Kolektivno pamćenje nije jedna od „jačih strana“ ljudi sa ovih prostora. Tako, recimo, ko se još seća programa „Energija za demokratiju“, pa „Nafta za demokratiju“, pa „Škole za demokratiju“ koji su se realizovali u gradovima i opštinama gde je demokratska opozicija činila lokalnu vlast tokom kasnih devedesetih godina prošlog veka.

 

Sve je počelo u oktobru  1999. sa programom Evropskog saveta pod nazivom ,,Energija za demokratiju“, koji se realizovao tokom zime 1999-2000, u cilju smanjenja problema nestašice energenata. Zima je bila teška, godina bombardovanja i velike patnje.

 

Godine koje su usledile su bile pune priče o demokratiji. I ostala je ta neka priča „demokratija za…“ a u ljudima nada za bolji život. Formirao se jedan „demokratski tim“ koji je igrao u ime nas, građana. Mi smo ga birali, izabrali i…

 

…kad podvučemo crtu, u našem slučaju ispada da je demokratija bila samo reč. Fudbalskim žargonom rečeno – jedan iznuđeni penal, šansa za gol (period do ubistva Đinđića), prečka… i od tada, sve dalje i dalje od gola. Kao da je to sve doslutila ona Mijatovićeva prečka sa Svetskog prvenstva 1998. Tako blizu, a tako daleko.

 

A od tada…energije sve manje, a pritisak sve veći – siromaštvo, pitanje Kosova, svetske krize, naša politička previranja bez jačanja institucija. Nismo gradili ni igru ni taktiku, ni tim. Igrači koji su u naše ime igrali su solirali želeći da se proslave i pokažu kao najbolji – u našim očima. Sve kredite su potrošili, a izgradili za sebe sjajne karijere. Ubedili su nas da naš tim igra odlično, samo su uvek „više sile“ protiv nas – sudije, navijači protivnika, loš teren, nepravde itd. Lagali su nas da grade šanse i da smo blizu gola. Realno, bili smo sve dalje.

 

„Demokratija“ u imenu našeg tima je počela da bledi ubrzano tokom poslednjih godina. Čak i ono što smo napravili u igri, a što je ličilo na (demokratski) sistem je počelo da se gasi, odumire…postavlja se pitanje: za koga igra naš tim? Za nas, demokratiju ili za sebe i svoju slavu, moć i uticaj, usput menjajući pravila igre u nešto sasvim novo, nepoznato – igru u kojoj samo jači i moćniji žive dobro, a svi ostali pate.

 

A nama, kao biračima koji biramo tim koji igra za nas je dosadilo da nas lažu, kad vidimo kako igraju. Počeli su da nas ubeđuju i da je lopta kriva, a to je ipak previše.

 

Lopta je okrugla i tačka. Vreme je da počnemo da igramo i još pažljivije biramo ko igra u naše ime. Da igrače kontrolišemo i podsećamo na pravila igre i ponašanja. Oni igraju za nas i naše živote, nemamo druge. Samo tako možemo se pomeriti ka cilju i golu – živeti u sistemu koji garantuje naša prava i radi za nas, a ne protiv nas. To se zove demokratija.

 

Demokratije još ima u fudbalu. 11 na 11 uprkos svemu, ostalo je od početka igre već skoro dva veka. Ako poštuješ pravila i vredno radiš, imaš šansu. Setite se Kameruna 1990, Hrvatske 1998….pa i Kostarike 2014. Bez obzira što su drugi jači, ispunili su mnoge ciljeve.

 

Tako imaš šansu i da ispraviš greške, ali samo ako ih prepoznaš. Ne, to se ne odnosi na sudije, zavere, upotrebu VAR-a i ono čuveno „drugi su nam krivi“, da li su kažnjeni protivnici za nesportsko ponašanje itd. To je ono – vidiš kako si igrao, gde su te „prolazili“ i onda to ispravljaš.

 

Poraze pretvaraš u pobede. Danas, više nego ikada pre, nikome nije lako i nema unapred dobijene a ni izgubljene igre. Što bi rekli, svako svakoga može da pobedi. Čak i Rusi Špance.

 

 

A mi ostali? Mi…Imamo još par nedelja da uživamo u majstorijama najboljih igrača planete.

 

A posle toga – da preuzmemo konce igre u životu u naše ruke. I konačno postignemo gol. Treba nam ta jedna pobeda koja pokreće stvari napred. Da nas izvuče iz kontra-ritma koji traje već skoro deceniju.

Dokle god igramo, možemo da osvojimo tu „zlatnu loptu“ zvanu demokratija – život dostojan čoveka.

 

I da na sledećem Svetskom napokon prevaziđemo onu Mijatovu “prečku”.

