Ako je svet (još odavno) postao globalno selo, a internet ga dodatno sabio na površinu koja se meri u klikovima, onda se na tom prostoru informacije šire brže od odjeka. Događaj i vest su vremenski gotovo srasli. Sve je na dlanu. Ništa se ne može sakriti. Postoje slika, ton, tekst, fotografija. Svima je sve dostupno. Dakle, sve je jasno. Da li? “Nema laži, nema prevare”, uzvikuju od pamtiveka opsenari, iluzionisti i hipnotizeri. Manipulaciju oblače u očiglednost i u mreže hvataju lakoverne. Naivne ili prostodušne? Ili samo lenje da se zapitaju, razmisle i provere. Ništa novo – vekovima. Osim novih metoda. I brzine.

 

Zastrašujuće brzine kojom se na dezorijentisane i svakovrsnim problemima okupirane svakog trenutka strovaljuju džakovi podataka, vesti, informacija, činjenica, tvrdnji… Pobeći od njih? Ili ih pripitomiti i pretvoriti u znanje. Proveriti preko kredibilnih izvora, a onda ih opovrgnuti ili usvojiti. Za ovu drugu opciju izjasnili su se “fektčekeri”, oni koji proveravaju činjenice. Najčešće u izjavama političara, ali ne samo u njima i ne samo kod njih. Naravno, to čine sporije od bujice informacija koja plavi globalnu mrežu. Ali, rade temeljno. Uz podrazumevajuće insistiranje na (koliko god je to moguće) objektivnosti, bez čega bi ceo rad bio besmislen i vodio (novoj) manipulaciji.

 

Tako razmišljaju “fektčekeri”, koji su sa raznih krajeva planete prošle nedelje došli u Rim na Međunarodnu konferenciju “Global Fact 5”. Više od 200 učesnika iz 56 zemalja. Među njima su, svakako, bili i predstavnici Istinomera. Razmenjivana su iskustva u radu, predstavljana nova rešenja, govorilo se o borbi protiv dezinformacija u doba postistine… Predstavnici “Gugla” i “Fejsbuka” prezentovali su svoje metode otkrivanja lažnih vesti, a o tome kako razlikovati kvalitetnu od frizirane informacije govorili su i novinari velikih svetskih medija – američkog “Vašington posta”, britanskog Bi-Bi-Sija, francuskog “Liberasiona” i “Le Monda”, italijanske ”La Stampe”… Ohrabrujuće i motivišuće. U svetu u kome su na jedan klik od konzumenta i laž i istina, zavodljivost iskrivljene slike brže pronalazi put. Ali, u trci sprintera i maratonca zna se (ipak) ko će odneti prevagu.

 

A o tome kako se boriti protiv dezinformacija u 21. veku govorićemo i sutra. Da li i kako tradicionalni mediji mogu da odgovore na izazove koje nose dezinformacije i kakvi su rezultati medijskog monitoringa, koji se tiče i ove oblasti, u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori? Učesnici Istinomer međunarodne konferencije “Da li gubimo bitku sa dezinformacijama?” pokušaće da ponude odgovore na neka od ovih pitanja (#live na našem YouTube kanalu i Facebook strani od 9.30h).

 

#FightDisinfo

 

Vidimo se!

 

 

 

 

Pomalo nezapaženo u javnosti prošla je vest o sastanku predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića sa članovima smederevskog Gradskog odbora. Kako je preneo portal Podunavlje.info zaključak ovog sastanka je da će ubuduće sve odluke o funkcionisanju grada, lokalne administracije i javnih preduzeća i ustanova donositi Gradski odbor SNS-a, a ne kao do sada.” Trebalo bi da su do sada odluke donosili oni koje su građani izbarali i dali im mandat da odlučuju u njihovo ime. Bar je tako u demokratskim državama. Ali u Srbiji izgleda da treba da se klanjamo – “njenom visočanstvu – stranci”.

 

Pitam se – da li mi živimo u paralelnoj stvarnosti u kojoj zakon propisuje da jedna stranka na stranačkim organima odlučuje kako će da funkcioniše jedna lokalna samouprava?

