U Srbiji su 4. marta 2018. godine održani redovni beogradski izbori. CRTA posmatračka misija pratila je celokupan izborni proces. Ovaj izveštaj obuhvata detaljne nalaze kao i preporuke za unapređenje kvaliteta izbornog procesa.

Pet dana provedenih u studijskoj poseti parlamentima Škotske i Velsa naterali su me da se zapitam da li mi u Srbiji živimo život u paralelnoj stvarnosti u odnosu na ostatak sveta.

 

Šta je drugačije? Sve ono najbitnije. Način funkcionisanja institucija, nivo političke kulture i ono što je možda najvažnije u celoj priči, svest ljudi, kako onih koji rade u institucijama tako i običnih građana.

 

Da li je kod njih idealno? Svakako da nije. Međutim, ono što je bitna razlika u odnosu na Srbiju jeste upravo svest da kada nešto ne funkcioniše prepoznaju izazove i aktivno se radi na njihovom rešavanju. I svi su uključeni. Nema podele na strane plaćenike i domaće izdajnike. Država je ta koja prepoznaje partnere, inicira saradnju sa organizacijama i pojednicima i ZAJEDNO podižu svest građana o važnosti aktivnog uključivanja u procese donošenja odluka.

 

Najjači utisak posete bio je razgovor sa narodnim poslanikom Zelene partije John Finnom u Parlamentu Škotske. Iskusan političar, zagovornik nezavisnosti, sa svojim čvrsto argumentovanim stavovima, nimalo “zadrt”. Razgovaramo o načinima komunikacije sa građanima. On sa svojih preko 60 godina godina u sred razgovora vadi telefon, otvara svoje naloge na Twitter-u, Facebook-u, Instagramu kao i mail i izgovara nešto što mi se urezalo u sećanje “Efikasna komunikacija sa našim građanima je nešto ELEMENTARNO, to se ne dovodi u pitanje ni u jednom trenutku, mi odgovaramo njima a ne oni nama”. Oni su ti koji idu po Škotskoj, razgovaraju, slušaju, ne čekaju da ih pozovu, ne čekaju da ih građani vuku za rukav.

 

I opet se vraćam na svest, nivo njihove političke kulture i odgovornosti. Nešto što kod nas nažalost još uvek ne postoji, a čini se da ni ne postoji ni volja da se nešto promeni s tim u vezi.

 

Kod nas javni funkcioneri ne vole kada im postavljamo pitanja, ignorišu naše e-mailove, pozive, poruke. Institucije se ne libe da nas ostave bez traženih informacija, na koje imamo pravo. I to bez trunke odgovornosti. Trenutni put do informacija koje poseduju institucije u našoj zemlji je put kroz jedan vrlo komplikovani lavirint. Tražimo informaciju, krenemo kroz lavirint, pa udarimo u zid, pa u još jedan i onda još jedan. Od informacije ni traga ni glasa. Onda, dignemo ruke, odustanemo. Razočaramo se, po ko zna koji put, u sistem, institucije, njihovo funkcionisanje.

 

Da bi se nešto promenilo, mi građani, ne smemo da odustanemo. Nemamo pravo na to.  Imamo pravo da budemo uporni, da ukazujemo na naša prava i njihovo kršenje. Da se borimo. Da zahtevamo da nam polažu račun o tome kako se troše naše pare. A u toj borbi nismo sami. Obilazeći Srbiju svake nedelje srećemo hrabre, odvažne i uporne ljude koji ne odustaju.

 

Da, naša realnost je prilično teatralnija, burnija. I u nizu novih “kriza” na Kosovu, paradoksalne situacije u Parlamentu, mora lažnih vesti, izbornih tenzija bliži se i 5. oktobar. Svake godine sve nečujnije. Nama, generacijama koje smo ovaj događaj pratili samo na televiziji, čini se da 18 godina od početka demokratskih promena za tekovine ovoga dana moramo ponovo da se borimo. Nove generacije koje su rođene nakon ovoga događaja moraće da se bore za iste stvari za koje su se borili njihovi roditelji.

