Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Ništa.

 

Kao i do sad.

 

Ništa.

 

I mogla bih ovde slobodno da završim, i da se razumem sa najvećim brojem ljudi koji ovo budu čitali. Nastaviću samo zato što mi se u poslednje vreme previše puta dešavalo da sam u ozbiljnoj manjini onih koji su spremni da javno govore o onome što većina ljudi vidi oko sebe, na poslu, u saobraćaju, pročita u novinama. Većina ćuti, iz straha. A slobodan čovek nije onaj koji ćuti. Zemlja u kojoj se vlada strahom, nije slobodna. A sasvim sigurno nije demokratska.

 

Licitira se u javnosti koliko će ministara biti zamenjeno. Licitira se brojem i imenima. I eto zabave za sve. Pa kombinacija je previše. A retki su oni koji pitaju – pa čekajte, zašto ih menjate i na osnovu čega? Koji su to kriterijumi koji su korišćeni za ocenu uspeha ministrovanja? Da li je urađena procena stanja u oblasti delovanja ministarstva, analizirana implementacija postojećih zakona, ili su možda predložene njihove promene pa nismo zadovoljni učinkom, urađeno je nedovoljno da budemo bliži EU kao strateškom opredeljenju naše zemlje, nisu dobro osmišljeni neki od silnih, bombastičnih projekata? Nešto bar. Neki kriterijum? Kriterijumčić? Ništa.

 

Kao i mnogo puta do sada, vanredni izbori ili rekonstrukcije vlade koriste se za dodatno zamajavanje ljudi. Oproban recept za nastavak kampanje u kojoj se izbegavaju odgovori na ozbiljne probleme, stvaranje privida da se ipak nešto dešava, kreiranje utiska da se Srbija kreće u dobrom pravcu. A u stvarnosti, ne da stojimo u mestu, nego smo ubacili u rikverc i dali gas. Za sad smo izgrebali i iščukali ovu Srbiju vozeći u rikverc, ali je pitanje trenutka kad ćemo se slupati. A nikog ni na vidiku da postavi bar neke bankine da se ne survamo u provaliju.

 

Osim zamajavanja svih nas, na delu je i vladavina strahom. Jasan mehanizam koji deluje kroz konstantan pritisak na državni aparat, gde u svakom trenutku, bez objašnjenja i bez jasnih kriterijuma, svako može biti promenjen, zamenjen, smenjen. Mi, trenutno, kroz rekonstrukciju možemo samo da vidimo 20 ministara čija je glava na panju (21. je pre dva dana sam podneo ostavku iz ličnih razloga kako nam je saopšteno) – ali poruka je jasna – gledajte šta radim njima, ako mogu tako njima, šta tek mogu svima vama koji ste negde niže u sistemu. Svi ucenjeni, svi zaglavljeni, svi uplašeni. Pa ko normalan pod takvim pritiskom može da se bavi svojim poslom? Ciničniji od mene će reći pa što su se upuštali u to kolo, sami su tražili. Ja neću. Danas su oni, sutra smo svi mi. Verujem da ipak među njima ima i poštenog sveta koji želi da se bavi politikom i misli da su dovoljno stasali da mogu da doprinesu društvu kroz zaštitu javnog interesa, kreiranje i vođenje pravednijih politika, da radi u interesu svih građana. I sigurno sam naivna, ali pustite me. Nisam još uvek spremna da dignem ruke od svega i mislim samo na sebe. A vi?

 

A šta bih zapravo ja – ja bih da kao javnost postavimo pitanje na osnovu kojih kriterijuma se biraju ministri. Da li su to najbolji među nama, da li su sposobniji, uspešniji? Koji su planovi za delovanje Vlade, da se iz obećanja u kampanji (sve znam, ovo je tema za drugi blog) i ekspozea premijera formulišu jasni ciljevi delovanja, da se mere prolazna vremena, merne tačke, da se zna kad i na osnovu čega se meri uspeh, i da javnost ima uvid u sve to, da nam se položi račun, jer mi smo ih tamo doveli našim glasom. Na kraju, da razumemo da ako ulazimo u proces rekonstrukcije Vlade gde nas on vodi i šta nam se novo nudi. Zašto rekonstrukcija, a ne novi izbori? I mislim da ne tražim mnogo, ovo i deca pre škole nauče, postoje kriterijumi i ocenjivanje, jasna su pravila, a i posledice za njihovo nepoštovanje. Deca znaju. Šta se desi tokom odrastanja?

 

I da se vratim na početak. Od ove rekonstrukcije Vlade ne očekujem ništa. Jer im se tako može. Jer mi pristajemo.

 

 

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

 

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu.

 

Slaba kontrolna uloga konstatovana je i u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade.

 

Dugo najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

 

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije. A mi i dalje ne preduzimamo korake kako bismo popravili stanje. U našem Parlamentu poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada. Saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je jedna velika nepoznanica i jednima i drugima.

 

Slika koja stiže iz Parlamenta Srbije i koju šaljemo poslednjih meseci nije pozitivna. Debata o zakonima je u drugom planu. Na dnevnom redu, umesto zakona, imamo međusobne animozitete različitih političkih opcija. Umesto argumenata salve sočnih psovki i uvreda. Umesto poštovanja ponižavanje. Umesto konkretnih predloga i politika međusobne optužbe. Umesto činjenica izraze lične zahvalnosti lokalnim liderima, zahvaljujući kojima su se poslanici i našli u poslaničkim klupama.

