Nezavisne institucije imaju jednu od ključnih uloga za uspostavljanje vladavine prava u jednoj demokratskoj državi. Zadatak im je da štite javni interes u svom delokrugu, kontrolišu izvršnu vlast i da budu produžena ruka parlamentu u sprovođenju svoje kontrolne uloge. Nezavisne institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Državne revizorske institucije, Regulatornog tela za elektronske medije, su jedan od stubova funkcionalnog demokratskog društva u kome je podela vlasti uspostavljena.

 

Ne mogu da odolim, a da ne dodam još malo o tome kako bi trebalo sve ovo da funkcioniše – kako je osnivač nezavisnih institucija Narodna skupština, nezavisne institucije podnose izveštaje o radu sa preporukama skupštini, zatim bi poslanici trebali da razmatraju te izveštaje i na osnovu njih da daju zadatke izvršnoj vlasti kako bi se zaštitila ljudska prava, uspostavila vladavina prava i unapredio kvalitet života.

 

A kako vladavina prava funkcioniše u Srbiji i zašto se ovo ne događa?

 

U praksi imamo stranku koju čine lider i članovi ustrojeni po klijentelističkom principu, autokratski. Onda imamo izbore – raspisane onda kada to odluči lider stranke, kandidate koje bira isti taj lider stranke i sprovedene po principu – zakon važi samo onda kad odgovara stranci.

 

Imamo i parlament. Ali, parlament radi tako da udovolji volji lidera stranke i time osvoji njegovo poverenje. Takav parlament bira čelne ljude nezavisnih institucija, koji su odobreni od – koga drugog, do lidera stranke. Imamo i zakone koje usvaja zombi parlament na predlog Vlade koja je opet – sačinjena od ljudi koje je postavio – lider stranke. I tako bih mogao u nedogled sa bezbroj primera gde je svaki segment institucionalnog organizovanja – od mesne zajednice, preko škola, bolnica, policije, tužilaštva i sudova do Agencije za nuklearnu sigurnost prošao kroz filter i amin lidera stranke i time osigurao poslušne ljude koji su često početak i kraj stručnosti, profesionalnosti i odgovornosti.

 

U ovakvom sistemu jednoumlja, institut kontrole i kritike, naročito od strane nezavisnih institucija postao je nepotrebna neprijatnost, jer ako kontrola pokaže da neki potez ili odluka stranke u pojavnom obliku parlamenta, zakona, inspekcije, putara ili službenika nije u skladu sa zakonom i javnim interesom, onda nećemo rešavati problem i ispravljati pogrešne odluke, već ćemo ućutkati kritičare i upodobiti kontrolni mehanizam interesima lidera stranke. Drugim rečima – anesteziraćemo Agenciju za borbu protiv korupcije, REM, Zaštitnika građana i sve redom. Sve koji štrče i remete idealnu sliku imaginarne stvarnosti.

 

A šta ćemo mi koji prepoznajemo da ovo zarobljavanje države nikako ne ide u prilog istinskoj demokratiji i poštovanju građanskih prava u Srbiji? Krajnje je vreme da pokažemo koliko nam je stalo do vladavine prava, koliko nam je važno da imamo nezavisne institucije, koliko nam je važno da imamo mehanizme koji nas štite od samovolje pojedinaca. Da budemo glasniji kada REM u izbornom procesu odustane od kontrole medija. Da reagujemo kad funkcioneri bez ograničenja zloupotrebljavaju javne resurse tokom izbornog procesa, a Agencije za borbu protiv korupcije nema.

 

Da se organizujemo kad se prava naših sugrađanki i sugrađana krše od strane bahatih službenika, a Zaštitnik građana ostane nem.

 

Krajnje je vreme da se demokratija brani. Misleći građani i građanke, svako od vas treba da nađe svoj način u odbrani demokratije i već jednom osvojenih političkih prava. Jer, sutra će pokucati na Vaša vrata, a neće biti nikoga da Vas zaštiti.

 

Tekst je preuzet iz dnevnog lista lista Danas, Specijalni dodatak „Ljudska prava: Novi pristup“, koji je, povodom obeležavanja Dana ljudskih prava priredila organizacija A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava

Svečano otvaranje “Akademije demokratije” koju organizuje CRTA uz podršku Misije OEBS u Srbiji, održano je večeras u hotelu Falkenstainer.