Ako je svet (još odavno) postao globalno selo, a internet ga dodatno sabio na površinu koja se meri u klikovima, onda se na tom prostoru informacije šire brže od odjeka. Događaj i vest su vremenski gotovo srasli. Sve je na dlanu. Ništa se ne može sakriti. Postoje slika, ton, tekst, fotografija. Svima je sve dostupno. Dakle, sve je jasno. Da li? “Nema laži, nema prevare”, uzvikuju od pamtiveka opsenari, iluzionisti i hipnotizeri. Manipulaciju oblače u očiglednost i u mreže hvataju lakoverne. Naivne ili prostodušne? Ili samo lenje da se zapitaju, razmisle i provere. Ništa novo – vekovima. Osim novih metoda. I brzine.

 

Zastrašujuće brzine kojom se na dezorijentisane i svakovrsnim problemima okupirane svakog trenutka strovaljuju džakovi podataka, vesti, informacija, činjenica, tvrdnji… Pobeći od njih? Ili ih pripitomiti i pretvoriti u znanje. Proveriti preko kredibilnih izvora, a onda ih opovrgnuti ili usvojiti. Za ovu drugu opciju izjasnili su se “fektčekeri”, oni koji proveravaju činjenice. Najčešće u izjavama političara, ali ne samo u njima i ne samo kod njih. Naravno, to čine sporije od bujice informacija koja plavi globalnu mrežu. Ali, rade temeljno. Uz podrazumevajuće insistiranje na (koliko god je to moguće) objektivnosti, bez čega bi ceo rad bio besmislen i vodio (novoj) manipulaciji.

 

Tako razmišljaju “fektčekeri”, koji su sa raznih krajeva planete prošle nedelje došli u Rim na Međunarodnu konferenciju “Global Fact 5”. Više od 200 učesnika iz 56 zemalja. Među njima su, svakako, bili i predstavnici Istinomera. Razmenjivana su iskustva u radu, predstavljana nova rešenja, govorilo se o borbi protiv dezinformacija u doba postistine… Predstavnici “Gugla” i “Fejsbuka” prezentovali su svoje metode otkrivanja lažnih vesti, a o tome kako razlikovati kvalitetnu od frizirane informacije govorili su i novinari velikih svetskih medija – američkog “Vašington posta”, britanskog Bi-Bi-Sija, francuskog “Liberasiona” i “Le Monda”, italijanske ”La Stampe”… Ohrabrujuće i motivišuće. U svetu u kome su na jedan klik od konzumenta i laž i istina, zavodljivost iskrivljene slike brže pronalazi put. Ali, u trci sprintera i maratonca zna se (ipak) ko će odneti prevagu.

 

A o tome kako se boriti protiv dezinformacija u 21. veku govorićemo i sutra. Da li i kako tradicionalni mediji mogu da odgovore na izazove koje nose dezinformacije i kakvi su rezultati medijskog monitoringa, koji se tiče i ove oblasti, u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori? Učesnici Istinomer međunarodne konferencije “Da li gubimo bitku sa dezinformacijama?” pokušaće da ponude odgovore na neka od ovih pitanja (#live na našem YouTube kanalu i Facebook strani od 9.30h).

 

#FightDisinfo

 

Vidimo se!

 

 

 

 

Pomalo nezapaženo u javnosti prošla je vest o sastanku predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića sa članovima smederevskog Gradskog odbora. Kako je preneo portal Podunavlje.info zaključak ovog sastanka je da će ubuduće sve odluke o funkcionisanju grada, lokalne administracije i javnih preduzeća i ustanova donositi Gradski odbor SNS-a, a ne kao do sada.” Trebalo bi da su do sada odluke donosili oni koje su građani izbarali i dali im mandat da odlučuju u njihovo ime. Bar je tako u demokratskim državama. Ali u Srbiji izgleda da treba da se klanjamo – “njenom visočanstvu – stranci”.

 

Pitam se – da li mi živimo u paralelnoj stvarnosti u kojoj zakon propisuje da jedna stranka na stranačkim organima odlučuje kako će da funkcioniše jedna lokalna samouprava?

 

Zakoni kažu ne. Član 11. Statuta Grada Smedereva propisuje : “Grad samostalno odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti, u skladu sa svojim pravima i dužnostima utvrđenim Ustavom, zakonom, drugim propisima i Statutom. Građani koji imaju biračko pravo i prebivalište na teritoriji Grada učestvuju u vršenju poslova iz nadležnosti Grada, preko svojih izabranih predstavnika u Skupštini grada, putem referenduma, građanske inicijative i zbora građana, u skladu sa Ustavom, zakonom i Statutom.”

 

U nedelju 17. juna 2018. godine održani su izbori za Komoru medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije. Prema saznanjima portala Voice članovi komore su bili izloženi pritiscima i pretnjama otkazima ako ne glasaju za kandidate Srpske napredne stranke. Kako navodi portal jednoj kandidatkinji je rečeno da mora da povuče kandidaturu jer time “ugrožava Vladu Srbije i Aleksandra Vučića”. Nekoliko dana pred izbore, u pritiske se uključio i Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo koji je u dopisima direktorima domova zdravlja naložio za koga treba da se glasa.