 

Baš na dan kada obeležavamo punoletstvo petooktobarskih promena počinje i treća po redu Akademija demokratije. Sasvim slučajno a opet toliko simbolike u tom danu. Nova generacija mladih ljudi, budućih lidera, koji se 5. oktobra ni ne sećaju i o kome su čitali samo u knjigama ili novinskim člancima započeće svoje jednogodišnje putovanje. Program koji će im pomoći da razviju svest zašto je bitno da institucije funkcionišu, kontrolišu jedna drugu, zašto je bitno da imamo jak Parlament, nezavisno i efikasno pravosuđe, četvrtu granu vlasti – nezavisne institucije koje će pre svega štititi prava građana.  Pre svega, naučiće mnogo o svojim pravima i šta im ta prava donose. Naučiće kako će im ta prava pomoći da se bore protiv trenutne samovolje institucija i pojedinaca. Naučiće kako da pozivaju na odgovornost svoje predstavnike. Kako da prepoznaju i bore se protiv lažnih vesti i izrečenih neistina. Kako da postanu ODGOVORNI građani!

 

 

 

 

 

 

 

Povodom Međunarodnog dana prava javnosti da zna institucija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dodelila je priznanje Crti za poseban doprinos afirmaciji prava javnosti da zna.

Ovo priznanje nam je posebno važno jer pravo javnosti da zna u svojoj osnovi ima slobodu i slobodne ljude. Nadam se iskreno, da mi nismo poslednji koji dobijamo ovu nagradu“ izjavila je direktorka Crte Vukosava Crnjanski tokom dodele priznanja.

Povodom Nacrta izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je tokom proleća predstavilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, a koji ukazuje na nameru države da javnosti oteža uvid u rad javnih institucija, Crta je sa još nekoliko organizacija civilnog društva pokrenula inicijativu za odbranu prava javnosti da zna „Srbija do informacija„.

Crta je pokretač inicijativa Otvoreni parlament, Istinomer i Građani na straži koje nastoje da građanima omoguće lakši uvid u rad državnih organa i političara obezbeđujući im informacije o njihov radu.

Često se u javnosti postavlja pitanje da li nam je bolje ili lošije danas ili za vreme Miloševića. Posle 5. oktobra ili za vreme samoupravnog socijalizma. Siguran sam da svaki građanin Srbije može iz svoje perspektive da ocenjuje da li živi slobodnije, izvesnije, bezbednije sada, ili pre dvadeset godina.

 

Kao aktivista u organizaciji koja se bavi demokratizacijom društva, na prošlost gledam pre svega iz perspektive poštovanja ljudskih prava, rada institucija, vladavine prava, podele vlasti, javnosti u radu institucija, slobode izbora i prava glasa. U svakoj od ovih oblasti ima puno stvari koje liče ili su identične mračnim devedesetim.

 

U nedelji kada se obeležava Međunarodni dan prava javnosti da zna, idealna je prilika da se setimo vremena kada nije postojao Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kada nije postojala institucija Poverenika, kada je čitav korpus prava građana da imaju neposredan uvid u poslove institucija, bila pusta želja.

 

U vreme pre donošenja Zakona, pristup informacijama je bio predmet isključivo političke odluke. Javni funkcioneri su procenjivali kada, kome i zašto će dati neku informaciju. Često je to rađeno sa vrlo određenim politikantskim ciljem – sebe da ojača ili protivnika da oslabi. Mediji, oni koji nisu želeli da budu propaganda, imali su gotovo vezane ruke. Jer im je izveštavanje o svim teme koje život znače zavisilo od samovolje onih na vlasti.

 

Ta moć ili samovolja vlasti je ograničena Zakonom 2004. godine.

 

Zamislite situaciju u kojoj vi svesno krišite zakona a da za to prođete nekažnjeno – zvuči savršeno, zar ne? Tada je javnost, a pre svih novinarke i novinari, dobili alat da do informacija dolaze po unapred ustanovljenim procedurama i jasno određenim vremenskim rokovima. Kako su godine prolazile značaj ovog zakona za uživanje medijskih sloboda, borbe protiv korupcije i unapređenja transparentnosti i otvorenosti državnih organa je sve više rastao u javnosti.

 

Mnoge istine smo saznali za prethodnih 14 godina. Od krađe narodnih para od strane drumske mafije, zloupotreba javne imovine u privatne svhe, kontroverznih ugovora potpisanim u ime Srbije (Fijat, Železara, Jat, aerodrom, itd.), do toga kakvu vodu pijemo. Saznali smo i koji procenat doktorata su neki javni funkcioneri plagirali i tako postali doktori nauka, na lažan način. Neke od mnogobrojnih afera koje su upravo građani, organizacije civilnog društva, mediji saznali koristeći se pravom na pristup informacijama su dobile i sudski epilog.