 

I onda sledi pregršt pitanja. Da li nam uopšte treba ovakav Parlament? Da li ima smisla pratiti rad institucije koju nazivamo najvišim zakonodavnim telom, a u kojem se izbegava svaka priča o suštini i kvalitetu? Da li su narodni poslanici zaboravili šta je njihov posao? Koga predstavljaju, nas – građane ili svoje političke partije?

 

Da, Parlament nam sigurno treba. Ali ne kao ovaj danas. Treba nam politički ring u kojem će se odmeravati politike a ne uvrede. Trebaju nam odgovorni poslanici. Odgovorni građanima a ne svojim partijama. Trebaju nam zainteresovani, proaktivni građani, čiji glas će da se čuje svakoga dana, a ne samo onda kada su izbori. Mi, građani treba da pokažemo da ne želimo da budemo u prvom planu samo kada su našim političarima potrebni glasovi. Mi smo ti koji treba da preuzmemo odgovornost i čiji glas treba da se čuje u Parlamentu svakoga dana kroz naše predstavnike. Njih 250 koji sede u poslaničkim klupama.

 

I zato pravac na sajt Otvorenog parlamenta. Da pitamo narodne poslanike kako zastupaju naše interese u Parlamentu.

Mi, u Crti, smo 2017. godine postavili pitanje „Ko je na vlasti?“.

 

Smešno, mnogi bi rekli – pa na to pitanje svako od nas ima odgovor. Izborni rezultati nam dovoljno govore o tome ko je dobio, koliko i u kakvoj predizbornoj ili postizbornoj konstelaciji. A i tamo gde nam izborni rezultati prikažu sliku koja naizgled odudara od mejnstrima – pa i tu znamo kakvo je stvarno stanje. Uostalom, ko god da drži palicu vlasti, znamo da ništa ne menja.

 

Međutim, dve godine nakon održanih redovnih lokalnih izbora u Srbiji u aprilu 2016. godine, svedoci smo promenjenog političkog pejzaža u odnosu na prvobitne izborne rezultate. Bez izbora, promenjena je izborna volja preko 56.000 građana u Srbiji. Daljom analizom smo ustanovili da razlog promene leži u izraženoj kulturi međustranačkog preletanja, u kojoj se promena stranačkog dresa izvodi u najvećoj meri na relaciji iz opozicije prema vlasti.

 

O tome da fenomen stranačkog preletanja nije izolovani slučaj govori činjenica da su od redovnih lokalnih izbora u 2016. godini, preletanja zabeležena u više od polovine gradova i opština u Srbiji. Preletanja su zabeležena u 91 od 170 opština, dok se broj preletanja za dve godine popeo sa oko 125, koliko ih je bilo neposredno nakon izbora 2016. godine, na 472 u aprilu 2018. godine.

 

Ukoliko posmatramo udeo preletača u ukupnom broju svih odbornika u Srbiji (6.627), taj procenat nije spektakularan. On iznosi 7 odsto. Međutim, ono što zabrinjava su trendovi preletanja koji su primećeni. Izdvojiću tri ključna zaključka do kojih smo došli ovom analizom.

 

Prvo, broj zabeleženih preletanja se sa protokom vremena povećava. U odnosu na period neposredno nakon lokalnih izbora 2016. godine, ovaj broj se povećao skoro četiri puta. Jedan od razloga svakako jeste da su ovom među-periodu održani izbori u još 7 opština, kako redovni, tako i vanredni, što je uticalo na buđenje i umnožavanje preletača. Tako ni preletači koji su više puta promenili svoju partijsku porodicu nisu izuzetak. Preletanje zaista jeste pravilo u procesu formiranja lokalne vlasti nakon izbora, o čemu svedoče i dešavanja neposredno nakon izbornih ciklusa pre 2016. godine. Sa druge strane, nestabilnost unutrašnje strukture političkih partija predstavlja još jedan faktor koji utiče na veći intenzitet preletanja. Na primer, kada stranka počne da gubi tlo pod nogama na nacionalnom nivou, i odbornici na lokalu razmišljaju o promeni dresa ili postaju samostalni poslanici.

 

Drugo, naknadno prekrajanje izborne volje dovodi do toga da partije na vlasti dodatno ojačaju svoju poziciju ili, pak, da je osvoje. Kao ekstremni primer navodimo pokret Boška Ničića „Zajedno za Krajinu“, koji je nakon redovnih izbora u Zaječaru u aprilu 2017. godine, kolektivno preleteo u SNS. Ovim potezom je SNS u Zaječaru, protivno izbornoj volji građana, dobila dodatnih 7.358 glasova. Slična situacija se dogodila u Brusu, kada su odbornici Nove Srbije takođe kolektivno preleteli u SNS, promenivši volju 5.211 birača. Interesantna situacija se dogodila i u Tutinu, gde SNS nije dobio ni jedno odborničko mesto. Međutim, zahvaljujući koalicionom sporazumu sa strankama koje su formirale lokalnu vlast, SNS je dobio pozicije odlučivanja u Tutinu, iako bez odbornika.

