Nezavisne institucije imaju jednu od ključnih uloga za uspostavljanje vladavine prava u jednoj demokratskoj državi. Zadatak im je da štite javni interes u svom delokrugu, kontrolišu izvršnu vlast i da budu produžena ruka parlamentu u sprovođenju svoje kontrolne uloge. Nezavisne institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Državne revizorske institucije, Regulatornog tela za elektronske medije, su jedan od stubova funkcionalnog demokratskog društva u kome je podela vlasti uspostavljena.

 

Ne mogu da odolim, a da ne dodam još malo o tome kako bi trebalo sve ovo da funkcioniše – kako je osnivač nezavisnih institucija Narodna skupština, nezavisne institucije podnose izveštaje o radu sa preporukama skupštini, zatim bi poslanici trebali da razmatraju te izveštaje i na osnovu njih da daju zadatke izvršnoj vlasti kako bi se zaštitila ljudska prava, uspostavila vladavina prava i unapredio kvalitet života.

 

A kako vladavina prava funkcioniše u Srbiji i zašto se ovo ne događa?

 

U praksi imamo stranku koju čine lider i članovi ustrojeni po klijentelističkom principu, autokratski. Onda imamo izbore – raspisane onda kada to odluči lider stranke, kandidate koje bira isti taj lider stranke i sprovedene po principu – zakon važi samo onda kad odgovara stranci.

 

Imamo i parlament. Ali, parlament radi tako da udovolji volji lidera stranke i time osvoji njegovo poverenje. Takav parlament bira čelne ljude nezavisnih institucija, koji su odobreni od – koga drugog, do lidera stranke. Imamo i zakone koje usvaja zombi parlament na predlog Vlade koja je opet – sačinjena od ljudi koje je postavio – lider stranke. I tako bih mogao u nedogled sa bezbroj primera gde je svaki segment institucionalnog organizovanja – od mesne zajednice, preko škola, bolnica, policije, tužilaštva i sudova do Agencije za nuklearnu sigurnost prošao kroz filter i amin lidera stranke i time osigurao poslušne ljude koji su često početak i kraj stručnosti, profesionalnosti i odgovornosti.

 

U ovakvom sistemu jednoumlja, institut kontrole i kritike, naročito od strane nezavisnih institucija postao je nepotrebna neprijatnost, jer ako kontrola pokaže da neki potez ili odluka stranke u pojavnom obliku parlamenta, zakona, inspekcije, putara ili službenika nije u skladu sa zakonom i javnim interesom, onda nećemo rešavati problem i ispravljati pogrešne odluke, već ćemo ućutkati kritičare i upodobiti kontrolni mehanizam interesima lidera stranke. Drugim rečima – anesteziraćemo Agenciju za borbu protiv korupcije, REM, Zaštitnika građana i sve redom. Sve koji štrče i remete idealnu sliku imaginarne stvarnosti.

 

A šta ćemo mi koji prepoznajemo da ovo zarobljavanje države nikako ne ide u prilog istinskoj demokratiji i poštovanju građanskih prava u Srbiji? Krajnje je vreme da pokažemo koliko nam je stalo do vladavine prava, koliko nam je važno da imamo nezavisne institucije, koliko nam je važno da imamo mehanizme koji nas štite od samovolje pojedinaca. Da budemo glasniji kada REM u izbornom procesu odustane od kontrole medija. Da reagujemo kad funkcioneri bez ograničenja zloupotrebljavaju javne resurse tokom izbornog procesa, a Agencije za borbu protiv korupcije nema.

 

Da se organizujemo kad se prava naših sugrađanki i sugrađana krše od strane bahatih službenika, a Zaštitnik građana ostane nem.

 

Krajnje je vreme da se demokratija brani. Misleći građani i građanke, svako od vas treba da nađe svoj način u odbrani demokratije i već jednom osvojenih političkih prava. Jer, sutra će pokucati na Vaša vrata, a neće biti nikoga da Vas zaštiti.

 

Tekst je preuzet iz dnevnog lista lista Danas, Specijalni dodatak „Ljudska prava: Novi pristup“, koji je, povodom obeležavanja Dana ljudskih prava priredila organizacija A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava

Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji Idealinarijumu.

 

Ova vlast aktivno radi na ograničavanju prava javnosti da zna, i prema tome radi direktno protiv razvoja demokratskog društva u Srbiji. Ova vlast neće demokratiju. Nemam niti jedan razlog da verujem da je drugačije. Jer kakvi su to građani po meri sadašnjih, vladajućih političkih struktura? Samo oni koji pružaju bezuslovnu podršku, poslušnost, papagajsko ponavljanje serviranih političkih poruka, bez kritičkog promišljanja i preispitivanja različitih društvenih pojava i procesa.

