Pet dana provedenih u studijskoj poseti parlamentima Škotske i Velsa naterali su me da se zapitam da li mi u Srbiji živimo život u paralelnoj stvarnosti u odnosu na ostatak sveta.

 

Šta je drugačije? Sve ono najbitnije. Način funkcionisanja institucija, nivo političke kulture i ono što je možda najvažnije u celoj priči, svest ljudi, kako onih koji rade u institucijama tako i običnih građana.

 

Da li je kod njih idealno? Svakako da nije. Međutim, ono što je bitna razlika u odnosu na Srbiju jeste upravo svest da kada nešto ne funkcioniše prepoznaju izazove i aktivno se radi na njihovom rešavanju. I svi su uključeni. Nema podele na strane plaćenike i domaće izdajnike. Država je ta koja prepoznaje partnere, inicira saradnju sa organizacijama i pojednicima i ZAJEDNO podižu svest građana o važnosti aktivnog uključivanja u procese donošenja odluka.

 

Najjači utisak posete bio je razgovor sa narodnim poslanikom Zelene partije John Finnom u Parlamentu Škotske. Iskusan političar, zagovornik nezavisnosti, sa svojim čvrsto argumentovanim stavovima, nimalo “zadrt”. Razgovaramo o načinima komunikacije sa građanima. On sa svojih preko 60 godina godina u sred razgovora vadi telefon, otvara svoje naloge na Twitter-u, Facebook-u, Instagramu kao i mail i izgovara nešto što mi se urezalo u sećanje “Efikasna komunikacija sa našim građanima je nešto ELEMENTARNO, to se ne dovodi u pitanje ni u jednom trenutku, mi odgovaramo njima a ne oni nama”. Oni su ti koji idu po Škotskoj, razgovaraju, slušaju, ne čekaju da ih pozovu, ne čekaju da ih građani vuku za rukav.

 

I opet se vraćam na svest, nivo njihove političke kulture i odgovornosti. Nešto što kod nas nažalost još uvek ne postoji, a čini se da ni ne postoji ni volja da se nešto promeni s tim u vezi.

 

Kod nas javni funkcioneri ne vole kada im postavljamo pitanja, ignorišu naše e-mailove, pozive, poruke. Institucije se ne libe da nas ostave bez traženih informacija, na koje imamo pravo. I to bez trunke odgovornosti. Trenutni put do informacija koje poseduju institucije u našoj zemlji je put kroz jedan vrlo komplikovani lavirint. Tražimo informaciju, krenemo kroz lavirint, pa udarimo u zid, pa u još jedan i onda još jedan. Od informacije ni traga ni glasa. Onda, dignemo ruke, odustanemo. Razočaramo se, po ko zna koji put, u sistem, institucije, njihovo funkcionisanje.

 

Da bi se nešto promenilo, mi građani, ne smemo da odustanemo. Nemamo pravo na to.  Imamo pravo da budemo uporni, da ukazujemo na naša prava i njihovo kršenje. Da se borimo. Da zahtevamo da nam polažu račun o tome kako se troše naše pare. A u toj borbi nismo sami. Obilazeći Srbiju svake nedelje srećemo hrabre, odvažne i uporne ljude koji ne odustaju.

 

Da, naša realnost je prilično teatralnija, burnija. I u nizu novih “kriza” na Kosovu, paradoksalne situacije u Parlamentu, mora lažnih vesti, izbornih tenzija bliži se i 5. oktobar. Svake godine sve nečujnije. Nama, generacijama koje smo ovaj događaj pratili samo na televiziji, čini se da 18 godina od početka demokratskih promena za tekovine ovoga dana moramo ponovo da se borimo. Nove generacije koje su rođene nakon ovoga događaja moraće da se bore za iste stvari za koje su se borili njihovi roditelji.