 

Zakoni kažu ne. Član 11. Statuta Grada Smedereva propisuje : “Grad samostalno odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti, u skladu sa svojim pravima i dužnostima utvrđenim Ustavom, zakonom, drugim propisima i Statutom. Građani koji imaju biračko pravo i prebivalište na teritoriji Grada učestvuju u vršenju poslova iz nadležnosti Grada, preko svojih izabranih predstavnika u Skupštini grada, putem referenduma, građanske inicijative i zbora građana, u skladu sa Ustavom, zakonom i Statutom.”

 

U nedelju 17. juna 2018. godine održani su izbori za Komoru medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije. Prema saznanjima portala Voice članovi komore su bili izloženi pritiscima i pretnjama otkazima ako ne glasaju za kandidate Srpske napredne stranke. Kako navodi portal jednoj kandidatkinji je rečeno da mora da povuče kandidaturu jer time “ugrožava Vladu Srbije i Aleksandra Vučića”. Nekoliko dana pred izbore, u pritiske se uključio i Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo koji je u dopisima direktorima domova zdravlja naložio za koga treba da se glasa.

 

Ovi primeri su dokaz onoga što se odavno zna. Izbori u Srbiji su postali farsa jer se odluke više ne donose u institucijama nego u jednoj stranci. Stranka odlučuje o tome ko će biti direktor nekog javnog preduzeća u Smederevu, ko će biti članovi komore medicinskih sestara, ko će biti ministar finasija, novi gradonačelnik Beograda, selektor fudbalske reprezentacije…Koja je onda svrha izbora u Srbiji? Da li su izbori stvarno praznik demokratije kada je svaki naredni izborni ciklus sve manje u skladu sa standardima za fer i slobodne izbore? Kako možemo da budemo sigurni da će oni za koje smo glasali da nas zastupaju kada je od poslednjih lokalnih izbora 2016. godine stranku promenio 531 odbornik?

 

Možda je rešenje da ukinemo i izbore i institucije ako se već odluke donose u nekim glavnim i gradskim odborima. Budžetu Srbije bi se to veoma svidelo, a i stranci koja njime raspolaže. Možemo i da se pravimo da ne postoji član 5. Ustava Srbije i da u njemu ne piše da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. A možemo i Ustav da ukinemo, šta će nam.

 

Neophodno je da građani ne odustaju od svojih prava i da postanu svesni da u njihovim rukama leži moć,  zaključak je Istinomer foruma pod nazivom “Ko mrsi konce građanima Kruševca?“ održanom večeras u Kruševcu u organizaciji CRTE i Istinomera.

Učesnici foruma novinar i aktivista Centra za istraživačko novinarstvo u Kruševcu Slaviša Milenković, autor video projekta Ciklotron Dušan Čavić, novinarka Nada Budimović, glumac i aktivista Branislav Trifunović i šef pravnog tima CRTE Pavle Dimitrijević složili su se da je neophodno da građani u lokalnim sredinama udruže snage i zajedno se aktiviraju kako bi ostvarili željene promene.

“Obećanja koja su data građanima Kruševca nisu ispunjena. Sadašnja vlast je obećavala da će ispitati privatizaciju preduzeća, da će pokrenuti proizvodnju u fabrikama, međutim ništa se od toga nije desilo. Govorilo se  i o različitim stranim investitorima, ali dolazimo do podatka da je tek svako 7 obećanje ispunjeno” izjavio je Slaviša Milenković, novinar i aktivista Centra za istraživačko novinarstvo u Kruševcu.

Poslednjih pet godina u Kruševcu, oko 2.500 ljudi je ostalo bez posla. Otprilike samo 600 ljudi je ponovo zaposleno, što znači da je Kruševac za dve hiljade radnih mesta i dalje u minusu.

U ovoj zemlji, dobijanje radnog mesta vam nažalost ne garantuje pristojan život. i dalje tražimo odgovore na pitanja: Čiji su naši životi, čija su naša radna mesta i čija su naša politička uverenja? Jer da biste dobili radno mesto definitivno je potrebno članstvo u stranci” naglasila je novinarka Nada Budimović.

