Više puta ponovljena Iaž postaje istina. Ovo pravilo, međutim, ima i drugi par rukava. Ne možete sve vreme da Iažete sve Ijude. Ovih dana, meseci, godina i decenija, svedoci smo kako Srbiji fantastično funkcioniše manipulacija ljudima. Na masovnom svakodnevnom nivou. tom procesu, laži postaju činjenice, spe kulacije nesporna istina, a nadrealno postaje realnost.

 

Uspešan recept za manipulaciju sadrži vešto upakovane poruke, javne funkcionere kao nosioce poruka, dobar izbor medija i ponavljanje do besmisla. A onda, dobro smućkano, sve Srbiji može postati istina. Čak smo došli u taj stadijum, da za partijsko-političku elitu i dobar deo društva više nije ni važno šta je istina, već samo šta je poruka koju nam prenosi On ili Njegovi saborci. Biti On nije rezervisano za Njega. To može biti i Ona, neki drugi On, mogu biti svi Oni koji su poslednjih trideset godina dobili šansu da vode državu. Manje-više se to “vođstvo” države odvijalo na sličan način. Jasan i neprikosnoven stav, koji se po potrebi menjao bez ikakvog problema, višak testosterona na račun mudrosti, ega nauštrb znanja, briga o biračima samo dok se pozira za videospot, grabež za sebe i svoje i besomučni napadi na sve koji su upućivali bilo kakvu kritiku. Zajedničko mnogima je i to što su se krili iza evropeizacije, delili ljude na naše i njihove, busali se u Kosovo, jer tobože Ustav, dok se zakona nisu ni držali jer su naučili da to rade samo pijani sa plotom. Ili jednostavnije rečima Ramba Amadeusa: “…sanjali su autokratiju, a vježbali demokratiju”, spotičući se u toj vežbi o građane koji su odavno nokautirani.

 

Manipulacija služi da On Iakše vlada. Lakše je da kao vlast štrajkujem glađu i tražim neopozivu smenu opozicije. Lakše je nego da se recimo neki Istinomer seti OBEĆANJA koje sam DAVAO. Jer neću da se priča o borbi protiv korupcije, o povećanju broja mafijaških egzekucija, o raznim stanovima bugarskim ili kanadskim, o spornim privatizacijama. Neću da me neko pita ko je vlasnik Politike, Novosti ili Dnevnika. Neću da mi se dosađuje pitanjem šta je plan za Kosovo. Neću da me pitaju pod kojim sam uslovima prodao NIS. Neću da se neko seti osetljivih stvari poput rušenja u Savamali ili političkog ubistva Olivera Ivanovića. Neću da se sad baš svakog dana priča o tome ko stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Taman smo skrajnuli priču o inspiratorima atentata na predsednika vlade Zorana Đinđića. Neću da me neko podseća da prosečna plata još nije dostigla obećanih 500 evra. Neću da se penzioneri sećaju da sam smanjio penzije, već samo da sam ih povećavao. Neću da se priča o ceni mosta u Beogradu ili infrastrukturnimjrrojektima koji se raspadaju.

 

Štrajk glađu onih koji imaju APSOLUTNO sve poluge i mehanizme u društvu da sprovedu kakvu god politiku naume služi isključivo u svrhu manipulacije i skretanju pažnje sa problema na koji deo javnosti glasno ukazuje. Ne treba nam manipulacija, nama treba dijalog. I imamo savršenu priliku da pokažemo da verujemo u demokratski proces kao društvo. Da institucije za nas znače zakon i pravila koje važe za sve i uvek bez izuzetka i da smo zreli za odgovorni dijalog. Izazov je kada se institucije doživljavaju kao puke zgrade, zidovi i umetnine, umesto skup pravila i procedura koje upravljaju kolektivnim donošenjem odluka. Sasvim je jasno da izuzetno veliki broj Ijudi u Srbiji zahteva slobodne i fer uslove za buduće izbore i rad medija koji će biti u skladu sa zakonima ove zemlje. Odgovoran pristup, a ne manipulacija, sada bi bio da se kroz institucije ukrste argumenti i pronađu najbolja rešenja. Poruke “hoćemo dijalog, ali ne sa tom osobom” nije dobar put da se, iskreno i bez manipulacije uđe u dijalog oko problema koji tišti preko 60 odsto građana Srbije. Jer ako je tako, onda to znači da dijalog u stvari nećemo. Nećemo rešenje, već incident i konflikt. Onda to tako treba i reći.

 

Ako uskoro do dijaloga ne dođe, odgovornost za posledice je na svim političkim stranama. Tada ćemo moći i da zaključimo da je štrajk mozgova – uspeo.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Izborni uslovi u Srbiji se već neko vreme pogoršavaju, što je dokumentovano u izveštajima domaćih i stranih posmatračkih misija. Izborni akteri su u sve neravnopravnijem položaju, a birači sve manje u prilici da donesu slobodnu i informisanu odluku o tome za koga da glasaju. Zahtevi upućeni nadležnim institucijama da unaprede uslove u kojima se odvijaju izbori do sada nisu imali efekta. Najavljeni bojkot izbora do ispunjenja zahteva opozicionih aktera je jedan od legitimnih načina da se poveća pritisak na vlast kako bi se sledeći izbori održali u boljim uslovima. Međutim, izgleda da najavljeni bojkot do ispunjenja izbornih zahteva za sada nema većeg odjeka među građanima.

 

Stavovi građana Srbije o demokratiji i izborima na prvi pogled deluju kontradiktorno. Raste poverenje u demokratiju, ali je poverenje u demokratske institucije veoma nisko. Izbori se i dalje vide kao glavni način kojim se menjaju stvari u zemlji, ali se povezuju sa učestalim neregularnostima. Građani se slažu da bi izborni uslovi trebalo da se unaprede, ali ne i oko toga da je bojkot pravi način za to.

 

Međutim, možda ove stavove i nije teško razumeti. Građani vide prednosti demokratskog uređenja zemlje i veruju da je njihova osnovna uloga u demokratskom društvu da glasaju na izborima. Ono što nedostaje je poverenje u one koji su izabrani kao i u način na koji dolaze na vlast. Kada političke partije, u koje je poverenje izrazito nisko, preuzmu temu izbornih uslova kao instrument u borbi za vlast, nepoverenje u namere i efektivnost političkih aktera prenosi se i na oblast unapređenja izbornih uslova.