 

Već treću godinu zaredom, ovaj edukativni program okuplja aktiviste političkih partija, organizacija civilnog društva, studente i novinare.

 

Na samom otvaranju, direktorka CRTE Vukosava Crnjanski istakla je da svake godine interesovanje za Akademiju raste, što dodatno daje podstrek CRTI da ulaže u obrazovanje mladih ambicioznih ljudi, budućih lidera.

“Želim novim polaznicima da poručim da ih čeka dinamičnih i produktivnih godinu dana koje će provesti sa našim timom. Akademija je samo prvi korak ka našem daljem povezivanju i zajedničkom radu. Radu na razvoju demokratije, osnovnih građanskih prava i sloboda, već jednom osvojenih na ovaj dan pre 18 godina. Drago mi je da nas je na tom putu što više i da iz generacije u generaciju pokazujemo da Srbija ima budućnost. To ste upravo vi – zreli, odgovorni mladi ljudi, građani aktivisti”, izjavila je Vukosava Crnjanski.


“Izuzetno mi je drago što vidim veliki odziv učesnika koji će pohađati Akademiju demokratije.  To je samo pokazatelj interesovanja mladih ljudi za političke procese,  demokratiju i vladavinu prava. Kroz ovaj edukativni program, polaznici će upravo na originalan i kreativan način proširiti svoje znanje. Demokratija je jedan proces koji se neprestano menja i razvija. Zato je potrebno i adekvatno obrazovanje, koje je ključno kako bi se mladi ljudi edukovalii informisali o pravim vrednostima demokratske kulture ”, rekao je ambasador Misije OEBS-a u Srbiji Andrea Oracio.

 

Polaznici će tokom dvosemestralnog programa imati priliku da steknu znanja iz oblasti političkog sistema Srbije,  funkcionisanja nezavisnih institucija, sudstva,  kao  i pisanja predloga javnih politika.

 

 

Pet dana provedenih u studijskoj poseti parlamentima Škotske i Velsa naterali su me da se zapitam da li mi u Srbiji živimo život u paralelnoj stvarnosti u odnosu na ostatak sveta.

 

Šta je drugačije? Sve ono najbitnije. Način funkcionisanja institucija, nivo političke kulture i ono što je možda najvažnije u celoj priči, svest ljudi, kako onih koji rade u institucijama tako i običnih građana.

 

Da li je kod njih idealno? Svakako da nije. Međutim, ono što je bitna razlika u odnosu na Srbiju jeste upravo svest da kada nešto ne funkcioniše prepoznaju izazove i aktivno se radi na njihovom rešavanju. I svi su uključeni. Nema podele na strane plaćenike i domaće izdajnike. Država je ta koja prepoznaje partnere, inicira saradnju sa organizacijama i pojednicima i ZAJEDNO podižu svest građana o važnosti aktivnog uključivanja u procese donošenja odluka.

 

Najjači utisak posete bio je razgovor sa narodnim poslanikom Zelene partije John Finnom u Parlamentu Škotske. Iskusan političar, zagovornik nezavisnosti, sa svojim čvrsto argumentovanim stavovima, nimalo “zadrt”. Razgovaramo o načinima komunikacije sa građanima. On sa svojih preko 60 godina godina u sred razgovora vadi telefon, otvara svoje naloge na Twitter-u, Facebook-u, Instagramu kao i mail i izgovara nešto što mi se urezalo u sećanje “Efikasna komunikacija sa našim građanima je nešto ELEMENTARNO, to se ne dovodi u pitanje ni u jednom trenutku, mi odgovaramo njima a ne oni nama”. Oni su ti koji idu po Škotskoj, razgovaraju, slušaju, ne čekaju da ih pozovu, ne čekaju da ih građani vuku za rukav.

 

I opet se vraćam na svest, nivo njihove političke kulture i odgovornosti. Nešto što kod nas nažalost još uvek ne postoji, a čini se da ni ne postoji ni volja da se nešto promeni s tim u vezi.

