Nezavisne institucije imaju jednu od ključnih uloga za uspostavljanje vladavine prava u jednoj demokratskoj državi. Zadatak im je da štite javni interes u svom delokrugu, kontrolišu izvršnu vlast i da budu produžena ruka parlamentu u sprovođenju svoje kontrolne uloge. Nezavisne institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Državne revizorske institucije, Regulatornog tela za elektronske medije, su jedan od stubova funkcionalnog demokratskog društva u kome je podela vlasti uspostavljena.

 

Ne mogu da odolim, a da ne dodam još malo o tome kako bi trebalo sve ovo da funkcioniše – kako je osnivač nezavisnih institucija Narodna skupština, nezavisne institucije podnose izveštaje o radu sa preporukama skupštini, zatim bi poslanici trebali da razmatraju te izveštaje i na osnovu njih da daju zadatke izvršnoj vlasti kako bi se zaštitila ljudska prava, uspostavila vladavina prava i unapredio kvalitet života.

 

A kako vladavina prava funkcioniše u Srbiji i zašto se ovo ne događa?

 

U praksi imamo stranku koju čine lider i članovi ustrojeni po klijentelističkom principu, autokratski. Onda imamo izbore – raspisane onda kada to odluči lider stranke, kandidate koje bira isti taj lider stranke i sprovedene po principu – zakon važi samo onda kad odgovara stranci.

 

Imamo i parlament. Ali, parlament radi tako da udovolji volji lidera stranke i time osvoji njegovo poverenje. Takav parlament bira čelne ljude nezavisnih institucija, koji su odobreni od – koga drugog, do lidera stranke. Imamo i zakone koje usvaja zombi parlament na predlog Vlade koja je opet – sačinjena od ljudi koje je postavio – lider stranke. I tako bih mogao u nedogled sa bezbroj primera gde je svaki segment institucionalnog organizovanja – od mesne zajednice, preko škola, bolnica, policije, tužilaštva i sudova do Agencije za nuklearnu sigurnost prošao kroz filter i amin lidera stranke i time osigurao poslušne ljude koji su često početak i kraj stručnosti, profesionalnosti i odgovornosti.

 

U ovakvom sistemu jednoumlja, institut kontrole i kritike, naročito od strane nezavisnih institucija postao je nepotrebna neprijatnost, jer ako kontrola pokaže da neki potez ili odluka stranke u pojavnom obliku parlamenta, zakona, inspekcije, putara ili službenika nije u skladu sa zakonom i javnim interesom, onda nećemo rešavati problem i ispravljati pogrešne odluke, već ćemo ućutkati kritičare i upodobiti kontrolni mehanizam interesima lidera stranke. Drugim rečima – anesteziraćemo Agenciju za borbu protiv korupcije, REM, Zaštitnika građana i sve redom. Sve koji štrče i remete idealnu sliku imaginarne stvarnosti.

 

A šta ćemo mi koji prepoznajemo da ovo zarobljavanje države nikako ne ide u prilog istinskoj demokratiji i poštovanju građanskih prava u Srbiji? Krajnje je vreme da pokažemo koliko nam je stalo do vladavine prava, koliko nam je važno da imamo nezavisne institucije, koliko nam je važno da imamo mehanizme koji nas štite od samovolje pojedinaca. Da budemo glasniji kada REM u izbornom procesu odustane od kontrole medija. Da reagujemo kad funkcioneri bez ograničenja zloupotrebljavaju javne resurse tokom izbornog procesa, a Agencije za borbu protiv korupcije nema.

 

Da se organizujemo kad se prava naših sugrađanki i sugrađana krše od strane bahatih službenika, a Zaštitnik građana ostane nem.

 

Krajnje je vreme da se demokratija brani. Misleći građani i građanke, svako od vas treba da nađe svoj način u odbrani demokratije i već jednom osvojenih političkih prava. Jer, sutra će pokucati na Vaša vrata, a neće biti nikoga da Vas zaštiti.