 

CRTA već 6 godina ispituje stavove građana o učešću u demokratskim procesima. Poslednje istraživanje iz oktobra 2018, rađeno na reprezentativnom slučajnom uzorku od 1.022 punoletna ispitanika, pored stavova o demokratiji bilo je posvećeno i regularnosti izbornih uslova.

 

Istraživanje iz godine u godinu beleži trend rasta podrške demokratiji kao najboljem sistemu (sada stoji na 51%) i trend pada podrške politici „čvrste ruke“ (43%). Ovo je pozitivna tendencija, možda i iznenađujuća imajući u vidu sve teškoće u funkcionisanju demokratije u Srbiji. Još jedna stvar koja ohrabruje je to što mladi, koji tek počinju da glasaju, mnogo manje podržavaju autoritarnu politiku nego stariji građani. Ipak, ne bi trebalo gubiti iz vida ni to da građani pod demokratijom mogu shvatati različite stvari i da se ona često razume samo kao vlast većine koja se osvaja izborima. Ovakvo tumačenje je donekle u skladu sa velikim značajem koji građani pridaju izborima, a malim poverenjem u sve druge oblike političkog učešća između izbornih ciklusa.

 

Bez obzira na to što je trend odnosa prema demokratiji pozitivan, nepoverenje u demokratske institucije i mehanizme je stabilno. Svega 13% ispitanika smatra da oni koje biraju na izborima, poslanici u Skupštini, zastupaju interese građana, dok čak 63% smatra da poslanici u Skupštini više brinu o interesima svojih partija nego o interesima građana.

 

Iako građani uglavnom ne veruju u svoju moć da menjaju stvari u državi kojima nisu zadovoljni, u svim proteklim istraživanjima oko 40% ispitanika veruje da glasanjem na izborima može da utiče na promene, što je više od bilo kog drugog demokratskog mehanizma između izbora. Međutim samo 11% njih smatra da nije bilo nikakvih nepravilnosti tokom proteklih izbora i da su oni održavani u skladu sa zakonom. Oni koji smatraju da nepravilnosti ima podeljeni su na dve grupe približno iste veličine: na one koje misle da nepravilnosti ugrožavaju rezultate izbora i one koji misle da su nepravilnosti manjeg intenziteta.

 

Kada uzmemo u obzir samo stavove onih koji misle da je na izborima bilo nekih nepravilnosti (oko 70% populacije), većina njih smatra da su česte ili redovne nepravilnosti zloupotreba državnih resursa, neravnomerni pristup medijima i pritisci na birače, dok ostali misle da se sve to dešava retko ili povremeno. Konačno, tek svaki četvrti stanovnik Srbije veruje da je birački spisak tačan i ažuran. Oni koji misle da birački spisak ne sadrži tačne podatke (59%) su podeljeni – jedna polovina misli da je spisak netačan zbog manipulacija u izborne svrhe, a druga da netačnosti proizlaze iz administrativnih teškoća. Iz ovih podataka vidi se da građani uglavnom jasno prepoznaju najozbiljnije nepravilnosti, kao i da veliki broj njih to vidi kao deo sistemskih problema u funkcionisanju demokratije u Srbiji.

 

Građani su ne samo svesni da postoje strukturne, dugoročne nepravilnosti u izbornom procesu, već su takođe spremni da podrže inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Oko dve trećine ispitanika reklo je da bi podržalo inicijative za kontrolu jednakog pristupa medijima, ažuriranje biračkog spiska, kontrolu upotrebe državnih resursa i uređivanje rada izbornih organa. Takođe, veliki procenat (85%) smatra da je potrebna nezavisna kontrola izbornog procesa i taj procenat raste – posle poslednjih predsedničkih izbora 2017. taj procenat je iznosio 75%.

 

U istraživanju iz oktobra 2018. nije bilo potpunog preklapanja između stavova o izbornim uslovima, odnosno njihovom poboljšanju, i podršci pojedinim političkim partijama. Ispitanici koji su rekli da bi glasali za opozicione partije su u najvećoj meri odgovarali da su izborne nepravilnosti česte i da bi podržali inicijative za poboljšanje izbornih uslova. Potencijalni glasači vladajućih partija uglavnom su smatrali da su nepravilnosti prisutne, ali da ne utiču na rezultate izbora, kao i da su te nepravilnosti povremene. Međutim, bez obzira kako su kvalifikovali nepravilnosti, većina glasača koalicije na vlasti bila je spremna da podrži inicijative za poboljšanje izbornih uslova i smatrala je da je potrebna nezavisna kontrola izbora.

 

Rezultati istraživanja iz oktobra prethodili su politički dinamičnoj zimi, tokom koje su izborni uslovi vraćeni u sam centar političkih dešavanja. Uz seriju građanskih protesta, lokalne izbore u četiri opštine, uključujući Lučane u kojima su zabeležene ozbiljne nepravilnosti, opozicioni blok oko Saveza za Srbiju odlučio se za bojkot kao način za ostvarivanje ciljeva. Bojkot izbora do ispunjenja zahteva za slobodne i fer izbore, kao i bojkot rada skupštine koji je u toku, prepoznati su od strane dela opozicije kao način kojim bi se vlast naterala da napravi ustupke. U najnovijem istraživanju koje je obavljeno u martu 2019, na slučajnom reprezentativnom uzorku od 1.115 ispitanika, pokazuju se granice u okviru kojih ove odluke dopiru do građana.

 

Građani su podeljeni oko podrške bojkotu izbora kao vidu borbe za slobodne i fer izbore. Bojkot podržava 26% ispitanika, a protiv je 43%, nije sigurno 18%, dok ostatak ne zna ili odbija da odgovori. Na pitanje šta je to što je potrebno da se unapredi da bi ipak izašli na izbore, izdvajaju se dva uslova: sprečavanje kupovine glasova (55%) i prestanak pritiska na birače, odnosno pretnji i zastrašivanja (48%). Ostali uslovi, kao što su profesionalno izveštavanje medija, sprečavanje zloupotrebe javnih funkcija ili sređivanje biračkog spiska su od značaja za svakog trećeg ispitanika. Ovi rezultati pokazuju da bojkot nema veliku podršku, kao i da one koji naginju bojkotu više pogađaju kršenja biračkih prava, odnosno nepravilnosti u njihovom neposrednom okruženju, nego problemi neravnopravnosti učesnika u izbornoj utakmici.

 

Rezultati ovih istraživanja pokazuju da značajan procenat građana jasno prepoznaje probleme izbornih neregularnosti, podržava inicijative za poboljšanje uslova i vidi potrebu za nezavisnom kontrolom izbora, ali da manji procenat podržava bojkot izbora kao način da se do ostvarenja ovih zahteva dođe.

 

Za razliku od istraživanja o izbornim nepravilnostima iz oktobra, podaci o podršci bojkotu iz marta pokazuju jasniju političku diferencijaciju – glasači Saveza za Srbiju podržavaju bojkot, a glasači vladajuće koalicije su protiv. Glasači svih drugih političkih opcija su podeljeni oko bojkota, uz solidan procenat glasača koji su neodlučni. Stavovi građana o izbornim nepravilnostima su prevazilazili partijske podele, ali to nije slučaj kod stavova o bojkotu. Čini se da za sada bojkot nema jasnu i široku podršku čak ni u opoziciji, dok se do glasača vladajućih stranaka, iako u dobroj meri svesnih izbornih nepravilnosti i otvorenih za njihovo unapređivanje, ne dopire i oni se učvršćuju u svojoj poziciji.

 

Odluka o bojkotu je svakako legitimna ali je pitanje koliko je efektivna. Što pretnja bojkotom duže traje mogućnost za unapređenje izbornih uslova se smanjuje. Ukoliko je cilj bio da se poveća pritisak na vladajuće partije kako bi došlo do promena u izbornom ambijentu, onda bi bilo potrebno da se što pre počne sa razgovorom o ostvarivim zahtevima i da se u taj dijalog uključi i strana koja bi mogla da procenjuje koliko je od dogovorenog ispunjeno. Ukoliko u vladajućoj koaliciji postoji bilo kakva spremnost da se pristupi unapređenju izbornih uslova kojim bi se izbegao bojkot sledećih redovnih izbora, do kojih je ostalo manje od godinu dana, vreme za otpočinjanje tog procesa ubrzano ističe.

 

Tekst je objavljen na portalu Pescanik.net

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Vest nedelje je prvostepena presuda četvorici bivših pripadnika Resora državne bezbednosti postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Nesporno je, tu se većina slaže, da je ovo izuzetno važna osuđujuća presuda. Međutim, njen značaj, koji je nesumnjiv, potire vreme proteklo od trenutka izvršenja zločina do sudske presude. Zato je važno pitanje da li je pravda zadovoljena, ali i da li je poruka presude da je učešće države političkim ubistvima ubuduće apsolutno nemoguće?

 

Po mom mišljenju, presudom je zatvoreno samo jedno poglavlje ove priče kroz koju se prelamaju vrednosti društva u kome živimo, a iza nje je ostala gomila neodgovorenih pitanja. Danas znamo da je ovo političko ubistvo organizovala država, ali je javnost ostala uskraćena za informacije nalogodavcima, kao i o osobi koja je povukla oroz 11. aprila 1999. po podne haustoru zgrade gde je Slavko Ćuruvija živeo.

 

Ovaj proces, nažalost, nije doveo ni do demontiranja zavereničkog sistema koji je dao sebi za pravo da svoje neistomišljenike likvidira. To nije bila ni prva likvidacija novinara Srbiji. Prema bazama novinarskih udruženja, država Srbija se nije obračunala sa više desetina smrti, kidnapovanja ili nestanaka novinara i medijskih radnika u prethodne tri decenije.

 

Naše društvo još uvek nije uspešno. Neuspelo je i zbog toga što se atmosfera iz optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije nije mnogo promenila. Prema navodima tužioca, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritika nosilaca političke vlasti zbog mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”.

 

Napadi na novinare nisu prestali. Ako se može računati kao pomak, od ubistva Milana Pantića nije zabeležen nijedan smrtni ishod. Ali, samo u 2018. godini regostrovana su 102, a do aprila ove godine čak 42 napada na novinare. Ovo najbolje oslikava atmosferu u kojoj živimo.

 

Jedan od ključnih preduslova za izgradnju demokratskog društva, društva izgrađenog na poštovanju zakona, ljuđskih prava i sloboda, na zakonima koji se dosledno primenjuju, na kontroli vlasti, jeste pravo na slobodne medije. Bez slobodnih medija nema ni dijaloga društvu. Bez slobode nema ni slobodnih medija. Bez slobodnih medija i bez dijaloga nema ni razmene mišljenja, a bez toga nema demokratije i tako ukrug.

 

Kome odgovaraju neslobodni mediji? Kome odgovara da nema sučeljavanja mišljenja? Kome odgovaraju aplauzi na zvonce? Kome odgovara da se ne postavljaju pitanja? E pa na tom mehanizmu se zasniva i odgovornost za Slavka Ćuruviju i za stradanje svih ostalih novinara, za napade, konačno za zataškavanje nalogodavaca.

 

Te ‘99. godine nije ubijen samo Slavko Ćuruvija, kao ni 2003. samo Zoran Đinđić. Sa svakim tim strašnim zločinom ubijena je i po jedna šansa da u Srbiji vladaju zakoni, a ne moćnici nad zakonima.

 

Ubijena je šansa da su u Srbiji institucije te koje čine stub države, a ne pojedinci koji tu državu prilagođavaju sebi i interesima očuvanja svoje moći, bez obzira na to kako se oni zovu i koje boje nose.

 

Neću izreći preveliku mudrost ako kažem da su za sve što se dešava najodgovorniji oni na vlasti, naročito u društvu kakvo je naše sa minornim demokratskim potencijalom.

 

Ali, gde smo tu mi, građani?! Kojim mernim instrumentom se može izmeriti naša odgovornost? Da Ii je mera ćutanja, kada nam odvode komšiju ili spale kuću novinara, istovremeno i mera odgovornosti nas građana? Gde je granica između Iičnog interesa svakog od nas i interesa svih nas za društvo koje, kao pojedinci, činimo?

 

Da li je granica 17 metaka ispaljenih u Slavka Ćuruviju pre 20 godina? Ako mi, građani, dopustimo onda će i dalje neka “moć”, bez obzira na to kako se zove, odlučivati o životu i smrti još dugo, mimo zakona, mimo institucija, konačno mimo nas samih. Attendite!