 

Ovi primeri su dokaz onoga što se odavno zna. Izbori u Srbiji su postali farsa jer se odluke više ne donose u institucijama nego u jednoj stranci. Stranka odlučuje o tome ko će biti direktor nekog javnog preduzeća u Smederevu, ko će biti članovi komore medicinskih sestara, ko će biti ministar finasija, novi gradonačelnik Beograda, selektor fudbalske reprezentacije…Koja je onda svrha izbora u Srbiji? Da li su izbori stvarno praznik demokratije kada je svaki naredni izborni ciklus sve manje u skladu sa standardima za fer i slobodne izbore? Kako možemo da budemo sigurni da će oni za koje smo glasali da nas zastupaju kada je od poslednjih lokalnih izbora 2016. godine stranku promenio 531 odbornik?

 

Možda je rešenje da ukinemo i izbore i institucije ako se već odluke donose u nekim glavnim i gradskim odborima. Budžetu Srbije bi se to veoma svidelo, a i stranci koja njime raspolaže. Možemo i da se pravimo da ne postoji član 5. Ustava Srbije i da u njemu ne piše da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. A možemo i Ustav da ukinemo, šta će nam.

 

Danas počinje Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se ove godine održava u Rusiji. Euforija oko ovog događaja nije mogla da vas zaobiđe, čak iako vas sport nimalo ne zanima. Ko će biti u reprezentaciji? U kojoj su grupi? Kakav je sastav drugih reprezantacija? Naravno, svi žele da vide najbolje u dresu svoje države. Ista situacija je i pred druge manifestacije. Zašto nam je važno da nas najbolji predstavljaju na svakom mestu, osim u Parlamentu?

 

Najaktivniji poslanici prema statistici Otvorenog parlamenta retko govore o onome za šta su tražili reč, ali zato redovno uspevaju da kroz svaki deo rasprave o aktima na dnevnom redu vređaju svoje političke protivnike. Nije bitno da li su reč dobili po Poslovniku, za govor o aktima ili amandmanima, sve se može iskoristiti za repliku. Na sednicama se ne raspravlja o dnevnom redu, nego o onome što je poslanicima te nedelje najzanimljivije.

 

Samo tokom ovogodišnjih sednica, parlamentarci su uspeli da prekrše skoro sva pravila i procedure. No, niko se oko toga mnogo ne potresa. Amandmani “sa posebnim osvrtom” se vrte na svakoj sednici, većina usvaja zakone, opozicija glasanju ali i dobrom delu rasprave ne prisustvuje. Svakim danom dostojanstvo Narodne skupštine se urušava brže, jače i bolje.

 

Ovaj veličanstveni način predstavljanja se ne zadržava samo unutar granica naše države. Narodni poslanik Meho Omerović priveden je zbog krađe na aerodoromu u Nemačkoj, a poslanici su ovom incidentu posvetili celo vanredno zasedanje i zasad utvrdili ništa. “Slučaj Meho” nije izdvojen primer blamiranja pred svetom. Hrvatska je prošle nedelje pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija pokrenula “pitanje Šešelj”,  jer osuđeni ratni zločinac sedi u Parlamentu i širi govor mržnje, a srpske vlasti na to ne reaguju.

 

Skupština izgleda kao dosadan i veoma skup rijaliti, a ne predstavničko telo u kojima se donose akti značajni za sve građene ove države.  Međutim, izgleda to nije bitno ni predstavnicima ni stanovnicima Srbije. Prema “Crtinom” istraživanju o učešću građana u demokratskim procesima, ispitanici su se izjasnili kao najmanje zainteresovani za teme u vezi sa radom Skupštine i programima političkih partija.  Između 60 i 70 odsto građana koji su učestvovali u istraživanju ocenilo je da ne zna ili malo zna o Skupštini Srbije, ulozi poslanika i programima političkih partija.

 

To što građani ne znaju dovoljno o značaju parlamenta i što u Skupštini ne postoji rasprava, nije prepreka za usvajanje zakona. U toku ove godine usvojeno je 80 zakona, a skoro sve je predložila Vlada, koja je, uostalom, bila i jedna od glavnih tema rasprava o zakonima.  

 

Narodna skupština odavno nije telo koje ima reprezentativnu, izbornu, zakonodavnu i kontrolnu funkciju. Pitanje je da li nam je ovaj privid parlamenta uopšte i potreban.

Tri meseca nakon što su glasali na izborima, i pred sam istek zakonskog roka, Beograđani su dobili novog gradonačelnika. Postavljen je isti čovek koji je mogao da bude postavljen i dan nakon izbora, 5. marta. Moglo je, ali smo ipak na to čekali više od tri meseca.  Jedino bitno što se dogodilo u tom periodu je postavljanje prethodnog gradonačelika, glavnog aktera u dvocifrenom broju korupcionaških afera, za novog ministra finansija.

