Sužnji služe parastos demokratiji, a građani se za nju bore

Raša Nedeljkov / 12.9.2018.

“Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo. Pitanje je da li ćemo da uzmemo od nekakvog gradonačelnika novac koji je ukrao na različite načine ili ćemo reći, ne, ti gradonačelniče si moj zaposleni, ti predsednice Vlade si moja zaposlena. Ja sam tebe zaposlio kao građanin, ti meni polažeš račune, a ne obrnuto”, kaže u intervjuu za Istinomer Raša Nedeljkov programski direktor organizacije Crta (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), nakon nedavnog sastanka organizacija civilnog društva sa premijerkom Srbije Anom Brnabić.

 

 

Za nekoliko dana je Međunarodni dan demokratije. Da li tim povodom treba da organizujemo proslavu ili parastos?

 

(Tišina). Sama činjenica da mi dugo treba da odgovorim, nisam ni sam siguran. Ja mislim da mi treba da slavimo slobodu i prava koja smo kao građani osvojili do danas. Nikada nećemo živeti u idealnom svetu, ali možemo da živimo bolje. Upravo zbog toga i Dan demokratije jeste jedan od simboličnih datuma kada svi oni koji žele da žive u demokratskom društvu treba da se probude i dignu glas. U suprotnom možemo da se složimo sa sudbinom koja nas čeka i da budemo sužnji. Oni koji žele da budu sužnji ili robovi, mogu da drže parastos demokratiji, oni koji žele da budu građani, treba da je slave i da se bore za nju.

 

 

Da li nedavni sastanak premijerke Ane Brnabić sa predstavnicima civilnog sektora na kojem je i Crta učestvovala predstavlja otvaranje pravog dijaloga između civilnog sektora i vlasti ili je to samo incident?

 

To ćemo znati uskoro ukoliko ne dođe do sličnog događaja sa drugim organizacijama civilnog društva. Mislim da je važno što se taj razgovor dogodio u društvu u kojem dijalog ne postoji i koje ima samo tragove demokratije. Dakle, mi nemamo kulturu dijaloga ni u parlamentu, gde bi trebalo da bude debate, već imamo jedan uličarski, mizerni način razgovora između narodnih poslanika koji svojim ponašanjem unižavaju, prvo instituciju, a zatim i građane. Dijalog između organizacija civilnog društva i vlasti u suštini ne postoji.

 

 

Zašto ne postoji? Zbog vlasti ili zbog civilnog društva?

 

Za razgovor je potrebno dvoje i uvek postoji krivica i odgovornost jedne i druge strane. Da bi neko razgovarao mora da bude zreo. Dva čoveka mogu da razgovaraju da jedan priča, drugi da se pravi da sluša, ili da i jedan i drugi viču i ne čuju jedan drugoga. Ono što smo trenutno dobili je da je premijerka nakon prvog razgovora sa organizacijama civilnog društva, kada je u poseti Srbiji bila premijerka Norveške tražila i drugi razgovor na neke druge teme. Po meni je to pozitivan korak.

 

 

Imajući u vidu političku moć predsednika države, da li ste vi razgovarali sa predstavnicom vlasti koja zaista nešto može da pomeri i promeni?

 

Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo koje podrazumeva tri grane vlasti i ovlašćenja svake od te tri grane. Mi smo svesni toga da u rukama premijerke ne leži moć. U Srbiji moć leži u kartel političkim partijama.

 

 

Koji je onda smisao tog sastanka?

 

Ipak, ona je formalno – pravno neko ko vodi Vladu, neko ko čak i u situaiciji da nema svu političku moć Srbiji, ima neku moć donošenja odluka. Sa druge strane, pravi se kakva takva praksa razgovora između organizacija civilnog društva, šalje se poruka drugim političarima u Vladi, onima koji su u subordinaciji u odnosu na premijerku. Na kraju krajeva, učimo se i mi iz organizacija civilnog društva kako treba da se razgovara sa predstavnicima vlasti. Pri tom, nemamo iluziju da će sve ono što smo želeli da poručimo vlasti biti prihvaćeno na pravi, konstruktivan način. Nismo mi očekivali da ćemo jednim razgovorom rešiti sve probleme, recimo pitanje reforme Ustava, ili Izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naravno da nismo naivni, ali kada neko ponudi razgovor, ja mislim da je naša društvena odgovornost da ga prihvatimo, da ponudimo činjenice i da ne odustajemo od poziva da se taj razgovor nastavi. Sada je, na neki način, lopta u rukama predsednice Vlade.

 

 

Ali ako idete na razgovor, kakvu poruku šaljete građanima o čijim potrebama i očekivanjima organizacije civilnog drutšva moraju da brinu? Deluje da glumite da se tu nešto dešava, a u stvari se ne dešava ništa.