 

Kod nas javni funkcioneri ne vole kada im postavljamo pitanja, ignorišu naše e-mailove, pozive, poruke. Institucije se ne libe da nas ostave bez traženih informacija, na koje imamo pravo. I to bez trunke odgovornosti. Trenutni put do informacija koje poseduju institucije u našoj zemlji je put kroz jedan vrlo komplikovani lavirint. Tražimo informaciju, krenemo kroz lavirint, pa udarimo u zid, pa u još jedan i onda još jedan. Od informacije ni traga ni glasa. Onda, dignemo ruke, odustanemo. Razočaramo se, po ko zna koji put, u sistem, institucije, njihovo funkcionisanje.

 

Da bi se nešto promenilo, mi građani, ne smemo da odustanemo. Nemamo pravo na to.  Imamo pravo da budemo uporni, da ukazujemo na naša prava i njihovo kršenje. Da se borimo. Da zahtevamo da nam polažu račun o tome kako se troše naše pare. A u toj borbi nismo sami. Obilazeći Srbiju svake nedelje srećemo hrabre, odvažne i uporne ljude koji ne odustaju.

 

Da, naša realnost je prilično teatralnija, burnija. I u nizu novih “kriza” na Kosovu, paradoksalne situacije u Parlamentu, mora lažnih vesti, izbornih tenzija bliži se i 5. oktobar. Svake godine sve nečujnije. Nama, generacijama koje smo ovaj događaj pratili samo na televiziji, čini se da 18 godina od početka demokratskih promena za tekovine ovoga dana moramo ponovo da se borimo. Nove generacije koje su rođene nakon ovoga događaja moraće da se bore za iste stvari za koje su se borili njihovi roditelji.

 

Baš na dan kada obeležavamo punoletstvo petooktobarskih promena počinje i treća po redu Akademija demokratije. Sasvim slučajno a opet toliko simbolike u tom danu. Nova generacija mladih ljudi, budućih lidera, koji se 5. oktobra ni ne sećaju i o kome su čitali samo u knjigama ili novinskim člancima započeće svoje jednogodišnje putovanje. Program koji će im pomoći da razviju svest zašto je bitno da institucije funkcionišu, kontrolišu jedna drugu, zašto je bitno da imamo jak Parlament, nezavisno i efikasno pravosuđe, četvrtu granu vlasti – nezavisne institucije koje će pre svega štititi prava građana.  Pre svega, naučiće mnogo o svojim pravima i šta im ta prava donose. Naučiće kako će im ta prava pomoći da se bore protiv trenutne samovolje institucija i pojedinaca. Naučiće kako da pozivaju na odgovornost svoje predstavnike. Kako da prepoznaju i bore se protiv lažnih vesti i izrečenih neistina. Kako da postanu ODGOVORNI građani!

 

 

 

 

 

 

 

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.

Uoči Međunarodnog dana demokratije 15.septembra, CRTA je dodelila priznanje “Hrabri glas”, koje se dodeljuje po prvi put ove godine,  inicijativi „Ne damo niški aerodrom“  za građanski aktivizam.

Ovo priznanje, CRTA koja je ovogodišnji dobitnik međunarodne OEBS nagrade “Branitelj demokratije”,  dodeljivaće svake godine povodom Međunarodnog dana demokratije, onima koji ne odustaju, koji se svojim hrabrim glasom bore za prava građana, koji u doba opšte apatije i nepoverenja, veruju u promene i rade na tome da se one dogode.

Uručujući priznanje, direktorka Crte Vukosava Crnjanski naglasila je da istraživanja pokazuju da samo 13 odsto građana učestvuje u inicijativama za rešavanje problema u lokalnim zajednicama. Ipak, ukazala je i na pozitivnu činjenicu da je 2016. godine po prvi put, posle niza godina, podrška za demokratiju veća nego podrška za politiku čvrste ruke.

Demokratija nisu samo izbori već sve ono što se dešava u vremenu između izbora. Uoči Međunarodnog dana demokratije, došli smo sa namerom u Niš, u grad koji je oduvek bio simbol građanskog aktivizma. Grad u kojem žive hrabri građani,  koji su glasni kada su svi drugi tihi, koji su spremni da menjaju stvari kada su svi ostali odustali”, izjavila je Vukosava Crnjanski.

“Želeo bih da se zahvalim CRTI na ovom priznaju i svim organizacijama koje čine inicijativu “Ne damo niški aerodrom.”Bez njih ova inicijativa ne bi bila to što jeste. Svi su doprineli ovoj građanskoj borbi, svojim znanjem, veštinama i ekspertizom u različitim oblastima. Posebno hvala građanima Niša koji su prepoznali značaj ovakvog aktivizma i podržavali nas u našoj istrajnosti“, rekao je predstavnik inicijative “Ne damo niški aerodrom” Miloš Bošković.