 

Zoran Radojičić, novoizbrani gradonačelnik prestonice, je na sednici Skupštine grada, izneo svoj plan vođenja Beograda. Nedvosmisleno je rekao da će njegov mandat značiti nastavak onog što je započeo njegov prethodnik. Dakle, ništa novo. Da li je moguće da se vladajuća politička elita samo ruga građanima, jer im se može? Ili su političari svesni da je sasvim svejedno ko i kada je postavljen za gradonačelnika, ko za zamenike ili pomoćnike, jer su oni u suštini poverenici jednog čoveka? Kad bismo imali tehnologiju virtuelnog kloniranja ili kakvog hologramskog prikazivanja Vođe u svim važnijim političkim ulogama u društvu, da li bismo i dalje imali ove nekakve nevažne pozicije? Apsurdne izborne procese?

 

Beogradski izbori održani 4. marta ove godine najavljeni su kao pitanje budućnosti i ključni za razvoj Srbije. Ova kampanja je po nivou uloženih resursa, medijske pažnje nacionalnih medija i angažovanja republičkih funkcionera u kampanji, ličila na izbornu atmosferu za nacionalne izbore.  U atmosferi koju su obeležile zloupotrebe javnih funkcija i javnih resursa, kao i slučajevi medijske neravnopravnosti i neetičkog i neprofesionalnog izveštavanja uticajnih medija,  lista SNS je osvojila 45 odsto glasova odnosno 64 od 110 odborničkih mandata.

 

Međutim, za Srbiju je mnogo važnije pitanje, o kome se danas retko govori, pitanje zloupotrebe javnih funkcija, novca građana i građanki, pritisaka, brojnih navoda o kupovini glasova i čitavog niza neregularnosti na izborni dan. CRTA posmatračka misija je zabeležila na osam odsto biračkih mesta ozbiljne nepravilnosti.

 

Gde su institucije koje bi trebalo da štite javni interes, da sprečavaju pokušaje zloupotrebe političke moći, pljačke i zastrašivanja naroda? Gde su Agencija za borbu protiv korupcije, Regulatorno telo za elektronske medije, tužilaštvo, policija? Izgleda, nigde. Oni koji imaju šta da kažu su uplašeni za svoju egzistenciju, oni koji imaju moć da nešto urade su postavljeni da ćute i ne rade ništa. Tako je Agencija rekla da Goran Vesić nije u kampanji u brojnim nastupima u ime Grada Beograda zloupotrebio svoju poziciju za benefit SNS-a, jer on i nije bio javni funkcioner. REM je rekao da su televizije potpuno profesionalno i u skladu sa zakonom izveštavale o izborima i dali jednaku šansu svima da predstave svoje programe. CRTA je izvestila da su predstavnici vladajućih partija bili četiri puta više zastupljeni od predstavnika opozicije u medijima. Gradska izborna komisija – glavni sudija u izbornom procesu je u potpunosti isključila javnost sa svojih sednica i iza zatvorenih vrata održala čak 18 sednica (one na kojima su se donosile najvažnije odluke o toku izbora).

 

O kakvom izboru građana za odbornike pa posredno i za gradonačelnika govorimo kada nam umesto programa nude paštete, umesto stručnjaka partijske vojnike, a umesto nezavisnih izbornih sudija partijske zombije?

 

Da su izbori u Srbiji postali farsa, da nikog nije briga za vladavinu prava, da se pravila tumače onako kako odgovora onima koji imaju moć da ih sprovode, da se izbornim cirkusom direktno ponižava dostojanstvo ljudi složiće se mnogi u Srbiji. Ostaje nam da izaberemo da li ćemo na to da okrenemo glavu ili ćemo pokušati nešto da uradimo.

 

Ako ostavimo da se zaborave nalazi iz ove izborne kampanje, ali i prethodnih, onda nam sledeći izbori neće proći samo sa jednim šamarom posmatraču CRTE, pojedinačnim slučajevima ozbiljnih nepravilnosti na osam odsto biračkih mesta, kontrolisane medijske propagande i prikrivene zloupotrebe javnog novca i imovine u partijske svrhe. Ignorisanjem ovih činjenica podiže se prag tolerancije. Nasilje, otvorena korupcija, medijska lobotomija, potpuno ignorisanje slova zakona na sledećim izborima će biti realnost. Na sledećim izborima se neće ni truditi da narodu zamažu oči raznim Kockicama, Goncićima, Radojičićima da glume ozbiljne političke aktiviste.

 

Zato moramo da podignemo glavu, pustimo glas i počnemo da branimo tekovine demokratije – slobodne i fer izbore, institucije građana i javni medijski servis.

 

 

Dok se osvrćemo na prvih godinu dana u radu predsednika Republike, Aleksandra Vučića, čini nam se da taj period traje mnogo duže, čak i predugo. Postavljamo pitanje da li nas ovaj osećaj vara ili zaista živimo u univerzumu koji se okreće oko jedne te iste jedinice – ličnosti i odnosne partije – i u kom je smena različitih izbornih ciklusa skoro sasvim precizno zamenila smenu godišnjih doba.

 

Kako je tako nešto uopšte moguće?

