Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Pravo na pristup podacima kojima raspolažu državni organi, kao nerazdvojivi deo prava na obaveštenost,  jedno je od osnovnih građanskih prava. U odbrani svog prava da zna kako rade državni organi koji raspolažu novcem građana, javnost je dobila snažnog saveznika 2004. godine, donošenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ustanovljavanjem institucije Poverenika. Broj žalbi koje svake godine prispeju na odlučivanje službi Poverenika povećao se desetostruko od 2005. godine do danas. Ovaj podatak veoma jasno govori o tome da organi koji su obavezni da dostavljaju informacije sve manje pokazuju spremnost da samoinicijativno unapeđuju transparentnost u svom radu ali i tome da je poverenje građana u instituciju Poverenika iz godine u godinu raslo.

 

Uprkos tome što ovaj Zakon i u međunarodnim okvirima važi za veoma kvalitetan, nedostaci uočeni u njegovoj primeni nedvosmisleno su ukazivali na potrebu da se postojeće zakonsko rešenje unapredi. To su često tokom prethodnih godina isticali i civilno društvo ali i sama institucija Poverenika. Nakon dugog procesa izrade Nacrta zakona, tokom koga su nadležne institucije više puta propustile rokove za njegovo unapređenje (predviđene Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i Akcionim planom za Poglavlje 23), Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu otvorilo je javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

 

Iako nije sporno da Nacrt sadrži nekoliko celishodnih izmena, predloženi tekst nije povod za entuzijazam onih koji se u svojoj borbi za informaciju oslanjaju na postojeći mehanizam ostvarivanja prava na slobodan pristup informaciji od javnog značaja. Poseban razlog za brigu predstavljaju pravila predviđena Nacrtom koja bi van domašaja ovog Zakona ostavila pojedina preduzeća sa državnim vlasništvom, ali i ona koja bi mogla dodatno da uspore pristup informaciji. Osim toga, propuštena je prilika da se Nacrtom  prevaziđu neke od najznačajnijih prepreka u ostvarivanju prava na pristup informaciji.

 

Naime, Nacrtom zakona predviđene su izmene koje u značajnoj meri sužavaju krug organa od kojih se može tražiti informacija s obzirom na to da društva kapitala koja posluju na tržištu u skladu sa propisima o privrednim društvima, bez obzira na to što je država njihov član ili akcionar, neće biti u obavezi da odgovaraju na zahteve za pristup informaciji. Uprkos tvrdnjama Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave da je dosadašnja obaveza objavljivanja osetljivih poslovnih informacija onemogućavala ta preduzeća da pod jednakim uslovima učestvuju u tržišnoj utakmici, činjenica je da važeći Zakon već sadrži odredbe kojima se štite njihovi poslovni interesi, pa se potpuno isključenje njihove obaveze postupanja po zahtevima za pristup informaciji čini kao neopravdana intervencija zakonodavca. Unošenjem sporne odredbe u tekst Zakona došlo bi do toga da od pojedinih preduzeća (kao što su Telekom , Dipos, Železnice Srbije), koja koriste javna  sredstva, neće biti moguće tražiti bilo kakvu informacija, pa čak ni onu koja nikako ne može štetiti njihovoj konkurentnosti na tržištu. Tako bi od kontrole javnosti bili, primera radi, izuzeti podaci o sponzorskim ugovorima sa sportskim klubovima ili ugovori ovih preduzeća koji potencijalno ukazuju na sklapanje povoljnih poslova za partijske prijatelje. Jasno je da implementacijom ove odredbe Zakon više ne bi bio dovoljno jak instrument u borbi protiv korupcije.

 

Odredba Nacrta zakona kojom bi se omogućilo organu od koga je zatražena informacija da, nakon što u drugostepenom postupku Poverenik donese konačno rešenje, protiv Poverenika pokrene upravni spor, predstavlja presedan u našem pravu. Naime, ovo pravo nema nijedan organ koji u bilo kom upravnom postupku postupa kao prvostepeni. Organ od koga je tražena informacija u ovom postupku ima položaj prvostepenog organa, pa u slučajevima kada Poverenik usvaja žalbu tražioca i nalaže organu dostavljanje informacije, organ nije ovlašćen da pokrene upravni spor. Iako pokretanje upravnog spora samo po sebi ne odlaže izvršenje rešenja Poverenika, organ bi u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima imao mogućnost da zatraži odlaganje izvršenja rešenja Poverenika, što stvara dodatan prostor za odugovlačenje dostavljanja informacije na koju se i sada u praksi čeka daleko duže od Zakonom predviđenih 15 dana. Predloženo rešenje, osim očigledne neusaglašenosti sa Zakonom o upravnim sporovima, ide na ruku organima koji nastoje da što više prolongiraju obavezu dostavljanja informacije.

 

Nacrt zakona ne nastoji da prevaziđe probleme na koje je institucija Poverenika u dugogodišnjoj praksi često ukazivala, kao što su odsustvo ovlašćenja nadzora na strani Poverenika ili prepreke u izvršenju Poverenikovih akata.  O problemima sa kojima se u praksi susreće Poverenik redovno izveštava Narodnu skupštinu koja godinama unazad ne razmatra te izveštaje i time uporno propušta da utiče na unapređenje stanja u ovoj važnoj oblasti ljudskih prava.

 

Ipak, i pored toga što ovi izveštaji ostaju nezapaženi u Narodnoj skupštini, njihovo objavljivanje na internet stranici Poverenika podstiče javnu debatu o stanju u ovoj oblasti i u njoj učestvuju svi oni koji svog saborca u ostvarivanju prava da znaju i u budućnosti vide u instituciji Poverenika. Zato je važno ne propustiti priliku i podići glas protiv ugrožavanja jednog od najsnažnijih demokratskih instituta kakvo je pravo javnosti da zna.

 

Iz tog razloga,  CRTA Vas poziva da se zajedno sa nama uključite u javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja i komentare do 19. aprila dostavite Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave putem aplikacije Odbrani.PravoNa.Info.

 

Detaljan pregled komentara na Nacrt zakona sačinila je Transparentnost Srbija i sa njima se možete upoznati na sledećem linku.