Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Pravosudni organi u Srbiji i regionu ispunjavaju manje od polovine indikatora otvorenosti što ukazuje da je potrebno hitno preduzeti konkretne korake ka unapređenju otvorenosti zaključak je istraživanja  “Otvorenost pravosudnih organa u regionu i Srbiji”. Istraživanje, koje meri stepen do kojeg su institucije otvorene prema građanima i društvu, na osnovu četiri principa: transparentnosti, pristupačnosti, integriteta i učinkovitosti, sprovela je CRTA, u saradnji sa parterima iz regionalne mreže organizacija civilnog društva „ActionSEE“ u periodu od od oktobra do kraja decembra 2016. godine.

Sudovi u regionu ispunjavaju ukupno 48 procenata indikatora otvorenosti dok su rezultati tužilaštava lošiji jer ispunjavaju samo 40 odsto indikatora.

U Srbiji sudovi opšte i posebne nadležnosti ispunjavaju 36 odsto indikatora otvorenosti dok javna tužilaštva ispunjavaju svega četvrtinu odnosno 25 procenata. Otvorenost sudova i tužilaštava u Srbiji merena je na osnovu slučajnog i reprezentativnog uzorka od 41 suda opšte i posebne nadležnosti kao i na uzorku od 22 osnovna i viša javna tužilaštva.

Transparentnost sudske vlasti u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou jer postoji različita praksa objavljivanja organizacionih informacija u zavisnosti od nivoa suda, ali i u zavisnosti od postojanja veb portala pojedinačnih sudova. Od ukupnog broja uzorkovanih sudova koji imaju sajt, skoro 70 procenata nije ažuriralo sadržaj duže od 15 dana. Ova situacija je još izraženija kod tužilaštava jer 90 procenata ili nema ili ne ažurira redovno svoje veb sajtove, putem kojih bi informacije o radu bile dostupne javnosti.

Pristupačnost sudova, merena na osnovu pristupa pravdi, i javnosti sudskih postupaka, pokazuje da u većini sudova ne postoje mehanizmi za pružanje informacija pripadnicima ranjivih grupa i manjina o njihovim pravima (SOS telefon, brošure), dok osobama s invaliditetom i smanjenom pokretljivošću nije omogućen pristup u većini sudnica.  Pozitivno je da kod većine sudova postoji procedura za podnošenje pritužbi na rad sudija i zaposlenih u sudu putem veb sajta. Mogućnost da građani sami na sajtu suda pristupe svom predmetu je još uvek ograničena jer manje od polovine sudova obuhvaćenih istraživanjem ima ovu opciju. Pristupačnost u radu javnih tužilaštava je na nešto boljem nivou u odnosu na njihovu transparentnost sa ispunjenih 29 odsto indikatora. Pravo na pristup informacijama je ograničen jer samo polovina institucija objavljuje kontakt osobe zadužene za slobodan pristup Informacijama.

Integritet sudova i tužilaštava meren je na osnovu postojanja i objavljivanja etičkog kodeksa za sudije odnosno tužioce, ali i etičkog kodeksa za sudsko osoblje. Etički kodeks koji je usvojio Visoki savet sudstva važi za sve sudove i sudije dok osnovna i viša javna tužilaštva u Srbiji obavezuje Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije, koji je usvojilo Državno veće tužilaca. Međutim, u Srbiji ne postoji etički kodeks koji bi regulisao moralna i profesionalna načela u radu sudskog osoblja.

U pogledu učinkovitosti sudovi ostvaruju 61 procenat postavljenih indikatora. Zakon o sudijama propisuje da sudije ne mogu birati slučajeve na kojima će raditi već im se predmeti dodeljuju prema redosledu nezavisnom od ličnosti stranke i vrste samog predmenta. Sudovi imaju obavezu podnošenja izveštaja o radu nadležnom organu, a izveštaje o radu dve trećine sudova podnosi blagovremeno nadležnom organu. Kada je reč o učinkovitost  tužilaštva, ona je na nižem nivou od sudova ali ipak ispunjava preko polovine indikatora – 56 procenata. Većina javnih tužilaštava je dostavila svoj izveštaj o radu za prošlu godinu nadležnom organu.

Kompletno istraživanje “Otvorenost pravosudnih organa u regionu i Srbiji” koje je deo šireg istraživanja “Regionalni indeks otvorenosti institucija”  dostupno je na ovom linku.