“Suštinski problem je što vlast računa da te “njihove” ljude može da kupi. Onog trenutka kada bi im se jedan po jedan čovek suprotstavio, tada bi im iz ruku izmaklo njihovo glavno oružje. Poteškoća se ogleda u nedovoljno obrazovanim ljudima koji se mogu lako “prodati” i kojima se lako može manipulisati” dodao je glumac i aktivista Branislav Trifunović.

“Kroz medije čujem da su ugrožena prava radnika. Ali ne vidim nikakve sindikate koja se bore za njihova prava, ne vidim apsolutno ništa. Dokle god ne dođe do podizanja standarda prosečnog zaposlenog lica, do tada ćemo se boriti za osnovna lična prava koja su nam data, što je sasvim besmisleno”, izjavio je
Dušan Čavić, autor video projekta Ciklotron.

“Dokle god znamo da prepoznamo šta je dobro, a šta loše-postoji šansa da se borimo protiv partijskog zapošljavanja. Potrebno je da ljudi budu osvešćeni i odgovorni prema sebi i drugima” izjavio je Pavle Dimitirijević, šef pravnog tima Crte.

Istinomer forum je pokrenuo razgovor o odgovornosti javnih vlasti, pravima građana na slobodne medije i učešće u demokratskim procesima.

Snimak celokupne debate možete pogledati na Istinomer YouTube kanalu na ovom link-u.

Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost – CRTA i Istinomer, održali su forum „Ko mrsi konce građanima Kruševca?“ u prostorijama Caffe-a Arabika u Kruševcu.

 

Čije je moje radno mesto? Kako funkcioniše politika zapošljavanja na lokalu?

Kako se troše pare građana i kome idu sredstva iz lokalnih budžeta?

Da li nam treba “jaka ruka”? – model privatne države i privatnih gradova

Koliko su građani zaista aktivni i spremni da preduzmu konkretne akcije?

Šta guši aktivizam na lokalu?

 

Odgovore na ova pitanja imali su priliku da čuju svi zainteresovani za političku scenu Srbije. Istinomer je otvorio vrata građanima i građankama i pozvao ih na razgovor o odgovornosti javnih vlasti i učešću u demokratskim procesima.

 

Na Istinomer forumu govorili su:

 

o   Slaviša Milenković, novinar i aktivista Centra za istraživačko novinarstvo Kruševac

o   Nada Budimović, novinarka

o   Pavle Dimitrijević, šef pravnog tima CRTE

o   Dušan Čavić, Ciklotron, autor video projekta “Marka Žvaka”

o   Branislav Trifunović, glumac i aktivista (Kruševljanin)

 

Moderatorka: Mihaela Šljukić Bandović, novinarka Istinomera

 

Dok se osvrćemo na prvih godinu dana u radu predsednika Republike, Aleksandra Vučića, čini nam se da taj period traje mnogo duže, čak i predugo. Postavljamo pitanje da li nas ovaj osećaj vara ili zaista živimo u univerzumu koji se okreće oko jedne te iste jedinice – ličnosti i odnosne partije – i u kom je smena različitih izbornih ciklusa skoro sasvim precizno zamenila smenu godišnjih doba.

 

Kako je tako nešto uopšte moguće?

 

U istoj godini u kojoj koincidira i prva godišnjica otkako je Aleksandar Vučić stupio na dužnost predsednika, obeležavamo i šestu godinu otkako su vladajuća stranka i aktuelni predsednik, menjajući različite oblike i boje, zauzeli skoro svaku ključnu funkciju u državi i na brzinu preuzeli i skoro svaku zajednicu u zemlji. Na isti način je na brzinu, u prvom krugu predsedničkih izbora, uz izraženo korišćenje svih sredstava, a ponajviše onih zakonom, razumom i etikom nedozvoljenih, Aleksandar Vučić postao predsednik Republike.

