Dok se osvrćemo na prvih godinu dana u radu predsednika Republike, Aleksandra Vučića, čini nam se da taj period traje mnogo duže, čak i predugo. Postavljamo pitanje da li nas ovaj osećaj vara ili zaista živimo u univerzumu koji se okreće oko jedne te iste jedinice – ličnosti i odnosne partije – i u kom je smena različitih izbornih ciklusa skoro sasvim precizno zamenila smenu godišnjih doba.

 

Kako je tako nešto uopšte moguće?

 

U istoj godini u kojoj koincidira i prva godišnjica otkako je Aleksandar Vučić stupio na dužnost predsednika, obeležavamo i šestu godinu otkako su vladajuća stranka i aktuelni predsednik, menjajući različite oblike i boje, zauzeli skoro svaku ključnu funkciju u državi i na brzinu preuzeli i skoro svaku zajednicu u zemlji. Na isti način je na brzinu, u prvom krugu predsedničkih izbora, uz izraženo korišćenje svih sredstava, a ponajviše onih zakonom, razumom i etikom nedozvoljenih, Aleksandar Vučić postao predsednik Republike.

 

Sam prelazak Aleksandra Vučića na novu funkciju, pak, ne donosi ništa novo i drugačije, jer on, ključnu funkciju nikada nije ni napustio. Aleksandar Vučić je zadržao svoje mesto predvodnika partije koja teži da nametne sebe kao jedinog (do)nosioca istine i koja ne preže od toga da prostim, binarnim opozicijama deli “narod” na “dobar” i “otpadnički, kontaminiran degutantnim vrednostima” deo kako bi upravljala čitavim sistemom kroz buđenje najprizemnijih strasti.  

 

Međutim, ponovo postavljamo pitanje kako je to moguće kad Ustav Republike Srbije insistira na tome da je predsednik onaj organ koji izražava državno jedinstvo i predsednik mora uložiti dodatan napor kako bi istovremeno predstavljao sve građane, kako  one koji su ga na ovu funkciju izabrali tako i one koji ga kritikuju. Uvažavanje duha važećeg Ustava nalaže da predsednik mora predstavljati sve građane Srbije, a ne samo svoju partiju, makar ona bila dominantna.

 

Vršenje partijske funkcije Ustavom, dakle, nije zabranjeno. Ipak, komparativna ustavna praksa pokazuje da su brojne države u regionu prepoznale potrebu da ovu zabranu eksplicitno propišu. Ustavi Rumunije, Albanije i Hrvatske zabranjuju predsedniku da u toku mandata bude član političke partije, dok Ustav Bugarske dozvoljava članstvo ali ne i rukovođenje partijom. Predsedniku Srbije, sa druge strane, ostavljen je prostor da sam odluči o tome da li će uticaj ostvarivati i sa pozicije stranačkog lidera. Predsednik Vučić odlučio je da državno jedinstvo može oličavati i sa čela vladajuće partije.

 

Predsednik Vučić nije jedini koji se na tako nešto odlučio. Nakon 2008. godine, kada je počeo drugi mandat Borisa Tadića kao predsednika Republike, promenjen je dotadašnji odnos snaga u Parlamentu. Tadićeva DS postala je okosnica vladajuće koalicije i sam predsednik Republike, koji je ujedno bio i predsednik stranke, političku moć crpeo je iz činjenice da je upravljao vladajućom političkom strankom.  U tom periodu, u osnovi parlamentarni sistem u praksi se izobličio i približio predsedničkom. Povratak u ustavne okvire funkcija predsednika Republike doživela je u periodu 2012-2017. godine kada je predsednik Nikolić zapravo postupio u duhu Ustava i odstupio od članstva u stranci. Iako se Nikolić u više navrata opredeljivao kao „predsednik svih građana koji je stranački opredeljen“ činjenica je da je, napustivši čelo stranke, Nikolić kontrolu nad mehanizmom stranačkog odlučivanja prepustio Vučiću, a on sam držao se svojih ustavnih ovlašćenja koja, u osnovi, nisu stvarna izvršna vlast.

