice u okviru kojih ove odluke dopiru do građana.

 

Građani su podeljeni oko podrške bojkotu izbora kao vidu borbe za slobodne i fer izbore. Bojkot podržava 26% ispitanika, a protiv je 43%, nije sigurno 18%, dok ostatak ne zna ili odbija da odgovori. Na pitanje šta je to što je potrebno da se unapredi da bi ipak izašli na izbore, izdvajaju se dva uslova: sprečavanje kupovine glasova (55%) i prestanak pritiska na birače, odnosno pretnji i zastrašivanja (48%). Ostali uslovi, kao što su profesionalno izveštavanje medija, sprečavanje zloupotrebe javnih funkcija ili sređivanje biračkog spiska su od značaja za svakog trećeg ispitanika. Ovi rezultati pokazuju da bojkot nema veliku podršku, kao i da one koji naginju bojkotu više pogađaju kršenja biračkih prava, odnosno nepravilnosti u njihovom neposrednom okruženju, nego problemi neravnopravnosti učesnika u izbornoj utakmici.

 

Rezultati ovih istraživanja pokazuju da značajan procenat građana jasno prepoznaje probleme izbornih neregularnosti, podržava inicijative za poboljšanje uslova i vidi potrebu za nezavisnom kontrolom izbora, ali da manji procenat podržava bojkot izbora kao način da se do ostvarenja ovih zahteva dođe.

 

Za razliku od istraživanja o izbornim nepravilnostima iz oktobra, podaci o podršci bojkotu iz marta pokazuju jasniju političku diferencijaciju – glasači Saveza za Srbiju podržavaju bojkot, a glasači vladajuće koalicije su protiv. Glasači svih drugih političkih opcija su podeljeni oko bojkota, uz solidan procenat glasača koji su neodlučni. Stavovi građana o izbornim nepravilnostima su prevazilazili partijske podele, ali to nije slučaj kod stavova o bojkotu. Čini se da za sada bojkot nema jasnu i široku podršku čak ni u opoziciji, dok se do glasača vladajućih stranaka, iako u dobroj meri svesnih izbornih nepravilnosti i otvorenih za njihovo unapređivanje, ne dopire i oni se učvršćuju u svojoj poziciji.

 

Odluka o bojkotu je svakako legitimna ali je pitanje koliko je efektivna. Što pretnja bojkotom duže traje mogućnost za unapređenje izbornih uslova se smanjuje. Ukoliko je cilj bio da se poveća pritisak na vladajuće partije kako bi došlo do promena u izbornom ambijentu, onda bi bilo potrebno da se što pre počne sa razgovorom o ostvarivim zahtevima i da se u taj dijalog uključi i strana koja bi mogla da procenjuje koliko je od dogovorenog ispunjeno. Ukoliko u vladajućoj koaliciji postoji bilo kakva spremnost da se pristupi unapređenju izbornih uslova kojim bi se izbegao bojkot sledećih redovnih izbora, do kojih je ostalo manje od godinu dana, vreme za otpočinjanje tog procesa ubrzano ističe.

 

Tekst je objavljen na portalu Pescanik.net

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Vest nedelje je prvostepena presuda četvorici bivših pripadnika Resora državne bezbednosti postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Nesporno je, tu se većina slaže, da je ovo izuzetno važna osuđujuća presuda. Međutim, njen značaj, koji je nesumnjiv, potire vreme proteklo od trenutka izvršenja zločina do sudske presude. Zato je važno pitanje da li je pravda zadovoljena, ali i da li je poruka presude da je učešće države političkim ubistvima ubuduće apsolutno nemoguće?

 

Po mom mišljenju, presudom je zatvoreno samo jedno poglavlje ove priče kroz koju se prelamaju vrednosti društva u kome živimo, a iza nje je ostala gomila neodgovorenih pitanja. Danas znamo da je ovo političko ubistvo organizovala država, ali je javnost ostala uskraćena za informacije nalogodavcima, kao i o osobi koja je povukla oroz 11. aprila 1999. po podne haustoru zgrade gde je Slavko Ćuruvija živeo.

 

Ovaj proces, nažalost, nije doveo ni do demontiranja zavereničkog sistema koji je dao sebi za pravo da svoje neistomišljenike likvidira. To nije bila ni prva likvidacija novinara Srbiji. Prema bazama novinarskih udruženja, država Srbija se nije obračunala sa više desetina smrti, kidnapovanja ili nestanaka novinara i medijskih radnika u prethodne tri decenije.

 

Naše društvo još uvek nije uspešno. Neuspelo je i zbog toga što se atmosfera iz optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije nije mnogo promenila. Prema navodima tužioca, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritika nosilaca političke vlasti zbog mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”.

 

Napadi na novinare nisu prestali. Ako se može računati kao pomak, od ubistva Milana Pantića nije zabeležen nijedan smrtni ishod. Ali, samo u 2018. godini regostrovana su 102, a do aprila ove godine čak 42 napada na novinare. Ovo najbolje oslikava atmosferu u kojoj živimo.

 

Jedan od ključnih preduslova za izgradnju demokratskog društva, društva izgrađenog na poštovanju zakona, ljuđskih prava i sloboda, na zakonima koji se dosledno primenjuju, na kontroli vlasti, jeste pravo na slobodne medije. Bez slobodnih medija nema ni dijaloga društvu. Bez slobode nema ni slobodnih medija. Bez slobodnih medija i bez dijaloga nema ni razmene mišljenja, a bez toga nema demokratije i tako ukrug.

 

Kome odgovaraju neslobodni mediji? Kome odgovara da nema sučeljavanja mišljenja? Kome odgovaraju aplauzi na zvonce? Kome odgovara da se ne postavljaju pitanja? E pa na tom mehanizmu se zasniva i odgovornost za Slavka Ćuruviju i za stradanje svih ostalih novinara, za napade, konačno za zataškavanje nalogodavaca.

 

Te ‘99. godine nije ubijen samo Slavko Ćuruvija, kao ni 2003. samo Zoran Đinđić. Sa svakim tim strašnim zločinom ubijena je i po jedna šansa da u Srbiji vladaju zakoni, a ne moćnici nad zakonima.

 

Ubijena je šansa da su u Srbiji institucije te koje čine stub države, a ne pojedinci koji tu državu prilagođavaju sebi i interesima očuvanja svoje moći, bez obzira na to kako se oni zovu i koje boje nose.

 

Neću izreći preveliku mudrost ako kažem da su za sve što se dešava najodgovorniji oni na vlasti, naročito u društvu kakvo je naše sa minornim demokratskim potencijalom.

 

Ali, gde smo tu mi, građani?! Kojim mernim instrumentom se može izmeriti naša odgovornost? Da Ii je mera ćutanja, kada nam odvode komšiju ili spale kuću novinara, istovremeno i mera odgovornosti nas građana? Gde je granica između Iičnog interesa svakog od nas i interesa svih nas za društvo koje, kao pojedinci, činimo?

 

Da li je granica 17 metaka ispaljenih u Slavka Ćuruviju pre 20 godina? Ako mi, građani, dopustimo onda će i dalje neka “moć”, bez obzira na to kako se zove, odlučivati o životu i smrti još dugo, mimo zakona, mimo institucija, konačno mimo nas samih. Attendite!

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović