Protesti, zahtevi i nezadovoljstvo građana sada nose epitet “političko”, koji im prirodno i pripada, ali kao inkriminišući dokaz da je reč o nečemu prljavom, nelegitimnom i antinarodnom. Političko je time de fakto cenzurisano, pa mora da smišlja alijase, da bude građansko, nestranačko, studentsko ili spontano, narodno i neorganizovano. Kako cenzura ide ruku pod ruku sa autocenzurom (kako je pisao Kiš, cenzura je samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure), društvo internalizuje sve negativne odrednice političkog i aktivno se od njega ograđuje. U jeku protesta 1 od 5 miliona, čiji su povod i zahtevi bili direktno politički, jedan analitičar izjavio je da zahtev za poštenim izborima „nije prevashodno politički već pre svega opštedruštveni“. Valjda da ne bi bilo sramota izaći na ulicu.  

Uloga nezavisnih institucija se poslednjih godina, u skladu sa stanjem demokratije u društvu, polako urušava. Iako su uspostavljene sa svrhom kontrole organa izvšne vlasti, njihova funkcija je često blokirana nečinjenjem drugih.

Kvalitet usluga koje javna uprava pruža građanima, nije zadovoljavajući. Sudeći po broju zaposlenih (oko 600 hiljada) ljudskog kapaciteta ne manjka, štaviše ima ga previše. A ko su službenici koji u našem interesu i za naš novac samo delimično i u sporom ritmu sprovode reforme na koje se Srbija obavezala na svom putu ka Evropskoj uniji a od kojih mi,…