 

Sam prelazak Aleksandra Vučića na novu funkciju, pak, ne donosi ništa novo i drugačije, jer on, ključnu funkciju nikada nije ni napustio. Aleksandar Vučić je zadržao svoje mesto predvodnika partije koja teži da nametne sebe kao jedinog (do)nosioca istine i koja ne preže od toga da prostim, binarnim opozicijama deli “narod” na “dobar” i “otpadnički, kontaminiran degutantnim vrednostima” deo kako bi upravljala čitavim sistemom kroz buđenje najprizemnijih strasti.  

 

Međutim, ponovo postavljamo pitanje kako je to moguće kad Ustav Republike Srbije insistira na tome da je predsednik onaj organ koji izražava državno jedinstvo i predsednik mora uložiti dodatan napor kako bi istovremeno predstavljao sve građane, kako  one koji su ga na ovu funkciju izabrali tako i one koji ga kritikuju. Uvažavanje duha važećeg Ustava nalaže da predsednik mora predstavljati sve građane Srbije, a ne samo svoju partiju, makar ona bila dominantna.

 

Vršenje partijske funkcije Ustavom, dakle, nije zabranjeno. Ipak, komparativna ustavna praksa pokazuje da su brojne države u regionu prepoznale potrebu da ovu zabranu eksplicitno propišu. Ustavi Rumunije, Albanije i Hrvatske zabranjuju predsedniku da u toku mandata bude član političke partije, dok Ustav Bugarske dozvoljava članstvo ali ne i rukovođenje partijom. Predsedniku Srbije, sa druge strane, ostavljen je prostor da sam odluči o tome da li će uticaj ostvarivati i sa pozicije stranačkog lidera. Predsednik Vučić odlučio je da državno jedinstvo može oličavati i sa čela vladajuće partije.

 

Predsednik Vučić nije jedini koji se na tako nešto odlučio. Nakon 2008. godine, kada je počeo drugi mandat Borisa Tadića kao predsednika Republike, promenjen je dotadašnji odnos snaga u Parlamentu. Tadićeva DS postala je okosnica vladajuće koalicije i sam predsednik Republike, koji je ujedno bio i predsednik stranke, političku moć crpeo je iz činjenice da je upravljao vladajućom političkom strankom.  U tom periodu, u osnovi parlamentarni sistem u praksi se izobličio i približio predsedničkom. Povratak u ustavne okvire funkcija predsednika Republike doživela je u periodu 2012-2017. godine kada je predsednik Nikolić zapravo postupio u duhu Ustava i odstupio od članstva u stranci. Iako se Nikolić u više navrata opredeljivao kao „predsednik svih građana koji je stranački opredeljen“ činjenica je da je, napustivši čelo stranke, Nikolić kontrolu nad mehanizmom stranačkog odlučivanja prepustio Vučiću, a on sam držao se svojih ustavnih ovlašćenja koja, u osnovi, nisu stvarna izvršna vlast.

 

Ponovno približavanje predsedničkom sistemu, mimo Ustava i mimo zakona, i to još drastičnije nego kod jednog od prethodnika, Borisa Tadića, počelo je sa novim predsednikom, 2017. godine. Da se neće striktno držati svojih nadležnosti, predsednik Vučić je pokazao vrlo brzo nakon preuzimanja mandata, prilikom predlaganja Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Predsednik je smatrao da oličava državno jedinstvo i kada je odlučio da, kao predsednik SNS-a, aktivno učestvuje u kampanji svoje stranke na lokalnim izborima koji su se u nekoliko opština i gradova u Srbiji održali od početka njegovog mandata. Nedavna Vučićeva najava ukidanja zakona kojim su smanjene penzije još jedan je drastičan primer mešanja predsednika u nadležnosti Vlade.

 

I da se vratimo na pitanje sa početka – kako je i zašto moguće ovako drastično i vaninstitucionalno pomeranje i koncentrisanje moći? Odgovor je da mi imamo politički sistem koji je nominalno utvrđen pravnim okvirom, ali se, faktički, on prilagođava stanju i različitim potrebama u zavisnosti od toga ko se nađe na poziciji da tim procesima upravlja. Jedno su promene zakona, a ono što imamo sada je faktička promena društvenog uređenja kroz delovanje aktera – predsednika i partije.