 

Treće, istraživanjem smo ustanovili da preletanje ka partijama na vlasti preovlađuje. Najveći broj preletača, skoro 45 odsto, prišao je Srpskoj naprednoj stranci, koja danas samostalno ili u koaliciji čini deo vlasti u 95 odsto opština u Srbiji. Da slika naknadnih prekrajanja izbornih rezultata nije crno-bela, govori i činjenica da su preletanja iz SNS-a u druge stranke takođe moguća ali ipak je to slučaj gde se uglavnom preleće u vlast. Ovaj scenario je u najvećoj meri zabeležen u onim mestima gde se SNS nalazi u opoziciji, kao što su Šabac i Paraćin. U ovim opštinama su se odbornici Srpske napredne stranke pridružili vladajućoj većini. Ovakva situacija je još jedan pokazatelj toga da, bez obzira na to o kojoj stranci je reč, odbornici radije biraju da trče za pozicijama moći i upravljanja, a ne za idejama, kao što naglašavaju u javnosti kada pokušavaju da opravdaju svoj potez.

 

Upravo zbog ovoga, ključno pitanje koje moramo svakodnevno sebi da postavljamo je: „Da li zaista znamo ko je na vlasti u Srbiji?“. Jer, zapravo, ne znamo. Ono nam ne služi samo da se prebrojimo i da odmerimo količinu kolača koju je dobila vlast, a koju je dobila opozicija. Takođe, njega ne postavljamo jedino da bismo prebrojali one koji su odlučili da ne pripadaju nikome u trenutku kada su bili „unutra“, jer su, na koncu, odlučili da se ipak ne slažu sa političkim programom i delovanjem.  Kada pitamo „Ko je na vlasti?“, želimo, pre svega, da ustanovimo da li je kolač političke moći i upravljanja javnim resursima toliko ukusan da onaj ko gubi ima svako pravo da preleti na „slađu“ stranu. Koliko slojeva duboko se i može uroniti u taj kolač – dok se ne udari u ogradu institucija i zakona ili do samog dna, jer to dozvoljava život u društvu bez odgovornosti? Ova pitanja nam pomažu da razotkrijemo dinamiku prostiranja institucionalizovane, ali i skrivene moći u društvu – one koja potiče iz obrazaca, odnosno navika društvenog ponašanja i ophođenja prema drugima u zajednici. Takođe, pitajući se „Ko je na vlasti?“  pitamo se i da li su svi oni koji su bili naknadno pametni i odlučili da im se ne sviđa nastup ni jednog političkog tima u datom trenutku, postali pametniji u svom narednom potezu – kako u procesu odlučivanja, tako i nastupa na narednoj političkoj utakmici.

 

Na kraju krajeva, uloženo poverenje sa sobom povlači odgovornost. Možda niste danas među 56.000 izneverenih ljudi. Ali ako budete sutra – šta ćete uraditi?

Juče je objavljen  godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija. Uvek se nestrpljivo očekuje šta će biti napisano u ovom izveštaju. Ove godine, igrom slučaja sam se zadesila u Briselu, u Evropskoj komisiji, kada je izveštaj predstavljan. Doduše, iako se zvanično predstavljanje dešavalo u Strazburu u sedištu Evropskog parlamenta, ipak glavne poruke ostaće upamćene kao da su poslate iz Brisela i to „s ljubavlju“.

 

Ovaj blog nije analiza onoga što je rečeno odnosno napisano u ovogodišnjem izveštaju. Ovo je samo utisak nekoga ko se zatekao u tom trenutku u sedištu evropske administracije i zapitao se: zašto nam je važan ovaj izveštaj i zašto izaziva toliko protivrečnih stavova i mišljenja?

 

Rekla bih da nam je važan jer nam se čini kao „slamka spasa“ ili barem „ona šargarepa na štapu“ za nadu da će deklarativna posvećenost naše političke elite evropskom putu postati makar i malo suštinska. Niko ne voli da bude najgori od sve dece, pa se nadamo da će se i naši donosioci odluka potruditi da do naredne godine urade domaći i dobiju dobru ocenu. Jer u anasteziranoj Srbiji, odakle najboji i sada odlaze, a oni koji ostaju prestaju da veruju da je promena moguća i da oni imaju moć, nada ostaje da Evropska unija može da utiče na one koji nam svaki dan uređuju životnu stvarnost – da kada kroje odluke koje se tiču nas, građana, to čine poštujući vladavinu prava.

 

Ovaj izveštaj izaziva i protivrečna mišljenja. Za neke izveštaj je previše blag, ali ima i onih koji bi rekli da je Evropska unija bila oštrija u ocenama nego ranije. Dok jedni kažu da tim uvijenim birokratskim jezikom Evropska unija daje vetar u leđa našim vlastodršcima da nastave da upravljaju kao do sada (a daleko smo od vladavine u duhu demokratskih principa), neki bi rekli da je Evropska unija jasno ukazala na to da sa vladavinom prava u Srbiji nešto nije u redu.

 

Ali za mene je glavno pitanje – da li nam je zaista potrebno da nam neko „sa strane“ kaže kakvo je stanje demokratije danas u Srbiji? Da li parlament funkcioniše i kontroliše Vladu? Da li su izbori slobodni i fer? Da li je sloboda izražavanja neprikosnovena? Da li su mediji slobodni? Da li je sudstvo nezavisno?

 

Da li od Evropske unije treba da očekujemo da se i pobrine da se u našoj zemlji zakon poštuje, da smo svi jednaki pred zakonom i da institucije rade u interesu građana?

