Tri meseca nakon što su glasali na izborima, i pred sam istek zakonskog roka, Beograđani su dobili novog gradonačelnika. Postavljen je isti čovek koji je mogao da bude postavljen i dan nakon izbora, 5. marta. Moglo je, ali smo ipak na to čekali više od tri meseca.  Jedino bitno što se dogodilo u tom periodu je postavljanje prethodnog gradonačelika, glavnog aktera u dvocifrenom broju korupcionaških afera, za novog ministra finansija.

 

Zoran Radojičić, novoizbrani gradonačelnik prestonice, je na sednici Skupštine grada, izneo svoj plan vođenja Beograda. Nedvosmisleno je rekao da će njegov mandat značiti nastavak onog što je započeo njegov prethodnik. Dakle, ništa novo. Da li je moguće da se vladajuća politička elita samo ruga građanima, jer im se može? Ili su političari svesni da je sasvim svejedno ko i kada je postavljen za gradonačelnika, ko za zamenike ili pomoćnike, jer su oni u suštini poverenici jednog čoveka? Kad bismo imali tehnologiju virtuelnog kloniranja ili kakvog hologramskog prikazivanja Vođe u svim važnijim političkim ulogama u društvu, da li bismo i dalje imali ove nekakve nevažne pozicije? Apsurdne izborne procese?

 

Beogradski izbori održani 4. marta ove godine najavljeni su kao pitanje budućnosti i ključni za razvoj Srbije. Ova kampanja je po nivou uloženih resursa, medijske pažnje nacionalnih medija i angažovanja republičkih funkcionera u kampanji, ličila na izbornu atmosferu za nacionalne izbore.  U atmosferi koju su obeležile zloupotrebe javnih funkcija i javnih resursa, kao i slučajevi medijske neravnopravnosti i neetičkog i neprofesionalnog izveštavanja uticajnih medija,  lista SNS je osvojila 45 odsto glasova odnosno 64 od 110 odborničkih mandata.

 

Međutim, za Srbiju je mnogo važnije pitanje, o kome se danas retko govori, pitanje zloupotrebe javnih funkcija, novca građana i građanki, pritisaka, brojnih navoda o kupovini glasova i čitavog niza neregularnosti na izborni dan. CRTA posmatračka misija je zabeležila na osam odsto biračkih mesta ozbiljne nepravilnosti.

 

Gde su institucije koje bi trebalo da štite javni interes, da sprečavaju pokušaje zloupotrebe političke moći, pljačke i zastrašivanja naroda? Gde su Agencija za borbu protiv korupcije, Regulatorno telo za elektronske medije, tužilaštvo, policija? Izgleda, nigde. Oni koji imaju šta da kažu su uplašeni za svoju egzistenciju, oni koji imaju moć da nešto urade su postavljeni da ćute i ne rade ništa. Tako je Agencija rekla da Goran Vesić nije u kampanji u brojnim nastupima u ime Grada Beograda zloupotrebio svoju poziciju za benefit SNS-a, jer on i nije bio javni funkcioner. REM je rekao da su televizije potpuno profesionalno i u skladu sa zakonom izveštavale o izborima i dali jednaku šansu svima da predstave svoje programe. CRTA je izvestila da su predstavnici vladajućih partija bili četiri puta više zastupljeni od predstavnika opozicije u medijima. Gradska izborna komisija – glavni sudija u izbornom procesu je u potpunosti isključila javnost sa svojih sednica i iza zatvorenih vrata održala čak 18 sednica (one na kojima su se donosile najvažnije odluke o toku izbora).

 

O kakvom izboru građana za odbornike pa posredno i za gradonačelnika govorimo kada nam umesto programa nude paštete, umesto stručnjaka partijske vojnike, a umesto nezavisnih izbornih sudija partijske zombije?