 

Mi smo na tom sastanku slali poruku i onim ljudima koji slušaju i prate šta radi premijerka. Dakle, nije ono što se čulo na tom sastanku bilo samo za njene uši, poruke su došle i do ljudi koji donose odluke. Bilo je tamo razgovora i o temama za koje je premijerka odgovorna. Sa druge strane, ako možemo da napravimo paralelu, neko maliciozan bi mogao da kaže, a zašto bismo uopšte izlazili na izbore, recimo, za Skupštinu Grada Beograda kada su prvi na listama predsednici partija, pa čak i predsednik republike. Pa ipak, mnogi građani Beograda su izašli na birališta, pa čak i ako nisu glasali za neku od tih opcija. To pokazuje da u Srbiji ne postoji ni dovoljno velika potražnja za politikama i za političkim rešenjima koje partije treba da nude na izborima.

 

 

Pa da li, onda, nevladine organizacije pristajanjem na razgovor daju legitimitet takvoj političkoj situaciji u kome jedan čovek ima svu političku moć?

 

Ja mislim da smo mi sastankom sa predsednicom Vlade, zapravo, pružili podršku sistemu. Vlada je nosilac politike u jednom društvu. Ukoliko bismo išli da razgovaramo sa predsednikom, mi bismo kršili Ustav. Mi smo kao odgovorna organizacija civilnog društva vodili razgovar na pravoj adresi. Ta prava adresa u ovom trenutku ima političku moć takvu kakvu ima. U prethodnom mandatu, tu političku moć je imao premijer Aleksandar Vučić. Ukoliko bismo išli isključivo tamo gde leži politička moć, mi bismo direktno urušavali sistem koji pokušavamo da branimo.

 

 

Razgovaralo se reformi Ustava, o Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, o poglavlju 35… Da li će i šta od svega što se moglo čuti na razgovoru imati efekta? Da li je Crta zadovoljna sastankom sa premijerkom?

 

Pa ja ne mogu da kažem da sam zadovoljan ishodima, posebno u odnosu na temu slobodnog pristupa informacijama od značaja koju je Crta kandidovala. Pokušali su da tu temu uvuku  u partijsko–političku arenu, odnosno da se o instituciji Poverenika priča iz ugla dnevne politike. Mi smo tamo otišli da bismo se bavili Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koje idu u pravcu smanjenja prava građana. Nismo dobili odgovor na postavljena pitanja od državnice Ane Brnabić, već od političarke Ane Brnabić.

 

 

Koji ste odgovor dobili?

 

Odgovor premijerke nije išao u pravcu razumevanja šta je problematično u odnosu na izmene zakona, već kako oni percepcipiraju ulogu Poverenika u društvu. Oni Poverenika vide kao političkog aktera, a ne kao kontrolni mehanizam vlasti. I time su pokazali osnovno nerazumevanje uloga nezavisnih kontrolnih tela, kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korupcije, ili pak, Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Političari u Srbiji bi bili srećni kada te institucije ne bi postojale, ili još srećniji ukoliko postoje, ali ne rade svoj posao. A tu smo onda mi – građani koji treba da podignemo glas i da branimo te institucije, jer ukoliko nema parlamenta koji propituje ministre, ili Agencije za borbu protiv korupcije koja sankcioniše ili pokreće postupke protiv, recimo, korupcije u izbornom procesu, onda će političari raditi šta im je volja.

 

 

I sada imamo instituciju Poverenika i Agenciju za borbu protiv korupcije, pa političari, svejedno, rade sve što žele. 

 

Zato što te instutucije nemaju podršku građana. I tu je sad pitanje – šta je starije koka ili jaje. Za mene smo mi kao građanska, demokratska Srbija, recimo, izgubili REM onda kada su rekli da neće da posmatraju i analiziraju medijsku scenu tokom predizborne kampanje. Tu su građani izgubili.

 

 

I šta se dogodilo nakon toga?

 

Mnogo toga. Imali smo tri izborne kampanje u nizu koje su bile navijačke propagandne mašinerije, a to je, između ostalog, plaćeno novcem građana kroz RTS.

 

 

U kojoj meri ste svesni da je metafora građanske pobune u Srbiji danas žena koja je ubila preduzimača koji je ucenjivao? Šta nam to govori o poverenju građana u institucije? 

 

U Srbiji ne postoji sistem vladavine prava, već imamo ljušture od institucija. Upravo je ovaj slučaj pokazao da, nažalost, sistem ne radi. Sistem će raditi onda kada neko bude dovoljno glasno tražio da sistem radi. Dakle, mi moramo da dignemo glas, kako bismo se izborili za ono društvo u kakvom želimo da živimo, a ne da pristajemo na politiku “2.000 dinara za gospođu“, kakva nam se nudi.