 

Baš na dan kada obeležavamo punoletstvo petooktobarskih promena počinje i treća po redu Akademija demokratije. Sasvim slučajno a opet toliko simbolike u tom danu. Nova generacija mladih ljudi, budućih lidera, koji se 5. oktobra ni ne sećaju i o kome su čitali samo u knjigama ili novinskim člancima započeće svoje jednogodišnje putovanje. Program koji će im pomoći da razviju svest zašto je bitno da institucije funkcionišu, kontrolišu jedna drugu, zašto je bitno da imamo jak Parlament, nezavisno i efikasno pravosuđe, četvrtu granu vlasti – nezavisne institucije koje će pre svega štititi prava građana.  Pre svega, naučiće mnogo o svojim pravima i šta im ta prava donose. Naučiće kako će im ta prava pomoći da se bore protiv trenutne samovolje institucija i pojedinaca. Naučiće kako da pozivaju na odgovornost svoje predstavnike. Kako da prepoznaju i bore se protiv lažnih vesti i izrečenih neistina. Kako da postanu ODGOVORNI građani!

 

 

 

 

 

 

 

Često se u javnosti postavlja pitanje da li nam je bolje ili lošije danas ili za vreme Miloševića. Posle 5. oktobra ili za vreme samoupravnog socijalizma. Siguran sam da svaki građanin Srbije može iz svoje perspektive da ocenjuje da li živi slobodnije, izvesnije, bezbednije sada, ili pre dvadeset godina.

 

Kao aktivista u organizaciji koja se bavi demokratizacijom društva, na prošlost gledam pre svega iz perspektive poštovanja ljudskih prava, rada institucija, vladavine prava, podele vlasti, javnosti u radu institucija, slobode izbora i prava glasa. U svakoj od ovih oblasti ima puno stvari koje liče ili su identične mračnim devedesetim.

 

U nedelji kada se obeležava Međunarodni dan prava javnosti da zna, idealna je prilika da se setimo vremena kada nije postojao Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kada nije postojala institucija Poverenika, kada je čitav korpus prava građana da imaju neposredan uvid u poslove institucija, bila pusta želja.

 

U vreme pre donošenja Zakona, pristup informacijama je bio predmet isključivo političke odluke. Javni funkcioneri su procenjivali kada, kome i zašto će dati neku informaciju. Često je to rađeno sa vrlo određenim politikantskim ciljem – sebe da ojača ili protivnika da oslabi. Mediji, oni koji nisu želeli da budu propaganda, imali su gotovo vezane ruke. Jer im je izveštavanje o svim teme koje život znače zavisilo od samovolje onih na vlasti.

 

Ta moć ili samovolja vlasti je ograničena Zakonom 2004. godine.

 

Zamislite situaciju u kojoj vi svesno krišite zakona a da za to prođete nekažnjeno – zvuči savršeno, zar ne? Tada je javnost, a pre svih novinarke i novinari, dobili alat da do informacija dolaze po unapred ustanovljenim procedurama i jasno određenim vremenskim rokovima. Kako su godine prolazile značaj ovog zakona za uživanje medijskih sloboda, borbe protiv korupcije i unapređenja transparentnosti i otvorenosti državnih organa je sve više rastao u javnosti.

 

Mnoge istine smo saznali za prethodnih 14 godina. Od krađe narodnih para od strane drumske mafije, zloupotreba javne imovine u privatne svhe, kontroverznih ugovora potpisanim u ime Srbije (Fijat, Železara, Jat, aerodrom, itd.), do toga kakvu vodu pijemo. Saznali smo i koji procenat doktorata su neki javni funkcioneri plagirali i tako postali doktori nauka, na lažan način. Neke od mnogobrojnih afera koje su upravo građani, organizacije civilnog društva, mediji saznali koristeći se pravom na pristup informacijama su dobile i sudski epilog.