 

Ponovno približavanje predsedničkom sistemu, mimo Ustava i mimo zakona, i to još drastičnije nego kod jednog od prethodnika, Borisa Tadića, počelo je sa novim predsednikom, 2017. godine. Da se neće striktno držati svojih nadležnosti, predsednik Vučić je pokazao vrlo brzo nakon preuzimanja mandata, prilikom predlaganja Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Predsednik je smatrao da oličava državno jedinstvo i kada je odlučio da, kao predsednik SNS-a, aktivno učestvuje u kampanji svoje stranke na lokalnim izborima koji su se u nekoliko opština i gradova u Srbiji održali od početka njegovog mandata. Nedavna Vučićeva najava ukidanja zakona kojim su smanjene penzije još jedan je drastičan primer mešanja predsednika u nadležnosti Vlade.

 

I da se vratimo na pitanje sa početka – kako je i zašto moguće ovako drastično i vaninstitucionalno pomeranje i koncentrisanje moći? Odgovor je da mi imamo politički sistem koji je nominalno utvrđen pravnim okvirom, ali se, faktički, on prilagođava stanju i različitim potrebama u zavisnosti od toga ko se nađe na poziciji da tim procesima upravlja. Jedno su promene zakona, a ono što imamo sada je faktička promena društvenog uređenja kroz delovanje aktera – predsednika i partije.

Umesto jedinstva naroda, Aleksandar Vučić sa mesta predsednika Republike izražava jedinstvo svih svojih funkcija. I postalo je evidentno da u ovom društvu više nije bitno čega si predsednik, dokle god si predsednik.

U okviru radionice Rails Girls Beograd, kampanja Inspiring Girls Srbija održala je panel-razgovor „Devojčice imaju reč“ sa učenicama osnovnih škola iz Beograda.

 

Rails Girls Beograd je zajednica koja u  proteklih pet godina devojkama i ženama pruža mogućnost da se upoznaju sa osnovama veb programiranja koristeći Ruby on Rails tehnologiju. Svake godine organizuju niz besplatnih radionica, a od 2016. godine tu je i poseban program namenjen tinejdžerkama.

 

Kroz druženje i razgovor sa uspešnim i inspirativnim ženama iz sveta IT industrije i programiranja, devojčice su imale priliku da se  bliže upoznaju sa njihovim profesijama, izazovima na koje su nailazile na profesionalnom putu ali i prilikama koje su im se ukazale.

 

Sa devojčicama su razgovarale:

1-Milena Marić-profesorka programiranja i matematike u
Devetoj beogradskoj gimnaziji „Mihailo Petrović – Alas“

2-Jovana Kostić-rukovodilac Produc Management tima u kompaniji TeleGroup

3-Mina Miletić-Management assistant u web agenciji Namics

 

Kampanja „Inspiring girls“ u Velikoj Britaniji, je za četiri godine, okupila 26 hiljada volonterki i uključila 300 hiljada devojčica. U okviru ove kampanje, slični događaji su organizovani u još nekoiko osnovnih škola u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kikindi.
Više o samom događaju možete pogledati ovde.

Žabljak, avgust 1992. godine. Jedemo sladoled na Durmitorskom suncu u čuvenoj poslastičarnici „Duga“ i kao sva „pametna“ deca, pravimo se da čitamo novine. Došli smo iz vikendica da uzmemo štampu koja je dolazila isključivo popodne, za taj dan. Dva dečaka, ukupno 24 godine. Volimo prirodu, život, Durmitor, upijamo sve i imamo osećaj da možemo da menjamo svet. Zbog toga ga upoznajemo čitajući novine. Tako i učimo ko je Milo.

 

Tačno 24 godine kasnije, dečaci iz uvoda su postali kumovi, „Duge“ više nema, DPS ponovo pobeđuje na izborima 2016. godine, pa 2017. ponovo i 2018. na lokalnim izborima, izgleda, ponovo.