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Ako većina građana uočava da nešto sa izborima u Srbiji ne štima, kao što je pokazalo istraživanje koje je prošle nedelje predstavila CRTA, kako je moguće da to što građani vide i osećaju, političari na vlasti potpuno ignorišu? Odgovor na ovo pitanje sasvim sigurno bi zahtevao elaborat, ali – javlja mi se da sve to ima neke veze sa medijima, sa načinom vladanja, sa široko rasprostranjenim klijentelizmom u našem društvu, sa… Ali to je za neku drugu kolumnu. Siguran sam da svaki “karijerni” političar na vlasti u celom svetu, pa čak i u najrazvijenim demokratijama, sanja o “idealnim izbornim uslovima” kakve imaju ovi naši, u kojima je vlast gotovo nepobediva. Mala razlika je u tome što im ne bi palo na pamet da to glasno izgovore, ni u sopstvenom kupatilu, a kamoli da pokušaju da primene nešto iz kreativnog spektra srpsko-lučanskih izbornih pravila.

 

Dakle, suština je da, uprkos činjenici da smo mislili da smo savladali lekciju slobodnih i fer izbora posle 2000-ih, danas više od dve trećine građana smatra da ima nepravilnosti u izbornim procedurama, a trećina njih veruje da su nepravilnosti toliko ozbiljne da su ugrozile rezultate izbora. Građani u razumevanju stanja izbornog procesa, poseban akcenat stavljaju na problem zloupotrebe državnih resursa, jer devet od deset ispitanika, kaže da stranke i kandidati koriste državne pozicije i sve što uz to ide, za sopstvenu promociju tokom izborne kampanje.

 

Kako je datum održavanja u Srbiji lakše predvideti gledanjem u pasulj, nego čitanjem Ustava, tako je i teško reći kakve su šanse za unapređenje izbornih pravila do narednih izbora. Pod pretpostavkom da su prvi sledeći izbori redovni, odnosno da ih imamo na proleće 2020, verujem da je ključno, pored medija, rešiti i problem zloupotrebe javnih funkcija i institucija u privatne, odnosno partijske svrhe.

 

U tom kontekstu CRTA predlaže potpunu zabranu izbornim kandidatima koji su na državnim funkcijama i u javnoj službi da tokom izborne kampanje otvaraju, pokreću, udaraju temelje fabrikama, pogonima, maze krave i brinu o kokoškama na uspešnim državnim farmama. Ne treba posebno naglašavati da su birači u Srbiji, decenijama unazad u zabludi, misleći da je otvaranje mosta zasluga funkcionera i njegove partije, a ne projekat finansiran od našeg novca.

 

Za ovakve zloupotrebe javnog dobra skoro da nema kazni. Među ređima je primer Zorana Radojičića, aktuelnog gradonačelnika Beograda. On je dobio opomenu da je u kampanji za beogradske izbore 2018. godine, snimajući dva spota u kome statiraju zaposleni lekari, sestre i tehničari u prostorijama Tiršove, prekršio član 29. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija je, tek devet meseci nakon izbora, postupajući po prijavi koju je podnela CRTA, opomenula Radojičića da to više ne radi.  Da ne ispada da sad i ovoj jednoj odluci gledam u zube, ali Agencija ju je gotovo krišom objavila, šunjajući se, gledajući da je niko ne pronađe, a ako je ikako moguće da niko za nju ni ne čuje.

 

Zato je potrebna i promena prakse Agencije. To bi podrazumevalo budnost i reagovanje po službenoj dužnosti, a ne isključivo po prijavi građana. Da ne naglašavam da je rok od pet dana sasvim dovoljan da se formalno utvrdi ono što se inače vidi golim okom, za sekund i po.

 

Verujem da bi se mnogi političari opametili i kada bi za zloupotrebu resursa ili imena institucije za sebične, partijske interese, odgovarali prekršajno, iz svog ličnog džepa.

 

Zloupotreba javnih funkcija i resursa je prevarna praksa političara, koju mi građani predugo tolerišemo. Doveli smo stanje stvari da usluge javnih službi, koje plaćaju svi građani, bivaju uslovljene podršci partiji na vlasti. Zbog toga je potrebno promeniti zakone, ali možda je još važnije, početi sa doslednom primenom postojećih. Za to je potrebna politička spremnost vlasti i ozbiljan dijalog vlasti i opozicije uz podršku eksperata iz domaćih i međunarodnih organizacija. Da bi to političari uradili, mi građani moramo da ih nateramo. U suprotnom sve preporuke i analize možemo ritualno da spalimo ispred parlamenta, dok nas vlast i opozicija budu posmatrali kroz dvoglede, iz “borbenih” rovova.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Da li u Srbiji mogu biti održani slobodni i fer izbori? To su me u petak pitali omladinci političkih stranaka, studenti i aktivisti  polaznici Akademije demokratije, koju organizuje CRTA. Sve se može kad se hoće, odgovorio sam. Ali sam takođe primetio i to da deluje da u Srbiji niko ne želi da se pozabavi, ozbiljno, uređenjem izbornog procesa. Partijama, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, kao da odgovaraju postojeći izborni uslovi, koji su u neskladu sa postojećim zakonskim okvirom.

 

CRTA posmatračka misija nikada se do sada nije suočila sa gorim izbornim procesom od nedavnog u Lučanima. Ipak, lokalnoj izbornoj komisiji nije podnet nijedan zvanični prigovor?! Da li to znači, da čak ni opozicija koja je oštro kritikovala stanje na terenu, ne misli da su Lučani odudarali od uobičajenog (ne)regularnog izbornog dana?

 

Izborna utakmica u Srbiji potpuno je u posedu političara. Oni su organizatori meča, ali i igrači. Oni su usvojili pravila igre, ali i rešili da ih ne poštuju.  Odlučuju i o prigovorima, a i proglašavaju pobednike i gubitnike, u ovom slučaju izborni rezultat. A ko kontroliše tok igre? Ko štiti javni interes? Oni. Zaključak je jednostavniji za razumevanje od samog toka igre. Političari su oteli izbore od građana i prilagodili ih sebi tako da im vladanje bude jednostavnije i lakše.

 

I nije problem samo vlast. Za igru su odgovorni svi igrači, sve političke  partije. Izgleda da opozicija i vladajuća koalicija savršeno odgovaraju jedna drugoj. Nijedna strana nema problem sa činjenicom da nedostaje kontrola finansiranja kampanja. Ni jedna strana se, ne suštinski, ne potresa zbog činjenice da je birački spisak pod “velom tajne”, a proces žalbi i rešenja po žalbama građana neefikasan. Dok je na vlasti, svakoj partiji je sve potaman, uključujući i medije. Kada se situacija obrne, onda bivša vlast počne javno da primećuje kako su izborni uslovi gori nego ikada, iako su prethodno zanemarivali sve preporuke i domaćih i stranih posmatrača. To je suština političke neodgovornosti koja kreira situaciju da pošteni izbori deluju kao nemoguća misija.