 

Da su izbori u Srbiji postali farsa, da nikog nije briga za vladavinu prava, da se pravila tumače onako kako odgovora onima koji imaju moć da ih sprovode, da se izbornim cirkusom direktno ponižava dostojanstvo ljudi složiće se mnogi u Srbiji. Ostaje nam da izaberemo da li ćemo na to da okrenemo glavu ili ćemo pokušati nešto da uradimo.

 

Ako ostavimo da se zaborave nalazi iz ove izborne kampanje, ali i prethodnih, onda nam sledeći izbori neće proći samo sa jednim šamarom posmatraču CRTE, pojedinačnim slučajevima ozbiljnih nepravilnosti na osam odsto biračkih mesta, kontrolisane medijske propagande i prikrivene zloupotrebe javnog novca i imovine u partijske svrhe. Ignorisanjem ovih činjenica podiže se prag tolerancije. Nasilje, otvorena korupcija, medijska lobotomija, potpuno ignorisanje slova zakona na sledećim izborima će biti realnost. Na sledećim izborima se neće ni truditi da narodu zamažu oči raznim Kockicama, Goncićima, Radojičićima da glume ozbiljne političke aktiviste.

 

Zato moramo da podignemo glavu, pustimo glas i počnemo da branimo tekovine demokratije – slobodne i fer izbore, institucije građana i javni medijski servis.

 

 

Mi, u Crti, smo 2017. godine postavili pitanje „Ko je na vlasti?“.

 

Smešno, mnogi bi rekli – pa na to pitanje svako od nas ima odgovor. Izborni rezultati nam dovoljno govore o tome ko je dobio, koliko i u kakvoj predizbornoj ili postizbornoj konstelaciji. A i tamo gde nam izborni rezultati prikažu sliku koja naizgled odudara od mejnstrima – pa i tu znamo kakvo je stvarno stanje. Uostalom, ko god da drži palicu vlasti, znamo da ništa ne menja.

 

Međutim, dve godine nakon održanih redovnih lokalnih izbora u Srbiji u aprilu 2016. godine, svedoci smo promenjenog političkog pejzaža u odnosu na prvobitne izborne rezultate. Bez izbora, promenjena je izborna volja preko 56.000 građana u Srbiji. Daljom analizom smo ustanovili da razlog promene leži u izraženoj kulturi međustranačkog preletanja, u kojoj se promena stranačkog dresa izvodi u najvećoj meri na relaciji iz opozicije prema vlasti.

 

O tome da fenomen stranačkog preletanja nije izolovani slučaj govori činjenica da su od redovnih lokalnih izbora u 2016. godini, preletanja zabeležena u više od polovine gradova i opština u Srbiji. Preletanja su zabeležena u 91 od 170 opština, dok se broj preletanja za dve godine popeo sa oko 125, koliko ih je bilo neposredno nakon izbora 2016. godine, na 472 u aprilu 2018. godine.

 

Ukoliko posmatramo udeo preletača u ukupnom broju svih odbornika u Srbiji (6.627), taj procenat nije spektakularan. On iznosi 7 odsto. Međutim, ono što zabrinjava su trendovi preletanja koji su primećeni. Izdvojiću tri ključna zaključka do kojih smo došli ovom analizom.

 

Prvo, broj zabeleženih preletanja se sa protokom vremena povećava. U odnosu na period neposredno nakon lokalnih izbora 2016. godine, ovaj broj se povećao skoro četiri puta. Jedan od razloga svakako jeste da su ovom među-periodu održani izbori u još 7 opština, kako redovni, tako i vanredni, što je uticalo na buđenje i umnožavanje preletača. Tako ni preletači koji su više puta promenili svoju partijsku porodicu nisu izuzetak. Preletanje zaista jeste pravilo u procesu formiranja lokalne vlasti nakon izbora, o čemu svedoče i dešavanja neposredno nakon izbornih ciklusa pre 2016. godine. Sa druge strane, nestabilnost unutrašnje strukture političkih partija predstavlja još jedan faktor koji utiče na veći intenzitet preletanja. Na primer, kada stranka počne da gubi tlo pod nogama na nacionalnom nivou, i odbornici na lokalu razmišljaju o promeni dresa ili postaju samostalni poslanici.