 

Izgleda da to očekujemo ali neće se Evropska unija pobrinuti za to. Za to jedino mi sami možemo i moramo da se pobrinemo. Na nama je da odlučimo da li hoćemo da živimo u uređenoj zemlji gde se pravila igre ne menjaju u toku utakmice i važe podjednako za sve ili nam je „bekstvo od slobode“ ipak primamljivije. Prva opcija podrazumeva odgovornost.  Druga upravo suprotno – odsustvo odgovornosti. A čini mi se da u Srbiji pobeđuje ove druga opcija.

 

Ne smemo da zaboravimo- Srbija je sama odlučila da krene put Brisela. Niko nas na to nije naterao. Zato moramo sami sa sobom da se dogovorimo kako da tamo stignemo – ali zaista da stignemo a to znači da evropske vrednosti postanu sastavni deo našeg života a ne mrtvo slovo na papiru. Sve dok budemo neiskreni prema sebi samima i našem putu ka EU, nećemo se suštinski pomeriti ni korak napred ka Evropskoj uniji čija je suština vladavina prava!

 

Na kraju, iskoristiću Peščanikov slogan „Ako vam je dobro, onda ništa“…Meni nije!

 

Iz Brisela s ljubavlju

 

Pravo na pristup podacima kojima raspolažu državni organi, kao nerazdvojivi deo prava na obaveštenost,  jedno je od osnovnih građanskih prava. U odbrani svog prava da zna kako rade državni organi koji raspolažu novcem građana, javnost je dobila snažnog saveznika 2004. godine, donošenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ustanovljavanjem institucije Poverenika. Broj žalbi koje svake godine prispeju na odlučivanje službi Poverenika povećao se desetostruko od 2005. godine do danas. Ovaj podatak veoma jasno govori o tome da organi koji su obavezni da dostavljaju informacije sve manje pokazuju spremnost da samoinicijativno unapeđuju transparentnost u svom radu ali i tome da je poverenje građana u instituciju Poverenika iz godine u godinu raslo.

 

Uprkos tome što ovaj Zakon i u međunarodnim okvirima važi za veoma kvalitetan, nedostaci uočeni u njegovoj primeni nedvosmisleno su ukazivali na potrebu da se postojeće zakonsko rešenje unapredi. To su često tokom prethodnih godina isticali i civilno društvo ali i sama institucija Poverenika. Nakon dugog procesa izrade Nacrta zakona, tokom koga su nadležne institucije više puta propustile rokove za njegovo unapređenje (predviđene Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i Akcionim planom za Poglavlje 23), Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu otvorilo je javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

 

Iako nije sporno da Nacrt sadrži nekoliko celishodnih izmena, predloženi tekst nije povod za entuzijazam onih koji se u svojoj borbi za informaciju oslanjaju na postojeći mehanizam ostvarivanja prava na slobodan pristup informaciji od javnog značaja. Poseban razlog za brigu predstavljaju pravila predviđena Nacrtom koja bi van domašaja ovog Zakona ostavila pojedina preduzeća sa državnim vlasništvom, ali i ona koja bi mogla dodatno da uspore pristup informaciji. Osim toga, propuštena je prilika da se Nacrtom  prevaziđu neke od najznačajnijih prepreka u ostvarivanju prava na pristup informaciji.

 

Naime, Nacrtom zakona predviđene su izmene koje u značajnoj meri sužavaju krug organa od kojih se može tražiti informacija s obzirom na to da društva kapitala koja posluju na tržištu u skladu sa propisima o privrednim društvima, bez obzira na to što je država njihov član ili akcionar, neće biti u obavezi da odgovaraju na zahteve za pristup informaciji. Uprkos tvrdnjama Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave da je dosadašnja obaveza objavljivanja osetljivih poslovnih informacija onemogućavala ta preduzeća da pod jednakim uslovima učestvuju u tržišnoj utakmici, činjenica je da važeći Zakon već sadrži odredbe kojima se štite njihovi poslovni interesi, pa se potpuno isključenje njihove obaveze postupanja po zahtevima za pristup informaciji čini kao neopravdana intervencija zakonodavca. Unošenjem sporne odredbe u tekst Zakona došlo bi do toga da od pojedinih preduzeća (kao što su Telekom , Dipos, Železnice Srbije), koja koriste javna  sredstva, neće biti moguće tražiti bilo kakvu informacija, pa čak ni onu koja nikako ne može štetiti njihovoj konkurentnosti na tržištu. Tako bi od kontrole javnosti bili, primera radi, izuzeti podaci o sponzorskim ugovorima sa sportskim klubovima ili ugovori ovih preduzeća koji potencijalno ukazuju na sklapanje povoljnih poslova za partijske prijatelje. Jasno je da implementacijom ove odredbe Zakon više ne bi bio dovoljno jak instrument u borbi protiv korupcije.