Nakon dodele priznanja usledio je razgovor o demokratiji i građanskom aktivizmu, na kojem su učestvovali novinarka Južnih vesti Jelena Canić Milanović, urednik portala Jugmedia Dragan Marinković, predstavnik Inicijative “Ne damo niški aerodrom”  Miloš Bošković i programski direktor CRTE Raša Nedeljkov.

Učesnici su se složili da je trenutni politički sistem Srbije destruktivan, da u potpunosti urušava samu državu, jer zapravo sjedinjena politička elita odlučuje o životima svih građana Srbije. Potrebno je da građani postanu svesni da su oni ti koji imaju moć na svakom nivou, a njima je neophodno ohrabrenje i uverenje da su promene moguće.

Snimak celokupnog događaja možete pogledati na Istinomer YouTube kanalu na ovom link-u.

“Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo. Pitanje je da li ćemo da uzmemo od nekakvog gradonačelnika novac koji je ukrao na različite načine ili ćemo reći, ne, ti gradonačelniče si moj zaposleni, ti predsednice Vlade si moja zaposlena. Ja sam tebe zaposlio kao građanin, ti meni polažeš račune, a ne obrnuto”, kaže u intervjuu za Istinomer Raša Nedeljkov programski direktor organizacije Crta (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), nakon nedavnog sastanka organizacija civilnog društva sa premijerkom Srbije Anom Brnabić.

 

 

Za nekoliko dana je Međunarodni dan demokratije. Da li tim povodom treba da organizujemo proslavu ili parastos?

 

(Tišina). Sama činjenica da mi dugo treba da odgovorim, nisam ni sam siguran. Ja mislim da mi treba da slavimo slobodu i prava koja smo kao građani osvojili do danas. Nikada nećemo živeti u idealnom svetu, ali možemo da živimo bolje. Upravo zbog toga i Dan demokratije jeste jedan od simboličnih datuma kada svi oni koji žele da žive u demokratskom društvu treba da se probude i dignu glas. U suprotnom možemo da se složimo sa sudbinom koja nas čeka i da budemo sužnji. Oni koji žele da budu sužnji ili robovi, mogu da drže parastos demokratiji, oni koji žele da budu građani, treba da je slave i da se bore za nju.

 

 

Da li nedavni sastanak premijerke Ane Brnabić sa predstavnicima civilnog sektora na kojem je i Crta učestvovala predstavlja otvaranje pravog dijaloga između civilnog sektora i vlasti ili je to samo incident?

 

To ćemo znati uskoro ukoliko ne dođe do sličnog događaja sa drugim organizacijama civilnog društva. Mislim da je važno što se taj razgovor dogodio u društvu u kojem dijalog ne postoji i koje ima samo tragove demokratije. Dakle, mi nemamo kulturu dijaloga ni u parlamentu, gde bi trebalo da bude debate, već imamo jedan uličarski, mizerni način razgovora između narodnih poslanika koji svojim ponašanjem unižavaju, prvo instituciju, a zatim i građane. Dijalog između organizacija civilnog društva i vlasti u suštini ne postoji.

 

 

Zašto ne postoji? Zbog vlasti ili zbog civilnog društva?

 

Za razgovor je potrebno dvoje i uvek postoji krivica i odgovornost jedne i druge strane. Da bi neko razgovarao mora da bude zreo. Dva čoveka mogu da razgovaraju da jedan priča, drugi da se pravi da sluša, ili da i jedan i drugi viču i ne čuju jedan drugoga. Ono što smo trenutno dobili je da je premijerka nakon prvog razgovora sa organizacijama civilnog društva, kada je u poseti Srbiji bila premijerka Norveške tražila i drugi razgovor na neke druge teme. Po meni je to pozitivan korak.

 

 

Imajući u vidu političku moć predsednika države, da li ste vi razgovarali sa predstavnicom vlasti koja zaista nešto može da pomeri i promeni?

 

Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo koje podrazumeva tri grane vlasti i ovlašćenja svake od te tri grane. Mi smo svesni toga da u rukama premijerke ne leži moć. U Srbiji moć leži u kartel političkim partijama.

 

 

Koji je onda smisao tog sastanka?