 

Da li je moguće da je nemoguće srediti birački spisak? Da li je moguće da je nemoguće saznati ko sve ima pravo da glasa? Da li je moguće da sistem naplate kazni za parkiranje funkcioniše besprekorno, a da izborni sistem decenijama ne radi? Ko je prepoznao da “nije” u javnom interesu da izbori postanu moguća misija?

 

Iskreno verujem da u Srbiji postoje profesionalci koji su u stanju da predlože rešenje za, na primer, zloupotrebu službenog položaja ili funkcionersku kampanju. Siguran sam da u tužilaštvu i policiji postoje ljudi koji imaju profesionalni kapacitet da pokrenu procese kojima će sankcionisati zloupotrebu javnih resursa. Jednako tako verujem  da postoje časni činovnici u državnoj upravi koji mogu da ažuriraju birački spisak. Ključno je pitanje ko im ne dozvoljava da to urade? Kada bismo na ovo pitanje dobili odgovor možda bismo saznali zašto je izborni proces iz godine u godinu sve užasniji i zašto se relativno pristojan zakonski okvir ne primenjuje.

 

Slobodne i fer izbore nećemo dobiti na poklon. Za svako građansko pravo, uključujući i pravo glasa, ljudi su morali da se bore. Bez obzira što, u našim uslovima, ta borba deluje kao nemoguća misija, građanin, ako mu je stalo, mora biti uporan i “dosađivati” institucijama. Do građana je da proveravaju da li su upisani u birački spisak. Ako im je stalo. Do građana je da  “smaraju” Agenciju za borbu protiv korupcije svaki put kad primete da funkcioner koristi javne resurse u kampanji.

 

Ako im je stalo. Do građana je da uporno podnose pritužbe Regulatornom telu za elektronske medije kada uoče da neki medij promoviše samo jednog kandidata. Građani, ako im je stalo, treba da prijave izbornoj komisiji nepravilnosti na biračkom mestu. Ali, građani imaju još jednu opciju, ako im je stalo. Mogu da postanu nezavisni posmatrači izbora i tako spreče da taster na semaforu, prilikom proglašenja pobednika i gubitnika, zavisi isključivo od političara.

 

Tekst je objavljen u Blicu.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

Ako pogledate izbliza, pročitate akademsku literaturu napisanu u poslednjoj deceniji, videćete da problem sa demokratijom nema samo Srbija, a ni samo Evropa. Demokratija prolazi kroz krizu. Krizu rasta, rekao bih. Ovo je politički režim koji je u nekim zemljama iako zaista mlad, dok u drugim na njega gledaju kao na stari sistem kome su potrebne reforme. Pitanje je naravno kakve reforme i možemo li neke varijante demokratije koje postoje recimo u Mađarskoj i Poljskoj nazvati demokratijom. Nemački autor i profesor na Harvardu, Jaša Munk je napisao knjigu “Narod protiv demokratije, zašto je sloboda ugrožena i kako je spasiti“ u kojoj identifikuje dva moguća načina razvoja demokratskih sistema. Ili ćemo transformisati demokratiju u demokratiju bez prava ili u prava bez demokratije.

 

Kontekst u kome se danas razvija demokratija sasvim je različit od onog kakav je bio posle Drugog svetskog rata kada je postojao brz ekonomski razvoj i kada su ljudi bili uvereni da ih čeka bolja budućnost. Rastao je kvalitet života, očekivali su za svoju decu bolji život nego što su ga oni imali. To ljudi danas ne očekuju. To nije samo problem u Evropi i u Srbiji, to je opšti problem. Izbor Donalda Trampa u Americi je posledica toga i ponoviću da to nije samo srpski problem.

 

Svi mi smo usresređeni na svoje zemlje, ali ako pogledate globalno, ovo je kriza koja prevazilazi nacionalne granice. Pitali ste me vezano za sudstvo, koje je jedan od stubova države i neposredno je pogođeno ovom situacijom utoliko više, ali to nije novost. Hamilton je 1788. godine u saveznim novinama napisao da je to najslabija od tri vlasti jer zavisi od one druge dve, da bi obavljala svoj posao. Dakle, sudstvu je potrebna najveća zaštita upravo zato što je najslabiji stub i kao takav prvi se napada.

 

Ima još jedna zanimljiva knjiga, isto tako zanimljivog naslova – „Kako demokratije umiru“. Napisali su je Levicki i Ziblat koji pokušavaju da objasne kako autoritarni lideri iznutra uništavaju demokratiju koristeći demokratske institucije. Jedna od prvih stvari koje kažu je da autoritarni lideri pre svega pretvaraju institucije, posebno sudove, u oružje. To što lideri nezavisne sudove predstavljaju kao svoje oružje nije koincidencija. Nezavisni sudski sistem je jedina garancija koju građani imaju da, koliko god je na čelu države jedna populistička ili autoritarna sila, postoji jedan nezavisni stub koji štiti ljudska prava. Možete na demokratiju gledati kao na sistem slobodnih izbora, gde se svake četiri godine biraju novi lideri, ali demokratiju možete definisati i kao nešto drugo. Demokratija je u osnovi institucionalizacija konflikta i zaštita prava manjina. Tu je velika razlika između totalitarnih režima i demokratije .

 

Demokratija nije diktatura većine već sistem gde konflikt biva institucionalizovan. Drugim rečima, to je stalni proces vođenja dijaloga koji vodi ka rešenjima o kojima se pregovaralo, a koji bi inače mogli da u jednom trenutku prerastu u krvave konflikte. Demokratija uspeva da institucionalizuje te konflikte, da prisili ljude da sednu za sto i da razgovaraju.

 

Italijanski profesor Luidji Feradjali je rekao da je dobar sudija onaj koji je u stanju da osudi kada je uveren da je optuženi kriv čak i ako 99% ljudi misli da bi ga trebalo osloboditi i obratno. Ako mene pitate da li je moguće imati demokratiju bez nezavisnih sudija, moj odgovor je ne. Možete imati izbore svakih četiri ili pet godina, slobodne izbore, možete imati sve, ali ako nemate slobodne, nezavisne i neutralne institucije koje građanima garantuju prava, čak i ako su oni pripadnici manjina, onda ćete možda imati formalnu demokratiju, ali izvesno nećete imati istinsku demokratiju.