 

U istoj godini u kojoj koincidira i prva godišnjica otkako je Aleksandar Vučić stupio na dužnost predsednika, obeležavamo i šestu godinu otkako su vladajuća stranka i aktuelni predsednik, menjajući različite oblike i boje, zauzeli skoro svaku ključnu funkciju u državi i na brzinu preuzeli i skoro svaku zajednicu u zemlji. Na isti način je na brzinu, u prvom krugu predsedničkih izbora, uz izraženo korišćenje svih sredstava, a ponajviše onih zakonom, razumom i etikom nedozvoljenih, Aleksandar Vučić postao predsednik Republike.

 

Sam prelazak Aleksandra Vučića na novu funkciju, pak, ne donosi ništa novo i drugačije, jer on, ključnu funkciju nikada nije ni napustio. Aleksandar Vučić je zadržao svoje mesto predvodnika partije koja teži da nametne sebe kao jedinog (do)nosioca istine i koja ne preže od toga da prostim, binarnim opozicijama deli “narod” na “dobar” i “otpadnički, kontaminiran degutantnim vrednostima” deo kako bi upravljala čitavim sistemom kroz buđenje najprizemnijih strasti.  

 

Međutim, ponovo postavljamo pitanje kako je to moguće kad Ustav Republike Srbije insistira na tome da je predsednik onaj organ koji izražava državno jedinstvo i predsednik mora uložiti dodatan napor kako bi istovremeno predstavljao sve građane, kako  one koji su ga na ovu funkciju izabrali tako i one koji ga kritikuju. Uvažavanje duha važećeg Ustava nalaže da predsednik mora predstavljati sve građane Srbije, a ne samo svoju partiju, makar ona bila dominantna.

 

Vršenje partijske funkcije Ustavom, dakle, nije zabranjeno. Ipak, komparativna ustavna praksa pokazuje da su brojne države u regionu prepoznale potrebu da ovu zabranu eksplicitno propišu. Ustavi Rumunije, Albanije i Hrvatske zabranjuju predsedniku da u toku mandata bude član političke partije, dok Ustav Bugarske dozvoljava članstvo ali ne i rukovođenje partijom. Predsedniku Srbije, sa druge strane, ostavljen je prostor da sam odluči o tome da li će uticaj ostvarivati i sa pozicije stranačkog lidera. Predsednik Vučić odlučio je da državno jedinstvo može oličavati i sa čela vladajuće partije.

 

Predsednik Vučić nije jedini koji se na tako nešto odlučio. Nakon 2008. godine, kada je počeo drugi mandat Borisa Tadića kao predsednika Republike, promenjen je dotadašnji odnos snaga u Parlamentu. Tadićeva DS postala je okosnica vladajuće koalicije i sam predsednik Republike, koji je ujedno bio i predsednik stranke, političku moć crpeo je iz činjenice da je upravljao vladajućom političkom strankom.  U tom periodu, u osnovi parlamentarni sistem u praksi se izobličio i približio predsedničkom. Povratak u ustavne okvire funkcija predsednika Republike doživela je u periodu 2012-2017. godine kada je predsednik Nikolić zapravo postupio u duhu Ustava i odstupio od članstva u stranci. Iako se Nikolić u više navrata opredeljivao kao „predsednik svih građana koji je stranački opredeljen“ činjenica je da je, napustivši čelo stranke, Nikolić kontrolu nad mehanizmom stranačkog odlučivanja prepustio Vučiću, a on sam držao se svojih ustavnih ovlašćenja koja, u osnovi, nisu stvarna izvršna vlast.

 

Ponovno približavanje predsedničkom sistemu, mimo Ustava i mimo zakona, i to još drastičnije nego kod jednog od prethodnika, Borisa Tadića, počelo je sa novim predsednikom, 2017. godine. Da se neće striktno držati svojih nadležnosti, predsednik Vučić je pokazao vrlo brzo nakon preuzimanja mandata, prilikom predlaganja Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Predsednik je smatrao da oličava državno jedinstvo i kada je odlučio da, kao predsednik SNS-a, aktivno učestvuje u kampanji svoje stranke na lokalnim izborima koji su se u nekoliko opština i gradova u Srbiji održali od početka njegovog mandata. Nedavna Vučićeva najava ukidanja zakona kojim su smanjene penzije još jedan je drastičan primer mešanja predsednika u nadležnosti Vlade.

 

I da se vratimo na pitanje sa početka – kako je i zašto moguće ovako drastično i vaninstitucionalno pomeranje i koncentrisanje moći? Odgovor je da mi imamo politički sistem koji je nominalno utvrđen pravnim okvirom, ali se, faktički, on prilagođava stanju i različitim potrebama u zavisnosti od toga ko se nađe na poziciji da tim procesima upravlja. Jedno su promene zakona, a ono što imamo sada je faktička promena društvenog uređenja kroz delovanje aktera – predsednika i partije.

Umesto jedinstva naroda, Aleksandar Vučić sa mesta predsednika Republike izražava jedinstvo svih svojih funkcija. I postalo je evidentno da u ovom društvu više nije bitno čega si predsednik, dokle god si predsednik.