Umesto jedinstva naroda, Aleksandar Vučić sa mesta predsednika Republike izražava jedinstvo svih svojih funkcija. I postalo je evidentno da u ovom društvu više nije bitno čega si predsednik, dokle god si predsednik.

Žabljak, avgust 1992. godine. Jedemo sladoled na Durmitorskom suncu u čuvenoj poslastičarnici „Duga“ i kao sva „pametna“ deca, pravimo se da čitamo novine. Došli smo iz vikendica da uzmemo štampu koja je dolazila isključivo popodne, za taj dan. Dva dečaka, ukupno 24 godine. Volimo prirodu, život, Durmitor, upijamo sve i imamo osećaj da možemo da menjamo svet. Zbog toga ga upoznajemo čitajući novine. Tako i učimo ko je Milo.

 

Tačno 24 godine kasnije, dečaci iz uvoda su postali kumovi, „Duge“ više nema, DPS ponovo pobeđuje na izborima 2016. godine, pa 2017. ponovo i 2018. na lokalnim izborima, izgleda, ponovo.

 

Isti su samo Durmitor i predsednik DPS-a.

 

Od 2012. godine pa na ovamo, jedno pitanje ponovo spaja „dva oka u glavi“ – Srbiju i Crnu Goru: koga građani biraju i da li izbor postoji?

 

Procenat izašlih na izborima u Srbiji se kreće od 53% do 57%. Čak ni predsednički izbori 2017. godine nisu „izvukli“ više od 54% upisanih birača na biračka mesta.  Sa druge strane, Crna Gora je bila poznata po tome što građani „vole“ da glasaju. Predsednički izbori 2018. godine – izlaznost 63,98%, a na lokalnim u Podgorici – izlaznost  64,2%.

 

Od 2012. godine u Srbiji, prema rezultatima, postoji samo jedan izbor – na svim nivoima. U Crnoj Gori od 1992.

 

I ako uzmemo u obzir sve vidljive i nevidljive pritiske, nezakonite radnje koje je po običaju teško dokazati i koje traju toliko da stanu u jednu vest, ostaje pitanje: Da li smo imali izbora? Da li si ti imao izbor?

 

Ljudi uglavnom glasaju za siguran posao i prosečnu platu, garantovanu „koricu hleba“. Brane sebe i sistem koji ih hrani, jer ne vide drugi. Glasaju da ne ispaštaju. I za subvencije za nabavku novog grla…i za one nove koševe koje je Milo obećao kada je igrao basket sa tvojim bratancem…

 

Neće znati mora li država da obori rekord u zaduživanju da bi izgradila autoput, pa da se od Kolašina do Podgorice stigne za pola sata. Isto tako neće znati, ako žive u Srbiji, ko je investirao u koga – Fijat u Srbiju ili Srbija u Fijat, koliko troše Železnice, šta radi Air Srbija i rade li u kompaniji „Jura“ radnici u uslovima dostojnim 21. veka ili  19. veka.

 

Zanimljivo je da se u Crnoj Gori forme menjaju ali suštine vladanja ostaju iste. Zato se „vladari“ u novijoj istoriji mogu pobrojati na prste jedne ruke: Nikola Petrović (1860 – 1918) pa od 1945. u okviru SFRJ dominiraju Vidoje Žarković pa Blažo Jovanović (ovaj drugi zvanično do 1984, ali u praksi i kasnije), te od ranih devedesetih DPS, a od 1997. godine alijas Milo.

 

Mnogi se pitaju gde je tu demokratija, alternativa? Kako je moguće da neko po profesiji postane „opozicija“ i tu provede čitav život?

 

Ima tu neke zajedničke crte sa zbivanjima i u Srbiji i u Crnoj Gori. Samo u Crnoj Gori ipak to traje mnogo duže.

