Srpsku političku scenu već u dužem periodu karakteriše zabrinjavajući manjak političkog pluralizma i urušavanje osnovnih mehanizama koji štite demokratiju. Poslednjim parlamentarnim izborima prethodio je dijalog o poboljšanju izbornih uslova koji nije dao rezultate. Tako je same izbore, pored pandemije, obeležio i bojkot dela opozicionih partija koje su procenile da ne postoje ni minimalni uslovi koji…

Protesti, zahtevi i nezadovoljstvo građana sada nose epitet “političko”, koji im prirodno i pripada, ali kao inkriminišući dokaz da je reč o nečemu prljavom, nelegitimnom i antinarodnom. Političko je time de fakto cenzurisano, pa mora da smišlja alijase, da bude građansko, nestranačko, studentsko ili spontano, narodno i neorganizovano. Kako cenzura ide ruku pod ruku sa autocenzurom (kako je pisao Kiš, cenzura je samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure), društvo internalizuje sve negativne odrednice političkog i aktivno se od njega ograđuje. U jeku protesta 1 od 5 miliona, čiji su povod i zahtevi bili direktno politički, jedan analitičar izjavio je da zahtev za poštenim izborima „nije prevashodno politički već pre svega opštedruštveni“. Valjda da ne bi bilo sramota izaći na ulicu.  

Uloga nezavisnih institucija se poslednjih godina, u skladu sa stanjem demokratije u društvu, polako urušava. Iako su uspostavljene sa svrhom kontrole organa izvšne vlasti, njihova funkcija je često blokirana nečinjenjem drugih.