Dok se osvrćemo na prvih godinu dana u radu predsednika Republike, Aleksandra Vučića, čini nam se da taj period traje mnogo duže, čak i predugo. Postavljamo pitanje da li nas ovaj osećaj vara ili zaista živimo u univerzumu koji se okreće oko jedne te iste jedinice – ličnosti i odnosne partije – i u kom je smena različitih izbornih ciklusa skoro sasvim precizno zamenila smenu godišnjih doba.

 

Kako je tako nešto uopšte moguće?

 

U istoj godini u kojoj koincidira i prva godišnjica otkako je Aleksandar Vučić stupio na dužnost predsednika, obeležavamo i šestu godinu otkako su vladajuća stranka i aktuelni predsednik, menjajući različite oblike i boje, zauzeli skoro svaku ključnu funkciju u državi i na brzinu preuzeli i skoro svaku zajednicu u zemlji. Na isti način je na brzinu, u prvom krugu predsedničkih izbora, uz izraženo korišćenje svih sredstava, a ponajviše onih zakonom, razumom i etikom nedozvoljenih, Aleksandar Vučić postao predsednik Republike.

 

Sam prelazak Aleksandra Vučića na novu funkciju, pak, ne donosi ništa novo i drugačije, jer on, ključnu funkciju nikada nije ni napustio. Aleksandar Vučić je zadržao svoje mesto predvodnika partije koja teži da nametne sebe kao jedinog (do)nosioca istine i koja ne preže od toga da prostim, binarnim opozicijama deli “narod” na “dobar” i “otpadnički, kontaminiran degutantnim vrednostima” deo kako bi upravljala čitavim sistemom kroz buđenje najprizemnijih strasti.  

 

Međutim, ponovo postavljamo pitanje kako je to moguće kad Ustav Republike Srbije insistira na tome da je predsednik onaj organ koji izražava državno jedinstvo i predsednik mora uložiti dodatan napor kako bi istovremeno predstavljao sve građane, kako  one koji su ga na ovu funkciju izabrali tako i one koji ga kritikuju. Uvažavanje duha važećeg Ustava nalaže da predsednik mora predstavljati sve građane Srbije, a ne samo svoju partiju, makar ona bila dominantna.

 

Vršenje partijske funkcije Ustavom, dakle, nije zabranjeno. Ipak, komparativna ustavna praksa pokazuje da su brojne države u regionu prepoznale potrebu da ovu zabranu eksplicitno propišu. Ustavi Rumunije, Albanije i Hrvatske zabranjuju predsedniku da u toku mandata bude član političke partije, dok Ustav Bugarske dozvoljava članstvo ali ne i rukovođenje partijom. Predsedniku Srbije, sa druge strane, ostavljen je prostor da sam odluči o tome da li će uticaj ostvarivati i sa pozicije stranačkog lidera. Predsednik Vučić odlučio je da državno jedinstvo može oličavati i sa čela vladajuće partije.

 

Predsednik Vučić nije jedini koji se na tako nešto odlučio. Nakon 2008. godine, kada je počeo drugi mandat Borisa Tadića kao predsednika Republike, promenjen je dotadašnji odnos snaga u Parlamentu. Tadićeva DS postala je okosnica vladajuće koalicije i sam predsednik Republike, koji je ujedno bio i predsednik stranke, političku moć crpeo je iz činjenice da je upravljao vladajućom političkom strankom.  U tom periodu, u osnovi parlamentarni sistem u praksi se izobličio i približio predsedničkom. Povratak u ustavne okvire funkcija predsednika Republike doživela je u periodu 2012-2017. godine kada je predsednik Nikolić zapravo postupio u duhu Ustava i odstupio od članstva u stranci. Iako se Nikolić u više navrata opredeljivao kao „predsednik svih građana koji je stranački opredeljen“ činjenica je da je, napustivši čelo stranke, Nikolić kontrolu nad mehanizmom stranačkog odlučivanja prepustio Vučiću, a on sam držao se svojih ustavnih ovlašćenja koja, u osnovi, nisu stvarna izvršna vlast.

 

Ponovno približavanje predsedničkom sistemu, mimo Ustava i mimo zakona, i to još drastičnije nego kod jednog od prethodnika, Borisa Tadića, počelo je sa novim predsednikom, 2017. godine. Da se neće striktno držati svojih nadležnosti, predsednik Vučić je pokazao vrlo brzo nakon preuzimanja mandata, prilikom predlaganja Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Predsednik je smatrao da oličava državno jedinstvo i kada je odlučio da, kao predsednik SNS-a, aktivno učestvuje u kampanji svoje stranke na lokalnim izborima koji su se u nekoliko opština i gradova u Srbiji održali od početka njegovog mandata. Nedavna Vučićeva najava ukidanja zakona kojim su smanjene penzije još jedan je drastičan primer mešanja predsednika u nadležnosti Vlade.

 

I da se vratimo na pitanje sa početka – kako je i zašto moguće ovako drastično i vaninstitucionalno pomeranje i koncentrisanje moći? Odgovor je da mi imamo politički sistem koji je nominalno utvrđen pravnim okvirom, ali se, faktički, on prilagođava stanju i različitim potrebama u zavisnosti od toga ko se nađe na poziciji da tim procesima upravlja. Jedno su promene zakona, a ono što imamo sada je faktička promena društvenog uređenja kroz delovanje aktera – predsednika i partije.

Umesto jedinstva naroda, Aleksandar Vučić sa mesta predsednika Republike izražava jedinstvo svih svojih funkcija. I postalo je evidentno da u ovom društvu više nije bitno čega si predsednik, dokle god si predsednik.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.