 

Ja dolazim iz zemlje (prim. prev. Portugal) koja kao i vaša nekada nije bila jaka ekonomski. U Evropi koliko se sećam u to vreme, sve o čemu smo pričali je Evropska zajednica i disali smo za Evropsku zajednicu. Za sve smo ih krivili zapravo, čak i za rupe na ulici. Ne treba da se borite za nezavisnost sudstva zato što želite da uđete u Evropsku Uniju. Treba da se borite za to zato što je ovo važno za vašu demokratiju bez obzira hoćete li ući ili ne u Evropsku Uniju i bez obzira da li je to jedan od kriterijuma Kopenhagena ili Poglavlje 23, osnovno je pravo građana da ima nezavisne sudove gde su njegova prava zastićena u svakom slučaju. Ko treba da se bori za nezavisno sudstvo, pa svako od nas u našim zemljama, svaki građanin Srbije treba da se bori za ovo. To je najbolji odgovor koji mogu da vam dam.

 

Autor: Filipe Markeš, Predsednik Upravnog odbora Evropskog udruženja sudija i tužilaca za demokratiju
(jedan od govornika na konferenciji „Civilno društvo za odgovornu vlast“)

 

 

Za Srbiju slobodni i fer izbori predstavljaju lestvicu koja je, ponovo, prilično visoko da bismo je bez muke preskočili. Izborni uslovi se iz godine u godinu pogoršavaju, a kao najbolji opis trenutne situacije su izbori u Lučanima održani u decembru prošle godine. Prema nalazima Crte, ti izbori su bili najmanje demokratski i najmanje slobodni od kada posmatramo izbore. Zloupotreba javnih resursa, otvoreni pritisci na birače, ćutanje nezavisnih institucija i ignorisanje postojećih zakona, zatim rastući broj incidenata koji se dešavaju na dan glasanja postaju sve više pravilo, a ne izolovani incidenti.

 

Dok čekamo odgovor suda i reakcije nadležnih organa na nepravilnosti koje smo utvrdili u Lučanima, borba za slobodne izbore mora da se pojača.

 

Na unapređenje izbornog procesa ne treba gledati kao na naučnu fantastiku. Da bi izbori bili FER, svi učesnici u kampanji moraju imati ravnopravne uslove za komunikaciju sa biračima i jasna pravila igre koja će se poštovati od strane svih učesnika u izbornoj trci, odnosno sistem koji će sankcionisati one koji ta pravila krše. Izbori su SLOBODNI dokle god svi birači mogu bez ikakvih pritisaka, ucena, pretnji ili mita informisano odlučivati kome će ukazati svoje poverenje, a kandidati prezentovati svoje ideje i programe.

 

Sprečavanje zloupotrebe javnih resursa, ravnopravnost učesnika i ravnomerna medijska zastupljenost, kapacitet i efikasnost izborne administracije, transparentnost procesa i vraćanje poverenja birača u izborni proces, te pravna sigurnost i zaštita izbornog prava oblasti su u kojima država Srbija mora ozbiljno da zasuče rukave kako bi se izborni proces vratio u okvire dostojne demokratske Srbije.

 

Da li Srbija može da uradi reviziju biračkog spiska? Ima li hrabrog da saopšti građanima kakvo je pravo stanje biračkog spiska? Da li može pravosuđe da sprovodi postojeće zakone i da izađe na kraj sa kriminalcima koji prete, podmićuju i ucenjuju građane da glasaju po nečijoj direktivi? Da li je moguće sprečiti državnim funkcionerima da tokom izborne kampanje otvaraju fabrike ili puteve i time dovode u zabludu birače da partija o svom trošku investira po Srbiji, a ne građani sopstvenim odricanjem kroz poreze i takse. Da li može Srbija da uvede red u medije i zabrani pristrasno i neravnopravno izveštavanje u kampanji? Da li članovi biračkih odbora mogu da nauče procedure na biračkom mestu i dosledno ih primenjuju na izborni dan? Da li može da se zabrani korišćenje javne imovine u kampanji pojedinih kandidata?

 

Ovo su neka od pitanja kojima treba da se pozabave svi akteri koji drže do demokratije, vladavine prava i evropske perspektive Srbije, a odgovori i rešenja na njih daće konkretne korake koje je potrebno sprovesti u reformi izbornog procesa, bez kojih ćemo nastaviti da klizimo ka autokratskom sistemu.

 

Građani ne smeju da budu samo razočarani posmatrači koji stoje sa strane. Bez pritiska građana, neće biti ni političke volje za sprovođenje reformi u izbornom procesu. Građani koji ćute, propuštaju šansu da spreče mutiranje krhke srpske demokratije u autokratiju, u kojoj će slobodni izbori ostati samo nedosanjani san građanske Srbije.

 

Tekst je objavljen u Kikindskim novinama.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović

I ja sam jedan od 189 građana čije je mejlove u javnoj komunikaciji objavilo Regulatorno telo za elektronske medije, tom prilikom grubo kršeći zakon kojim se uređuje obrada podataka o ličnosti. Posle početne šokiranosti, iskren da budem počeo sam dobro da se zabavljam, čitajući odgovore koji su počeli da pristižu od ostatka mejling grupe, koju je ničim izazvan kreirao pošiljalac mejla.

 

CRTA je podnela zvaničan prigovor povodom emitovanja spota neimenovanog autora, a objavljenog na zvaničnim kanalima Srpske napredne stranke, na televizijama Happy i Pink, smatrajući da je emitovanje dotičnog u informativnim emisijama pomenutih televizija kršenje zakona. Kao odgovor na našu prijavu, stigao je dokument, a zajedno sa njim i 188 mejlova ljudi jednih od potpisnika prijave.

 

Kada su se stvari malo slegle, počeo sam sebi da postavljam nekoliko banalnih pitanja, a tiču se pre svega koliko su zapravo podaci koje ostavljamo nadležnim institucijama sigurni, i da li je zapravo odgovor REM-a, egzaktan primer kako bi ta dugo najavljivana digitalizacija našeg društva mogla da izgleda u praksi? Ok, moj mejl je meni lično tu i najmanji problem, ali šta će se desiti sutra kada prilikom registracije na nekom portalu institucije budu zatražili moj JMBG, što se već dešavalo par puta? Da li ću se ja posle ove nevesele epizode osećati sigurno, ili ću držati fige i moliti Svevišnjeg da neki tamo ćata, zaposlen preko ko zna kakve veze ne klikne igrom slučaja reply to all, pa moj JMBG postane vidljiv nekome kome je baš stalo da otvori firmu na tuđe ime?