 

Odredba Nacrta zakona kojom bi se omogućilo organu od koga je zatražena informacija da, nakon što u drugostepenom postupku Poverenik donese konačno rešenje, protiv Poverenika pokrene upravni spor, predstavlja presedan u našem pravu. Naime, ovo pravo nema nijedan organ koji u bilo kom upravnom postupku postupa kao prvostepeni. Organ od koga je tražena informacija u ovom postupku ima položaj prvostepenog organa, pa u slučajevima kada Poverenik usvaja žalbu tražioca i nalaže organu dostavljanje informacije, organ nije ovlašćen da pokrene upravni spor. Iako pokretanje upravnog spora samo po sebi ne odlaže izvršenje rešenja Poverenika, organ bi u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima imao mogućnost da zatraži odlaganje izvršenja rešenja Poverenika, što stvara dodatan prostor za odugovlačenje dostavljanja informacije na koju se i sada u praksi čeka daleko duže od Zakonom predviđenih 15 dana. Predloženo rešenje, osim očigledne neusaglašenosti sa Zakonom o upravnim sporovima, ide na ruku organima koji nastoje da što više prolongiraju obavezu dostavljanja informacije.

 

Nacrt zakona ne nastoji da prevaziđe probleme na koje je institucija Poverenika u dugogodišnjoj praksi često ukazivala, kao što su odsustvo ovlašćenja nadzora na strani Poverenika ili prepreke u izvršenju Poverenikovih akata.  O problemima sa kojima se u praksi susreće Poverenik redovno izveštava Narodnu skupštinu koja godinama unazad ne razmatra te izveštaje i time uporno propušta da utiče na unapređenje stanja u ovoj važnoj oblasti ljudskih prava.

 

Ipak, i pored toga što ovi izveštaji ostaju nezapaženi u Narodnoj skupštini, njihovo objavljivanje na internet stranici Poverenika podstiče javnu debatu o stanju u ovoj oblasti i u njoj učestvuju svi oni koji svog saborca u ostvarivanju prava da znaju i u budućnosti vide u instituciji Poverenika. Zato je važno ne propustiti priliku i podići glas protiv ugrožavanja jednog od najsnažnijih demokratskih instituta kakvo je pravo javnosti da zna.

 

Iz tog razloga,  CRTA Vas poziva da se zajedno sa nama uključite u javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja i komentare do 19. aprila dostavite Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave putem aplikacije Odbrani.PravoNa.Info.

 

Detaljan pregled komentara na Nacrt zakona sačinila je Transparentnost Srbija i sa njima se možete upoznati na sledećem linku.

 

 

„Pokažite mi činjenice i promeniću stav“. Zapamtio sam ovu izjavu jednog „tvdog“ republikanca iz Zapadne Virdžinije koji je ekipi „Politifekta“, američkog sajta koji se bavi proverom činjenica, odgovorio na pitanje zašto podržava Trampa, uprkos brojnim neistinima koje izgovara. O ovome nam je pričala koleginica koja je nedavno prisustvovala tim prilično živim debatama građana i „Pulicerom“  nagrađenih novinara „Politifekta“, koji su želeli da se „turnejom“ po državama tradicionalno okrenutim konzervativnijim kandidatama na izborima, uvere u obaveštenost njihovih stanovnika. Razgovori su bili dinamični, građani su tražili da čuju argumente, a „proveravači činjenica“ strpljivo su im objašnjavali zašto je važno da preispitaju sve ono što čuju od političara (i ne samo od njih). I razilazili su se u uverenju da nisu izgubili vreme – važno je saznati istinu, ali i pokazati kako se do nje dolazi. A kako drugačije do nje stići nego – utvrđivanjem činjenica. Bez obzira što u vremenu „postistine“ i „alternativnih fakata“  to deluje anahrono i van trenda. Jer ko će da presudi šta je istina kad i najočiglednija laž, uverili smo se, može da se prekreči, potcrta, podeblja ili utanji, maskira ili razgoliti i postane „istinitija“ od stvarnosti? I kada se, po ko zna koji put, potvrdi izreka o bosonogoj istini kojoj, dok usnula pronađe cipele ispod kreveta, laž odmakne za ceo krug oko zemaljske kugle? E baš u takvom vremenu i sa dodatnim tegovima „ovdašnje situacije“ radi i sajt „Istinomer“. Već skoro devet godina. Za to vreme ocenili smo više od 3.000 izjava javnih funkcionera (i republičkih i onih na lokalnom nivou). Naravno, neki od njih daju više izjava, pa su i zaustupljeniji u rubrici „ocene“. Poslednjih godina to je, uglavnom, jedan čovek – sa promenljivim državnim funkcijama. I najčešće stabilnim ocenama. Nažalost, većinom negativnim.

 

Novinari „Politifekta“ pominjali su da je njihov kontakt sa institucijama, političarima i funkcionerima od kojih očekuju informacije takav da se podrazumeva da traženi podaci, papiri i dokumentacija stižu daleko pre zakonom predviđenih rokova. Neupitna je otvorenost i dostupnost podataka,  jer javnost ima pravo da zna. I na to su navikli i činovnici, i „fektčekeri“ (fact checkers), i građani. To je obaveza. A kod nas je malo, hm, drugačije. Sporo i sa preprekama. Osim u slučajevima kada taj zid sruši entuzijazam nekog od službenika institucije od koje se traže podaci ili, najčešće, tek nakon žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali i tu su postavljene (normativne) granice, jer je rad, na primer, Vlade Srbije, prema zakonu, „neometan“ ingerencijom Poverenika. Ipak, nema odustajanja. Zato što je važno doći do saznanja šta je istina od svega onoga što se čuje ili pročita. U bilo kojoj oblasti, u politici naročito. Imati kišobran dok pljušte neistine. Opstanak društva koje ima (ili tvrdi da ima) demokratski sistem, zavisi od toga ima li istinito informisane građane. U suprotnom, dati olovku i izborni listić u ruke nekome na koga se svakodnevno strovaljuje plast iskrivljenih ili potpuno lažnih podataka, koje ne može (ili ne zna kako) da preispita, više liči na državu iz vremena gradnje piramida.