 

Postaviti pitanje u ovom društvu je jeres. Pozvati na debatu i dijalog je, iz perspektive vlasti, pokazatelj mržnje prema zemlji i ljudima koji žive u njoj. Sva pitanja, a posebno ona kojim se žele rasvetliti afere, istražiti korupcija, ili pak drugi potezi vlasti koji ne odaju utisak da su u interesu javnosti, ostaju bez odgovora. Umesto odgovora, vlast nudi burne reakcije: osude novinara koji se usuđuju da postavljaju pitanja, progon aktivista koji pokreću građane da brane svoja prava, zastrašivanja državnih službenika koji, uprkos pritiscima, profesionalno rade svoj posao. Svi oni dobijaju epitet stranih plaćenika, domaćih izdajnika i mrzitelja srpskog naroda. Da nas podsetim – ako ministra pitaš kako je kupio stan od 250 kvadrata – odgovor je da si strani agent i da radiš protiv Srbije. Ako pitaš ko je rušio u Savamali, odgovor je da je to pokušaj rušenja Vučića. Ako pitaš zašto zakon nije jednak za sve – postaješ glavna meta tabloida.

 

Ali skrivanje informacija dobija novu dimenziju u Srbiji. Iako je do sad vlast vrlo revnosno ignorisala pitanja, retko odgovarala, a tada obično dostavljala netačne ili nekompletne podatke, rešila je da stvar više ne prepušta slučaju. Ključni mehanizam na osnovu koje javnost može da traži informacije u posedu državnih organa, našao se na meti izvršne vlasti.

 

Pod izgovorom unapređenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, država se nameračila da uradi dve ključne stvari – izuzme društva kapitala (npr. Železnice Srbije ili Koridore Srbije) iz liste obaveznih da odgovaraju na pitanja javnosti i da proces pristupa informacijama zakomplikuje tako da odbije što više građana.

 

U zemlji u kojoj se jedina i prava istina servira kroz političke autointervjue Šefa države, verifikuje kroz pisanja režimskih medija i konačno potvrdi kroz analize „nezavisnih“ analitičara, pravo građana na pristup informacijama je nepotrebno, zar ne?

 

Možda je bolje, pa čak i zdravije, da nismo nikad čuli priče o tome da je ministar u ulozi lekara omogućavao kriminalcima da izbegavaju suđenja, da nismo saznali šta su sve političari na javnim funkcijama stekli za rekordno vreme, kako su ukidane presude bosovima narko klanova ili kako su nameštani tenderi. Možda je bolje da nismo saznali nikad kako su institucije, koje bi trebalo da budu iznad pojedinaca, savile kičmu i postale servis korumpiranim pojedincima. Možda je bolje da živimo u ružičastoj iluziji boljeg života. Da imamo sve bolji zdravstveni sistem. Penzije nikad veće. Da imaginarijum u potpunosti zameni javu i da konačno počnemo da živimo u njihovoj idealnoj Srbiji – Idealinarijumu. Možda je bolje.

 

A za one koji žele i dalje da misle SVOJOM glavom, koji veruju u profesionalno novinarstvo, koji vide snagu društva u različitostima, koji su da se zakonom ograničava samovolja pojedinca, za one koji bi da ZNAJU šta se dešava u njihovom društvu i državi, nemam da ponudim jednostvano i lako rešenje. Slobodu i demokratiju nam niko neće dati. Njih moramo da osvojimo i odbranimo. Umesto sužnji njihovog Idealinarijuma, budimo aktivni GRAĐANI Srbije. Za početak odbranimo PRAVO JAVNOSTI DA ZNA. #SrbijaDoInformacija

 

 

Blog je pisan za krik.rs

 

Pet dana provedenih u studijskoj poseti parlamentima Škotske i Velsa naterali su me da se zapitam da li mi u Srbiji živimo život u paralelnoj stvarnosti u odnosu na ostatak sveta.

 

Šta je drugačije? Sve ono najbitnije. Način funkcionisanja institucija, nivo političke kulture i ono što je možda najvažnije u celoj priči, svest ljudi, kako onih koji rade u institucijama tako i običnih građana.

 

Da li je kod njih idealno? Svakako da nije. Međutim, ono što je bitna razlika u odnosu na Srbiju jeste upravo svest da kada nešto ne funkcioniše prepoznaju izazove i aktivno se radi na njihovom rešavanju. I svi su uključeni. Nema podele na strane plaćenike i domaće izdajnike. Država je ta koja prepoznaje partnere, inicira saradnju sa organizacijama i pojednicima i ZAJEDNO podižu svest građana o važnosti aktivnog uključivanja u procese donošenja odluka.

 

Najjači utisak posete bio je razgovor sa narodnim poslanikom Zelene partije John Finnom u Parlamentu Škotske. Iskusan političar, zagovornik nezavisnosti, sa svojim čvrsto argumentovanim stavovima, nimalo “zadrt”. Razgovaramo o načinima komunikacije sa građanima. On sa svojih preko 60 godina godina u sred razgovora vadi telefon, otvara svoje naloge na Twitter-u, Facebook-u, Instagramu kao i mail i izgovara nešto što mi se urezalo u sećanje “Efikasna komunikacija sa našim građanima je nešto ELEMENTARNO, to se ne dovodi u pitanje ni u jednom trenutku, mi odgovaramo njima a ne oni nama”. Oni su ti koji idu po Škotskoj, razgovaraju, slušaju, ne čekaju da ih pozovu, ne čekaju da ih građani vuku za rukav.