 

Godinama su se javni funkcioneri nervirali što im neki uporni i dosadni građani postavljaju pitanja. Što o njima novinari (ovde ne govorim o protokolarnim izveštačima koji sebe nazivaju novinarima) pišu priče. Što su morali da odgovore na mnoga neprijatna pitanja, i dostave zvanična dokumenta, jer ih je na to primoravao Zakon.

Onda su odlučili da to promene. Ako izmenimo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dosetili su se mudri političari na vlasti, tako što ćemo izuzeti sva ona za nas važna tkz. društva kapitala (čitaj: tamo gde ima puno para) i tako što ćemo zakomplikovati, proces pristupa informacijama od javnog značaja, baš nas briga ko će i šta da nas pita – nećemo morati da im ništa odgovorimo. Uz to, sistematski ćemo napadati i diskreditovati instituciju Poverenika, pa ako se neko i odvaži da nas pita i zapitkuje – dobiće etiketu stranog plaćenika, izdajnika i saradnika tajkuna.

 

Na nama je da odlučimo da li ćemo pustiti političarima na vlasti, kao što je Vučić  da nam ukinu prava za koje smo se izborili ili nam je do tih prava stalo? Da ne bismo informacije od institucija tražili preko Deda Mraza, na nama, slobodnim građankama i građanima je da sprečimo usvajanje zakone kojima bi se i miloševićevi zakonopisci dičili. #SrbijaDoInformacija

http://www.srbijadoinformacija.rs/

Tekst je napisan za dnveni list Danas za rubriku „Lični stav“.

Pravo javnosti da zna je osnov svakog demokratskog društva, dok je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja osnov uspešne borbe protiv korupcije, zaključak je foruma “Zašto nam je važan slobodan pristup informacijama“ koji su organizovali CRTA i  USAID Projekat za odgovornu vlast (GAI) u okviru obeležavanja prve Nedelje prava javnost da zna.

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je naglasio da je Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja u osnovu svake uspešne borbe protiv korupcije.Srbija tapka u mestu što se tiče takve borbe, a to govori i činjenica da se početakom godine Srbija pojavila na crnoj listi zemalja sa „strateškim manjkavostima“ u sistemu borbe protiv pranja novca. Moraju se polagati računi za korišćenje državnog novca. Ipak, Nacrt izmena zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nije u korelaciji sa ovim na šta sam upozorio“, kazao je.

 

Uporedno iskustvo iz Slovenije, prenela je bivša zamenica Poverenika za informacije od javnog značaja  ove države rekavši da je ovo pravo u Sloveniji mnogo šire nego u Srbiji te su za razliku od predloga Nacrta srpskog zakona kojim je predloženo da se izuzmu društva kapitala, u Sloveniji su čak i banke u koje je država uložila novac obaveznice ovog zakona. „U Sloveniji mediji imaju pravo da postave pitanje, a ne samo traže informacije iz dokumenata. Rok za to je 7 dana, a ako novinar ne dobije odgovor postoje konsekvence u javnosti“, rekla je Lemunt Strle.

 

Iskustva civilnog društva u Srbiji opisala je Ana Toskić iz organizacije Partneri Srbija naglasivši da nije sigurna da li ohrabruje ili razočarava to što nakon 14 godina opet branimo i promovišemo jedno pravo koje bi do sada trebalo da je utemeljeno. Novinarka Insajdera Senka Vlatković Odavić  rekla je da novinari  ovaj zakon koriste kao značajnu alatku u svakodnevnom radu. „Došli smo u situaciju da i ona dnevna pitanja moramo slati mejlom umesto što da dobijemo odgovore od portparola institucija. To onda postaje formalna stvar i često odgovor ne dobijemo. Sve češće šaljemo zatheve za informacije od javnog značaja i zato smo 2009. godine imali emisiju koja je cela uređena na osnovu informacija dobiejnih uz pomoć ovog  zakona”, objasnila je.

 

Obeležavanje prve Nedelje prava javnosti da zna završava se sutra Međunarodnim danom javnosti da zna.