 

Jer ono što je dosadašnja praksa pokazala u odnosu institucija prema građanima, je da ne postoji uzlazna linija, i nakon učinjene greške ne usledi izvinjenje, niti za to neko odgovara na ovaj ili onaj način. Sporadični incidenti, na kraju jednostavno postaju nepisana pravila, a linija koja brani pravo građanina se polako spušta prema dnu, dodatno ograničavajući samu po sebi ne preveliku slobodu.

 

Ono što Pera Pisar iz administrativnog odeljenja REM-a nije imao u vidu je spremnost ljudi uključenih u prepisku da odbrane svoja prava, pa je tako Pera ničim izazvan na neki način bio inicijalni kreator slogana “I ja sam jedan od 189, pozdrav za REM”, koji se tokom proteklog vikenda mogao videti u Beogradu, ali i Užicu, Valjevu, Nišu, Kragujevcu, Kikindi, i ostalim gradovima Srbije, kao znak raspoznavanja, ali i kao svojevrstan simbol otpora ljudi koji ne pristaju da institucije ove zemlje ne štite njihovo osnovno pravo, a to je pravo na privatnost ličnih podataka.

 

Moje je pravo da moji podaci budu zaštićeni kada se obraćam zvaničnoj instituciji, jer to pre svega podrazumeva na neki način i tajnost prepiske. To je valjda osnovna kultura, i na neki način tekovina modernog sveta. Šta očekivati od drugih institucija regionalnog ili lokalnog nivoa, kada jedno od važnijih tela u zemlji, koje gle čuda ironično nosi naziv Regularno telo za elektronske medije, ne zna, ne želi, ne ume da koristi imejl kako treba?

 

Zbog svega ovog navedenog, očekivao sam odgovor koje je većina učesnika mejling liste postavila pošiljaocu odgovora: “Odakle vam pravo da moju imejl adresu učinite vidljivom za još 188 osoba, jer se prepiska koju smo započeli tiče samo mene i vas?”

 

Činjenica je da se do trenutka objavljivanja ovog teksta, nije oglasio niti REM niti neko od osoba koje sede u ovom telu, ali to je potpuno očekivano. Oni će se potruditi da javnost što pre zaboravi ovaj slučaj, kao što su to druge institucije i političari radili u više puta do sada. Ovoga puta ima više razloga da ovaj slučaj isteramo do kraja.

Tačnije nas 189.

 

Autor je regionalni koordinator mreže Građani na straži za Zapadnu Srbiju.

Uz medijsku neravnopravnost, zloupotrebu javnih resursa, nerad nezavisnih institucija i nipodaštavanje postojećih zakona, ekstremno zabrinjavaju sada već otvoreni pritisci na birače, na posmatrače i na članove biračkih odbora. Rastući broj incidenata koji se dešavaju na dan glasanja, a koje posmatračka misija Crte beleži, doprinose sveukupnoj tmurnoj slici stanja, ocenjuje za Danas Vukosava Crnjanski, direktorka Crte, odgovarajući na pitanje da li zaista postoji mogućnost da se oni dovedu u red, uoči redovnih izbora sledeće godine, ako se imaju u vidu mehanizmi vladanja aktuelne garniture.

 

 

Crnjanski napominje da bi izborni proces trebalo resetovati, odnosno sve aktere dovesti za sto i otvoriti dijalog o izbornim uslovima.

 

– Uvek postoji mogućnost da se dobar deo problema reši čak i u kratkom roku, ali za to je potrebna pre svega politička volja, a zatim i ozbiljan rad na sprovođenju reformi. Dokle god predstavnici vlasti na kritike o izbornom procesu odgovaraju da je u Srbiji „sve čisto kao suza“, da je „birački spisak ažurniji nego ikada“, da su sporne zakone „usvojile prethodne vlasti“, jasno je da politička volja za izbornu reformu ne postoji. Posledice takvog ponašanja po demokratiju i demokratske procese su više nego ozbiljne. Jedna od njih je porast nepoverenja građana u izborni proces. Svoje lidere će, pod prinudom nepoverenja u sistem, građani tražiti kroz vaninstitucionalne kanale, a to je nešto što treba ozbiljno da brine sve političke aktere koji se zalažu za demokratiju i vladavinu prava u Srbiji – smatra direktorka Crte.

 

 

Komentarišući zahteve opozicionih stranaka u vezi sa uslovima za održavanje fer izbora, Crnjanski kaže da su „mnogi od nas živeli u pogrešnom uverenju da su izbori demokratska lekcija koju smo kao društvo savladali nakon 2000“.

 

– Čitajući Sporazum s narodom u delu izbornih uslova stiče se utisak da je reč o sporadičnom gašenju požara, a ne o sistemskom bavljenju nedostacima izbornog procesa. Donekle može da se razume zašto su u prvom planu samo stvari koje neposredno odgovaraju interesima političkih aktera. Ti zahtevi nisu neispravni ili nebitni, ali oni ne mogu samostalno dovesti do poboljšanja uslova za fer i slobodne izbore. Bez uspostavljanja novih i primene postojećih mehanizama kojima bi se sankcionisala korupcija u izbornom procesu, zloupotreba javnih resursa i sprečila funkcionerska kampanja, vratilo poverenje u birački spisak, bez aktivne Agencije za borbu protiv korupcije, Regulatornog tela za elektronske medije i tužilaštva, RIK-a i Ministarstva za državnu upravu, svi drugi zahtevi koji se odnose na period pre izbornog dana, kao i na sam izborni dan, deluju kao pucanj u prazno – kategorički odgovara sagovornica našeg lista.

 

 

Ona dodaje da Ugovor sa narodom ne nudi odgovore na sva ova pitanja, ali ga treba posmatrati kao dobru polaznu osnovu za dijalog u kojem treba uvažiti mišljenje civilnog društva, stručne i akademske javnosti.

 

 

Direktorka Crte se osvrnula i na ocene koje dolaze od „levog bloka“ aktuelnih protesta, da „u bedi i siromaštvu nema fer izbora“, odgovarajući na pitanja o tome imaju li smisla njihovi navodi da zbog socijalnih iznudica, ljudi ne mogu da biraju slobodno, pošto se siromaštvo i egzistencijalna ugroženost ogromnog broja ljudi koristi kao sredstvo pritiska prilikom glasanja, zbog čega rezultati izbora ne odražavaju slobodnu volju ljudi.

