Kampanja “Inspiring Girls” predstavljena je na BUDI (Bijenale umetničkog dečijeg izraza) festivalu Kulturnom centru u Pančevu  organizovanjem događaja “Devojčice imaju reč”. Devojčice i dečake inspirisale su uspešne žene različitih profesija svojim savetima i iskustvima, poručujući im da prate svoje snove i napreduju u ostvarenju svojih želja na životnom putu koji ih čeka.

Sa devojčicama i dečacima iz OŠ “Jovan Jovanović Zmaj” iz Pančeva, razgovarale su inspirativne žene iz sveta arhitekture, novinarstva, sporta, preduzetništva i dizajna : Mina MIladinović-arhitekta, pozorišna scenografkinja i kostimografkinja, autorka modnog asesoara KOKO DAŠ i dečije garderobe GROWING THINGS, Milica Živić-novinarka i atletičarka, Tijana Petrović-preduzetnica društveno odgovornih igračaka u Srbiji  „Koba Yagi Toys“  i suosnivačica edukativnog programa Designathon Works Srbija i Aleksandra Nikolić-master inženjerka pejzažne arhitekture i hortikulture i osnivačica sopstvenog brenda Sokolina art.

Kampanju “Inspiring girls”  je pokrenula organizacija CRTA iz Beograda po uzoru na istoimenu kampanju iz Velike Britanije, a čiji je cilj borbra protiv rodnih predrasuda i osnaživanje devojčica. Kampanja „Inspiring girls“ u Velikoj Britaniji, je za četiri godine, okupila 26 hiljada volonterki i uključila 300 hiljada devojčica. U kampanju u Srbiji aktivno su uključeni i dečaci jer je važno da i oni budu upoznati sa čime se sve u svojoj karijeri i životu susreću žene – njihove drugarice, sestre, mame…kako bi spremno učestovali u izgradnji ravnopravnog društva.

U okviru ove kampanje, slični događaji su organizovani u još nekoliko osnovnih škola u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kikindi.

U okviru BUDI (Bijenale dečijeg umetničkog izraza) festivala, koji se održava na svake dve godine u Pančevu, kampanja Inspiring Girls Srbija održala je panel-razgovor „Devojčice imaju reč“ sa učenicima OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“.

 

Kroz druženje i razgovor sa uspešnim i inspirativnim ženama, dečaci i devojčice su imali priliku da se  bliže upoznaju sa njihovim profesijama, izazovima na koje su nailazile na profesionalnom putu ali i prilikama koje su im se ukazale.

 

Učesnice na predstojećem događaju su bile:

1-Aleksandra Nikolić-master inženjerka pejzažne arhitekture i hortikulture,
osnivačica sopstvenog brenda Sokolina art

2-Mina Miladinović– arhitekta, pozorišni scenograf i kostimograf, autorka brenda modnog asesoara KOKO DAŠ i dečije garderobe GROWING THINGS

3-Milica Živić-novinarka i atletičarka

4-Tijana Petrović– preduzetnica i osnivačica društveno odgovornih igračaka u Srbiji  „Koba Yagi Toys“, suosnivačica edukativnog programa Design For Change Srbija

 

Kampanja „Inspiring girls“ u Velikoj Britaniji, je za četiri godine, okupila 26 hiljada volonterki i uključila 300 hiljada devojčica. U okviru ove kampanje, slični događaji su organizovani u još nekoiko osnovnih škola u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kikindi.

Više o samom događaju možete pogledati ovde.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Upravni sud je svojim primedbama i predlozima na izmene  Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja upućenim Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, potvrdio stav grupe organizacija civilnog društva da mogućnost da organi vlasti vode upravni spor protiv obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije u skladu sa načelom zakonitosti.

