Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Ništa.

 

Kao i do sad.

 

Ništa.

 

I mogla bih ovde slobodno da završim, i da se razumem sa najvećim brojem ljudi koji ovo budu čitali. Nastaviću samo zato što mi se u poslednje vreme previše puta dešavalo da sam u ozbiljnoj manjini onih koji su spremni da javno govore o onome što većina ljudi vidi oko sebe, na poslu, u saobraćaju, pročita u novinama. Većina ćuti, iz straha. A slobodan čovek nije onaj koji ćuti. Zemlja u kojoj se vlada strahom, nije slobodna. A sasvim sigurno nije demokratska.

 

Licitira se u javnosti koliko će ministara biti zamenjeno. Licitira se brojem i imenima. I eto zabave za sve. Pa kombinacija je previše. A retki su oni koji pitaju – pa čekajte, zašto ih menjate i na osnovu čega? Koji su to kriterijumi koji su korišćeni za ocenu uspeha ministrovanja? Da li je urađena procena stanja u oblasti delovanja ministarstva, analizirana implementacija postojećih zakona, ili su možda predložene njihove promene pa nismo zadovoljni učinkom, urađeno je nedovoljno da budemo bliži EU kao strateškom opredeljenju naše zemlje, nisu dobro osmišljeni neki od silnih, bombastičnih projekata? Nešto bar. Neki kriterijum? Kriterijumčić? Ništa.

 

Kao i mnogo puta do sada, vanredni izbori ili rekonstrukcije vlade koriste se za dodatno zamajavanje ljudi. Oproban recept za nastavak kampanje u kojoj se izbegavaju odgovori na ozbiljne probleme, stvaranje privida da se ipak nešto dešava, kreiranje utiska da se Srbija kreće u dobrom pravcu. A u stvarnosti, ne da stojimo u mestu, nego smo ubacili u rikverc i dali gas. Za sad smo izgrebali i iščukali ovu Srbiju vozeći u rikverc, ali je pitanje trenutka kad ćemo se slupati. A nikog ni na vidiku da postavi bar neke bankine da se ne survamo u provaliju.

 

Osim zamajavanja svih nas, na delu je i vladavina strahom. Jasan mehanizam koji deluje kroz konstantan pritisak na državni aparat, gde u svakom trenutku, bez objašnjenja i bez jasnih kriterijuma, svako može biti promenjen, zamenjen, smenjen. Mi, trenutno, kroz rekonstrukciju možemo samo da vidimo 20 ministara čija je glava na panju (21. je pre dva dana sam podneo ostavku iz ličnih razloga kako nam je saopšteno) – ali poruka je jasna – gledajte šta radim njima, ako mogu tako njima, šta tek mogu svima vama koji ste negde niže u sistemu. Svi ucenjeni, svi zaglavljeni, svi uplašeni. Pa ko normalan pod takvim pritiskom može da se bavi svojim poslom? Ciničniji od mene će reći pa što su se upuštali u to kolo, sami su tražili. Ja neću. Danas su oni, sutra smo svi mi. Verujem da ipak među njima ima i poštenog sveta koji želi da se bavi politikom i misli da su dovoljno stasali da mogu da doprinesu društvu kroz zaštitu javnog interesa, kreiranje i vođenje pravednijih politika, da radi u interesu svih građana. I sigurno sam naivna, ali pustite me. Nisam još uvek spremna da dignem ruke od svega i mislim samo na sebe. A vi?

 

A šta bih zapravo ja – ja bih da kao javnost postavimo pitanje na osnovu kojih kriterijuma se biraju ministri. Da li su to najbolji među nama, da li su sposobniji, uspešniji? Koji su planovi za delovanje Vlade, da se iz obećanja u kampanji (sve znam, ovo je tema za drugi blog) i ekspozea premijera formulišu jasni ciljevi delovanja, da se mere prolazna vremena, merne tačke, da se zna kad i na osnovu čega se meri uspeh, i da javnost ima uvid u sve to, da nam se položi račun, jer mi smo ih tamo doveli našim glasom. Na kraju, da razumemo da ako ulazimo u proces rekonstrukcije Vlade gde nas on vodi i šta nam se novo nudi. Zašto rekonstrukcija, a ne novi izbori? I mislim da ne tražim mnogo, ovo i deca pre škole nauče, postoje kriterijumi i ocenjivanje, jasna su pravila, a i posledice za njihovo nepoštovanje. Deca znaju. Šta se desi tokom odrastanja?