 

I opet se vraćam na svest, nivo njihove političke kulture i odgovornosti. Nešto što kod nas nažalost još uvek ne postoji, a čini se da ni ne postoji ni volja da se nešto promeni s tim u vezi.

 

Kod nas javni funkcioneri ne vole kada im postavljamo pitanja, ignorišu naše e-mailove, pozive, poruke. Institucije se ne libe da nas ostave bez traženih informacija, na koje imamo pravo. I to bez trunke odgovornosti. Trenutni put do informacija koje poseduju institucije u našoj zemlji je put kroz jedan vrlo komplikovani lavirint. Tražimo informaciju, krenemo kroz lavirint, pa udarimo u zid, pa u još jedan i onda još jedan. Od informacije ni traga ni glasa. Onda, dignemo ruke, odustanemo. Razočaramo se, po ko zna koji put, u sistem, institucije, njihovo funkcionisanje.

 

Da bi se nešto promenilo, mi građani, ne smemo da odustanemo. Nemamo pravo na to.  Imamo pravo da budemo uporni, da ukazujemo na naša prava i njihovo kršenje. Da se borimo. Da zahtevamo da nam polažu račun o tome kako se troše naše pare. A u toj borbi nismo sami. Obilazeći Srbiju svake nedelje srećemo hrabre, odvažne i uporne ljude koji ne odustaju.

 

Da, naša realnost je prilično teatralnija, burnija. I u nizu novih “kriza” na Kosovu, paradoksalne situacije u Parlamentu, mora lažnih vesti, izbornih tenzija bliži se i 5. oktobar. Svake godine sve nečujnije. Nama, generacijama koje smo ovaj događaj pratili samo na televiziji, čini se da 18 godina od početka demokratskih promena za tekovine ovoga dana moramo ponovo da se borimo. Nove generacije koje su rođene nakon ovoga događaja moraće da se bore za iste stvari za koje su se borili njihovi roditelji.

 

Baš na dan kada obeležavamo punoletstvo petooktobarskih promena počinje i treća po redu Akademija demokratije. Sasvim slučajno a opet toliko simbolike u tom danu. Nova generacija mladih ljudi, budućih lidera, koji se 5. oktobra ni ne sećaju i o kome su čitali samo u knjigama ili novinskim člancima započeće svoje jednogodišnje putovanje. Program koji će im pomoći da razviju svest zašto je bitno da institucije funkcionišu, kontrolišu jedna drugu, zašto je bitno da imamo jak Parlament, nezavisno i efikasno pravosuđe, četvrtu granu vlasti – nezavisne institucije koje će pre svega štititi prava građana.  Pre svega, naučiće mnogo o svojim pravima i šta im ta prava donose. Naučiće kako će im ta prava pomoći da se bore protiv trenutne samovolje institucija i pojedinaca. Naučiće kako da pozivaju na odgovornost svoje predstavnike. Kako da prepoznaju i bore se protiv lažnih vesti i izrečenih neistina. Kako da postanu ODGOVORNI građani!

 

 

 

 

 

 

 

Često se u javnosti postavlja pitanje da li nam je bolje ili lošije danas ili za vreme Miloševića. Posle 5. oktobra ili za vreme samoupravnog socijalizma. Siguran sam da svaki građanin Srbije može iz svoje perspektive da ocenjuje da li živi slobodnije, izvesnije, bezbednije sada, ili pre dvadeset godina.

 

Kao aktivista u organizaciji koja se bavi demokratizacijom društva, na prošlost gledam pre svega iz perspektive poštovanja ljudskih prava, rada institucija, vladavine prava, podele vlasti, javnosti u radu institucija, slobode izbora i prava glasa. U svakoj od ovih oblasti ima puno stvari koje liče ili su identične mračnim devedesetim.

 

U nedelji kada se obeležava Međunarodni dan prava javnosti da zna, idealna je prilika da se setimo vremena kada nije postojao Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kada nije postojala institucija Poverenika, kada je čitav korpus prava građana da imaju neposredan uvid u poslove institucija, bila pusta želja.

 

U vreme pre donošenja Zakona, pristup informacijama je bio predmet isključivo političke odluke. Javni funkcioneri su procenjivali kada, kome i zašto će dati neku informaciju. Često je to rađeno sa vrlo određenim politikantskim ciljem – sebe da ojača ili protivnika da oslabi. Mediji, oni koji nisu želeli da budu propaganda, imali su gotovo vezane ruke. Jer im je izveštavanje o svim teme koje život znače zavisilo od samovolje onih na vlasti.

 

Ta moć ili samovolja vlasti je ograničena Zakonom 2004. godine.

 

Zamislite situaciju u kojoj vi svesno krišite zakona a da za to prođete nekažnjeno – zvuči savršeno, zar ne? Tada je javnost, a pre svih novinarke i novinari, dobili alat da do informacija dolaze po unapred ustanovljenim procedurama i jasno određenim vremenskim rokovima. Kako su godine prolazile značaj ovog zakona za uživanje medijskih sloboda, borbe protiv korupcije i unapređenja transparentnosti i otvorenosti državnih organa je sve više rastao u javnosti.

