Iz Brisela s ljubavlju

Jovana Đurbabić / 17.4.2018.

Juče je objavljen  godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija. Uvek se nestrpljivo očekuje šta će biti napisano u ovom izveštaju. Ove godine, igrom slučaja sam se zadesila u Briselu, u Evropskoj komisiji, kada je izveštaj predstavljan. Doduše, iako se zvanično predstavljanje dešavalo u Strazburu u sedištu Evropskog parlamenta, ipak glavne poruke ostaće upamćene kao da su poslate iz Brisela i to „s ljubavlju“.

 

Ovaj blog nije analiza onoga što je rečeno odnosno napisano u ovogodišnjem izveštaju. Ovo je samo utisak nekoga ko se zatekao u tom trenutku u sedištu evropske administracije i zapitao se: zašto nam je važan ovaj izveštaj i zašto izaziva toliko protivrečnih stavova i mišljenja?

 

Rekla bih da nam je važan jer nam se čini kao „slamka spasa“ ili barem „ona šargarepa na štapu“ za nadu da će deklarativna posvećenost naše političke elite evropskom putu postati makar i malo suštinska. Niko ne voli da bude najgori od sve dece, pa se nadamo da će se i naši donosioci odluka potruditi da do naredne godine urade domaći i dobiju dobru ocenu. Jer u anasteziranoj Srbiji, odakle najboji i sada odlaze, a oni koji ostaju prestaju da veruju da je promena moguća i da oni imaju moć, nada ostaje da Evropska unija može da utiče na one koji nam svaki dan uređuju životnu stvarnost – da kada kroje odluke koje se tiču nas, građana, to čine poštujući vladavinu prava.

 

Ovaj izveštaj izaziva i protivrečna mišljenja. Za neke izveštaj je previše blag, ali ima i onih koji bi rekli da je Evropska unija bila oštrija u ocenama nego ranije. Dok jedni kažu da tim uvijenim birokratskim jezikom Evropska unija daje vetar u leđa našim vlastodršcima da nastave da upravljaju kao do sada (a daleko smo od vladavine u duhu demokratskih principa), neki bi rekli da je Evropska unija jasno ukazala na to da sa vladavinom prava u Srbiji nešto nije u redu.

 

Ali za mene je glavno pitanje – da li nam je zaista potrebno da nam neko „sa strane“ kaže kakvo je stanje demokratije danas u Srbiji? Da li parlament funkcioniše i kontroliše Vladu? Da li su izbori slobodni i fer? Da li je sloboda izražavanja neprikosnovena? Da li su mediji slobodni? Da li je sudstvo nezavisno?

 

Da li od Evropske unije treba da očekujemo da se i pobrine da se u našoj zemlji zakon poštuje, da smo svi jednaki pred zakonom i da institucije rade u interesu građana?

 

Izgleda da to očekujemo ali neće se Evropska unija pobrinuti za to. Za to jedino mi sami možemo i moramo da se pobrinemo. Na nama je da odlučimo da li hoćemo da živimo u uređenoj zemlji gde se pravila igre ne menjaju u toku utakmice i važe podjednako za sve ili nam je „bekstvo od slobode“ ipak primamljivije. Prva opcija podrazumeva odgovornost.  Druga upravo suprotno – odsustvo odgovornosti. A čini mi se da u Srbiji pobeđuje ove druga opcija.

 

Ne smemo da zaboravimo- Srbija je sama odlučila da krene put Brisela. Niko nas na to nije naterao. Zato moramo sami sa sobom da se dogovorimo kako da tamo stignemo – ali zaista da stignemo a to znači da evropske vrednosti postanu sastavni deo našeg života a ne mrtvo slovo na papiru. Sve dok budemo neiskreni prema sebi samima i našem putu ka EU, nećemo se suštinski pomeriti ni korak napred ka Evropskoj uniji čija je suština vladavina prava!

 

Na kraju, iskoristiću Peščanikov slogan „Ako vam je dobro, onda ništa“…Meni nije!

 

Iz Brisela s ljubavlju