 

Isti su samo Durmitor i predsednik DPS-a.

 

Od 2012. godine pa na ovamo, jedno pitanje ponovo spaja „dva oka u glavi“ – Srbiju i Crnu Goru: koga građani biraju i da li izbor postoji?

 

Procenat izašlih na izborima u Srbiji se kreće od 53% do 57%. Čak ni predsednički izbori 2017. godine nisu „izvukli“ više od 54% upisanih birača na biračka mesta.  Sa druge strane, Crna Gora je bila poznata po tome što građani „vole“ da glasaju. Predsednički izbori 2018. godine – izlaznost 63,98%, a na lokalnim u Podgorici – izlaznost  64,2%.

 

Od 2012. godine u Srbiji, prema rezultatima, postoji samo jedan izbor – na svim nivoima. U Crnoj Gori od 1992.

 

I ako uzmemo u obzir sve vidljive i nevidljive pritiske, nezakonite radnje koje je po običaju teško dokazati i koje traju toliko da stanu u jednu vest, ostaje pitanje: Da li smo imali izbora? Da li si ti imao izbor?

 

Ljudi uglavnom glasaju za siguran posao i prosečnu platu, garantovanu „koricu hleba“. Brane sebe i sistem koji ih hrani, jer ne vide drugi. Glasaju da ne ispaštaju. I za subvencije za nabavku novog grla…i za one nove koševe koje je Milo obećao kada je igrao basket sa tvojim bratancem…

 

Neće znati mora li država da obori rekord u zaduživanju da bi izgradila autoput, pa da se od Kolašina do Podgorice stigne za pola sata. Isto tako neće znati, ako žive u Srbiji, ko je investirao u koga – Fijat u Srbiju ili Srbija u Fijat, koliko troše Železnice, šta radi Air Srbija i rade li u kompaniji „Jura“ radnici u uslovima dostojnim 21. veka ili  19. veka.

 

Zanimljivo je da se u Crnoj Gori forme menjaju ali suštine vladanja ostaju iste. Zato se „vladari“ u novijoj istoriji mogu pobrojati na prste jedne ruke: Nikola Petrović (1860 – 1918) pa od 1945. u okviru SFRJ dominiraju Vidoje Žarković pa Blažo Jovanović (ovaj drugi zvanično do 1984, ali u praksi i kasnije), te od ranih devedesetih DPS, a od 1997. godine alijas Milo.

 

Mnogi se pitaju gde je tu demokratija, alternativa? Kako je moguće da neko po profesiji postane „opozicija“ i tu provede čitav život?

 

Ima tu neke zajedničke crte sa zbivanjima i u Srbiji i u Crnoj Gori. Samo u Crnoj Gori ipak to traje mnogo duže.

 

Uspeli su u sledećem: da nam ogade politiku. (Skoro) svako ko drži do sebe neće u politiku, jer je tamo mulj, živo blato koje guta sve. Sporadično neko „ispravan“ uđe, ali ga politika „pljune“  i izbaci nazad kao strano telo…i nastavi dalje svojim putem. Deca koja postaju vremenom ljudi ne žele više da menjaju sistem, lakše im je da ga napuste i odu „preko“. I tako u krug. Po onoj staroj – „što gore – to bolje“.

 

U prirodi, ali i u društvu ipak postoje neki red i neki zakoni. Balans se uspostavi. Uzmemo stvari u svoje ruke. Kada se u Durmitoru prepune rezervoari u planini od topljenja snega, negde u proleće, čuje se veliko BUM, voda jurne u Crno Jezero noseći pred sobom sav otpad iz šume koji joj je smetao i sprečavo prolaz. Meštani onda kažu „pukla Čelina“. Što se više otpada tokom jeseni i zime sakupi, to se „pucanje Čeline“ jače čuje.

 

Dečaci sa početka priče su još tu i još menjaju svet. Kao i mnogi drugi.