 

Danas je Međunarodni dan provere činjenica, koji je uspostavila mreža organizacija koje se, širom sveta, bave utvrđivanjem istinitosti. Oni, kako navode, „veruju da provera činjenica ne bi trebalo da bude nešto čime se bave samo profesionalci“, već da život u istinitom informacionom prostoru zahteva od svih „da urade svoj deo posla“. Zato se zapitajte koliko je tačno ono što čujete i što se predstavlja kao neporecivo. I izgovara autoritativno, neretko uz pozivanje na kredibilne izvore. Čak i kada takva istina stiže sa najviših funkcija. Posebno tada! Proverite i istražite. I(li) dođite na „Istinomer“. Već danas.

 

 

 

Gradska izborna komisija (GIK) ni 28 dana od raspisivanja izbora nije omogućila domaćim posmatračima da prisustvom na sednicama prate rad ovog organa. Iako je GIK još 17. januara konstatovala da Crta ispunjava uslove za posmatranje izbora, ona do danas nije dostavila ovlašćenje, bez koga Crti nije moguć pristup njenim sednicama.

 

Dosadašnja praksa u Srbiji, za parlamentarne i predsedničke izbore koje je sprovodila Republička izborna komisija, bila je da se ovlašćenja izdaju najkasnije u roku od dva dana nakon konstatovanja ispunjenja uslova za posmatranje. Nakon nekoliko dana čekanja na akreditaciju i neoglašavanja GIK-a postalo je jasno da se odstupa od dosadašnje prakse. Posle više zvaničnih dopisa i poziva, 23. januara smo neformalno telefonom iz GIK-a obavešteni da oni nemaju obrasce na kojima mogu da izdaju ovlašćenja posmatračima, te da će na prvoj narednoj sednici GIK-a oni biti usvojeni, a Crti izdate akreditacije.

 

Na prvoj sledećoj sednici GIK-a održanoj 26. januara usvojeni su obrasci, a predstavniku Crte je garantovano, lično od predsednika GIK-a Zorana Lukića, da će akreditacije biti urgentno uručene.

 

Od tada, 26. januara, GIK se nije oglašavala. U konsultaciji sa drugim udruženjima koja nameravaju da prate pojedine segmente izbornog procesa odlučili smo da 8. februara svi zajedno pozovemo GIK da nam omogući posmatranje.

 

Dan nakon javnog poziva GIK-u da poštuje Uputstvo za sprovođenje izbora za odbornike Skupštine grada Beograda usledio je novi telefonski poziv iz GIK-a, u kome nam je saopšteno da je potrebno da, pored podataka koje smo već dostavili u januaru u skladu sa Uputstvom, dodatno dostavimo i jedinstveni matični broj, adresu prebivališta, adresu stanovanja i fotografiju prijavljenih posmatrača. Dostavili smo i dodatne podatke, ali od akreditacija još uvek ništa.

 

U međuvremenu je predsednik GIK-a Zoran Lukić izašao u javnost sa dva obrazloženja o tome zašto domaćim posmatračima još uvek nije omogućeno posmatranje. Kako smo nezvanično informisani, na sednici GIK-a održanoj 6. februara Lukić je obavestio članove GIK-a da nikome od domaćih posmatrača neće biti izdate akreditacije do isteka krajnjeg roka za podnošenje prijava (26. februar, odnosno 5 dana pred izbore) kako bi svi posmatrači imali ravnopravne uslove za posmatranje. Drugi put se ovim povodom Lukić oglasio u Večernjim novostima 9. februara sa obrazloženjem da domaći posmatrači nisu ispunili uslove (podsećam, još je na sednici od 17. januara konstatovano da Crta ispunjava uslove za posmatranje beogradskih izbora), i da su im traženi dodatni podaci.

 

Danas je 13. februar, Crta i dalje ne može da posmatra rad izbornih organa, što je sastavni deo međunarodne metodologije za građansko, sveobuhvatno posmatranje izbornog procesa. Imajući u vidu da je GIK od raspisivanja izbora do danas imala čak 17 sednica na kojima nije bilo nezavisnih posmatrača, zabrinuto konstatujemo da je GIK propustila šansu da svoj rad učini transparentnim, da omogući potpun uvid javnosti u svoj rad i time doprinese boljoj informisanosti građana, kao i povećanju poverenja u rad izbornih organa.

 

Bez obzira na ove pritiske i izazove u radu, Crta se priprema za posmatranje izbornog dana. Ukoliko želite da se uverite da li se izbori sprovode po zakonu, prijavite se na budideo.crta.rs.

 

Tekst je napisan za portal Peščanik.net.