 

I da se vratim na početak. Od ove rekonstrukcije Vlade ne očekujem ništa. Jer im se tako može. Jer mi pristajemo.

 

 

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

 

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu.

 

Slaba kontrolna uloga konstatovana je i u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade.

 

Dugo najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

 

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije. A mi i dalje ne preduzimamo korake kako bismo popravili stanje. U našem Parlamentu poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada. Saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je jedna velika nepoznanica i jednima i drugima.

 

Slika koja stiže iz Parlamenta Srbije i koju šaljemo poslednjih meseci nije pozitivna. Debata o zakonima je u drugom planu. Na dnevnom redu, umesto zakona, imamo međusobne animozitete različitih političkih opcija. Umesto argumenata salve sočnih psovki i uvreda. Umesto poštovanja ponižavanje. Umesto konkretnih predloga i politika međusobne optužbe. Umesto činjenica izraze lične zahvalnosti lokalnim liderima, zahvaljujući kojima su se poslanici i našli u poslaničkim klupama.

 

I onda sledi pregršt pitanja. Da li nam uopšte treba ovakav Parlament? Da li ima smisla pratiti rad institucije koju nazivamo najvišim zakonodavnim telom, a u kojem se izbegava svaka priča o suštini i kvalitetu? Da li su narodni poslanici zaboravili šta je njihov posao? Koga predstavljaju, nas – građane ili svoje političke partije?

 

Da, Parlament nam sigurno treba. Ali ne kao ovaj danas. Treba nam politički ring u kojem će se odmeravati politike a ne uvrede. Trebaju nam odgovorni poslanici. Odgovorni građanima a ne svojim partijama. Trebaju nam zainteresovani, proaktivni građani, čiji glas će da se čuje svakoga dana, a ne samo onda kada su izbori. Mi, građani treba da pokažemo da ne želimo da budemo u prvom planu samo kada su našim političarima potrebni glasovi. Mi smo ti koji treba da preuzmemo odgovornost i čiji glas treba da se čuje u Parlamentu svakoga dana kroz naše predstavnike. Njih 250 koji sede u poslaničkim klupama.

 

I zato pravac na sajt Otvorenog parlamenta. Da pitamo narodne poslanike kako zastupaju naše interese u Parlamentu.

„Pokažite mi činjenice i promeniću stav“. Zapamtio sam ovu izjavu jednog „tvdog“ republikanca iz Zapadne Virdžinije koji je ekipi „Politifekta“, američkog sajta koji se bavi proverom činjenica, odgovorio na pitanje zašto podržava Trampa, uprkos brojnim neistinima koje izgovara. O ovome nam je pričala koleginica koja je nedavno prisustvovala tim prilično živim debatama građana i „Pulicerom“  nagrađenih novinara „Politifekta“, koji su želeli da se „turnejom“ po državama tradicionalno okrenutim konzervativnijim kandidatama na izborima, uvere u obaveštenost njihovih stanovnika. Razgovori su bili dinamični, građani su tražili da čuju argumente, a „proveravači činjenica“ strpljivo su im objašnjavali zašto je važno da preispitaju sve ono što čuju od političara (i ne samo od njih). I razilazili su se u uverenju da nisu izgubili vreme – važno je saznati istinu, ali i pokazati kako se do nje dolazi. A kako drugačije do nje stići nego – utvrđivanjem činjenica. Bez obzira što u vremenu „postistine“ i „alternativnih fakata“  to deluje anahrono i van trenda. Jer ko će da presudi šta je istina kad i najočiglednija laž, uverili smo se, može da se prekreči, potcrta, podeblja ili utanji, maskira ili razgoliti i postane „istinitija“ od stvarnosti? I kada se, po ko zna koji put, potvrdi izreka o bosonogoj istini kojoj, dok usnula pronađe cipele ispod kreveta, laž odmakne za ceo krug oko zemaljske kugle? E baš u takvom vremenu i sa dodatnim tegovima „ovdašnje situacije“ radi i sajt „Istinomer“. Već skoro devet godina. Za to vreme ocenili smo više od 3.000 izjava javnih funkcionera (i republičkih i onih na lokalnom nivou). Naravno, neki od njih daju više izjava, pa su i zaustupljeniji u rubrici „ocene“. Poslednjih godina to je, uglavnom, jedan čovek – sa promenljivim državnim funkcijama. I najčešće stabilnim ocenama. Nažalost, većinom negativnim.