 

Pući će i nama Čelina.

Nestao vam je novac sa vaše kreditne kartice, saznali ste da je neko otvorio firmu na vaše ime, neko vas na društvenim mrežama obaveštava da ima vaš JMBG.

 

Svi ovi scenariji su mogući iako vam ništa nije ukradeno. Ali kako se onda to desilo? Naši lični podaci se već nalaze širom interneta u raznim masovnim bazama podataka kako društvenih mreža tako i raznih banaka, telekomunikacionih operatera, avionskih kompanija kao i kod raznih drugih kompanija. Tim podacima se vrlo lako može pristupiti. I pored toga što vam nisu ukrali vašu ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu ili kreditnu karticu neko vam je ipak ukrao vaše lične podatke.

 

Ali hajde da se vratimo jedan korak unazad i pokušamo da odgovorimo na pitanje šta su to lični podaci i zašto su nam oni važni. Ljudi često odmahnu glavom na ovu temu jer im zvuči dosadno i misle da se to njih ne tiče.

 

Lični podaci su mnogo više od vašeg imena i prezimena, adresa i JMBG. Lični podaci su i e-mail adresa, broj telefona, otisak prsta, fotografija, lokacija, broj poseta nekom sajtu, najčešće gledane serije itd. Dakle lični podaci su nešto što je neotuđivo od nas i što nas prati ceo naš život. Osim toga mi sami stvaramo nove vrste naših ličnih podataka. Samim pretraživanjem po internetu i korišćenjem društvenih mreža mi ostavljamo male tragove koje omogućavaju raznim kompanijama da prikupe naše podatke i da nam nude različite vrste proizvoda. Sve velike tehnološke kompanije zavise od ličnih podataka tako da i ne čudi što su doveli obradu ličnih podataka do savršenstva. Kako i ne bi kada su podaci nafta 21. veka. Naši lični podaci su roba, a ko ima najviše ličnih podataka ima i dominaciju na tržištu.

 

Za dva dana (u  petak 25. maj 2018. godine) na snagu stupa Opšta uredba EU o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR). Uredba pokušava da povrati kontrolu građana nad njihovim ličnim podacima. Osim toga uredba će obavezati sve kompanije da na jednostavan i razumljiv način objasne njihova pravila privatnosti. U svakom trenutku moći ćemo da znamo ko i u koje svrhe prikuplja naše lične podatke, ali i da tražimo da se naši podaci izbrišu i zaborave iz raznih baza i internet pretraživača.

 

Poslednji put kada je EU donela neki akt koji reguliše ovu oblast je bilo davne 1995. godine. Da li smo tada koristili Facebook, Google, Amazon, Netflix ili internet uopšte? Većina ljudi u EU, pa i u našoj zemlji, je u to vreme još koristila pejdžere.

 

Osim toga što će se Uredba direktno primenjivati u svim zemljama članicama EU ona će se primenjivati i u ostatku sveta. Ali na koji način?

 

Uredba će se primenjivati na sve kompanije koje obrađuju podatke građana koje borave na teritoriji EU. Dakle ukoliko se kompanija u Srbiji bavi poslovima nuđenja robe ili usluga građanima koji borave na teritoriji EU ova Uredba će biti primenjivana i na njih. Svi koji se nalaze na teritoriji EU su zaštićeni ovom Uredbom bez obzira odakle se obrađuju lični podaci i gde se oni fizičke nalaze. Ovde dolazimo do glavne teme interesovanja svih kompanija a to je pitanje kazni. Uredba predviđa kazne koji idu čak i do iznosa od 20 miliona evra ili 4% prihoda kompanije. Zamislite koliko iznosi 4% prihoda velikih IT, telekomunikacionih ili finanjskih kompanija. Upravo zbog toga ste verovatno poslednjih dana dobijali puno mailova sa raznih strana u kojima vas obaveštavaju da uskoro na snagu stupa nova Uredba.

 

A sada da se vratimo u Srbiju po ovim pitanju.