 

Ipak, ona je formalno – pravno neko ko vodi Vladu, neko ko čak i u situaiciji da nema svu političku moć Srbiji, ima neku moć donošenja odluka. Sa druge strane, pravi se kakva takva praksa razgovora između organizacija civilnog društva, šalje se poruka drugim političarima u Vladi, onima koji su u subordinaciji u odnosu na premijerku. Na kraju krajeva, učimo se i mi iz organizacija civilnog društva kako treba da se razgovara sa predstavnicima vlasti. Pri tom, nemamo iluziju da će sve ono što smo želeli da poručimo vlasti biti prihvaćeno na pravi, konstruktivan način. Nismo mi očekivali da ćemo jednim razgovorom rešiti sve probleme, recimo pitanje reforme Ustava, ili Izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naravno da nismo naivni, ali kada neko ponudi razgovor, ja mislim da je naša društvena odgovornost da ga prihvatimo, da ponudimo činjenice i da ne odustajemo od poziva da se taj razgovor nastavi. Sada je, na neki način, lopta u rukama predsednice Vlade.

 

 

Ali ako idete na razgovor, kakvu poruku šaljete građanima o čijim potrebama i očekivanjima organizacije civilnog drutšva moraju da brinu? Deluje da glumite da se tu nešto dešava, a u stvari se ne dešava ništa.

 

Mi smo na tom sastanku slali poruku i onim ljudima koji slušaju i prate šta radi premijerka. Dakle, nije ono što se čulo na tom sastanku bilo samo za njene uši, poruke su došle i do ljudi koji donose odluke. Bilo je tamo razgovora i o temama za koje je premijerka odgovorna. Sa druge strane, ako možemo da napravimo paralelu, neko maliciozan bi mogao da kaže, a zašto bismo uopšte izlazili na izbore, recimo, za Skupštinu Grada Beograda kada su prvi na listama predsednici partija, pa čak i predsednik republike. Pa ipak, mnogi građani Beograda su izašli na birališta, pa čak i ako nisu glasali za neku od tih opcija. To pokazuje da u Srbiji ne postoji ni dovoljno velika potražnja za politikama i za političkim rešenjima koje partije treba da nude na izborima.

 

 

Pa da li, onda, nevladine organizacije pristajanjem na razgovor daju legitimitet takvoj političkoj situaciji u kome jedan čovek ima svu političku moć?

 

Ja mislim da smo mi sastankom sa predsednicom Vlade, zapravo, pružili podršku sistemu. Vlada je nosilac politike u jednom društvu. Ukoliko bismo išli da razgovaramo sa predsednikom, mi bismo kršili Ustav. Mi smo kao odgovorna organizacija civilnog društva vodili razgovar na pravoj adresi. Ta prava adresa u ovom trenutku ima političku moć takvu kakvu ima. U prethodnom mandatu, tu političku moć je imao premijer Aleksandar Vučić. Ukoliko bismo išli isključivo tamo gde leži politička moć, mi bismo direktno urušavali sistem koji pokušavamo da branimo.

 

 

Razgovaralo se reformi Ustava, o Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, o poglavlju 35… Da li će i šta od svega što se moglo čuti na razgovoru imati efekta? Da li je Crta zadovoljna sastankom sa premijerkom?

 

Pa ja ne mogu da kažem da sam zadovoljan ishodima, posebno u odnosu na temu slobodnog pristupa informacijama od značaja koju je Crta kandidovala. Pokušali su da tu temu uvuku  u partijsko–političku arenu, odnosno da se o instituciji Poverenika priča iz ugla dnevne politike. Mi smo tamo otišli da bismo se bavili Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koje idu u pravcu smanjenja prava građana. Nismo dobili odgovor na postavljena pitanja od državnice Ane Brnabić, već od političarke Ane Brnabić.

 

 

Koji ste odgovor dobili?

 

Odgovor premijerke nije išao u pravcu razumevanja šta je problematično u odnosu na izmene zakona, već kako oni percepcipiraju ulogu Poverenika u društvu. Oni Poverenika vide kao političkog aktera, a ne kao kontrolni mehanizam vlasti. I time su pokazali osnovno nerazumevanje uloga nezavisnih kontrolnih tela, kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korupcije, ili pak, Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Političari u Srbiji bi bili srećni kada te institucije ne bi postojale, ili još srećniji ukoliko postoje, ali ne rade svoj posao. A tu smo onda mi – građani koji treba da podignemo glas i da branimo te institucije, jer ukoliko nema parlamenta koji propituje ministre, ili Agencije za borbu protiv korupcije koja sankcioniše ili pokreće postupke protiv, recimo, korupcije u izbornom procesu, onda će političari raditi šta im je volja.