Shvatila sam da mi smeta kada Vučića hvale, posebno međunarodna zajednica i posebno ovi koji sebe nazivaju perjanicama demokratije. Smeta mi, jer ovo što vidim oko sebe nije za pohvalu, a nije ni demokratija u kojoj želim da živim. S druge strane, osećam da nije fer da se ne prepozna uspeh na koji se većina poziva – u jednoj reči – stabilnost. Za sve njih je uspeh stabilnost. Na sve strane stabilnost – ekonomska, regionalna. Ne mogu ni toj međunarodnoj zajednici u potpunosti da zamerim što hvali stabilnost. A posebno ne mogu da im zamerim jer iz njihove perspektive oni nemaju nikog drugog u zemlji s kim mogu da razgovaraju, i da vode bilo kakav ozbiljniji politički dijalog. Razumem strance, a razumem i nas koji vapimo za tim dijalogom. Od vlasti dijalog više ni ne očekujem. Ali nema dijaloga ni od takozvane opozicije, kunu se u njega, a nikako da ga započnu, pa makar s građanima koji su za taj dijalog otvoreni. A mi čekamo, gubeći strpljenje.

 

A ta stabilnost je, ipak, nešto na šta ja ne mogu da pristanem, a kamoli da je hvalim. Stabilnost je kamenčina u mojoj cipeli. Stabilnost je za mene stagnacija. Na sve strane stagnacija. Mi u suštini stojimo u mestu kao društvo. Vučić sam ide napred, i brže i jače i bolje, a mi stojimo. Mi se ustvari krećemo unazad. I sve brže i sve jače, i sve nam je gore.

 

I kada krenem da otvaram i razlažem stvari u svojoj glavi shvatam da ono što mi smeta nisu ni EU integracije koje su samo na papiru, nije ni to prazno bratstvo s Rusijom, od kog u suštini nemamo ništa, nije ni prijateljstvo s Kinom u kome kroz alternativan novac dobijamo infrastrukturu za koju niko ne pita kakvog je kvaliteta. Ono što mi smeta jeste nedostatak suštinskog razvoja. Smeta mi guranje ovog društva unazad. Smeta mi tržište koje je zadovoljno poluproizvodima. Smeta mi autocenzura. Smeta mi strah kojim se vlada. Smeta mi što ćutimo.

 

Kao društvo ne učimo za desetku, učimo da se provučemo. A znamo da se ne možeš večito provlačiti, sačekaće te to kad tad, obično u najgorem trenutku. I nikako da se trgnemo.

 

Stopili smo se s globalnim trendovima lažnih vesti. To konstantno isticanje koliko Vučić radi za Srbiju, kako je vuče napred, koji su sve rezultati, i šta je sve uradio za Srbiju, to je fake news. Svuda su lažne vesti, a razlika je u tome što na njih ne pristaju svi. Smeta mi što mi pristajemo.

 

Imam utisak da svi kao treniramo, trčimo, pripremamo se za neko takmičenje, ali kao muve bez glave, jer ne znamo kada je to takmičenje, kakva su pravila igre, i kako znamo da li je neko pobedio. A ne tražimo pravila. Ćutimo. Tako nam promače REM. Pa Ombudsman. Pa Agencija za borbu protiv korupcije.

 

I evo poslednjeg primera u nizu primera izbora bez ikakvih kriterijuma. Upravni odbor RTS. Neću da komentarišem ljude, već nedostatak kriterijuma po kojima su oni izabrani. U suštini pristajemo na društveno anesteziranje. Bez jasno postavljenih kriterijumi ne postoji lestvica koju treba preskočiti. Ne znamo na osnovu čega neko u ovom društvu napreduje. A tako, sigurno i polako, ubija se u ljudima svaka motivacija. Ubija se motivacija da menjamo sebe, nada da možemo da budemo bolji, želja da guramo napred, i da, ako uspemo kao pojedinci, učinimo ovu zemlju boljim mestom za život. Da u njoj ostanemo.

 

Živimo u Srbiji. Živimo u zemlji za koju se kaže da je „mlada demokratija,“ u kojoj se demokratske institucije još uvek grade. Ovakva formulacija treba da uteši one koji veruju u demokratiju u trenucima kada pomisle da odustanu od svega.

 

Svi zajedno u CRTA, svaki dan, pokušavamo da pomognemo izgradnju demokratskih institucija na različite načine – informišemo građane o političkim dešavanjima, o njihovim pravima ali i obavezama, dajemo preporuke za unapređenje rada institucija, radimo i sa građanima i sa donosiocima odluka – ukratko pomažemo da demokratija (za)živi u praksi – da imamo informisane i aktivne građane, odgovorne političare i transparentne i otvorene institucije. I ne ide lako, niti brzo – učini se kao da smo na početku, da tapkamo u mestu.

 

CRTA, već četiri godine za redom, sprovodi istraživanje „Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji“, po uzoru na istraživanje Hansard Society iz Velike Britanije. Ovo istraživanje pokazuje da oko trećine građana učestvuje u političkom životu Srbije, ili bar veruje u efikasnost građanskog učešća u Srbiji. To učešće najviše podrazumeva razgovor o politici sa prijateljima i izlazak na izbore. Ostale opcije učešća kao da ne postoje.

 

I da se razumemo – to je za nas u CRTA, SAMO trećina ljudi. Naravno da ovakvim rezultatima nismo i ne smemo biti zadovoljni, jer nemamo mi taj luksuz u Srbiji da imamo izgrađene institucije i mehanizme koji će štiti građane od različitih oblika diskriminacije, da je poštovanje ljudskih prava na visokom nivou, da za borbu protiv korupcije postoje čvrste zakonske osnove i snažna politička volja, da se na kraju krajeva poštuju doneti zakoni, a da zakoni koji treba da se donesu, donose u širokim konsultacijama. Iz godine u godinu broj ljudi, u našem društvu, koji pokazuju interesovanje za politiku je veoma nizak. A šta je politika nego proces donošenje odluka – različitih odluka koje zajedno utiču na sve nas.