 

Ova odredba narušava jedinstvo pravnog sistema, zato što sadrži drugačija pravila u odnosu na ona iz sistemskih zakona, kao što su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima. Usvajanje odredbe kojom bi se omogućilo organu vlasti da protiv rešenja Poverenika pokrene upravni spor onemogućila bi ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama.

 

Grupa organizacija civilnog društva koju čine između ostalih Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, Pravni skener, Građanske inicijative, Slavko Ćuruvija Fondacija, Transparentnost Srbija, BIRN, Partneri Srbija i Fondacija za otvoreno društvo Srbija pokrenula je inicijativu “Odbrani pravo na informacije – Ne dam da javno bude tajno” za odbranu prava javnosti da zna, odnosno, da ne dozvoli da se izmenama zakona dovede u pitanje mogućnost da građani dolaze do informacija o radu javne uprave.

 

Incijativi se do sada pridružilo više od 80 organizacija, medijskih udruženja i medija. Putem onlajn platforme 1.119 ljudi je u toku javne rasprave poslalo komentare na nacrt zakona nadležnom Ministarstvu.

 

Nacrt koji je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predstavilo javnosti i koji je bio predment javne rasprave, sadrži određene odredbe koje ozbiljno prete da ugroze dostignuti nivo prava građana da imaju uvid u rad državnih organa.

 

Inicijativa “Odbrani pravo na informacije – Ne dam da javno bude tajno” ukazala je i da je veoma štetna i odredba kojom se predviđa izuzimanje dela preduzeća (društva kapitala) koja raspolažu značajnom javnom imovinom od obaveze davanja informacija koje se odnose na njihov rad. Naime, predlogom se želi isključivanje javne kontrole iz  poslovanja javnog sektora. Takođe,  propuštena je i prilika da se predvidi efikasniji sistem koji bi omogućio izvršenja Poverenikovih odluka.

Povodom obeležavanja Dana Evrope i posete delegacije holandskih parlamentaraca Srbiji, organizacija CRTA i Ambasada Kraljevine Holandije organizovale su razgovor između parlamentaraca i mladih iz Srbije o procesu evropskih integracija u Ustanovi kulture „Parobrod“.


Tema sastanka bila je „Serbia and EU – What is in it for me, what is in it for you“, a diskutovalo se o značaju procesa evropskih integracija.

Ovaj razgovor okupio je mlade buduće profesionalce i stručnjake, koji su imali priliku da daju odgovore na pitanja: Kako vide svoj život kao građani EU?  Šta će to značiti za njihovu budućnost? I koje benefite će Holandija i ostale članice imati od pridruživanja Srbije Evropskoj uniji?


Ukupno 30 mladih profesionalaca imalo je priliku da razgovara sa delegacijom Odbora za evropske poslove Donjeg doma Parlamenta Kraljevine Holandije, koju su činili: Malik Azmani – predsednik Odbora,  Kees Verhoeven iz Centrističke partije D66, Frank Furselaarb iz Socijalističke partije, Anne Mulder iz Narodne partije za slobodu i demokratiju, Bram van Ojik iz partije Zelena levica, Stieneke van Der Graaf iz Hrišćanske unije, Pieter Omtzigt iz Hrišćanske demokratske partije i Jeffrey van Haaster-sekretar Odbora.

Ništa.

 

Kao i do sad.

 

Ništa.

 

I mogla bih ovde slobodno da završim, i da se razumem sa najvećim brojem ljudi koji ovo budu čitali. Nastaviću samo zato što mi se u poslednje vreme previše puta dešavalo da sam u ozbiljnoj manjini onih koji su spremni da javno govore o onome što većina ljudi vidi oko sebe, na poslu, u saobraćaju, pročita u novinama. Većina ćuti, iz straha. A slobodan čovek nije onaj koji ćuti. Zemlja u kojoj se vlada strahom, nije slobodna. A sasvim sigurno nije demokratska.