Žabljak, avgust 1992. godine. Jedemo sladoled na Durmitorskom suncu u čuvenoj poslastičarnici „Duga“ i kao sva „pametna“ deca, pravimo se da čitamo novine. Došli smo iz vikendica da uzmemo štampu koja je dolazila isključivo popodne, za taj dan. Dva dečaka, ukupno 24 godine. Volimo prirodu, život, Durmitor, upijamo sve i imamo osećaj da možemo da menjamo svet. Zbog toga ga upoznajemo čitajući novine. Tako i učimo ko je Milo.

 

Tačno 24 godine kasnije, dečaci iz uvoda su postali kumovi, „Duge“ više nema, DPS ponovo pobeđuje na izborima 2016. godine, pa 2017. ponovo i 2018. na lokalnim izborima, izgleda, ponovo.

 

Isti su samo Durmitor i predsednik DPS-a.

 

Od 2012. godine pa na ovamo, jedno pitanje ponovo spaja „dva oka u glavi“ – Srbiju i Crnu Goru: koga građani biraju i da li izbor postoji?

 

Procenat izašlih na izborima u Srbiji se kreće od 53% do 57%. Čak ni predsednički izbori 2017. godine nisu „izvukli“ više od 54% upisanih birača na biračka mesta.  Sa druge strane, Crna Gora je bila poznata po tome što građani „vole“ da glasaju. Predsednički izbori 2018. godine – izlaznost 63,98%, a na lokalnim u Podgorici – izlaznost  64,2%.

 

Od 2012. godine u Srbiji, prema rezultatima, postoji samo jedan izbor – na svim nivoima. U Crnoj Gori od 1992.

 

I ako uzmemo u obzir sve vidljive i nevidljive pritiske, nezakonite radnje koje je po običaju teško dokazati i koje traju toliko da stanu u jednu vest, ostaje pitanje: Da li smo imali izbora? Da li si ti imao izbor?

 

Ljudi uglavnom glasaju za siguran posao i prosečnu platu, garantovanu „koricu hleba“. Brane sebe i sistem koji ih hrani, jer ne vide drugi. Glasaju da ne ispaštaju. I za subvencije za nabavku novog grla…i za one nove koševe koje je Milo obećao kada je igrao basket sa tvojim bratancem…

 

Neće znati mora li država da obori rekord u zaduživanju da bi izgradila autoput, pa da se od Kolašina do Podgorice stigne za pola sata. Isto tako neće znati, ako žive u Srbiji, ko je investirao u koga – Fijat u Srbiju ili Srbija u Fijat, koliko troše Železnice, šta radi Air Srbija i rade li u kompaniji „Jura“ radnici u uslovima dostojnim 21. veka ili  19. veka.

 

Zanimljivo je da se u Crnoj Gori forme menjaju ali suštine vladanja ostaju iste. Zato se „vladari“ u novijoj istoriji mogu pobrojati na prste jedne ruke: Nikola Petrović (1860 – 1918) pa od 1945. u okviru SFRJ dominiraju Vidoje Žarković pa Blažo Jovanović (ovaj drugi zvanično do 1984, ali u praksi i kasnije), te od ranih devedesetih DPS, a od 1997. godine alijas Milo.

 

Mnogi se pitaju gde je tu demokratija, alternativa? Kako je moguće da neko po profesiji postane „opozicija“ i tu provede čitav život?

 

Ima tu neke zajedničke crte sa zbivanjima i u Srbiji i u Crnoj Gori. Samo u Crnoj Gori ipak to traje mnogo duže.

 

Uspeli su u sledećem: da nam ogade politiku. (Skoro) svako ko drži do sebe neće u politiku, jer je tamo mulj, živo blato koje guta sve. Sporadično neko „ispravan“ uđe, ali ga politika „pljune“  i izbaci nazad kao strano telo…i nastavi dalje svojim putem. Deca koja postaju vremenom ljudi ne žele više da menjaju sistem, lakše im je da ga napuste i odu „preko“. I tako u krug. Po onoj staroj – „što gore – to bolje“.

 

U prirodi, ali i u društvu ipak postoje neki red i neki zakoni. Balans se uspostavi. Uzmemo stvari u svoje ruke. Kada se u Durmitoru prepune rezervoari u planini od topljenja snega, negde u proleće, čuje se veliko BUM, voda jurne u Crno Jezero noseći pred sobom sav otpad iz šume koji joj je smetao i sprečavo prolaz. Meštani onda kažu „pukla Čelina“. Što se više otpada tokom jeseni i zime sakupi, to se „pucanje Čeline“ jače čuje.

 

Dečaci sa početka priče su još tu i još menjaju svet. Kao i mnogi drugi.

 

Pući će i nama Čelina.

Nestao vam je novac sa vaše kreditne kartice, saznali ste da je neko otvorio firmu na vaše ime, neko vas na društvenim mrežama obaveštava da ima vaš JMBG.