 

Poverenje u institucije je na niskom nivou, osnovna znanja o političkom životu, takođe. Na trenutak se učini da su građani digli ruke od politike i političara – ili da barem više ne veruju u svoju sposobnost da, osim svojim glasom na izborima, utiču na kvalitet i suštinu političkih događaja.

 

Ipak, sada nakon četiri godine imamo zabeležen i mali pozitivni trend, koji nam pruža nadu. Upadljiv je trend porasta broja građana koji izražavaju želju da utiču na odluke vlasti na lokalnom nivou (sa 28% na 34%) a prvi put se uočava i porast građana koji izražavaju želju da utiču na odluke vlasti na nacionalnom nivou (posle konstantnih 22% od 2013. do 2015. godine, ove godine 28% građana želi da utiče na vlasti na nacionalnom nivou). Donekle je porastao procenat građana koji sebe ocenjuju kao bar osrednje obaveštenim o temama u vezi sa politikom. Ovo nisu podaci koji daju razloga za stvarno i veliko zadovoljstvo. Ovo su podaci koji traže pažljivo čitanje i tumačenje, a onda i jasnu akciju.

 

Nakon objavljivanja različitih istraživanja, pa i ovog, ljudi se pitaju, pa dobro, šta sad, šta treba da uradimo, šta menjamo ako nismo zadovoljni? Naš pokušaj da menjamo, da povežemo građane i političare, a pre svega poslanike, kao naše predstavnike, koji donose odluke u naše ime, jeste organizovanje Nedelje parlamentarizma. Prošle nedelje, od 7. do 13. novembra, održana je druga po redu Nedelja parlamentarizma. U saradnji sa Narodnom skupštinom i skoro 60 partnera kroz više od sto događaja, pokušali smo da pokrenemo dijalog, koji nam je danas više nego potreban, kao suštinsku formu odnosa parlamentaraca i građana. Sebi smo zadali zadatak da tom dijalogu damo šansu da zaživi.

 

Nedeljom parlamentarizma, koju smo pokrenuli 2015. godine po uzoru na Britanski parlament, otvaramo prostor da pre svega čujemo šta jedni drugima imamo da kažemo. U okviru ove Nedelje debatovalo se o parlamentarnoj demokratiji u Srbiji, o fer i slobodnim izborima, o poreskim olakšicama, o položaju žena, o pravima mladih, o školi po meri dece. Predstavili smo i uspešnu kampanju „Inspiring girls“ iz Velike Britanije čiji je cilj da ohrabri devojčice da ostvaruju svoje ciljeve i da se upoznaju sa sjajnim ženskim uzorima, ženama koje širom zemlje i sveta okreću leđa predrasudama i koje su uspele da ostvare to što su želele. Na različitim događajima imali su reč svi koji žele da učestvuju u debati o temama koje su im važne i time pokažu odgovornost i spremnost da kreiraju zemlju u kakvoj žele da žive!

 

Ove godine imali smo 30 odsto više partnera koji su bili spremni da ulože svoje vreme i energiju za dijalog o važnim temama. Pridružilo nam se značajno više osnovnih i srednjih škola koje su kroz radionice o parlamentu, časove građanskog vaspitanja posvećenih parlamentarizmu ili posete Parlamentu obeležile Nedelju parlamentarizma. Imali smo prvi hakaton #HackingPolitics tokom kojeg su se mladi, kreativni i energični ljudi tokom 48-časovnog maratona takmičili u dizajniranju i programiranju aplikacija koje će omogućiti građanima da bolje upoznaju svoje poslanike ili da im kažu šta misle. Poslanici su sa građanima u nekoliko gradova uz kafu razgovarali o problemima i mogućim rešenjima. Najmlađi su kroz likovne radove iskazali kako oni vide parlament.

 

Doprinos Nedelje parlamentarizma javnosti u radu i otvorenosti Skupštine Srbije prepoznala je ove godine i Evropska komisija u godišnjem izveštaju o napretku Srbije. To je naš skromni doprinos na evropskom putu Srbije.

 

I građanima i poslanicima i demokratiji je neophodna institucija parlamenta – i to samo ako je transparentna, moderno ustrojena, spremna da se menja u skladu sa ustavnim načelima i najboljim demokratskim principima.

 

I kad pričamo o politici i demokratiji, razume se da je Skupština tu nezaobilazni faktor. Građani treba da dožive Skupštinu u većoj meri kao mesto na kome se u njihovo ime i o njihovoj dobrobiti raspravlja i odlučuje i zato ne bi smeli da dignu ruke od parlamenta. Nedelja parlamentarizma je naš pokušaj da povećamo zainteresovanost za politiku i demokratiju i ohrabrimo ljude da se javno angažuju. Samo tako ćemo uspeti da menjamo društvo na bolje.

 

Jer politika nije samo za političare, politika je za sve nas!

 

Blog napisan povodom nedavno završene Nedelje parlamentarizma u Srbiji i više novopokrenutih građanskih inicijativa za blog UKinSerbia na sajtu B92.