 

Novinari „Politifekta“ pominjali su da je njihov kontakt sa institucijama, političarima i funkcionerima od kojih očekuju informacije takav da se podrazumeva da traženi podaci, papiri i dokumentacija stižu daleko pre zakonom predviđenih rokova. Neupitna je otvorenost i dostupnost podataka,  jer javnost ima pravo da zna. I na to su navikli i činovnici, i „fektčekeri“ (fact checkers), i građani. To je obaveza. A kod nas je malo, hm, drugačije. Sporo i sa preprekama. Osim u slučajevima kada taj zid sruši entuzijazam nekog od službenika institucije od koje se traže podaci ili, najčešće, tek nakon žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali i tu su postavljene (normativne) granice, jer je rad, na primer, Vlade Srbije, prema zakonu, „neometan“ ingerencijom Poverenika. Ipak, nema odustajanja. Zato što je važno doći do saznanja šta je istina od svega onoga što se čuje ili pročita. U bilo kojoj oblasti, u politici naročito. Imati kišobran dok pljušte neistine. Opstanak društva koje ima (ili tvrdi da ima) demokratski sistem, zavisi od toga ima li istinito informisane građane. U suprotnom, dati olovku i izborni listić u ruke nekome na koga se svakodnevno strovaljuje plast iskrivljenih ili potpuno lažnih podataka, koje ne može (ili ne zna kako) da preispita, više liči na državu iz vremena gradnje piramida.

 

Danas je Međunarodni dan provere činjenica, koji je uspostavila mreža organizacija koje se, širom sveta, bave utvrđivanjem istinitosti. Oni, kako navode, „veruju da provera činjenica ne bi trebalo da bude nešto čime se bave samo profesionalci“, već da život u istinitom informacionom prostoru zahteva od svih „da urade svoj deo posla“. Zato se zapitajte koliko je tačno ono što čujete i što se predstavlja kao neporecivo. I izgovara autoritativno, neretko uz pozivanje na kredibilne izvore. Čak i kada takva istina stiže sa najviših funkcija. Posebno tada! Proverite i istražite. I(li) dođite na „Istinomer“. Već danas.

 

 

 

Istinomer kampanja “Ne Mrkonjića u Vladu”

 

Istinomer je pokrenuo  online peticiju  protiv ponovnog ulaska funkcionera SPS Milutina Mrkonjića u Vladu koji je po Istinomerovoj analizi bio najneodgovorniji funkcioner u protekle četiri godine. Za samo četiri dana peticiju je podržalo više od četiri hiljade građana.

Usvajanje najvažnijeg državnog zakona, republičkog budžeta za 2018. godinu, bez rasprave i vremena da se obrazlože amandmani, predstavlja nastavak urušavanja institucije parlamenta kao najvišeg predstavničkog tela. Zloupotreba parlamentarnih procedura i pravila od strane vladajuće većine u slučaju usvajanja budžata za narednu godinu predstavlja zanemarivanje interesa građana zarad partijskog interesa i dnevne politike.

Mi, kao organizacija, smo godinama, verujući u demokratiju i demokratske principe radili na tome da parlament učinimo bližim građanima i povratimo poverenje građana u predstavničko telo. Više ne želimo i ne možemo da posmatramo urušavanje kojoj je ova institucija podvrgnuta poslednjih dana.

Zbog svega toga smatramo da je bespredmetno da, kao organizacija koja kroz incijativu Otvoreni parlament prati rad parlamenta, u ovom trenutku objavljujemo statističke i druge informacije o aktivnosti poslanika. Umesto toga do daljnjeg zatamnjujemo sajt Otvoreni Parlament, dok situacija u parlamentu ne počne da se vraća u civilizacijske tokove.

Shvatila sam da mi smeta kada Vučića hvale, posebno međunarodna zajednica i posebno ovi koji sebe nazivaju perjanicama demokratije. Smeta mi, jer ovo što vidim oko sebe nije za pohvalu, a nije ni demokratija u kojoj želim da živim. S druge strane, osećam da nije fer da se ne prepozna uspeh na koji se većina poziva – u jednoj reči – stabilnost. Za sve njih je uspeh stabilnost. Na sve strane stabilnost – ekonomska, regionalna. Ne mogu ni toj međunarodnoj zajednici u potpunosti da zamerim što hvali stabilnost. A posebno ne mogu da im zamerim jer iz njihove perspektive oni nemaju nikog drugog u zemlji s kim mogu da razgovaraju, i da vode bilo kakav ozbiljniji politički dijalog. Razumem strance, a razumem i nas koji vapimo za tim dijalogom. Od vlasti dijalog više ni ne očekujem. Ali nema dijaloga ni od takozvane opozicije, kunu se u njega, a nikako da ga započnu, pa makar s građanima koji su za taj dijalog otvoreni. A mi čekamo, gubeći strpljenje.