 

 

I sada imamo instituciju Poverenika i Agenciju za borbu protiv korupcije, pa političari, svejedno, rade sve što žele. 

 

Zato što te instutucije nemaju podršku građana. I tu je sad pitanje – šta je starije koka ili jaje. Za mene smo mi kao građanska, demokratska Srbija, recimo, izgubili REM onda kada su rekli da neće da posmatraju i analiziraju medijsku scenu tokom predizborne kampanje. Tu su građani izgubili.

 

 

I šta se dogodilo nakon toga?

 

Mnogo toga. Imali smo tri izborne kampanje u nizu koje su bile navijačke propagandne mašinerije, a to je, između ostalog, plaćeno novcem građana kroz RTS.

 

 

U kojoj meri ste svesni da je metafora građanske pobune u Srbiji danas žena koja je ubila preduzimača koji je ucenjivao? Šta nam to govori o poverenju građana u institucije? 

 

U Srbiji ne postoji sistem vladavine prava, već imamo ljušture od institucija. Upravo je ovaj slučaj pokazao da, nažalost, sistem ne radi. Sistem će raditi onda kada neko bude dovoljno glasno tražio da sistem radi. Dakle, mi moramo da dignemo glas, kako bismo se izborili za ono društvo u kakvom želimo da živimo, a ne da pristajemo na politiku “2.000 dinara za gospođu“, kakva nam se nudi.

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana demokratije, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTAorganizovao je razgovor o građanskom aktivizmu i dodelu priznanja „Hrabri glas“ u petak,  14. septembra u Nišu.

Po prvi put, CRTA, kao dobitnica međunarodne nagrade „Branitelj demokratije“, dodelila je priznanje „Hrabri glas“ Inicijativi „Ne damo niški aerodrom“, kao motivišućem primeru aktivističke priče.

Kroz razgovor sa učesnicima mapirali smo „crvene linije“ koje je potrebno preći da bi se građani probudili i borili za svoja prava. Takođe, razgovarali smo i o motivima građana za učešće u demokratskim procesima.

Na razgovoru će diskutovati:

o   Raša Nedeljkov, programski direktor, CRTA

o   Miloš Bošković, predstavnik Inicijative “Ne damo niški aerodrom”

o   Jelena Canić Milanović, novinarka, Južne vesti Niš

o   Dragan Marinković, urednik, Jugmedia Leskovac

Moderatorka: Mihaela Šljukić Bandović, novinarka Istinomera

Više o samom događaju možete pogledati ovde.


Da li želite da naučite više o osnovnim pojmovima vezanim za politički i izborni sistem Srbije i kako se usvajaju zakoni, šta sadrže važeće parlamentarne procedure i kako se primenjuju u praksi? Da li želite da saznate više o tome kako funkcionišu nezavisne institucije i sudstvo ali i da naučite da pišete predloge javnih politika? Da li želite da se usavršavate i napredujete u oblastima svojih interesovanja uz mentorsku podršku? Ukoliko želite, prijavite se na konkurs za ,,Akademiju demokratije”.

Program je namenjen studentima diplomskih/postdiplomskih studija,  mladim aktivistima političkih partija, aktivistima organizacija civilnog društva i novinarima (uključujući i studente novinarstva).

Dvosemestralni program biće održan u periodu od oktobra 2018. do aprila 2019. godine i obuhvata:

 

PRIJAVLJIVANJE

Konkurs je otvoren od 15. avgusta i traje do 15. septembra 2018. godine.

 

Kompletan tekst konkursa možete pogledati ovde.

Kolektivno pamćenje nije jedna od „jačih strana“ ljudi sa ovih prostora. Tako, recimo, ko se još seća programa „Energija za demokratiju“, pa „Nafta za demokratiju“, pa „Škole za demokratiju“ koji su se realizovali u gradovima i opštinama gde je demokratska opozicija činila lokalnu vlast tokom kasnih devedesetih godina prošlog veka.