 

Mnoge istine smo saznali za prethodnih 14 godina. Od krađe narodnih para od strane drumske mafije, zloupotreba javne imovine u privatne svhe, kontroverznih ugovora potpisanim u ime Srbije (Fijat, Železara, Jat, aerodrom, itd.), do toga kakvu vodu pijemo. Saznali smo i koji procenat doktorata su neki javni funkcioneri plagirali i tako postali doktori nauka, na lažan način. Neke od mnogobrojnih afera koje su upravo građani, organizacije civilnog društva, mediji saznali koristeći se pravom na pristup informacijama su dobile i sudski epilog.

 

Godinama su se javni funkcioneri nervirali što im neki uporni i dosadni građani postavljaju pitanja. Što o njima novinari (ovde ne govorim o protokolarnim izveštačima koji sebe nazivaju novinarima) pišu priče. Što su morali da odgovore na mnoga neprijatna pitanja, i dostave zvanična dokumenta, jer ih je na to primoravao Zakon.

Onda su odlučili da to promene. Ako izmenimo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dosetili su se mudri političari na vlasti, tako što ćemo izuzeti sva ona za nas važna tkz. društva kapitala (čitaj: tamo gde ima puno para) i tako što ćemo zakomplikovati, proces pristupa informacijama od javnog značaja, baš nas briga ko će i šta da nas pita – nećemo morati da im ništa odgovorimo. Uz to, sistematski ćemo napadati i diskreditovati instituciju Poverenika, pa ako se neko i odvaži da nas pita i zapitkuje – dobiće etiketu stranog plaćenika, izdajnika i saradnika tajkuna.

 

Na nama je da odlučimo da li ćemo pustiti političarima na vlasti, kao što je Vučić  da nam ukinu prava za koje smo se izborili ili nam je do tih prava stalo? Da ne bismo informacije od institucija tražili preko Deda Mraza, na nama, slobodnim građankama i građanima je da sprečimo usvajanje zakone kojima bi se i miloševićevi zakonopisci dičili. #SrbijaDoInformacija

http://www.srbijadoinformacija.rs/

Tekst je napisan za dnveni list Danas za rubriku „Lični stav“.

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.

“Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo. Pitanje je da li ćemo da uzmemo od nekakvog gradonačelnika novac koji je ukrao na različite načine ili ćemo reći, ne, ti gradonačelniče si moj zaposleni, ti predsednice Vlade si moja zaposlena. Ja sam tebe zaposlio kao građanin, ti meni polažeš račune, a ne obrnuto”, kaže u intervjuu za Istinomer Raša Nedeljkov programski direktor organizacije Crta (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), nakon nedavnog sastanka organizacija civilnog društva sa premijerkom Srbije Anom Brnabić.

 

 

Za nekoliko dana je Međunarodni dan demokratije. Da li tim povodom treba da organizujemo proslavu ili parastos?

 

(Tišina). Sama činjenica da mi dugo treba da odgovorim, nisam ni sam siguran. Ja mislim da mi treba da slavimo slobodu i prava koja smo kao građani osvojili do danas. Nikada nećemo živeti u idealnom svetu, ali možemo da živimo bolje. Upravo zbog toga i Dan demokratije jeste jedan od simboličnih datuma kada svi oni koji žele da žive u demokratskom društvu treba da se probude i dignu glas. U suprotnom možemo da se složimo sa sudbinom koja nas čeka i da budemo sužnji. Oni koji žele da budu sužnji ili robovi, mogu da drže parastos demokratiji, oni koji žele da budu građani, treba da je slave i da se bore za nju.

 

 

Da li nedavni sastanak premijerke Ane Brnabić sa predstavnicima civilnog sektora na kojem je i Crta učestvovala predstavlja otvaranje pravog dijaloga između civilnog sektora i vlasti ili je to samo incident?

 

To ćemo znati uskoro ukoliko ne dođe do sličnog događaja sa drugim organizacijama civilnog društva. Mislim da je važno što se taj razgovor dogodio u društvu u kojem dijalog ne postoji i koje ima samo tragove demokratije. Dakle, mi nemamo kulturu dijaloga ni u parlamentu, gde bi trebalo da bude debate, već imamo jedan uličarski, mizerni način razgovora između narodnih poslanika koji svojim ponašanjem unižavaju, prvo instituciju, a zatim i građane. Dijalog između organizacija civilnog društva i vlasti u suštini ne postoji.

 

 

Zašto ne postoji? Zbog vlasti ili zbog civilnog društva?

 

Za razgovor je potrebno dvoje i uvek postoji krivica i odgovornost jedne i druge strane. Da bi neko razgovarao mora da bude zreo. Dva čoveka mogu da razgovaraju da jedan priča, drugi da se pravi da sluša, ili da i jedan i drugi viču i ne čuju jedan drugoga. Ono što smo trenutno dobili je da je premijerka nakon prvog razgovora sa organizacijama civilnog društva, kada je u poseti Srbiji bila premijerka Norveške tražila i drugi razgovor na neke druge teme. Po meni je to pozitivan korak.

 

 

Imajući u vidu političku moć predsednika države, da li ste vi razgovarali sa predstavnicom vlasti koja zaista nešto može da pomeri i promeni?