 

A ta stabilnost je, ipak, nešto na šta ja ne mogu da pristanem, a kamoli da je hvalim. Stabilnost je kamenčina u mojoj cipeli. Stabilnost je za mene stagnacija. Na sve strane stagnacija. Mi u suštini stojimo u mestu kao društvo. Vučić sam ide napred, i brže i jače i bolje, a mi stojimo. Mi se ustvari krećemo unazad. I sve brže i sve jače, i sve nam je gore.

 

I kada krenem da otvaram i razlažem stvari u svojoj glavi shvatam da ono što mi smeta nisu ni EU integracije koje su samo na papiru, nije ni to prazno bratstvo s Rusijom, od kog u suštini nemamo ništa, nije ni prijateljstvo s Kinom u kome kroz alternativan novac dobijamo infrastrukturu za koju niko ne pita kakvog je kvaliteta. Ono što mi smeta jeste nedostatak suštinskog razvoja. Smeta mi guranje ovog društva unazad. Smeta mi tržište koje je zadovoljno poluproizvodima. Smeta mi autocenzura. Smeta mi strah kojim se vlada. Smeta mi što ćutimo.

 

Kao društvo ne učimo za desetku, učimo da se provučemo. A znamo da se ne možeš večito provlačiti, sačekaće te to kad tad, obično u najgorem trenutku. I nikako da se trgnemo.

 

Stopili smo se s globalnim trendovima lažnih vesti. To konstantno isticanje koliko Vučić radi za Srbiju, kako je vuče napred, koji su sve rezultati, i šta je sve uradio za Srbiju, to je fake news. Svuda su lažne vesti, a razlika je u tome što na njih ne pristaju svi. Smeta mi što mi pristajemo.

 

Imam utisak da svi kao treniramo, trčimo, pripremamo se za neko takmičenje, ali kao muve bez glave, jer ne znamo kada je to takmičenje, kakva su pravila igre, i kako znamo da li je neko pobedio. A ne tražimo pravila. Ćutimo. Tako nam promače REM. Pa Ombudsman. Pa Agencija za borbu protiv korupcije.

 

I evo poslednjeg primera u nizu primera izbora bez ikakvih kriterijuma. Upravni odbor RTS. Neću da komentarišem ljude, već nedostatak kriterijuma po kojima su oni izabrani. U suštini pristajemo na društveno anesteziranje. Bez jasno postavljenih kriterijumi ne postoji lestvica koju treba preskočiti. Ne znamo na osnovu čega neko u ovom društvu napreduje. A tako, sigurno i polako, ubija se u ljudima svaka motivacija. Ubija se motivacija da menjamo sebe, nada da možemo da budemo bolji, želja da guramo napred, i da, ako uspemo kao pojedinci, učinimo ovu zemlju boljim mestom za život. Da u njoj ostanemo.

 

Usvajanje dugo najavljivanih zakona, žustre rasprave u plenumu i na odborima, prekid rada Parlamenta tokom trajanja kampanje za predsedničke izbore obeležili su prvih godinu dana rada Jedanaestog saziva Narodne skupštine Republike Srbije.

Za godinu dana rada poslanici su radili ukupno 68 dana u plenumu i usvojili 88 zakona, što iznosi nešto više od jednog usvojenog zakona po danu. Polovina usvojenih zakona doneta je po hitnom postupku. Od ukupnog broja usvojenih zakona 48 (55 odsto) su potvrde međunarodnih sporazuma i ugovora, 27 (31 odsto) izmene i dopune postojećih zakona, dok je za godinu dana usvojeno 13 novih zakona. Podneto je 3.229 amandmana a usvojen je tek svaki trinaesti, pokazala je analiza rada Skupštine Srbije koju je uradila inicijativa Otvoreni parlament.

Za godinu dana održana je samo jedna sednica sa tzv. “poslaničkim pitanjima” Vladi poslednjeg četvrtka u mesecu i to 27. oktobra 2016. kada su poslanici postavili ukupno 31 pitanje članovima Vlade.