 

Uspeli su u sledećem: da nam ogade politiku. (Skoro) svako ko drži do sebe neće u politiku, jer je tamo mulj, živo blato koje guta sve. Sporadično neko „ispravan“ uđe, ali ga politika „pljune“  i izbaci nazad kao strano telo…i nastavi dalje svojim putem. Deca koja postaju vremenom ljudi ne žele više da menjaju sistem, lakše im je da ga napuste i odu „preko“. I tako u krug. Po onoj staroj – „što gore – to bolje“.

 

U prirodi, ali i u društvu ipak postoje neki red i neki zakoni. Balans se uspostavi. Uzmemo stvari u svoje ruke. Kada se u Durmitoru prepune rezervoari u planini od topljenja snega, negde u proleće, čuje se veliko BUM, voda jurne u Crno Jezero noseći pred sobom sav otpad iz šume koji joj je smetao i sprečavo prolaz. Meštani onda kažu „pukla Čelina“. Što se više otpada tokom jeseni i zime sakupi, to se „pucanje Čeline“ jače čuje.

 

Dečaci sa početka priče su još tu i još menjaju svet. Kao i mnogi drugi.

 

Pući će i nama Čelina.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Ništa.

 

Kao i do sad.

 

Ništa.

 

I mogla bih ovde slobodno da završim, i da se razumem sa najvećim brojem ljudi koji ovo budu čitali. Nastaviću samo zato što mi se u poslednje vreme previše puta dešavalo da sam u ozbiljnoj manjini onih koji su spremni da javno govore o onome što većina ljudi vidi oko sebe, na poslu, u saobraćaju, pročita u novinama. Većina ćuti, iz straha. A slobodan čovek nije onaj koji ćuti. Zemlja u kojoj se vlada strahom, nije slobodna. A sasvim sigurno nije demokratska.

 

Licitira se u javnosti koliko će ministara biti zamenjeno. Licitira se brojem i imenima. I eto zabave za sve. Pa kombinacija je previše. A retki su oni koji pitaju – pa čekajte, zašto ih menjate i na osnovu čega? Koji su to kriterijumi koji su korišćeni za ocenu uspeha ministrovanja? Da li je urađena procena stanja u oblasti delovanja ministarstva, analizirana implementacija postojećih zakona, ili su možda predložene njihove promene pa nismo zadovoljni učinkom, urađeno je nedovoljno da budemo bliži EU kao strateškom opredeljenju naše zemlje, nisu dobro osmišljeni neki od silnih, bombastičnih projekata? Nešto bar. Neki kriterijum? Kriterijumčić? Ništa.

 

Kao i mnogo puta do sada, vanredni izbori ili rekonstrukcije vlade koriste se za dodatno zamajavanje ljudi. Oproban recept za nastavak kampanje u kojoj se izbegavaju odgovori na ozbiljne probleme, stvaranje privida da se ipak nešto dešava, kreiranje utiska da se Srbija kreće u dobrom pravcu. A u stvarnosti, ne da stojimo u mestu, nego smo ubacili u rikverc i dali gas. Za sad smo izgrebali i iščukali ovu Srbiju vozeći u rikverc, ali je pitanje trenutka kad ćemo se slupati. A nikog ni na vidiku da postavi bar neke bankine da se ne survamo u provaliju.

 

Osim zamajavanja svih nas, na delu je i vladavina strahom. Jasan mehanizam koji deluje kroz konstantan pritisak na državni aparat, gde u svakom trenutku, bez objašnjenja i bez jasnih kriterijuma, svako može biti promenjen, zamenjen, smenjen. Mi, trenutno, kroz rekonstrukciju možemo samo da vidimo 20 ministara čija je glava na panju (21. je pre dva dana sam podneo ostavku iz ličnih razloga kako nam je saopšteno) – ali poruka je jasna – gledajte šta radim njima, ako mogu tako njima, šta tek mogu svima vama koji ste negde niže u sistemu. Svi ucenjeni, svi zaglavljeni, svi uplašeni. Pa ko normalan pod takvim pritiskom može da se bavi svojim poslom? Ciničniji od mene će reći pa što su se upuštali u to kolo, sami su tražili. Ja neću. Danas su oni, sutra smo svi mi. Verujem da ipak među njima ima i poštenog sveta koji želi da se bavi politikom i misli da su dovoljno stasali da mogu da doprinesu društvu kroz zaštitu javnog interesa, kreiranje i vođenje pravednijih politika, da radi u interesu svih građana. I sigurno sam naivna, ali pustite me. Nisam još uvek spremna da dignem ruke od svega i mislim samo na sebe. A vi?