 

Ako prihvatimo da je jedini legitimni predstavnik vlasti Aleksandar Vučić, onda mi odustajemo od pokušaja da od Srbije pravimo demokratski uređeno društvo koje podrazumeva tri grane vlasti i ovlašćenja svake od te tri grane. Mi smo svesni toga da u rukama premijerke ne leži moć. U Srbiji moć leži u kartel političkim partijama.

 

 

Koji je onda smisao tog sastanka?

 

Ipak, ona je formalno – pravno neko ko vodi Vladu, neko ko čak i u situaiciji da nema svu političku moć Srbiji, ima neku moć donošenja odluka. Sa druge strane, pravi se kakva takva praksa razgovora između organizacija civilnog društva, šalje se poruka drugim političarima u Vladi, onima koji su u subordinaciji u odnosu na premijerku. Na kraju krajeva, učimo se i mi iz organizacija civilnog društva kako treba da se razgovara sa predstavnicima vlasti. Pri tom, nemamo iluziju da će sve ono što smo želeli da poručimo vlasti biti prihvaćeno na pravi, konstruktivan način. Nismo mi očekivali da ćemo jednim razgovorom rešiti sve probleme, recimo pitanje reforme Ustava, ili Izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naravno da nismo naivni, ali kada neko ponudi razgovor, ja mislim da je naša društvena odgovornost da ga prihvatimo, da ponudimo činjenice i da ne odustajemo od poziva da se taj razgovor nastavi. Sada je, na neki način, lopta u rukama predsednice Vlade.

 

 

Ali ako idete na razgovor, kakvu poruku šaljete građanima o čijim potrebama i očekivanjima organizacije civilnog drutšva moraju da brinu? Deluje da glumite da se tu nešto dešava, a u stvari se ne dešava ništa.

 

Mi smo na tom sastanku slali poruku i onim ljudima koji slušaju i prate šta radi premijerka. Dakle, nije ono što se čulo na tom sastanku bilo samo za njene uši, poruke su došle i do ljudi koji donose odluke. Bilo je tamo razgovora i o temama za koje je premijerka odgovorna. Sa druge strane, ako možemo da napravimo paralelu, neko maliciozan bi mogao da kaže, a zašto bismo uopšte izlazili na izbore, recimo, za Skupštinu Grada Beograda kada su prvi na listama predsednici partija, pa čak i predsednik republike. Pa ipak, mnogi građani Beograda su izašli na birališta, pa čak i ako nisu glasali za neku od tih opcija. To pokazuje da u Srbiji ne postoji ni dovoljno velika potražnja za politikama i za političkim rešenjima koje partije treba da nude na izborima.

 

 

Pa da li, onda, nevladine organizacije pristajanjem na razgovor daju legitimitet takvoj političkoj situaciji u kome jedan čovek ima svu političku moć?

 

Ja mislim da smo mi sastankom sa predsednicom Vlade, zapravo, pružili podršku sistemu. Vlada je nosilac politike u jednom društvu. Ukoliko bismo išli da razgovaramo sa predsednikom, mi bismo kršili Ustav. Mi smo kao odgovorna organizacija civilnog društva vodili razgovar na pravoj adresi. Ta prava adresa u ovom trenutku ima političku moć takvu kakvu ima. U prethodnom mandatu, tu političku moć je imao premijer Aleksandar Vučić. Ukoliko bismo išli isključivo tamo gde leži politička moć, mi bismo direktno urušavali sistem koji pokušavamo da branimo.

 

 

Razgovaralo se reformi Ustava, o Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, o poglavlju 35… Da li će i šta od svega što se moglo čuti na razgovoru imati efekta? Da li je Crta zadovoljna sastankom sa premijerkom?

 

Pa ja ne mogu da kažem da sam zadovoljan ishodima, posebno u odnosu na temu slobodnog pristupa informacijama od značaja koju je Crta kandidovala. Pokušali su da tu temu uvuku  u partijsko–političku arenu, odnosno da se o instituciji Poverenika priča iz ugla dnevne politike. Mi smo tamo otišli da bismo se bavili Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koje idu u pravcu smanjenja prava građana. Nismo dobili odgovor na postavljena pitanja od državnice Ane Brnabić, već od političarke Ane Brnabić.

 

 

Koji ste odgovor dobili?

 

Odgovor premijerke nije išao u pravcu razumevanja šta je problematično u odnosu na izmene zakona, već kako oni percepcipiraju ulogu Poverenika u društvu. Oni Poverenika vide kao političkog aktera, a ne kao kontrolni mehanizam vlasti. I time su pokazali osnovno nerazumevanje uloga nezavisnih kontrolnih tela, kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korupcije, ili pak, Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Političari u Srbiji bi bili srećni kada te institucije ne bi postojale, ili još srećniji ukoliko postoje, ali ne rade svoj posao. A tu smo onda mi – građani koji treba da podignemo glas i da branimo te institucije, jer ukoliko nema parlamenta koji propituje ministre, ili Agencije za borbu protiv korupcije koja sankcioniše ili pokreće postupke protiv, recimo, korupcije u izbornom procesu, onda će političari raditi šta im je volja.

 

 

I sada imamo instituciju Poverenika i Agenciju za borbu protiv korupcije, pa političari, svejedno, rade sve što žele. 