 

Situacija je totalno drugačija.

 

Mi živimo u društvu u kome je sasvim normalno da jedna državna institucija objavi na svojoj internet stranici lične podatke preko 5 miliona građana ili gde druga državna institucija samo nekoliko dana pred izbore objavi podatke preko 400.000 birača sa sve njihovim brojevima mobilnih i fiksnih telefona!

 

Srbija ima Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji je usvojen još davne 2008. godine. Ne treba trošiti reči i objašnjavati da trenutni zakon ni na koji način ne uvažava promene koje su nastale razvojem tehnologija i novih biznis modela. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je dostavio Vladi još pre 4 godine model zakona koji je bio usklađen sa tadašnjim EU standardima. Osim toga Vlada je prihvatila obavezu u procesu pristupanja EU da usvoji novi zakonski okvir do 2015. godine i to po uzoru na model Poverenika. Međutim, Vlada to još nije uradila. Kako su se u međuvremenu dogodile krupne promene iz ove oblasti grupa organizacija civilnog društva je u saradnji sa Poverenikom razvila novi model zakona i poslala je Skupštini i Vladi pre skoro godinu dana. Od tada ni traga ni glas o ovom modelu. Ali Ministarstvo pravde je naravno izradilo svoj nacrt koji ne ispunjava standarde u ovoj oblasti i na čije usvajanje se čeka.

 

Takođe, iako naš krivični zakonik poznaje krivično delo Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka za koje je zaprećena kazna zatvora do čak tri godine, autoru ovog bloga je ostalo nepoznato da li je iko odgovarao za ovo krivično delo osim u jednom izolovanom slučaju.

 

Zato sledeći put kada vas pitaju putem raznih vrsta politika privatnosti da li želite da neko ima na raspolaganju vaše lične podatke, koje može da skladišti, a zatim i proda ne budite lenji i pročitajte do kraja dokument jer ipak su lični podaci nešto što imate za ceo svoj život i što nije moguće zameniti.

Kampanja “Inspiring Girls” predstavljena je na BUDI (Bijenale umetničkog dečijeg izraza) festivalu Kulturnom centru u Pančevu  organizovanjem događaja “Devojčice imaju reč”. Devojčice i dečake inspirisale su uspešne žene različitih profesija svojim savetima i iskustvima, poručujući im da prate svoje snove i napreduju u ostvarenju svojih želja na životnom putu koji ih čeka.

Sa devojčicama i dečacima iz OŠ “Jovan Jovanović Zmaj” iz Pančeva, razgovarale su inspirativne žene iz sveta arhitekture, novinarstva, sporta, preduzetništva i dizajna : Mina MIladinović-arhitekta, pozorišna scenografkinja i kostimografkinja, autorka modnog asesoara KOKO DAŠ i dečije garderobe GROWING THINGS, Milica Živić-novinarka i atletičarka, Tijana Petrović-preduzetnica društveno odgovornih igračaka u Srbiji  „Koba Yagi Toys“  i suosnivačica edukativnog programa Designathon Works Srbija i Aleksandra Nikolić-master inženjerka pejzažne arhitekture i hortikulture i osnivačica sopstvenog brenda Sokolina art.

Kampanju “Inspiring girls”  je pokrenula organizacija CRTA iz Beograda po uzoru na istoimenu kampanju iz Velike Britanije, a čiji je cilj borbra protiv rodnih predrasuda i osnaživanje devojčica. Kampanja „Inspiring girls“ u Velikoj Britaniji, je za četiri godine, okupila 26 hiljada volonterki i uključila 300 hiljada devojčica. U kampanju u Srbiji aktivno su uključeni i dečaci jer je važno da i oni budu upoznati sa čime se sve u svojoj karijeri i životu susreću žene – njihove drugarice, sestre, mame…kako bi spremno učestovali u izgradnji ravnopravnog društva.

U okviru ove kampanje, slični događaji su organizovani u još nekoliko osnovnih škola u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kikindi.