 

Licitira se u javnosti koliko će ministara biti zamenjeno. Licitira se brojem i imenima. I eto zabave za sve. Pa kombinacija je previše. A retki su oni koji pitaju – pa čekajte, zašto ih menjate i na osnovu čega? Koji su to kriterijumi koji su korišćeni za ocenu uspeha ministrovanja? Da li je urađena procena stanja u oblasti delovanja ministarstva, analizirana implementacija postojećih zakona, ili su možda predložene njihove promene pa nismo zadovoljni učinkom, urađeno je nedovoljno da budemo bliži EU kao strateškom opredeljenju naše zemlje, nisu dobro osmišljeni neki od silnih, bombastičnih projekata? Nešto bar. Neki kriterijum? Kriterijumčić? Ništa.

 

Kao i mnogo puta do sada, vanredni izbori ili rekonstrukcije vlade koriste se za dodatno zamajavanje ljudi. Oproban recept za nastavak kampanje u kojoj se izbegavaju odgovori na ozbiljne probleme, stvaranje privida da se ipak nešto dešava, kreiranje utiska da se Srbija kreće u dobrom pravcu. A u stvarnosti, ne da stojimo u mestu, nego smo ubacili u rikverc i dali gas. Za sad smo izgrebali i iščukali ovu Srbiju vozeći u rikverc, ali je pitanje trenutka kad ćemo se slupati. A nikog ni na vidiku da postavi bar neke bankine da se ne survamo u provaliju.

 

Osim zamajavanja svih nas, na delu je i vladavina strahom. Jasan mehanizam koji deluje kroz konstantan pritisak na državni aparat, gde u svakom trenutku, bez objašnjenja i bez jasnih kriterijuma, svako može biti promenjen, zamenjen, smenjen. Mi, trenutno, kroz rekonstrukciju možemo samo da vidimo 20 ministara čija je glava na panju (21. je pre dva dana sam podneo ostavku iz ličnih razloga kako nam je saopšteno) – ali poruka je jasna – gledajte šta radim njima, ako mogu tako njima, šta tek mogu svima vama koji ste negde niže u sistemu. Svi ucenjeni, svi zaglavljeni, svi uplašeni. Pa ko normalan pod takvim pritiskom može da se bavi svojim poslom? Ciničniji od mene će reći pa što su se upuštali u to kolo, sami su tražili. Ja neću. Danas su oni, sutra smo svi mi. Verujem da ipak među njima ima i poštenog sveta koji želi da se bavi politikom i misli da su dovoljno stasali da mogu da doprinesu društvu kroz zaštitu javnog interesa, kreiranje i vođenje pravednijih politika, da radi u interesu svih građana. I sigurno sam naivna, ali pustite me. Nisam još uvek spremna da dignem ruke od svega i mislim samo na sebe. A vi?

 

A šta bih zapravo ja – ja bih da kao javnost postavimo pitanje na osnovu kojih kriterijuma se biraju ministri. Da li su to najbolji među nama, da li su sposobniji, uspešniji? Koji su planovi za delovanje Vlade, da se iz obećanja u kampanji (sve znam, ovo je tema za drugi blog) i ekspozea premijera formulišu jasni ciljevi delovanja, da se mere prolazna vremena, merne tačke, da se zna kad i na osnovu čega se meri uspeh, i da javnost ima uvid u sve to, da nam se položi račun, jer mi smo ih tamo doveli našim glasom. Na kraju, da razumemo da ako ulazimo u proces rekonstrukcije Vlade gde nas on vodi i šta nam se novo nudi. Zašto rekonstrukcija, a ne novi izbori? I mislim da ne tražim mnogo, ovo i deca pre škole nauče, postoje kriterijumi i ocenjivanje, jasna su pravila, a i posledice za njihovo nepoštovanje. Deca znaju. Šta se desi tokom odrastanja?

 

I da se vratim na početak. Od ove rekonstrukcije Vlade ne očekujem ništa. Jer im se tako može. Jer mi pristajemo.