 

Zato što te instutucije nemaju podršku građana. I tu je sad pitanje – šta je starije koka ili jaje. Za mene smo mi kao građanska, demokratska Srbija, recimo, izgubili REM onda kada su rekli da neće da posmatraju i analiziraju medijsku scenu tokom predizborne kampanje. Tu su građani izgubili.

 

 

I šta se dogodilo nakon toga?

 

Mnogo toga. Imali smo tri izborne kampanje u nizu koje su bile navijačke propagandne mašinerije, a to je, između ostalog, plaćeno novcem građana kroz RTS.

 

 

U kojoj meri ste svesni da je metafora građanske pobune u Srbiji danas žena koja je ubila preduzimača koji je ucenjivao? Šta nam to govori o poverenju građana u institucije? 

 

U Srbiji ne postoji sistem vladavine prava, već imamo ljušture od institucija. Upravo je ovaj slučaj pokazao da, nažalost, sistem ne radi. Sistem će raditi onda kada neko bude dovoljno glasno tražio da sistem radi. Dakle, mi moramo da dignemo glas, kako bismo se izborili za ono društvo u kakvom želimo da živimo, a ne da pristajemo na politiku “2.000 dinara za gospođu“, kakva nam se nudi.

Kolektivno pamćenje nije jedna od „jačih strana“ ljudi sa ovih prostora. Tako, recimo, ko se još seća programa „Energija za demokratiju“, pa „Nafta za demokratiju“, pa „Škole za demokratiju“ koji su se realizovali u gradovima i opštinama gde je demokratska opozicija činila lokalnu vlast tokom kasnih devedesetih godina prošlog veka.

 

Sve je počelo u oktobru  1999. sa programom Evropskog saveta pod nazivom ,,Energija za demokratiju“, koji se realizovao tokom zime 1999-2000, u cilju smanjenja problema nestašice energenata. Zima je bila teška, godina bombardovanja i velike patnje.

 

Godine koje su usledile su bile pune priče o demokratiji. I ostala je ta neka priča „demokratija za…“ a u ljudima nada za bolji život. Formirao se jedan „demokratski tim“ koji je igrao u ime nas, građana. Mi smo ga birali, izabrali i…

 

…kad podvučemo crtu, u našem slučaju ispada da je demokratija bila samo reč. Fudbalskim žargonom rečeno – jedan iznuđeni penal, šansa za gol (period do ubistva Đinđića), prečka… i od tada, sve dalje i dalje od gola. Kao da je to sve doslutila ona Mijatovićeva prečka sa Svetskog prvenstva 1998. Tako blizu, a tako daleko.

 

A od tada…energije sve manje, a pritisak sve veći – siromaštvo, pitanje Kosova, svetske krize, naša politička previranja bez jačanja institucija. Nismo gradili ni igru ni taktiku, ni tim. Igrači koji su u naše ime igrali su solirali želeći da se proslave i pokažu kao najbolji – u našim očima. Sve kredite su potrošili, a izgradili za sebe sjajne karijere. Ubedili su nas da naš tim igra odlično, samo su uvek „više sile“ protiv nas – sudije, navijači protivnika, loš teren, nepravde itd. Lagali su nas da grade šanse i da smo blizu gola. Realno, bili smo sve dalje.

 

„Demokratija“ u imenu našeg tima je počela da bledi ubrzano tokom poslednjih godina. Čak i ono što smo napravili u igri, a što je ličilo na (demokratski) sistem je počelo da se gasi, odumire…postavlja se pitanje: za koga igra naš tim? Za nas, demokratiju ili za sebe i svoju slavu, moć i uticaj, usput menjajući pravila igre u nešto sasvim novo, nepoznato – igru u kojoj samo jači i moćniji žive dobro, a svi ostali pate.

 

A nama, kao biračima koji biramo tim koji igra za nas je dosadilo da nas lažu, kad vidimo kako igraju. Počeli su da nas ubeđuju i da je lopta kriva, a to je ipak previše.

 

Lopta je okrugla i tačka. Vreme je da počnemo da igramo i još pažljivije biramo ko igra u naše ime. Da igrače kontrolišemo i podsećamo na pravila igre i ponašanja. Oni igraju za nas i naše živote, nemamo druge. Samo tako možemo se pomeriti ka cilju i golu – živeti u sistemu koji garantuje naša prava i radi za nas, a ne protiv nas. To se zove demokratija.

 

Demokratije još ima u fudbalu. 11 na 11 uprkos svemu, ostalo je od početka igre već skoro dva veka. Ako poštuješ pravila i vredno radiš, imaš šansu. Setite se Kameruna 1990, Hrvatske 1998….pa i Kostarike 2014. Bez obzira što su drugi jači, ispunili su mnoge ciljeve.

 

Tako imaš šansu i da ispraviš greške, ali samo ako ih prepoznaš. Ne, to se ne odnosi na sudije, zavere, upotrebu VAR-a i ono čuveno „drugi su nam krivi“, da li su kažnjeni protivnici za nesportsko ponašanje itd. To je ono – vidiš kako si igrao, gde su te „prolazili“ i onda to ispravljaš.