 

A šta bih zapravo ja – ja bih da kao javnost postavimo pitanje na osnovu kojih kriterijuma se biraju ministri. Da li su to najbolji među nama, da li su sposobniji, uspešniji? Koji su planovi za delovanje Vlade, da se iz obećanja u kampanji (sve znam, ovo je tema za drugi blog) i ekspozea premijera formulišu jasni ciljevi delovanja, da se mere prolazna vremena, merne tačke, da se zna kad i na osnovu čega se meri uspeh, i da javnost ima uvid u sve to, da nam se položi račun, jer mi smo ih tamo doveli našim glasom. Na kraju, da razumemo da ako ulazimo u proces rekonstrukcije Vlade gde nas on vodi i šta nam se novo nudi. Zašto rekonstrukcija, a ne novi izbori? I mislim da ne tražim mnogo, ovo i deca pre škole nauče, postoje kriterijumi i ocenjivanje, jasna su pravila, a i posledice za njihovo nepoštovanje. Deca znaju. Šta se desi tokom odrastanja?

 

I da se vratim na početak. Od ove rekonstrukcije Vlade ne očekujem ništa. Jer im se tako može. Jer mi pristajemo.

 

 

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

 

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu.

 

Slaba kontrolna uloga konstatovana je i u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade.

 

Dugo najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

 

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije. A mi i dalje ne preduzimamo korake kako bismo popravili stanje. U našem Parlamentu poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada. Saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je jedna velika nepoznanica i jednima i drugima.

 

Slika koja stiže iz Parlamenta Srbije i koju šaljemo poslednjih meseci nije pozitivna. Debata o zakonima je u drugom planu. Na dnevnom redu, umesto zakona, imamo međusobne animozitete različitih političkih opcija. Umesto argumenata salve sočnih psovki i uvreda. Umesto poštovanja ponižavanje. Umesto konkretnih predloga i politika međusobne optužbe. Umesto činjenica izraze lične zahvalnosti lokalnim liderima, zahvaljujući kojima su se poslanici i našli u poslaničkim klupama.

 

I onda sledi pregršt pitanja. Da li nam uopšte treba ovakav Parlament? Da li ima smisla pratiti rad institucije koju nazivamo najvišim zakonodavnim telom, a u kojem se izbegava svaka priča o suštini i kvalitetu? Da li su narodni poslanici zaboravili šta je njihov posao? Koga predstavljaju, nas – građane ili svoje političke partije?

 

Da, Parlament nam sigurno treba. Ali ne kao ovaj danas. Treba nam politički ring u kojem će se odmeravati politike a ne uvrede. Trebaju nam odgovorni poslanici. Odgovorni građanima a ne svojim partijama. Trebaju nam zainteresovani, proaktivni građani, čiji glas će da se čuje svakoga dana, a ne samo onda kada su izbori. Mi, građani treba da pokažemo da ne želimo da budemo u prvom planu samo kada su našim političarima potrebni glasovi. Mi smo ti koji treba da preuzmemo odgovornost i čiji glas treba da se čuje u Parlamentu svakoga dana kroz naše predstavnike. Njih 250 koji sede u poslaničkim klupama.

 

I zato pravac na sajt Otvorenog parlamenta. Da pitamo narodne poslanike kako zastupaju naše interese u Parlamentu.