Za godinu dana održano je ukupno 265 sednica odbora. Najviše sednica je održao Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo – 31, dok je najmanje zasedao Odbor za prava deteta, koji je održao svega jednu sednicu.

Redovno jesenje zasedanje u Parlamentu donelo je usvajanje dugo najavljivanih zakona. Od oktobra do decembra usvojeni su Zakon o izmenama Zakona o finansiranju lokalne samouprave, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici kao i Zakon o stanovanju i održavanju zgrada.

Ipak, događaji koji su bacilli u senku parlamentarnu debatu i usvajanje važnih zakona u proteklih godinu dana jesu česti prekidi plenarnih i sednica odbora, nepostojanje konstruktivnog dijaloga i argumentovane debate kao i bojkot plenarnog rada od strane dela opozicionih poslanika.

Rad Parlamenta, početkom proleća 2017. godine, bio je i privremeno zaustavljen zbog održavanja kampanje za predsedničke izbore zbog čega su poslanici tokom redovnog prolećnog zasedanja proveli svega 17 dana u plenumu.

U proteklih godinu dana ukupno 24 poslanika i poslanice napustili su prvobitne poslaničke klubove i svoje delovanje nastavili ili u drugom poslaničkom klubu ili kao poslanici koji deluju van poslaničkog kluba. Broj samostalnih poslanika se u jednom trenutku povećao sa tri, koliko ih je bilo prvog radnog dana novog saziva na 19 dok ih je na kraju prolećnog zasedanja ukupno devet. Pored toga u Parlamentu su, u proteklih godinu dana, formirana i dva nova poslanička kluba (“Za spas Srbije” i poslanički klub “Samostalnih poslanika”).

Cilj inicijative „Otvoreni parlament“ je povećanje javnosti rada parlamenta, informisanje građana o radu parlamenta i uspostavljanje redovne komunikacije između građana i njihovih izabranih predstavnika.

Godinu za nama obeležili su dva skupštinska saziva zbog vanrednih parlamentarnih izbora i formiranje jedanaestog skupštinskog saziva od uvođenja višestranačkog sistema 1990. godine. Građani Srbije su nakon nepune dve godine, koliko je trajao deseti saziv, 24. aprila izašli na birališta i izabrali nove/stare predstavnike u Narodnoj skupštini.

Tokom 2016. godine narodni poslanici i poslanice u oba saziva (desetom i jedanestom) radili su dva i po meseca ili 75 dana u plenumu. Pored plenarnih sednica, poslanici su radili u skupštinskim odborima. U ovom periodu održano je ukupno 268 sednica odbora.

U 2016. godini poslanici su usvojili 88 zakona od kojih su 23 novi zakoni, 36 su izmene i dopune a poslanici su potvrdili i 29 sporazuma i međunarodnih ugovora. Od ukupnog broja zakona 59 procenata (51 zakon) usvojeno je po hitnom postupku.

Skoro sve usvojene zakone u 2016. godini odnosno 98 odsto (86 zakona) predložila je Vlada dok su dva usvojena zakona predložili narodni poslanici Branislav Blažić i Aleksandar Martinović iz Srpske napredne stranke. Nijedan predlog zakona opozicionih poslanika nije bio na dnevnom redu Narodne skupštine.

U prvom delu godine do marta i raspisivanja izbora poslanici su radili 25 dana u plenumu i za to vreme usvojili ukupno 41 zakon. Većina zakona usvojenih početkom 2016. godine u skupštinsku proceduru je ušla tokom 2015. godine.

U novom skupštinskom sazivu formiranom nakon izbora u proceduru je ušlo ukupno 130 predloga zakona, od kojih su 67 podneli opozicioni poslanici. Ipak kao i u skoro svim prethodnim skupštinskim sazivima na dnevni red su uglavnom dolazili predlozi zakona koje je inicirala Vlada. Za 50 dana, koliko su poslanici i poslanice novog saziva proveli u jesenjem zasedanju, usvojeno je ukupno 47 zakona.

Jesenje zasedanje donelo je na dnevni red dugo najavljivane zakone, pa su tako u 2016. godini, između ostalog usvojeni Zakon o izmenama Zakona o finansiranju lokalne samouprave, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i Zakon o stanovanju i održavanju zgrada.