 

Poraze pretvaraš u pobede. Danas, više nego ikada pre, nikome nije lako i nema unapred dobijene a ni izgubljene igre. Što bi rekli, svako svakoga može da pobedi. Čak i Rusi Špance.

 

 

A mi ostali? Mi…Imamo još par nedelja da uživamo u majstorijama najboljih igrača planete.

 

A posle toga – da preuzmemo konce igre u životu u naše ruke. I konačno postignemo gol. Treba nam ta jedna pobeda koja pokreće stvari napred. Da nas izvuče iz kontra-ritma koji traje već skoro deceniju.

Dokle god igramo, možemo da osvojimo tu „zlatnu loptu“ zvanu demokratija – život dostojan čoveka.

 

I da na sledećem Svetskom napokon prevaziđemo onu Mijatovu “prečku”.

Ako je svet (još odavno) postao globalno selo, a internet ga dodatno sabio na površinu koja se meri u klikovima, onda se na tom prostoru informacije šire brže od odjeka. Događaj i vest su vremenski gotovo srasli. Sve je na dlanu. Ništa se ne može sakriti. Postoje slika, ton, tekst, fotografija. Svima je sve dostupno. Dakle, sve je jasno. Da li? “Nema laži, nema prevare”, uzvikuju od pamtiveka opsenari, iluzionisti i hipnotizeri. Manipulaciju oblače u očiglednost i u mreže hvataju lakoverne. Naivne ili prostodušne? Ili samo lenje da se zapitaju, razmisle i provere. Ništa novo – vekovima. Osim novih metoda. I brzine.

 

Zastrašujuće brzine kojom se na dezorijentisane i svakovrsnim problemima okupirane svakog trenutka strovaljuju džakovi podataka, vesti, informacija, činjenica, tvrdnji… Pobeći od njih? Ili ih pripitomiti i pretvoriti u znanje. Proveriti preko kredibilnih izvora, a onda ih opovrgnuti ili usvojiti. Za ovu drugu opciju izjasnili su se “fektčekeri”, oni koji proveravaju činjenice. Najčešće u izjavama političara, ali ne samo u njima i ne samo kod njih. Naravno, to čine sporije od bujice informacija koja plavi globalnu mrežu. Ali, rade temeljno. Uz podrazumevajuće insistiranje na (koliko god je to moguće) objektivnosti, bez čega bi ceo rad bio besmislen i vodio (novoj) manipulaciji.

 

Tako razmišljaju “fektčekeri”, koji su sa raznih krajeva planete prošle nedelje došli u Rim na Međunarodnu konferenciju “Global Fact 5”. Više od 200 učesnika iz 56 zemalja. Među njima su, svakako, bili i predstavnici Istinomera. Razmenjivana su iskustva u radu, predstavljana nova rešenja, govorilo se o borbi protiv dezinformacija u doba postistine… Predstavnici “Gugla” i “Fejsbuka” prezentovali su svoje metode otkrivanja lažnih vesti, a o tome kako razlikovati kvalitetnu od frizirane informacije govorili su i novinari velikih svetskih medija – američkog “Vašington posta”, britanskog Bi-Bi-Sija, francuskog “Liberasiona” i “Le Monda”, italijanske ”La Stampe”… Ohrabrujuće i motivišuće. U svetu u kome su na jedan klik od konzumenta i laž i istina, zavodljivost iskrivljene slike brže pronalazi put. Ali, u trci sprintera i maratonca zna se (ipak) ko će odneti prevagu.

 

A o tome kako se boriti protiv dezinformacija u 21. veku govorićemo i sutra. Da li i kako tradicionalni mediji mogu da odgovore na izazove koje nose dezinformacije i kakvi su rezultati medijskog monitoringa, koji se tiče i ove oblasti, u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori? Učesnici Istinomer međunarodne konferencije “Da li gubimo bitku sa dezinformacijama?” pokušaće da ponude odgovore na neka od ovih pitanja (#live na našem YouTube kanalu i Facebook strani od 9.30h).

 

#FightDisinfo

 

Vidimo se!

 

 

 

 

Pomalo nezapaženo u javnosti prošla je vest o sastanku predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića sa članovima smederevskog Gradskog odbora. Kako je preneo portal Podunavlje.info zaključak ovog sastanka je da će ubuduće sve odluke o funkcionisanju grada, lokalne administracije i javnih preduzeća i ustanova donositi Gradski odbor SNS-a, a ne kao do sada.” Trebalo bi da su do sada odluke donosili oni koje su građani izbarali i dali im mandat da odlučuju u njihovo ime. Bar je tako u demokratskim državama. Ali u Srbiji izgleda da treba da se klanjamo – “njenom visočanstvu – stranci”.

 

Pitam se – da li mi živimo u paralelnoj stvarnosti u kojoj zakon propisuje da jedna stranka na stranačkim organima odlučuje kako će da funkcioniše jedna lokalna samouprava?

 

Zakoni kažu ne. Član 11. Statuta Grada Smedereva propisuje : “Grad samostalno odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti, u skladu sa svojim pravima i dužnostima utvrđenim Ustavom, zakonom, drugim propisima i Statutom. Građani koji imaju biračko pravo i prebivalište na teritoriji Grada učestvuju u vršenju poslova iz nadležnosti Grada, preko svojih izabranih predstavnika u Skupštini grada, putem referenduma, građanske inicijative i zbora građana, u skladu sa Ustavom, zakonom i Statutom.”