 

– Slobodan pojedinac i slobodno društvo su preduslov za stvaranje blagostanja i stav da u bedi nema slobodnih izbora je zamena teze i neodgovoran odnos i prema izbornom procesu i prema ozbiljnom problemu siromaštva u Srbiji. Da je iko ikada, iz bilo koje od desetina stranaka, odgovarao samo za falsifikovanje potpisa građana prilikom predaja lista za izbore, ne bismo imali situaciju, kao 2016, da na izborima učestvuje lista sa preko 900 falsifikovanih potpisa. Da je iko ikada snosio posledice za korupciju nad socijalno ugroženim grupama u predizbornom procesu, sigurna sam da bi se danas mnogi utrkivali sa programima za osnaživanje tih grupa i osvajali njihovo poverenje jačinom argumenata i politikama, a ne dubinom (javnog) džepa za mito. Demokratske institucije koje sprovode zakone i dosledno štite prava građana trebalo bi da budu garant smanjenja prostora za manipulaciju siromašnima. Sloboda je preduslov da biramo u kakvom društvu želimo da živimo, ona nije i ne sme biti stvar političkog kompromisa ili političke volje.

 

 

Intervju izasao u danas.rs

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović 

Školska slava Sveti Sava. Deca i svečanost u toku. Svima se dele kolači. Jedan dečak diže ruku i pita: „A ko je toliko bogat da kupi kolače za celu školu?“ Učiteljica se samo nasmeja i ne reče ništa.

 

Dečak dođe kući i ispriča roditeljima kako je bilo i zauzvrat – dobi grdnju i pretnju batinama: „šta ti ima da pitaš, da se praviš pametan. Svi ćute i jedu samo ti nešto izvoljevaš. Radi šta i drugi i ćuti. Ne razlikuj se od drugih.“

 

Tako nam od malena pričaju. Što manje pitaš, to bolje po tebe, gledaj svoja posla, a „javna posla“ zapravo nisu tvoja. I kako se onda, u takvom društvenom miljeu, snalazi jedno pravo – pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Pa još i institucija Poverenika za te iste informacije od javnog značaja. U društvu koje decenijama gaji ćutanje kao vrednost, ovo pravo je – evolucija i revolucija.

 

Od 2004.godine, od kada je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen, pa do danas, došlo je do prave revolucije. Zašto je to revolucija? Pa jer dolazi do značajne, velike promene društvenih odnosa. Građani pitaju, interesuju se. Nisu više podanici, već građani koji koriste svoja prava da (sa)znaju ono što se tiče direktno njihovog života.

 

Pitaju kako se troši javni novac, traže javne podatke, interesuju se za sve za šta mi odvajamo od svojih plata. Za javno, za značajno, za informacije od javnog značaja. Građani svoje pravo na slobodan pristup informacijama koriste svake godine u sve većem broju. Prve godine primene Zakona, dve hiljade građana je poslalo svoj zahtev državnim organima. Već 2009. godine građani su iskoristili svoje pravo da se informišu o radu državnih organa u preko 50.000 slučajeva. Na kraju, prema godišnjem izveštaju Poverenika za 2017.godinu, ovaj institut je korišćen u preko 30.000 slučajeva. Međutim, ovaj podatak nije potpun jer obuhvata samo četvrtinu državnih organa. Ostale je izgleda sramota da “jave” koliko puta su im građani pisali.

 

I tako je pravo na slobodan pristup informacijama zaživelo u Srbiji. Traje i širi se. Zašto? Između ostalog i zbog toga što je institucija Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti radila ono što je u Srbiji najveća retkost – svoj posao. U okviru zakona. Redovno. Stalno. Bez „tamo, ovamo, zaobiđi, preskoči“. Godinama gradila svoj kredibilitet i poverenje građana. Kada žalba stigne do kancelarije Poverenika, građani znaju da će biti rešena  – po i prema zakonu. Ni više, ni manje. I sigurni su da će dobiti informaciju o tome šta je ishod. Nema „ćutanja“, kao kod REM-a, „preskakanja“ škakljivih slučajeva i „bežanje“ u minimum rada kao kod opet REM-a i Agencije za borbu protiv korupcije.

 

Zbog svega toga u Srbiji mnogi veruju da je institucija Poverenika „glavno“ antikorupcijsko telo u Srbiji. Institucija koja omogućava da znamo šta država ne želi da znamo. A toga je sve više, jer institucije odgovaraju sve manje.

 

I onda sledi priča oko izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada se ovo pravo u Srbiji „razmahalo“,  toliko da se oni koji „kriju“ i zloupotrebljavaju javna ovlašćenja na različitim nivoima osećaju ugroženima, javila se potreba da se tom pravu malo „saseku krila“. Kako? Pa zapravo zabraniti nam da pitamo najveća javna preduzeća („društva kapitala“) kako troše naš novac i otežati postupak traženja informacija do te mere da nas izda strpljenje.

 

U prevodu, opet ono staro: „Što manje pitaš, to bolje“. Možeš da pitaš, ali ja (država) ću učiniti sve da te odvratim od toga. I to tako da ti se smuči da uopšte i pomisliš da nešto pitaš. Ne talasaj. Talasi ugrožavaju stabilnost. A ja (država) ću ti odrediti kada ćeš i koliko biti stabilan i zadovoljan.

 

Ali…kasno je. Duh iz boce je pušten. Sloboda se osvojila, primila. Građani žele da znaju. Sloboda se teško osvaja, a jako se brani. I ako protivustavno ograničite pravo, to nas više podstiče da pitamo. I neće nas sprečiti ni moguće “ujdurme” oko izbora novog Poverenika, ni sva obrazloženja da građani nemaju zbog čega da šalju zahteve za slobodan pristup informacijama “kada će biti sve na sajtu”.

 

Državo, shvati. Srbija nije do Tokija, ali je #SrbijaDoInformacija. To su granice slobode za koje smo se borili i tebi državo dali “mandat” da u naše ime slobodu dalje gradiš, ogradiš zakonima i po potrebi braniš.

 

A mi…mi mislimo, pitamo, dakle postojimo. I nećemo dati da država vlada nama, nego mi, građani državom.

 

Revolucija je pobedila.