Fudbal za demokratiju

Kolektivno pamćenje nije jedna od „jačih strana“ ljudi sa ovih prostora. Tako, recimo, ko se još seća programa „Energija za demokratiju“, pa „Nafta za demokratiju“, pa „Škole za demokratiju“ koji su se realizovali u gradovima i opštinama gde je demokratska opozicija činila lokalnu vlast tokom kasnih devedesetih godina prošlog veka.

 

Sve je počelo u oktobru  1999. sa programom Evropskog saveta pod nazivom ,,Energija za demokratiju“, koji se realizovao tokom zime 1999-2000, u cilju smanjenja problema nestašice energenata. Zima je bila teška, godina bombardovanja i velike patnje.

 

Godine koje su usledile su bile pune priče o demokratiji. I ostala je ta neka priča „demokratija za…“ a u ljudima nada za bolji život. Formirao se jedan „demokratski tim“ koji je igrao u ime nas, građana. Mi smo ga birali, izabrali i…

 

…kad podvučemo crtu, u našem slučaju ispada da je demokratija bila samo reč. Fudbalskim žargonom rečeno – jedan iznuđeni penal, šansa za gol (period do ubistva Đinđića), prečka… i od tada, sve dalje i dalje od gola. Kao da je to sve doslutila ona Mijatovićeva prečka sa Svetskog prvenstva 1998. Tako blizu, a tako daleko.

 

A od tada…energije sve manje, a pritisak sve veći – siromaštvo, pitanje Kosova, svetske krize, naša politička previranja bez jačanja institucija. Nismo gradili ni igru ni taktiku, ni tim. Igrači koji su u naše ime igrali su solirali želeći da se proslave i pokažu kao najbolji – u našim očima. Sve kredite su potrošili, a izgradili za sebe sjajne karijere. Ubedili su nas da naš tim igra odlično, samo su uvek „više sile“ protiv nas – sudije, navijači protivnika, loš teren, nepravde itd. Lagali su nas da grade šanse i da smo blizu gola. Realno, bili smo sve dalje.

 

„Demokratija“ u imenu našeg tima je počela da bledi ubrzano tokom poslednjih godina. Čak i ono što smo napravili u igri, a što je ličilo na (demokratski) sistem je počelo da se gasi, odumire…postavlja se pitanje: za koga igra naš tim? Za nas, demokratiju ili za sebe i svoju slavu, moć i uticaj, usput menjajući pravila igre u nešto sasvim novo, nepoznato – igru u kojoj samo jači i moćniji žive dobro, a svi ostali pate.

 

A nama, kao biračima koji biramo tim koji igra za nas je dosadilo da nas lažu, kad vidimo kako igraju. Počeli su da nas ubeđuju i da je lopta kriva, a to je ipak previše.

 

Lopta je okrugla i tačka. Vreme je da počnemo da igramo i još pažljivije biramo ko igra u naše ime. Da igrače kontrolišemo i podsećamo na pravila igre i ponašanja. Oni igraju za nas i naše živote, nemamo druge. Samo tako možemo se pomeriti ka cilju i golu – živeti u sistemu koji garantuje naša prava i radi za nas, a ne protiv nas. To se zove demokratija.

 

Demokratije još ima u fudbalu. 11 na 11 uprkos svemu, ostalo je od početka igre već skoro dva veka. Ako poštuješ pravila i vredno radiš, imaš šansu. Setite se Kameruna 1990, Hrvatske 1998….pa i Kostarike 2014. Bez obzira što su drugi jači, ispunili su mnoge ciljeve.

 

Tako imaš šansu i da ispraviš greške, ali samo ako ih prepoznaš. Ne, to se ne odnosi na sudije, zavere, upotrebu VAR-a i ono čuveno „drugi su nam krivi“, da li su kažnjeni protivnici za nesportsko ponašanje itd. To je ono – vidiš kako si igrao, gde su te „prolazili“ i onda to ispravljaš.

 

Poraze pretvaraš u pobede. Danas, više nego ikada pre, nikome nije lako i nema unapred dobijene a ni izgubljene igre. Što bi rekli, svako svakoga može da pobedi. Čak i Rusi Špance.

 

 

A mi ostali? Mi…Imamo još par nedelja da uživamo u majstorijama najboljih igrača planete.

 

A posle toga – da preuzmemo konce igre u životu u naše ruke. I konačno postignemo gol. Treba nam ta jedna pobeda koja pokreće stvari napred. Da nas izvuče iz kontra-ritma koji traje već skoro deceniju.

Dokle god igramo, možemo da osvojimo tu „zlatnu loptu“ zvanu demokratija – život dostojan čoveka.

 

I da na sledećem Svetskom napokon prevaziđemo onu Mijatovu “prečku”.