 

U nedelju 17. juna 2018. godine održani su izbori za Komoru medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije. Prema saznanjima portala Voice članovi komore su bili izloženi pritiscima i pretnjama otkazima ako ne glasaju za kandidate Srpske napredne stranke. Kako navodi portal jednoj kandidatkinji je rečeno da mora da povuče kandidaturu jer time “ugrožava Vladu Srbije i Aleksandra Vučića”. Nekoliko dana pred izbore, u pritiske se uključio i Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo koji je u dopisima direktorima domova zdravlja naložio za koga treba da se glasa.

 

Ovi primeri su dokaz onoga što se odavno zna. Izbori u Srbiji su postali farsa jer se odluke više ne donose u institucijama nego u jednoj stranci. Stranka odlučuje o tome ko će biti direktor nekog javnog preduzeća u Smederevu, ko će biti članovi komore medicinskih sestara, ko će biti ministar finasija, novi gradonačelnik Beograda, selektor fudbalske reprezentacije…Koja je onda svrha izbora u Srbiji? Da li su izbori stvarno praznik demokratije kada je svaki naredni izborni ciklus sve manje u skladu sa standardima za fer i slobodne izbore? Kako možemo da budemo sigurni da će oni za koje smo glasali da nas zastupaju kada je od poslednjih lokalnih izbora 2016. godine stranku promenio 531 odbornik?

 

Možda je rešenje da ukinemo i izbore i institucije ako se već odluke donose u nekim glavnim i gradskim odborima. Budžetu Srbije bi se to veoma svidelo, a i stranci koja njime raspolaže. Možemo i da se pravimo da ne postoji član 5. Ustava Srbije i da u njemu ne piše da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. A možemo i Ustav da ukinemo, šta će nam.

 

Danas počinje Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se ove godine održava u Rusiji. Euforija oko ovog događaja nije mogla da vas zaobiđe, čak iako vas sport nimalo ne zanima. Ko će biti u reprezentaciji? U kojoj su grupi? Kakav je sastav drugih reprezantacija? Naravno, svi žele da vide najbolje u dresu svoje države. Ista situacija je i pred druge manifestacije. Zašto nam je važno da nas najbolji predstavljaju na svakom mestu, osim u Parlamentu?

 

Najaktivniji poslanici prema statistici Otvorenog parlamenta retko govore o onome za šta su tražili reč, ali zato redovno uspevaju da kroz svaki deo rasprave o aktima na dnevnom redu vređaju svoje političke protivnike. Nije bitno da li su reč dobili po Poslovniku, za govor o aktima ili amandmanima, sve se može iskoristiti za repliku. Na sednicama se ne raspravlja o dnevnom redu, nego o onome što je poslanicima te nedelje najzanimljivije.

 

Samo tokom ovogodišnjih sednica, parlamentarci su uspeli da prekrše skoro sva pravila i procedure. No, niko se oko toga mnogo ne potresa. Amandmani “sa posebnim osvrtom” se vrte na svakoj sednici, većina usvaja zakone, opozicija glasanju ali i dobrom delu rasprave ne prisustvuje. Svakim danom dostojanstvo Narodne skupštine se urušava brže, jače i bolje.

 

Ovaj veličanstveni način predstavljanja se ne zadržava samo unutar granica naše države. Narodni poslanik Meho Omerović priveden je zbog krađe na aerodoromu u Nemačkoj, a poslanici su ovom incidentu posvetili celo vanredno zasedanje i zasad utvrdili ništa. “Slučaj Meho” nije izdvojen primer blamiranja pred svetom. Hrvatska je prošle nedelje pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija pokrenula “pitanje Šešelj”,  jer osuđeni ratni zločinac sedi u Parlamentu i širi govor mržnje, a srpske vlasti na to ne reaguju.

 

Skupština izgleda kao dosadan i veoma skup rijaliti, a ne predstavničko telo u kojima se donose akti značajni za sve građene ove države.  Međutim, izgleda to nije bitno ni predstavnicima ni stanovnicima Srbije. Prema “Crtinom” istraživanju o učešću građana u demokratskim procesima, ispitanici su se izjasnili kao najmanje zainteresovani za teme u vezi sa radom Skupštine i programima političkih partija.  Između 60 i 70 odsto građana koji su učestvovali u istraživanju ocenilo je da ne zna ili malo zna o Skupštini Srbije, ulozi poslanika i programima političkih partija.

 

To što građani ne znaju dovoljno o značaju parlamenta i što u Skupštini ne postoji rasprava, nije prepreka za usvajanje zakona. U toku ove godine usvojeno je 80 zakona, a skoro sve je predložila Vlada, koja je, uostalom, bila i jedna od glavnih tema rasprava o zakonima.  

 

Narodna skupština odavno nije telo koje ima reprezentativnu, izbornu, zakonodavnu i kontrolnu funkciju. Pitanje je da li nam je ovaj privid parlamenta uopšte i potreban.