 

Sve je počelo u oktobru  1999. sa programom Evropskog saveta pod nazivom ,,Energija za demokratiju“, koji se realizovao tokom zime 1999-2000, u cilju smanjenja problema nestašice energenata. Zima je bila teška, godina bombardovanja i velike patnje.

 

Godine koje su usledile su bile pune priče o demokratiji. I ostala je ta neka priča „demokratija za…“ a u ljudima nada za bolji život. Formirao se jedan „demokratski tim“ koji je igrao u ime nas, građana. Mi smo ga birali, izabrali i…

 

…kad podvučemo crtu, u našem slučaju ispada da je demokratija bila samo reč. Fudbalskim žargonom rečeno – jedan iznuđeni penal, šansa za gol (period do ubistva Đinđića), prečka… i od tada, sve dalje i dalje od gola. Kao da je to sve doslutila ona Mijatovićeva prečka sa Svetskog prvenstva 1998. Tako blizu, a tako daleko.

 

A od tada…energije sve manje, a pritisak sve veći – siromaštvo, pitanje Kosova, svetske krize, naša politička previranja bez jačanja institucija. Nismo gradili ni igru ni taktiku, ni tim. Igrači koji su u naše ime igrali su solirali želeći da se proslave i pokažu kao najbolji – u našim očima. Sve kredite su potrošili, a izgradili za sebe sjajne karijere. Ubedili su nas da naš tim igra odlično, samo su uvek „više sile“ protiv nas – sudije, navijači protivnika, loš teren, nepravde itd. Lagali su nas da grade šanse i da smo blizu gola. Realno, bili smo sve dalje.

 

„Demokratija“ u imenu našeg tima je počela da bledi ubrzano tokom poslednjih godina. Čak i ono što smo napravili u igri, a što je ličilo na (demokratski) sistem je počelo da se gasi, odumire…postavlja se pitanje: za koga igra naš tim? Za nas, demokratiju ili za sebe i svoju slavu, moć i uticaj, usput menjajući pravila igre u nešto sasvim novo, nepoznato – igru u kojoj samo jači i moćniji žive dobro, a svi ostali pate.

 

A nama, kao biračima koji biramo tim koji igra za nas je dosadilo da nas lažu, kad vidimo kako igraju. Počeli su da nas ubeđuju i da je lopta kriva, a to je ipak previše.

 

Lopta je okrugla i tačka. Vreme je da počnemo da igramo i još pažljivije biramo ko igra u naše ime. Da igrače kontrolišemo i podsećamo na pravila igre i ponašanja. Oni igraju za nas i naše živote, nemamo druge. Samo tako možemo se pomeriti ka cilju i golu – živeti u sistemu koji garantuje naša prava i radi za nas, a ne protiv nas. To se zove demokratija.

 

Demokratije još ima u fudbalu. 11 na 11 uprkos svemu, ostalo je od početka igre već skoro dva veka. Ako poštuješ pravila i vredno radiš, imaš šansu. Setite se Kameruna 1990, Hrvatske 1998….pa i Kostarike 2014. Bez obzira što su drugi jači, ispunili su mnoge ciljeve.

 

Tako imaš šansu i da ispraviš greške, ali samo ako ih prepoznaš. Ne, to se ne odnosi na sudije, zavere, upotrebu VAR-a i ono čuveno „drugi su nam krivi“, da li su kažnjeni protivnici za nesportsko ponašanje itd. To je ono – vidiš kako si igrao, gde su te „prolazili“ i onda to ispravljaš.

 

Poraze pretvaraš u pobede. Danas, više nego ikada pre, nikome nije lako i nema unapred dobijene a ni izgubljene igre. Što bi rekli, svako svakoga može da pobedi. Čak i Rusi Špance.

 

 

A mi ostali? Mi…Imamo još par nedelja da uživamo u majstorijama najboljih igrača planete.

 

A posle toga – da preuzmemo konce igre u životu u naše ruke. I konačno postignemo gol. Treba nam ta jedna pobeda koja pokreće stvari napred. Da nas izvuče iz kontra-ritma koji traje već skoro deceniju.

Dokle god igramo, možemo da osvojimo tu „zlatnu loptu“ zvanu demokratija – život dostojan čoveka.

 

I da na sledećem Svetskom napokon prevaziđemo onu Mijatovu “prečku”.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.