U okviru BUDI (Bijenale dečijeg umetničkog izraza) festivala, koji se održava na svake dve godine u Pančevu, kampanja Inspiring Girls Srbija održala je panel-razgovor „Devojčice imaju reč“ sa učenicima OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“.

 

Kroz druženje i razgovor sa uspešnim i inspirativnim ženama, dečaci i devojčice su imali priliku da se  bliže upoznaju sa njihovim profesijama, izazovima na koje su nailazile na profesionalnom putu ali i prilikama koje su im se ukazale.

 

Učesnice na predstojećem događaju su bile:

1-Aleksandra Nikolić-master inženjerka pejzažne arhitekture i hortikulture,
osnivačica sopstvenog brenda Sokolina art

2-Mina Miladinović– arhitekta, pozorišni scenograf i kostimograf, autorka brenda modnog asesoara KOKO DAŠ i dečije garderobe GROWING THINGS

3-Milica Živić-novinarka i atletičarka

4-Tijana Petrović– preduzetnica i osnivačica društveno odgovornih igračaka u Srbiji  „Koba Yagi Toys“, suosnivačica edukativnog programa Design For Change Srbija

 

Kampanja „Inspiring girls“ u Velikoj Britaniji, je za četiri godine, okupila 26 hiljada volonterki i uključila 300 hiljada devojčica. U okviru ove kampanje, slični događaji su organizovani u još nekoiko osnovnih škola u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kikindi.

Više o samom događaju možete pogledati ovde.

Svaka promena Ustava je šansa da društvo iznova razmotri u kakvom sistemu i uređenju želi da živi. Država i društvo nisu isto. Država kao sistem ne postoji bez društva. Društvo, opet, treba da bude dovoljno zrelo da „zna“ u kakvom sistemu želi da se razvija. Koje vrednosti da živi i prenese potomstvu. Ko kome polaže račune i čija prava se garantuju i štite.

 

Naše društvo se deklarativno (neki bi rekli i prećutno) opredelilo da razvija demokratske vrednosti. Želja za boljim životom i iskorakom iz mračne svakodnevnice korupcije, zloupotreba, beznađa, kriminala, i „zakona jačeg“ su, između ostalog, tekovine 5. oktobra i demokratskih promena.

 

Ta želja je još živa, ali je sistem sve teže prepoznaje. To vidimo i na primeru procesa koji nazivamo „promena Ustava“ ili „ustavne promene“.

 

Svaka promena Ustava je osetljivo pitanje, jer zadire u prava svakog od nas. Ako se ustavne promene odnose samo na pravosuđe, to nije stvar samo pravosuđa. To je stvar svakog od nas.

 

Ako je pravosuđe jedinstveno u oceni da predlozi nisu dobri, da se narušavaju principi podele vlasti, da se ne eliminiše uticaj izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, jedini ozbiljan odgovor predlagača (u našem slučaju Ministarstva pravde) bi morao biti – dijalog i promena datih predloga. Zajednički rad na ustavnim promena, sve dok se oko predloga promena ne složi velika većina.

 

Ali ne. Umesto toga, autori predloženih promena se kriju iza institucije Ministarstva, delovi pravne struke bliski izvršnoj vlasti osnivaju udruženja i „ad hoc“ učestvuju u nečemu što se zove „javna rasprava“ (trajala od predstavljanja predloga ustavnih promena 22. januara do 8. marta 2018. godine).  Ministarstvo pravde odbija sve suštinske kritike i još „jače“ kaže – naši predlozi su jedini i pravi, a napadi neosnovani – neargumentovani.

 

Javna rasprava prođe bez dijaloga, uz sporadične ružne scene vike, pljuvanja i degradiranje profesije.

 

Rezultat – još jedna podela društva. Ministarka kaže – svi napadi su neargumentovani. Treba stajati na nogama i to reći i Visokom savetu sudstva i Vrhovnom kasacionom sudu, advokatskoj komori, Savetu za borbu protiv korupcije, desetinama strukovnih organizacija i udruženjima građana. Građanima koji se osećaju ugroženo, pa čak i obespravljeno.