 

Tekst je preuzet iz dnevnog lista lista Danas, Specijalni dodatak „Ljudska prava: Novi pristup“, koji je, povodom obeležavanja Dana ljudskih prava priredila organizacija A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava

Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji Idealinarijumu.

 

Ova vlast aktivno radi na ograničavanju prava javnosti da zna, i prema tome radi direktno protiv razvoja demokratskog društva u Srbiji. Ova vlast neće demokratiju. Nemam niti jedan razlog da verujem da je drugačije. Jer kakvi su to građani po meri sadašnjih, vladajućih političkih struktura? Samo oni koji pružaju bezuslovnu podršku, poslušnost, papagajsko ponavljanje serviranih političkih poruka, bez kritičkog promišljanja i preispitivanja različitih društvenih pojava i procesa.

 

Postaviti pitanje u ovom društvu je jeres. Pozvati na debatu i dijalog je, iz perspektive vlasti, pokazatelj mržnje prema zemlji i ljudima koji žive u njoj. Sva pitanja, a posebno ona kojim se žele rasvetliti afere, istražiti korupcija, ili pak drugi potezi vlasti koji ne odaju utisak da su u interesu javnosti, ostaju bez odgovora. Umesto odgovora, vlast nudi burne reakcije: osude novinara koji se usuđuju da postavljaju pitanja, progon aktivista koji pokreću građane da brane svoja prava, zastrašivanja državnih službenika koji, uprkos pritiscima, profesionalno rade svoj posao. Svi oni dobijaju epitet stranih plaćenika, domaćih izdajnika i mrzitelja srpskog naroda. Da nas podsetim – ako ministra pitaš kako je kupio stan od 250 kvadrata – odgovor je da si strani agent i da radiš protiv Srbije. Ako pitaš ko je rušio u Savamali, odgovor je da je to pokušaj rušenja Vučića. Ako pitaš zašto zakon nije jednak za sve – postaješ glavna meta tabloida.

 

Ali skrivanje informacija dobija novu dimenziju u Srbiji. Iako je do sad vlast vrlo revnosno ignorisala pitanja, retko odgovarala, a tada obično dostavljala netačne ili nekompletne podatke, rešila je da stvar više ne prepušta slučaju. Ključni mehanizam na osnovu koje javnost može da traži informacije u posedu državnih organa, našao se na meti izvršne vlasti.

 

Pod izgovorom unapređenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, država se nameračila da uradi dve ključne stvari – izuzme društva kapitala (npr. Železnice Srbije ili Koridore Srbije) iz liste obaveznih da odgovaraju na pitanja javnosti i da proces pristupa informacijama zakomplikuje tako da odbije što više građana.

 

U zemlji u kojoj se jedina i prava istina servira kroz političke autointervjue Šefa države, verifikuje kroz pisanja režimskih medija i konačno potvrdi kroz analize „nezavisnih“ analitičara, pravo građana na pristup informacijama je nepotrebno, zar ne?

 

Možda je bolje, pa čak i zdravije, da nismo nikad čuli priče o tome da je ministar u ulozi lekara omogućavao kriminalcima da izbegavaju suđenja, da nismo saznali šta su sve političari na javnim funkcijama stekli za rekordno vreme, kako su ukidane presude bosovima narko klanova ili kako su nameštani tenderi. Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji – Idealinarijumu. Možda je bolje.

 

A za one koji žele i dalje da misle SVOJOM glavom, koji veruju u profesionalno novinarstvo, koji vide snagu društva u različitostima, koji su da se zakonom ograničava samovolja pojedinca, za one koji bi da ZNAJU šta se dešava u njihovom društvu i državi, nemam da ponudim jednostvano i lako rešenje. Slobodu i demokratiju nam niko neće dati. Njih moramo da osvojimo i odbranimo. Umesto sužnji njihovog Idealinarijuma, budimo aktivni GRAĐANI Srbije. Za početak odbranimo PRAVO JAVNOSTI DA ZNA. #SrbijaDoInformacija

 

 

Blog je pisan za krik.rs