 

Drugo, naknadno prekrajanje izborne volje dovodi do toga da partije na vlasti dodatno ojačaju svoju poziciju ili, pak, da je osvoje. Kao ekstremni primer navodimo pokret Boška Ničića „Zajedno za Krajinu“, koji je nakon redovnih izbora u Zaječaru u aprilu 2017. godine, kolektivno preleteo u SNS. Ovim potezom je SNS u Zaječaru, protivno izbornoj volji građana, dobila dodatnih 7.358 glasova. Slična situacija se dogodila u Brusu, kada su odbornici Nove Srbije takođe kolektivno preleteli u SNS, promenivši volju 5.211 birača. Interesantna situacija se dogodila i u Tutinu, gde SNS nije dobio ni jedno odborničko mesto. Međutim, zahvaljujući koalicionom sporazumu sa strankama koje su formirale lokalnu vlast, SNS je dobio pozicije odlučivanja u Tutinu, iako bez odbornika.

 

Treće, istraživanjem smo ustanovili da preletanje ka partijama na vlasti preovlađuje. Najveći broj preletača, skoro 45 odsto, prišao je Srpskoj naprednoj stranci, koja danas samostalno ili u koaliciji čini deo vlasti u 95 odsto opština u Srbiji. Da slika naknadnih prekrajanja izbornih rezultata nije crno-bela, govori i činjenica da su preletanja iz SNS-a u druge stranke takođe moguća ali ipak je to slučaj gde se uglavnom preleće u vlast. Ovaj scenario je u najvećoj meri zabeležen u onim mestima gde se SNS nalazi u opoziciji, kao što su Šabac i Paraćin. U ovim opštinama su se odbornici Srpske napredne stranke pridružili vladajućoj većini. Ovakva situacija je još jedan pokazatelj toga da, bez obzira na to o kojoj stranci je reč, odbornici radije biraju da trče za pozicijama moći i upravljanja, a ne za idejama, kao što naglašavaju u javnosti kada pokušavaju da opravdaju svoj potez.

 

Upravo zbog ovoga, ključno pitanje koje moramo svakodnevno sebi da postavljamo je: „Da li zaista znamo ko je na vlasti u Srbiji?“. Jer, zapravo, ne znamo. Ono nam ne služi samo da se prebrojimo i da odmerimo količinu kolača koju je dobila vlast, a koju je dobila opozicija. Takođe, njega ne postavljamo jedino da bismo prebrojali one koji su odlučili da ne pripadaju nikome u trenutku kada su bili „unutra“, jer su, na koncu, odlučili da se ipak ne slažu sa političkim programom i delovanjem.  Kada pitamo „Ko je na vlasti?“, želimo, pre svega, da ustanovimo da li je kolač političke moći i upravljanja javnim resursima toliko ukusan da onaj ko gubi ima svako pravo da preleti na „slađu“ stranu. Koliko slojeva duboko se i može uroniti u taj kolač – dok se ne udari u ogradu institucija i zakona ili do samog dna, jer to dozvoljava život u društvu bez odgovornosti? Ova pitanja nam pomažu da razotkrijemo dinamiku prostiranja institucionalizovane, ali i skrivene moći u društvu – one koja potiče iz obrazaca, odnosno navika društvenog ponašanja i ophođenja prema drugima u zajednici. Takođe, pitajući se „Ko je na vlasti?“  pitamo se i da li su svi oni koji su bili naknadno pametni i odlučili da im se ne sviđa nastup ni jednog političkog tima u datom trenutku, postali pametniji u svom narednom potezu – kako u procesu odlučivanja, tako i nastupa na narednoj političkoj utakmici.

 

Na kraju krajeva, uloženo poverenje sa sobom povlači odgovornost. Možda niste danas među 56.000 izneverenih ljudi. Ali ako budete sutra – šta ćete uraditi?