 

Godinama su se javni funkcioneri nervirali što im neki uporni i dosadni građani postavljaju pitanja. Što o njima novinari (ovde ne govorim o protokolarnim izveštačima koji sebe nazivaju novinarima) pišu priče. Što su morali da odgovore na mnoga neprijatna pitanja, i dostave zvanična dokumenta, jer ih je na to primoravao Zakon.

Onda su odlučili da to promene. Ako izmenimo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dosetili su se mudri političari na vlasti, tako što ćemo izuzeti sva ona za nas važna tkz. društva kapitala (čitaj: tamo gde ima puno para) i tako što ćemo zakomplikovati, proces pristupa informacijama od javnog značaja, baš nas briga ko će i šta da nas pita – nećemo morati da im ništa odgovorimo. Uz to, sistematski ćemo napadati i diskreditovati instituciju Poverenika, pa ako se neko i odvaži da nas pita i zapitkuje – dobiće etiketu stranog plaćenika, izdajnika i saradnika tajkuna.

 

Na nama je da odlučimo da li ćemo pustiti političarima na vlasti, kao što je Vučić  da nam ukinu prava za koje smo se izborili ili nam je do tih prava stalo? Da ne bismo informacije od institucija tražili preko Deda Mraza, na nama, slobodnim građankama i građanima je da sprečimo usvajanje zakone kojima bi se i miloševićevi zakonopisci dičili. #SrbijaDoInformacija

http://www.srbijadoinformacija.rs/

Tekst je napisan za dnveni list Danas za rubriku „Lični stav“.

Pravo javnosti da zna je osnov svakog demokratskog društva, dok je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja osnov uspešne borbe protiv korupcije, zaključak je foruma “Zašto nam je važan slobodan pristup informacijama“ koji su organizovali CRTA i  USAID Projekat za odgovornu vlast (GAI) u okviru obeležavanja prve Nedelje prava javnost da zna.

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je naglasio da je Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja u osnovu svake uspešne borbe protiv korupcije.Srbija tapka u mestu što se tiče takve borbe, a to govori i činjenica da se početakom godine Srbija pojavila na crnoj listi zemalja sa „strateškim manjkavostima“ u sistemu borbe protiv pranja novca. Moraju se polagati računi za korišćenje državnog novca. Ipak, Nacrt izmena zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nije u korelaciji sa ovim na šta sam upozorio“, kazao je.

 

Uporedno iskustvo iz Slovenije, prenela je bivša zamenica Poverenika za informacije od javnog značaja  ove države rekavši da je ovo pravo u Sloveniji mnogo šire nego u Srbiji te su za razliku od predloga Nacrta srpskog zakona kojim je predloženo da se izuzmu društva kapitala, u Sloveniji su čak i banke u koje je država uložila novac obaveznice ovog zakona. „U Sloveniji mediji imaju pravo da postave pitanje, a ne samo traže informacije iz dokumenata. Rok za to je 7 dana, a ako novinar ne dobije odgovor postoje konsekvence u javnosti“, rekla je Lemunt Strle.

 

Iskustva civilnog društva u Srbiji opisala je Ana Toskić iz organizacije Partneri Srbija naglasivši da nije sigurna da li ohrabruje ili razočarava to što nakon 14 godina opet branimo i promovišemo jedno pravo koje bi do sada trebalo da je utemeljeno. Novinarka Insajdera Senka Vlatković Odavić  rekla je da novinari  ovaj zakon koriste kao značajnu alatku u svakodnevnom radu. „Došli smo u situaciju da i ona dnevna pitanja moramo slati mejlom umesto što da dobijemo odgovore od portparola institucija. To onda postaje formalna stvar i često odgovor ne dobijemo. Sve češće šaljemo zatheve za informacije od javnog značaja i zato smo 2009. godine imali emisiju koja je cela uređena na osnovu informacija dobiejnih uz pomoć ovog  zakona”, objasnila je.

 

Obeležavanje prve Nedelje prava javnosti da zna završava se sutra Međunarodnim danom javnosti da zna.

Presudom Prekršajnog suda u Beogradu ministar odbrane Aleksandar Vulin osuđen je kao odgovorno lice u Ministarstvu odbrane – Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA), koje Crti nije odgovorilo na zahteve upućene po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja.

 

Ministar Vulin osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 10.000 dinara i obavezan da na ime troškova prekršajnog postupka plati iznos od 1.000 dinara.

 

Ova presuda je važna jer šalje poruku da se ne može na osnovu samovolje odlučivati da li javnost ima pravo da zna kako postupaju državni organi. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja garantuje građanima da imaju pravo na uvid u rad državnih organa i propisuje koje su informacije od javnog značaja” izjavio je Raša Nedeljkov, programski direktor Crte koji je i bio tražilac informacije.