 

Svi ovi scenariji su mogući iako vam ništa nije ukradeno. Ali kako se onda to desilo? Naši lični podaci se već nalaze širom interneta u raznim masovnim bazama podataka kako društvenih mreža tako i raznih banaka, telekomunikacionih operatera, avionskih kompanija kao i kod raznih drugih kompanija. Tim podacima se vrlo lako može pristupiti. I pored toga što vam nisu ukrali vašu ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu ili kreditnu karticu neko vam je ipak ukrao vaše lične podatke.

 

Ali hajde da se vratimo jedan korak unazad i pokušamo da odgovorimo na pitanje šta su to lični podaci i zašto su nam oni važni. Ljudi često odmahnu glavom na ovu temu jer im zvuči dosadno i misle da se to njih ne tiče.

 

Lični podaci su mnogo više od vašeg imena i prezimena, adresa i JMBG. Lični podaci su i e-mail adresa, broj telefona, otisak prsta, fotografija, lokacija, broj poseta nekom sajtu, najčešće gledane serije itd. Dakle lični podaci su nešto što je neotuđivo od nas i što nas prati ceo naš život. Osim toga mi sami stvaramo nove vrste naših ličnih podataka. Samim pretraživanjem po internetu i korišćenjem društvenih mreža mi ostavljamo male tragove koje omogućavaju raznim kompanijama da prikupe naše podatke i da nam nude različite vrste proizvoda. Sve velike tehnološke kompanije zavise od ličnih podataka tako da i ne čudi što su doveli obradu ličnih podataka do savršenstva. Kako i ne bi kada su podaci nafta 21. veka. Naši lični podaci su roba, a ko ima najviše ličnih podataka ima i dominaciju na tržištu.

 

Za dva dana (u  petak 25. maj 2018. godine) na snagu stupa Opšta uredba EU o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR). Uredba pokušava da povrati kontrolu građana nad njihovim ličnim podacima. Osim toga uredba će obavezati sve kompanije da na jednostavan i razumljiv način objasne njihova pravila privatnosti. U svakom trenutku moći ćemo da znamo ko i u koje svrhe prikuplja naše lične podatke, ali i da tražimo da se naši podaci izbrišu i zaborave iz raznih baza i internet pretraživača.

 

Poslednji put kada je EU donela neki akt koji reguliše ovu oblast je bilo davne 1995. godine. Da li smo tada koristili Facebook, Google, Amazon, Netflix ili internet uopšte? Većina ljudi u EU, pa i u našoj zemlji, je u to vreme još koristila pejdžere.

 

Osim toga što će se Uredba direktno primenjivati u svim zemljama članicama EU ona će se primenjivati i u ostatku sveta. Ali na koji način?

 

Uredba će se primenjivati na sve kompanije koje obrađuju podatke građana koje borave na teritoriji EU. Dakle ukoliko se kompanija u Srbiji bavi poslovima nuđenja robe ili usluga građanima koji borave na teritoriji EU ova Uredba će biti primenjivana i na njih. Svi koji se nalaze na teritoriji EU su zaštićeni ovom Uredbom bez obzira odakle se obrađuju lični podaci i gde se oni fizičke nalaze. Ovde dolazimo do glavne teme interesovanja svih kompanija a to je pitanje kazni. Uredba predviđa kazne koji idu čak i do iznosa od 20 miliona evra ili 4% prihoda kompanije. Zamislite koliko iznosi 4% prihoda velikih IT, telekomunikacionih ili finanjskih kompanija. Upravo zbog toga ste verovatno poslednjih dana dobijali puno mailova sa raznih strana u kojima vas obaveštavaju da uskoro na snagu stupa nova Uredba.

 

A sada da se vratimo u Srbiju po ovim pitanju.

 

Situacija je totalno drugačija.

 

Mi živimo u društvu u kome je sasvim normalno da jedna državna institucija objavi na svojoj internet stranici lične podatke preko 5 miliona građana ili gde druga državna institucija samo nekoliko dana pred izbore objavi podatke preko 400.000 birača sa sve njihovim brojevima mobilnih i fiksnih telefona!

 

Srbija ima Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji je usvojen još davne 2008. godine. Ne treba trošiti reči i objašnjavati da trenutni zakon ni na koji način ne uvažava promene koje su nastale razvojem tehnologija i novih biznis modela. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je dostavio Vladi još pre 4 godine model zakona koji je bio usklađen sa tadašnjim EU standardima. Osim toga Vlada je prihvatila obavezu u procesu pristupanja EU da usvoji novi zakonski okvir do 2015. godine i to po uzoru na model Poverenika. Međutim, Vlada to još nije uradila. Kako su se u međuvremenu dogodile krupne promene iz ove oblasti grupa organizacija civilnog društva je u saradnji sa Poverenikom razvila novi model zakona i poslala je Skupštini i Vladi pre skoro godinu dana. Od tada ni traga ni glas o ovom modelu. Ali Ministarstvo pravde je naravno izradilo svoj nacrt koji ne ispunjava standarde u ovoj oblasti i na čije usvajanje se čeka.

 

Takođe, iako naš krivični zakonik poznaje krivično delo Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka za koje je zaprećena kazna zatvora do čak tri godine, autoru ovog bloga je ostalo nepoznato da li je iko odgovarao za ovo krivično delo osim u jednom izolovanom slučaju.