 

I svi oni su – mi. Građani koji treba da žive „sa“ i „pod“ tim Ustavom.

 

Ustav je naša stvar, a ne neki dokument koji usvaja neka većina. Ustav nije ni za „nadgoranjavanje“ a ni za „preglasavanje“. Kad donosimo Ustav, kad menjamo bilo koji deo – ne sme da bude pobednika i poraženih. Jačih i nadjačanih. Trijumfa i srama. A upravo  to radi izvršna vlast oličena u Ministarstvu pravde. Pored odbijanja nastavka dijaloga oko predloženih ustavnih promena, tekst upućuje Venecijanskoj komisiji i kaže: „bez njihovog pozitivnog mišljenja, ne idemo dalje“.

 

Onda dođe Venecijanska komisija u Beograd 10. maja i premijerki i Ministarstvu kaže – vratite se dijalogu. Odnosno –  vratite se na početak. U medijima i Ministarstvu – muk. Kao da se ništa nije ni desilo. U iščekivanju zvaničnog komentara Venecijanske komisije i daljih poteza Ministarstva pravde i Vlade, treba se podsetiti da ipak konačna odluka mora da padne na referendumu.

 

Kad – tad.

 

A tada, ako budemo imali polarizovano društvo, „nametanje“ pobeda i poraza, stav „tako mora“ i pritisak dobro poznat kada je bilo koje „glasanje“ u pitanju, može lako da bude – ko drugom Ustav kopa, sam u njega pada.

 

Ovo nisu ni osamdesete ni devedesete. Oko nečega ipak moramo da se složimo svi.

 

Ili niko.

 

Ili nismo građani.

 

Upravni sud je svojim primedbama i predlozima na izmene  Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja upućenim Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, potvrdio stav grupe organizacija civilnog društva da mogućnost da organi vlasti vode upravni spor protiv obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije u skladu sa načelom zakonitosti.

 

Ova odredba narušava jedinstvo pravnog sistema, zato što sadrži drugačija pravila u odnosu na ona iz sistemskih zakona, kao što su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima. Usvajanje odredbe kojom bi se omogućilo organu vlasti da protiv rešenja Poverenika pokrene upravni spor onemogućila bi ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama.

 

Grupa organizacija civilnog društva koju čine između ostalih Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, Pravni skener, Građanske inicijative, Slavko Ćuruvija Fondacija, Transparentnost Srbija, BIRN, Partneri Srbija i Fondacija za otvoreno društvo Srbija pokrenula je inicijativu “Odbrani pravo na informacije – Ne dam da javno bude tajno” za odbranu prava javnosti da zna, odnosno, da ne dozvoli da se izmenama zakona dovede u pitanje mogućnost da građani dolaze do informacija o radu javne uprave.

 

Incijativi se do sada pridružilo više od 80 organizacija, medijskih udruženja i medija. Putem onlajn platforme 1.119 ljudi je u toku javne rasprave poslalo komentare na nacrt zakona nadležnom Ministarstvu.

 

Nacrt koji je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predstavilo javnosti i koji je bio predment javne rasprave, sadrži određene odredbe koje ozbiljno prete da ugroze dostignuti nivo prava građana da imaju uvid u rad državnih organa.

 

Inicijativa “Odbrani pravo na informacije – Ne dam da javno bude tajno” ukazala je i da je veoma štetna i odredba kojom se predviđa izuzimanje dela preduzeća (društva kapitala) koja raspolažu značajnom javnom imovinom od obaveze davanja informacija koje se odnose na njihov rad. Naime, predlogom se želi isključivanje javne kontrole iz  poslovanja javnog sektora. Takođe,  propuštena je i prilika da se predvidi efikasniji sistem koji bi omogućio izvršenja Poverenikovih odluka.