 

Presuda je stigla u trenutku kada je Crta počela sa obeležavnjem prve Nedelje prava javnosti da zna u okviru kampanje “Srbija do informacija” pokrenute kao reakciju na Nacrt izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji ukazuje na nameru države da javnosti oteža uvid u rad javnih institucija.

 

Informacije koje je Crta tražila odnose se na incident koji se dogodio na uglu ulica Birčaninove i Svetozara Markovića tokom održavanja Parade ponosa u Beogradu 2014. godine, a u koji je osim Andreja Vučića i Predraga Malog bila uključena i Vojna policija. Ministarstvo odbrane – VBA nije u roku predviđenim Zakonom dostavilo tražene informacije niti je donelo rešenje kojim je zahtev odbijen.

 

CRTA je zahtevala pristup kopijama dokumenata koje se odnose na incident, kao i informacijama o ukupnom broju predmeta, izuzimajući ona koja bi mogla da ugroze lične podatke, a u kojima se nalaze zadržani podaci za 2014. i 2015. godinu koje je Vojnobezbednosna agencija zahtevala od drugih nadležnih organa. Razlozi za odbijanje postupanja po zahtevima odnose se na poverljivost traženih informacija, ali je Prekršajni sud ocenio da tražene informacije nisu označene stepenom tajnosti „poverljivo“ kako je to VBA navela.

U prilogu je obrazloženje presude.

Prva „Nedelja prava javnosti da zna“ u Srbiji počeće u ponedeljak 24. septembra, a završiće se u petak 28. septembra obeležavanjem „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ koji se obeležava širom sveta. Tim povodom u okviru kampanje „Srbija do informacija“ u više gradova u Srbiji (Prijepolje, Užice, Valjevo, Smederevo, Sombor) tokom „Nedelje prava javnosti da zna“ biće organizovane ulične akcije pod nazivom „Ako želiš informacije od javnog značaja, zašto ne pišeš Deda Mrazu?“. Cilj akcije je da se građani informišu na interesantan način o ovom važnom pravu.

 

Pravo javnosti da zna je veoma važno pravo koje kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja omogućava svim građanima da imaju uvid u rad javnih institucija koje se finansiraju njihovim novcem. Ovaj Zakon omogućio je građanima da saznaju mnoge činjenice od javnog interesa koje bi ostale sakrivene od očiju javnosti.

 

Nacrt izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je tokom proleća predstavilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ukazuje na nameru države da javnosti oteža uvid u rad javnih institucija. Od građana se očekuje da plaćaju i da ne pitaju kako se troši njihov novac.

 

Da podsetimo, grupa organizacija civilnog društva koju čine između ostalih Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, Pravni skener, Građanske inicijative, Slavko Ćuruvija Fondacija, Transparentnost Srbija, BIRN, Partneri Srbija i Fondacija za otvoreno društvo Srbija pokrenula je inicijativu za odbranu prava javnosti da zna. Inicijativa je do sada okupila 80 građanskih i medijskih udruženja i organizacija.

 

Organizacije su ukazale da je veoma štetna odredba Nacrta zakona kojom se predviđa izuzimanje dela preduzeća (društva kapitala) koja raspolažu značajnom javnom imovinom od obaveze davanja informacija koje se odnose na njihov rad. Takođe, mogućnost da organi vlasti vode upravni spor protiv obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije u skladu sa načelom zakonitosti. Tokom javne rasprave 1.200 građana poslalalo je komentare nadležnom Ministarstvu da se ove štetne odredbe ne usvoje, ali do danas Ministarstvo nije obavestilo javnost da li su komentari prihvaćeni ili ne.

 

Evropski parlament je pokrenuo proceduru kojom se utvrđuje da li Mađarska ozbiljno krši vrednosti Evropske unije. Posle uobičajeno oštre debate u Strazburu prošle nedelje, Viktor Orban je po povratku u Budimpeštu objasnio taj postupak kao kaznu zbog njegove politike prema migrantima i kritikovanja Evropske unije. Međutim, postupanje sa migrantima je dospelo u centar pažnje svetske javnosti tek 2015. godine i predstavlja samo deo starijeg, mnogo dubljeg problema urušavanja demokratije u Mađarskoj. Orbanova partija Fides je pobedila na izborima pre osam godina i ubrzo zatim počela sa postepenim preuzimanjem svih poluga vlasti u državi, dok je od prvih rezolucija Evropskog parlamenta u kojima je kritikovano stanje demokratije u toj zemlji prošlo već sedam godina.