 

Zato sledeći put kada vas pitaju putem raznih vrsta politika privatnosti da li želite da neko ima na raspolaganju vaše lične podatke, koje može da skladišti, a zatim i proda ne budite lenji i pročitajte do kraja dokument jer ipak su lični podaci nešto što imate za ceo svoj život i što nije moguće zameniti.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Ništa.

 

Kao i do sad.

 

Ništa.

 

I mogla bih ovde slobodno da završim, i da se razumem sa najvećim brojem ljudi koji ovo budu čitali. Nastaviću samo zato što mi se u poslednje vreme previše puta dešavalo da sam u ozbiljnoj manjini onih koji su spremni da javno govore o onome što većina ljudi vidi oko sebe, na poslu, u saobraćaju, pročita u novinama. Većina ćuti, iz straha. A slobodan čovek nije onaj koji ćuti. Zemlja u kojoj se vlada strahom, nije slobodna. A sasvim sigurno nije demokratska.

 

Licitira se u javnosti koliko će ministara biti zamenjeno. Licitira se brojem i imenima. I eto zabave za sve. Pa kombinacija je previše. A retki su oni koji pitaju – pa čekajte, zašto ih menjate i na osnovu čega? Koji su to kriterijumi koji su korišćeni za ocenu uspeha ministrovanja? Da li je urađena procena stanja u oblasti delovanja ministarstva, analizirana implementacija postojećih zakona, ili su možda predložene njihove promene pa nismo zadovoljni učinkom, urađeno je nedovoljno da budemo bliži EU kao strateškom opredeljenju naše zemlje, nisu dobro osmišljeni neki od silnih, bombastičnih projekata? Nešto bar. Neki kriterijum? Kriterijumčić? Ništa.

 

Kao i mnogo puta do sada, vanredni izbori ili rekonstrukcije vlade koriste se za dodatno zamajavanje ljudi. Oproban recept za nastavak kampanje u kojoj se izbegavaju odgovori na ozbiljne probleme, stvaranje privida da se ipak nešto dešava, kreiranje utiska da se Srbija kreće u dobrom pravcu. A u stvarnosti, ne da stojimo u mestu, nego smo ubacili u rikverc i dali gas. Za sad smo izgrebali i iščukali ovu Srbiju vozeći u rikverc, ali je pitanje trenutka kad ćemo se slupati. A nikog ni na vidiku da postavi bar neke bankine da se ne survamo u provaliju.

 

Osim zamajavanja svih nas, na delu je i vladavina strahom. Jasan mehanizam koji deluje kroz konstantan pritisak na državni aparat, gde u svakom trenutku, bez objašnjenja i bez jasnih kriterijuma, svako može biti promenjen, zamenjen, smenjen. Mi, trenutno, kroz rekonstrukciju možemo samo da vidimo 20 ministara čija je glava na panju (21. je pre dva dana sam podneo ostavku iz ličnih razloga kako nam je saopšteno) – ali poruka je jasna – gledajte šta radim njima, ako mogu tako njima, šta tek mogu svima vama koji ste negde niže u sistemu. Svi ucenjeni, svi zaglavljeni, svi uplašeni. Pa ko normalan pod takvim pritiskom može da se bavi svojim poslom? Ciničniji od mene će reći pa što su se upuštali u to kolo, sami su tražili. Ja neću. Danas su oni, sutra smo svi mi. Verujem da ipak među njima ima i poštenog sveta koji želi da se bavi politikom i misli da su dovoljno stasali da mogu da doprinesu društvu kroz zaštitu javnog interesa, kreiranje i vođenje pravednijih politika, da radi u interesu svih građana. I sigurno sam naivna, ali pustite me. Nisam još uvek spremna da dignem ruke od svega i mislim samo na sebe. A vi?

 

A šta bih zapravo ja – ja bih da kao javnost postavimo pitanje na osnovu kojih kriterijuma se biraju ministri. Da li su to najbolji među nama, da li su sposobniji, uspešniji? Koji su planovi za delovanje Vlade, da se iz obećanja u kampanji (sve znam, ovo je tema za drugi blog) i ekspozea premijera formulišu jasni ciljevi delovanja, da se mere prolazna vremena, merne tačke, da se zna kad i na osnovu čega se meri uspeh, i da javnost ima uvid u sve to, da nam se položi račun, jer mi smo ih tamo doveli našim glasom. Na kraju, da razumemo da ako ulazimo u proces rekonstrukcije Vlade gde nas on vodi i šta nam se novo nudi. Zašto rekonstrukcija, a ne novi izbori? I mislim da ne tražim mnogo, ovo i deca pre škole nauče, postoje kriterijumi i ocenjivanje, jasna su pravila, a i posledice za njihovo nepoštovanje. Deca znaju. Šta se desi tokom odrastanja?

 

I da se vratim na početak. Od ove rekonstrukcije Vlade ne očekujem ništa. Jer im se tako može. Jer mi pristajemo.