Sa jedanaestim sazivom Narodne skupštine, koji je formiran 3. juna, u Parlament su se vratile stranke koje su u prethodnim izbornim ciklusima ostajale ispod cenzusa – Srpska radikalna stranka i Liberalno demokratska partija.  Ipak novi saziv doneo je i nove poslaničke grupe – Pokret DVERI i Pokret Dosta je bilo. Ukupno 16 poslaničkih klubova, četiri više u odnosu na prethodni saziv, brojnija i raznovrsnija opozicija uneli su jednu novu dinamiku u rad novog saziva.

Od samog početka saziva dinamično i burno bilo je kako u plenumu tako i na sednicama odbora. Prekidanje konstitutivne sednice Narodne skupštine nakon višesatne rasprave, odlaganje izbora predsednika i potpredsednika, nepostojanje dogovora predstavnika vlasti i opozicije oko broja potpredsednika obeležili su sam početak rada novog saziva.

Tokom 2016. godine izrečeno je ukupno 26 kazni za 17 narodnih poslanika i to dve kazne za poslanike vladajuće većine a 24 za poslanike opozicionih partija.

U otvaranju javnih podataka leži ogroman potencijal, zbog čega je potrebna saradnja institucija koje poseduju podatke i građana, privrednika, naučnika i svih koji te podatke koriste, rečeno je na panel diskusiji “Zašto su nam podaci važni“, organizovanoj u okviru Nedelje parlamentarizma.

Na panel diskusiji o otvorenim podacima u hotelu Moskva u organizaciji Centra za istraživanje, transparenost i odgovornost (CRTA) i RNIDS učestvovali su Dušan Stojanović, direktor Republičke direkcije za elektronsku upravu, Irena Cerović, menadžerka programa za reformu javne uprave, UNDP, Đorđe Krivokapić, direktor za pravne prakse u SHARE fondaciji, Raša Nedeljkov, programski direktor CRTE, Filip Milenković ispred GAJP-a i Miloš Bošković, narodni poslanik u Skupštini.

Na skupu je objašnjeno da otvoreni podaci predstavljaju podatke, koji su već javni, samo su prilagođeni za lakšu pretragu, poređenje i ukrštanje. To znači da mogu biti osnova za različita istraživanja i nove proizvode.

“Država objavljuje budžet, ali je to dokument u wordu ili dokument u pdf-u. Ako kao istraživač ili građanin hoćete da poredite neku stavku u budžetu za tri godine, morate to da prekopirate, prekucate, da biste mogli da poredite“, kaže Raša Nedeljkov, programski direktor CRTE, i dodaje da su takva poređenja u slučaju otvorenih podataka veoma jednostavna.

Dušan Stojanović, direktor Republičke direkcije za elektronsku upravu, rekao je da otvaranje podataka može da donese značajnu ekonomsku dobit.

“Postoje procene da država koja otvori podatke ima rast BDP do dva odsto, kao i procene da nezaposlenost pada do dva odsto. To je nešto čemu se mi nadamo, želimo da postavimo kao naš cilj. Osim toga, želimo da građnima obezbedimo transparentu vladu“, rekao je Stojanović.

Irena Cerović, menadžerka programa za reformu javne uprave UNDP, kaže da pored ekonomske dobiti otvaranje podataka doprinosi transparentnosti institucija, kao i njihovoj efikasnosti.

“Publikovanje podataka je samo jedan mali deo, srednji, ni početak ni kraj. To je tahnička stvar. Većina organa vrlo brzo i vrlo lako prođu taj korak. U čemu je onda štos, štos je kome to treba i šta će sa tim da uradi“, kaže Cerović i dodaje da je zato važno da se zna ko su ljudi koji će koristiti otvorene podatke i kakve su njihove potrebe.

U delu panala na temu “Uloga parlamenta u partnerstvu za otvorenu upravu“ rečeno je da će uskoro biti predstavljen drugi nacionalni akcioni plan za otvorenu upravu, u čijoj izradi su učestvovali predstavnici civilnog društva od samog početka. Naglašeno je da parlament treba više uključiti u ovu incijativu, budući da većina akcija predviđenih planom prediviđa izmene ili donošenje zakona, kao i zbog kontrolne uloge skupštine nad izvršnom vlašću. Na panelu su učestvovali potpredsednik Skupštine Srbije Vladimir Marinković, predstavnica Ministarstva za državnu u pravu i lokalnu samoupravu Dragana Brajović, načelnica Šumadijskog okruga Biljana Ilić Stošić, nekadašnji poslanik Kenan Hajdarević i Danijela Božović iz Beogradske otvorene škole.