„Pokažite mi činjenice i promeniću stav“. Zapamtio sam ovu izjavu jednog „tvdog“ republikanca iz Zapadne Virdžinije koji je ekipi „Politifekta“, američkog sajta koji se bavi proverom činjenica, odgovorio na pitanje zašto podržava Trampa, uprkos brojnim neistinima koje izgovara. O ovome nam je pričala koleginica koja je nedavno prisustvovala tim prilično živim debatama građana i „Pulicerom“  nagrađenih novinara „Politifekta“, koji su želeli da se „turnejom“ po državama tradicionalno okrenutim konzervativnijim kandidatama na izborima, uvere u obaveštenost njihovih stanovnika. Razgovori su bili dinamični, građani su tražili da čuju argumente, a „proveravači činjenica“ strpljivo su im objašnjavali zašto je važno da preispitaju sve ono što čuju od političara (i ne samo od njih). I razilazili su se u uverenju da nisu izgubili vreme – važno je saznati istinu, ali i pokazati kako se do nje dolazi. A kako drugačije do nje stići nego – utvrđivanjem činjenica. Bez obzira što u vremenu „postistine“ i „alternativnih fakata“  to deluje anahrono i van trenda. Jer ko će da presudi šta je istina kad i najočiglednija laž, uverili smo se, može da se prekreči, potcrta, podeblja ili utanji, maskira ili razgoliti i postane „istinitija“ od stvarnosti? I kada se, po ko zna koji put, potvrdi izreka o bosonogoj istini kojoj, dok usnula pronađe cipele ispod kreveta, laž odmakne za ceo krug oko zemaljske kugle? E baš u takvom vremenu i sa dodatnim tegovima „ovdašnje situacije“ radi i sajt „Istinomer“. Već skoro devet godina. Za to vreme ocenili smo više od 3.000 izjava javnih funkcionera (i republičkih i onih na lokalnom nivou). Naravno, neki od njih daju više izjava, pa su i zaustupljeniji u rubrici „ocene“. Poslednjih godina to je, uglavnom, jedan čovek – sa promenljivim državnim funkcijama. I najčešće stabilnim ocenama. Nažalost, većinom negativnim.

 

Novinari „Politifekta“ pominjali su da je njihov kontakt sa institucijama, političarima i funkcionerima od kojih očekuju informacije takav da se podrazumeva da traženi podaci, papiri i dokumentacija stižu daleko pre zakonom predviđenih rokova. Neupitna je otvorenost i dostupnost podataka,  jer javnost ima pravo da zna. I na to su navikli i činovnici, i „fektčekeri“ (fact checkers), i građani. To je obaveza. A kod nas je malo, hm, drugačije. Sporo i sa preprekama. Osim u slučajevima kada taj zid sruši entuzijazam nekog od službenika institucije od koje se traže podaci ili, najčešće, tek nakon žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali i tu su postavljene (normativne) granice, jer je rad, na primer, Vlade Srbije, prema zakonu, „neometan“ ingerencijom Poverenika. Ipak, nema odustajanja. Zato što je važno doći do saznanja šta je istina od svega onoga što se čuje ili pročita. U bilo kojoj oblasti, u politici naročito. Imati kišobran dok pljušte neistine. Opstanak društva koje ima (ili tvrdi da ima) demokratski sistem, zavisi od toga ima li istinito informisane građane. U suprotnom, dati olovku i izborni listić u ruke nekome na koga se svakodnevno strovaljuje plast iskrivljenih ili potpuno lažnih podataka, koje ne može (ili ne zna kako) da preispita, više liči na državu iz vremena gradnje piramida.

 

Danas je Međunarodni dan provere činjenica, koji je uspostavila mreža organizacija koje se, širom sveta, bave utvrđivanjem istinitosti. Oni, kako navode, „veruju da provera činjenica ne bi trebalo da bude nešto čime se bave samo profesionalci“, već da život u istinitom informacionom prostoru zahteva od svih „da urade svoj deo posla“. Zato se zapitajte koliko je tačno ono što čujete i što se predstavlja kao neporecivo. I izgovara autoritativno, neretko uz pozivanje na kredibilne izvore. Čak i kada takva istina stiže sa najviših funkcija. Posebno tada! Proverite i istražite. I(li) dođite na „Istinomer“. Već danas.