 

Evropski parlament je posle niza pokušaja da “mekšim” merama utiče na Orbanovu vladu ovog puta preuzeo odlučnu akciju. Pokrenuta je procedura predviđena članom 7 Lisabonskog ugovora, koja bi mogla da dovede do suspendovanja prava glasa Mađarske. Za mnoge čak i ova „nuklearna opcija“, tako nazvana jer se radi o najdrastičnijoj meri koju Unija može da preduzme prema članici, dolazi prekasno i ne predstavlja dovoljno snažnu meru. Možda su u pravu i možda je Mađarska nepovratno na putu razgradnje demokratskog poretka. Ali bez obzira na neizvestan ishod, sam ovaj događaj je važan za Evropsku uniju i za Srbiju, iz nekoliko razloga.

 

Evropski parlament je po prvi put pokrenuo proceduru kako bi se ustanovilo da li članica krši osnovne vrednosti Evropske unije. Odluka je doneta glasovima 448 poslanika, iz 24 od 28 članica, i iz svih poslaničkih grupa izuzev evroskeptičnog bloka desničarskih partija. Ovo se desilo samo još jednom, prošle godine, od strane Evropske komisije, zbog ugrožavanja vladavine prava u Poljskoj. Za uvođenje sankcija je potrebna saglasnost svih članica i do konsenzusa će teško doći jer će se Poljska i Mađarska međusobno štititi. Ali ovakvi potezi pokazuju da je među većinom političkih aktera u Uniji postignuto razumevanje da se klizanje u autokratiju država članica mora zaustaviti.

 

Politički akter najodgovorniji za ovaj preokret je Evropska narodna partija (EPP), koja je povukla liniju do koje će gledati saveznicima kroz prste. Vlada Viktora Orbana je dugo imala najveću podršku u Evropskom parlamentu u Hrišćansko-socijalnoj uniji Bavarske. HSU Bavarske je značajna ne samo kao sestrinska partija vladajuće Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj, već i kao partija čiji je član, Manfred Veber, lider najveće grupe partija u Evropskom parlamentu – EPP. Iako ovu partiju sa Fidesom vežu konzervativne vrednosti i skepsa prema politici migracija nemačke kancelarke, Orbanov odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i osnovnim slobodama konačno je stvorio rascep između njih.

 

Preokret u odnosima prema Orbanu dešava se u kontekstu kampanje za izbore za Evropski parlament zakazanih za maj sledeće godine. Veber je već najavio kandidaturu za sledećeg predsednika Komisije, pa je odluka da se jasno suprotstavi evro-skeptičnom Orbanu bila prvi test njegove posvećenosti evropskom projektu. Sa druge strane, Orban je najavio pokretanje nove grupe kojom bi se snažnije integrisale desne evroskeptične partije. Teško je zamisliti da u ovako postavljenim odnosima pitanje kvaliteta demokratije neće biti jedna od centralnih tema oko kojih će se sukobljavati političke opcije u EU u narednom periodu.

 

Rezultati glasanja u Parlamentu trebalo bi da budu signal Srbiji o pravcu u kom će se kretati odnos sa Evropskom unijom. Problemi mađarske demokratije su brojni, ali dobar deo njih, od netransparentnosti ustavnih promena, preko ugrožene nezavisnosti sudstva i drugih institucija, neravnopravnih izbornih uslova, izražene korupcije i sukoba interesa, političkog uticaja na medije, do smanjivanja pristupačnosti informacijama od javnog značaja, predstavljaju kritične tačke i u Srbiji.

 

Ukoliko se u narednom periodu nastavi ovaj trend presipitivanja funkcionisanja demokratije u državama članicama, i očekivanja od kandidata će se povećati. Ako su do sada ključni akteri u Evropskoj uniji bili spremni da iz bilo kog razloga gledaju kroz prste kandidatima čiji se kvalitet demokratije pogoršava, posle ove odluke Evropskog parlamenta čini se da će to postati mnogo teže.

 

Orban je jednom prilikom opisao svojim pristalicama njegov odnos sa Briselom kao ples – pretvara se da sluša, napravi nekoliko pokreta tako da izgleda kao da ih prati, i onda nastavi da radi ono što je prvobitno namerio. Ovaj ples je trajao godinama, sve dok su postojale dve strane spremne da ga igraju. Ali ako Srbija i druge zemlje kandidati budu oponašali korake Orbanovog plesa, moguće je da će ga igrati sami.